Svim ljudima treba smeh. Ipak, najpotrebniji je onima koji i sami osećaju nedostatak radosti u svom životu. Kad se čovek smeje, organizam luči hormone odgovorne za vedrinu, veselost i dobro raspoloženje. Tako se na najprirodniji način suprotstavlja depresivnosti i potištenosti. Smeh doprinosi aktiviranju mišića, krvotoka, pluća i omogućava bolje snabdevanje organizma kiseonikom. Posebnu ulogu ima kod aktiviranja dijafragme, koja ima važnu ulogu za funkcionisanje našeg emocionalnog sistema. Koliko je smeh bitan, najbolje govori podatak da se u mnogim bolnicama terapija smehom danas primenjuje u sklopu komplementarne medicine.

U mnogim bolnicama na svetu terapija smehom primenjuje se kao pomoćno terapeutsko sredstvo za lečenje i preventivu mnogih bolesti, uključujući i one najopasnije kao što je rak

– Joga smeha je relativno nova disciplina koja omogućava ljudima da se smeju i bez povoda, kad god požele i koliko žele. Sastoji se od tehnika i vežbi koje pružaju mogućnost uživanja u blagodetima koje smeh donosi, i to bez „posredovanja“ šala, viceva ili nekih drugih humorističkih sadržaja – kaže psiholog Jovo Mićić, smehoterapeut i predsednik prvog kluba smeha u Srbiji.

Šta sve može smeh

• – povećava količinu kiseonika u organizmu

• – jača imunosistem

• – snižava krvni pritisak

• – pomaže u eliminaciji bola

• – masira unutrašnje organe

• – relaksira napetost mišića

• – oslobađa stresa

SMEJTE SE MAKAR I NA SILU

Čak i kada vaš um zna da se ne smejete zato što vam je smešno, vaše telo će doživeti potpuno iste pozitivne efekte kao i kod spontanog smeha.

– Ideja joge smeha bazirana je na naučnoj činjenici da čak i ako se smejete samo smeha radi, odnosno namerno i veštački, vaše telo ne pravi razliku između tog i prirodnog smeha, pa u telu dolazi do potpuno identičnih fizioloških i biohemijskih promena – kaže naš sagovornik.

Tako na seansama terapije smehom smeh počinje kao vrsta vežbe u grupi. On ubrzo postaje zarazan usled specifične grupne dinamike koja se bazira na vizuelnom kontaktu između članova grupe i njihovoj razigranosti i šaljivosti. Vežbe predstavljaju kombinaciju vežbi disanja uzetih iz joge i vežbi za stimulisanje smeha. Poenta je da se izazove smeh i vedro raspoloženje, a to je moguće ili humorom ili takozvanim jogističkim smehom.

– Savremeni život ljudima pruža manje mogućnosti za zdrav smeh nego ranije. Istraživanja pokazuju da se deca smeju 300–400 puta dnevno, a odrasli to rade svega 15–17 puta. Zato je potreban napor da se ovaj oblik komunikacije zadrži u svakodnevnom životu – objašnjava Mićić.

SAMOPOUZDANJE RASTE, IMUNITET JAČA

Vežbe smeha koje se rade u okviru joge smeha imaju i dodatne pozitivne efekte. One jačaju samopouzdanje, otklanjaju emotivne blokade, razvijaju duhovitost i smisao za humor.

Poznato je, dodaje Jovo Mićić, da hormoni stresa slabe ljudski imunološki sistem. Nasuprot tome, smeh stimuliše lučenje hormona koji poništavaju dejstvo stresa.

– Smeh kao vrstu terapije najbolje je koristiti preventivno. Dobro je i korisno kad bolesni ljudi kroz smeh pokušavaju da poprave raspoloženje, a time i ukupno zdravstveno stanje. Međutim, najbolje je da ne čekamo da se razbolimo, nego da se smejemo kako se ne bismo razboleli – upozorava naš sagovornik.

STRAH I BOL NESTAJU

Vežbama se povećava „koeficijent smeha“, odnosno učestalost, intenzitet i trajanje smeha u jednoj vremenskoj jedinici. Smeh i humor su dvosmerno povezani, pa se ljudi sa razvijenim smislom za humor češće i više smeju.

– Nedovoljno je poznato da i oni koji nastoje da se češće smeju razvijaju sopstveni smisao za humor. Ljudi kojima je smeh redovan oblik komunikacije sa okolinom, pored toga što u sopstvenom organizmu stvaraju zdraviju hemiju, prihvaćeniji su i omiljeniji u društvu, lakše ostvaruju prijateljstva i manje dolaze u konflikte – zaključuje Mićić.

Smeh u zdravstvenim ustanovama, pored toga što pozitivno deluje na bolesnike, pozitivno deluje i na zdravstveno osoblje i rodbinu bolesnika, što je veoma značajno, naročito kod teških oboljenja. Pritom se pokazalo da smeh najpozitivnije utiče na bolesnu decu jer ih oslobađa straha i nepoverenja, što je u njihovom lečenju veoma važno. Nažalost, smehoterapija se organizovano i zvanično još uvek ne primenjuje ni u jednoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji.

LIČNA KARTA JOGE SMEHA

• – Joga smeha je potpuno nov koncept koji je marta 1995. godine postavio indijski lekar Madan Katarija.

• – Započet sa samo petoro ljudi, ovaj pokret je brzo postao veoma popularan i za 12 godina razvio se u više od 5.500 klubova smeha u 55 zemalja.

• – Prema ovom novom konceptu, svako može da se smeje kada poželi i to bez bilo kakvog razloga.

• – Seansa joge smeha traje oko 60 minuta.

• – Radionica obuhvata vežbe disanja i istezanja, kao i različite tehnike koje stimulišu smeh.

BROJKE

100 osmeha dnevno utiče na naš organizam kao da smo vozili bicikl 15 minuta. Smeh od srca ubrzava puls i povećava kapacitet pluća.

12 sati posle jednočasovnog smeha naš organizam sposoban je da ubija maligne ćelije, zaključili su naučnici na osnovu eksperimenata nad pacijentima obolelim od raka

300–400 puta dnevno smeju se deca, a odrasli to rade svega 15–17 puta. Očito da s odrastanjem gubimo sposobnost da se smejemo, zato nam i treba joga smeha.

Izvor: zena.blic.rs

Šta je sreća, večno je pitanje. Teško se definiše, lako prepoznaje. Kad je dozivate, hoće da dođe. Kad je se plašite, ona se sklanja. Zato vam otkrivamo formule na koje reaguje!

DUBOKI PULS

Izbegavanje nezadovoljstva povezano je sa željom da se dostigne maksimum zadovoljstva. To stanje naučnici nazivaju „dubokim plusom“, a reč je o trajnom, nepomućenom osećaju prijatnosti, te potpunoj lišenosti teških osećanja i dilema. Međutim, „duboki plus“ na skali zadovoljstva smanjuje sposobnost čoveka da se snalazi u kriznim situacijama kao što su smrt bliske osobe, gubitak posla, raskid veze itd. Kao rezultat nedostatka ovih moći, javljaju se depresija i nervno rastrojstvo.

HARVARDSKA FORMULA

Na pitanje šta je potrebno za sreću, pokušali su da odgovore i naučnici harvardskog univerziteta. Na osnovu 72-godišnjeg istraživanja došli su do zaključka da se srećnima osećaju ljudi koji su stekli visoko obrazovanje, zasnovali stabilnu porodicu i imaju dobre socijalne odnose i veze. Osećanju sreće, tvrde, pojačava i zdrav način života, koji uključuje umeren fizički napor.

 RAVNOTEŽA

Dobar odnos između vremena provedenog u radu i slobodnog vremena jedan je od najvažnijih faktora za osećanje zadovoljstva sobom i životom. Oni koji malo vremena provode radeći jesu mnogo nezadovoljniji od onih koji sagorevaju na poslu. Najgore od svega za psihu čoveka je to da nema posao.

KOME JE LEPŠE

Ekstrovertne osobe u proseku su srećnije od introvertnih. Naučnici misle da je to tako jer ekstrovertni imaju veću potrebu da oko sebe šire pozitivno raspoloženje, koje asocira na sreću.

Prava sreća je osećanje znatno dublje od dobrog raspoloženja i prijatnosti. Ona podrazumeva sposobnost ličnosti da održava balans između teških i prijatnih osećanja, kao i kapacitet da integritet ličnosti ostane neokrnjen u kriznim vremenima.

20 MINUTA

Ako ste tužni ili neraspoloženi, idite u prirodu. Sunce će vas sigurno opustiti, a vitamin D, koji nastaje u koži pod uticajem sunca, pomaže nam da se borimo s melanholijom. Provedite bar 20 minuta dnevno napolju, a ako nema sunca, pijte vitamin D kao suplement.

4,5 GRAMA

Kamilica je najjednostavniji, najjeftiniji i veoma efikasan lek protiv melanholije i apatije. Nije poznato da ima bilo kakve štetne posledice, a posle dve-tri šoljice čaja svet izgleda lepše! Osim toga, zimi prija sve što je toplo.

45 MINUTA

Jedan od najekspresnijih načina da stignete do lepog raspoloženja jeste vežbanje. Idite na trčanje ili u teretanu svakog dana po 45 minuta, pa će vaše telo oslobađati endorfin i anandamid, koji utiču na receptore u mozgu i odmah popravljaju raspoloženje.

12 GRAMA

Čokolada ekspresno podiže nivo serotonina, hormona koji popravlja raspoloženje. Blagotvorni efekti vidljivi su već nekoliko minuta nakon što pojedete štanglicu. Osim što usrećuje, čokolada smanjuje posledice stresa, jača srce, kosti i mišiće.

0,5 MILIGRAMA

Aromaterapija je još jedan od sjajnih načina da se opustimo i ublažimo simptome depresije i stresa. Ulja bergamota, geranijuma, nerolija i jasmina najbrže podižu raspoloženje. Dovoljno je dodati kap-dve u kupku ili u kandilo.

Izvor: zena.blic.rs

Umor i gubitak energije su uobičajeni rani simptomi udruženi s gubitkom apetita i mučninom. “Spider nevusi ” obično se javljaju na koži (tačkaste crvene mrlje iz kojih se šire paučinaste krvne žilice). Bolesnici u uznapredovalom stadijumu razviju žuticu (žuta boje kože i beonjača) uzrokovanu nemogućnošću jetre da odstrani bilirubin iz tela.
Na dlanovima je prisutan tzv. palmarni eritem (crvenilo). U muškaraca se opaža smanjena dlakavost, a može se razviti atrofija testisa i ponekad bolno povećanje grudi (ginekomastija). Nakupljanje tečnosti u trbuhu (ascites) uobičajen je znak uznapredovale ciroze. Povišena telesna temperatura, bol u trbuhu i osetljivost na pritisak je obično znak da je prisutna i infekcija. Zaboravnost, poteškoće u zadržavanju pažnje i ne odgovaranje na pitanja prvi su znaci oštećenja mozga toksinima koji nastaju zbog nepravilne funkcije jetre. Ostali simptomi uključuju specifičan miris (poput zemlje) i drhtanje. Kasni simptomi encefalopatije su stupor i eventualno koma.

Koliko je ciroza ozbiljna bolest?

Najozbiljnije komplikacije ciroze su krvarenja, infekcije i oštećenje mozga. Skoro svaki proces u telu poremećen je zbog nepravilnosti u radu jetre (probavni, hormonalni, kardiovaskularni). Jetra je takođe zadužena za razgradnju brojnih otrovnih materija koje se nakupljaju i oštećuju funkcije mozga. Ciroza je takođe uzrok nastajanja karcinoma jetre.

Ciroza je neizlečiva bolest. No pravilnim dijetalnim programom i liječenjem može se usporiti njen tok. U bolesnika s hepatitisom B petogodišnje preživljavanje posle ustanovljene ciroze je 71%. Kod alkoholne ciroze, ako bolesnik prestane piti alkoholna pića, procenat preživljavanja od 5 godina iznosi 85%. Za one koje nastave piti šanse da će živeti više od 5 godina su 60%. Takođe, vrlo je teško ustanoviti kada je ciroza zapravo nastupila.

Portalna hipertenzija i komplikacije

U cirozi propadanje ćelija jetre usporava protok krvi, a krvni pritisak raste. Taj pritisak izaziva povrat krvi kroz portalnu venu, što dovodi do portalne hipertenzije.

Ascites je tečnost koja se nakuplja u trbuhu, a obično je posledica portalne hipertenzije i njegova je pojava važna za dalju prognozu bolesti. Jednom kada se ascites pojavi svega polovina bolesnika preživi duže od dve godine. Takođe se vidi oticanje ruku i nogu te povećana slezina. Ascites sam po sebi nije smrtonosan, ali je neprijatan i može oslabiti funkcije disanja i mokrenja.

Jedna od najozbiljnijih posledica portalne hipertenzije je razvoj varikoziteta (uvećane krvne sudove koje predstavljaju poprečni put za oticanje krvi zaobilazeći jetru). Takve krvne sudove su vrlo tanke zidove i izvijugan. Varikoziteti se javljaju najčešće u jednjaku i želucu. Unutrašnje krvarenje iz varikoziteta javlja se u 20-30% pacijenata sa cirozom, a krvarenju pogoduju ascites, encefalopatija, proširene vene. Krvarenje u digestivnom sistemu javlja se zbog poremećenog sistema u zgrušavanju krvi, obično uzrokovano zbog deficita vitamina K, smanjenih koncentracija proteina zgrušavanja i niskog broja trombocita (krvne ćelije koje normalno započinju proces zgrušavanja).

Abdominalne infekcije javljaju se u 25% bolesnika unutar godinu dana od postavljene dijagnoze. Veći rizik za nastajanje infekcije imaju bolesnici sa niskim vrednostima proteina i visokim vrednostima bilirubina. Encefalopatija (oštećenje mozga) uzrokuje mentalnu konfuziju, au najtežim slučajevima komu i smrt. Razvoj encefalopatije obično je povezan s drugim komplikacijama, kao što je krvarenje iz digestivnog trakta, opstipacija, infekcija, operativni zahvat ili dehidracija.

Koji testovi se mogu napraviti da se utvrdi ciroza?

Fizikalni pregled

Cirotična jetra je obično uvećana, a na opip često grubo zrnasta i tvrda. Ako je stomak otečen lekar može postraničnim laganim udarcem osetiti kako se giba tečnost u trbuhu.

Biopsija

Biopsija je uzimanje uzorka jetrenog tkiva putem posebne igle. Biopsija se može izvoditi i putem peritoneoskopa, katetera sa kamerom, kako bi se videla površina jetre. Biopsija se ne izvodi u pacijenata s problemom u zgrušavanju krvi ili sa ascites. Preporučuje se kod pacijenata sa hroničnim hepatitisom koji još nemaju prave simptome ciroze, kako bi se utvrdio stepen oštećenja.

Krvni testovi

Brojni su testovi koji se izvode da bi se utvrdila funkcija jetre, ali najvažniji je utvrđivanje vrednosti bilirubina u krvi. Bilirubin je žutocrveni pigment koji se normalno metaboliše u jetri, a izlučuje urinom. Povećane vrednosti bilirubina u krvi izaziva žuticu. Merenje specifičnih enzima takođe je korisno za postavljanje dijagnoze. Vrednosti pojedinih faktora za zgrušavanje krvi i albumina u serumu mogu biti značajni za postavljanje dijagnoze. Protrombinsko vreme je vreme u sekundama potrebno da se krvni ugrušak formira. Što je duže vreme to je veći rizik krvarenja.

Specifični testovi za hronični hepatitis uključuju vrednosti aminotransferaza, bilirubina i testovi zgrušavanja krvi. Vrednosti aspartat aminotransferaze (AST) i alaninaminotransferaze (ALT) su posebno značajni. Visok odnos AST / ALT u hroničnom C hepatitisu obično je znak ciroze. Metode imunoeseja mogu detektovati antitela za viruse hepatitisa.

Tehnike slikovnog prikaza

Ultrazvučna pretraga abdomena, kompjuterska tomografija (CT) i magnetna rezonanca (NMR) su tehnike koje mogu biti korisne u određivanju stepena bolesti. Tim pretragama može se pokazati početni ascites, zrnasta površina jetre, vraćanje krvi u portalnu venu, karcinom jetre, a mogu se prikazati uvećane krvne sudove. Takođe se mogu primeniti arteriografija (kontrast se ubacuje inekcijom u venu i zatim rendgenski snima) i splenoportografija (kontrast se ubacuje inekcijom u slezinu i tako se može meriti pritisak u portalnoj cirkulaciji). Putem katetera može se direktno meriti pritisak u venama jetre. Paracenteza se izvodi u slučaju prisutnog ascitesa. Uzima se tanka igla kako bi se usisala tečnost iz trbušne duplje. Tečnost se analizira (proteini, bakterije, bele krvne ćelije).

Lečenje ciroze

Cirozu se može lečiti delujući na njene uzroke. Ako se radi o alkoholnoj cirozi, pre svega treba prestati piti alkoholna pića i lečiti alkoholizam. S obzirom da su alkoholičari obično pothranjeni i imaju povećane kalorijske potrebe treba ih nadoknaditi. Kortikosteroidi mogu biti korisni u lečenju alkoholnog hepatitisa.

Hronični hepatitis B i C leči se interferonima. Na žalost procenat onih koji imaju korist od te terapije je malen. U nekim slučajevima kratkotrajno uzimanje kortikosteroida može biti korisno. Ako postoji ascites moraju se uzimati lekovi koji potenciraju lučenje tečnosti tzv. diuretici. Gubitak tečnosti ne sme biti prebrz, zbog poremećaja u metabolizmu kalijuma. Ako diuretici nisu dovoljno uspešni pribegava se paracentezi. Putem igle i tube tečnost se izvlači iz trbušne duplje (4-6 litara). Ako bolesniku nije bolje paracentezu treba obnavljati svake dve nedelje.

Transplantaciju jetre treba uzeti u obzir kao jedino rešenje u nekih pacijenata sa cirozom i ascites. Zdravi život posebno je važan za obolele od ciroze. Ishrana mora biti bogata voćem, povrćem i žitaricama koje obiluju vitaminima i drugim sastojcima važnim za zdravlje. Vitaminske sapstitute nije dobro uzimati bez dogovora sa lekarom. Neki pacijenti moraju izbegavati hranu bogatu gvožđem. Preporučuje se smanjiti so u ishrani, a posebno u bolesnika sa ascites. Što manje soli to bolje. Smanjeni unos tečnosti nije uvek neophodan, osim ako je prisutan ascites. Mesni proteini moraju se uzimati sa merom ali unos biljnih belančevina (npr. soja) ne ograničava se. Vežbanje može isprovocirati krvarenje, pa se ne preporučuje.

Preuzeto sa sajtova:
Centarzdravlja.rs
www.plivazdravlje.hr

Mali mozak (cerebelum) čini samo deseti deo zapremine mozga, ali se u njemu nalazi

više od 50% svih neurona CNS-a, što svedoči o važnosti ove strukture. Njegova
uloga se može posmatrati kao uloga internog kompjutera ili mozga unutar mozga. U
oblasti motorike on je stabilizirajući regulatorni sistem koji obezbeđuje vremensku i
prostornu integraciju pokreta. Koordinišući aktivnost agonista, antagonista i pomoćne
muskulature, mali mozak omogućava vršenje glatkih, vremenski usklađenih i
preciznih pokreta, uz intenzitet mišićnih kontrakcija koji odgovara nameravanom
pokretu. Kako se to ostvaruje?

Mali mozak prima senzorne informacije sa “periferije” , koje potom integriše u
neuralni supstrat voljnih pokreta . Informacije o položaju ekstremiteta i
aktivnostima mišića ulaze u mali mozak putem spinocerebelarnih i
vestibulocerebelarnih puteva preko donjeg i, manjim delom, gornjeg cerebelarnog
pedunkula. Tako bolesnik dobija informacije o izvršavanju neke motorne radnje. Mali
mozak prima informacije i iz kore mozga, pre svega senzomotorne (Brodmanova
areja 4 i 6, somatosenzorne regije postcentralnog girusa i posteriornih delova
parijetalnog režnja), koje se projektuju ka jedrima ponsa (kortikopontini putevi), a iz
njih u cerebelum. Da bi se razumeo značaj kortikopontocerebelarnih projekcija
dovoljno je navesti da one sadrže 20 miliona aksona, što je čak 20 puta više nego u
piramidnom putu. Ovim projekcijama bolesnik dobija informacije o tome kakva je
bila namera pokreta i kakve su komande izdate da bi se nameravani pokret izvršio.
Prema tome, kontinuirani dotok informacija, ne samo o instrukcijama za izvršenje
pokreta iz viših centara, već i sa periferije o tekućem izvršenju takvog pokreta,
stavlja mali mozak u jedinstven položaj kada su pokreti u pitanju: on je mesto u
kome se poredi ono što je nameravano sa onim što se zaista odigrava. Kada dođe do
nesklada u tom poređenju, cerebelum svojim izlaznim projekcijama vrši
kompenzatorne promene, tj. “ popravke” pokreta.
Izlazni putevi iz kore malog mozga kojima se navedene “popravke” realizuju, preko
dubokih cerebelarnih jedara, gornjim malomoždanim pedunkulom najvećim delom
odlaze u ventrolateralno jedro talamusa sa suprotne strane, čija se vlakna potom
projektuju ka senzomotornoj kori velikog mozga. Manji deo izlaznih
vlakana završava u nucleusu ruberu, čije projekcije takođe odlaze delom do
talamusa, a delom, rubrospinalnim putem, do moždanog stabla i kičmene moždine.

Simptomi i znaci oštećenja malog mozga

Način da se sagleda uloga malog mozga je upoznavanje sa poremećajima koje
izazivaju njegova oštećenja. Opšti principi tih oštećenja su da kod jednostranih lezija
malog mozga, simptomi i znaci se ispoljavaju na istoj strani na kome je oštećenje,
usled dvostrukog ukrštanja puteva. Akutno oštećenje cerebeluma može da izazove
teške poremećaje koji se tokom vremena iznenađujuće dobro oporave. Nasuprot,
hronične, sporo progresivne bolesti ovog organa uzrokuju postepeno, ali trajno
pogoršanje tegoba.

Ataksija predstavlja stanje poremećene koordinacije i harmonične saradnje različitih
mišićnih grupa ili delova tela u izvođenju pokreta. Sam naziv se obično odnosi na hod
(ataksični hod) ili pokrete ekstremiteta (ataksija ruku ili nogu). Ataksični hod je hod
na široj osnovi (² hoda kao pijan² ), usporen, nejednakih koraka i nepredvidljivih
skretanja.

Dizmetrija (promašivanje) označava nesposobnost adekvatne procene amplitude,
brzine i, ponekad, pravca pokreta čiji je cilj da se dosegne neki predmet.
Razlikujemo hipometriju (podmašivanje ili neodgovarajuće mala amplituda pokreta) i
hipermetriju (premašivanje ili neodgovarajuće velika amplituda pokreta). Dizmetrija
se najlakše uočava tokom testova prst-nos ili peta-koleno.

Disdijadohokineza označava otežano (hipodijadohokineza) ili onemogućeno
(adijadohokineza) vršenje brzih, naizmeničnih (antagonističkih) pokreta, usled
poremećene sekvence naizmenične aktivacije agonista i antagonista (npr. brzi
pokreti pronacije/supinacije šaka;).

Asinergija/disinergija je izostanak istovremenog, uporednog koordinisanja
pojedinih mišića ili mišićnih grupa tokom izvođenja multisegmentnih, složenih
pokreta. Svaka složena motorna aktivnost podrazumeva istovremeno koordinisano
izvođenje više različitih prostih motornih radnji, što je u domenu funkcije malog
mozga. U slučaju njegovog oštećenja nastupa dekompozicija složenih pokreta:
bolesnik segmente složene motorne radnje izvodi u sekvenci (jednu nakon druge), a
ne istovremeno.

Oštećenja malog mozga često prati hipotonija

Nistagmus je čest u poremećajima cerebeluma. Kod jednostranih oštećenja malog
mozga brza komponenta nistagmusa usmerena je prema strani oštećenja.
Akcioni tremor je tremor koji se odigrava tokom celog vršenja pokreta, ali je za
oštećenje malog mozga karakterističniji intencioni tremor, tj. oscilovanje
ekstremiteta sa karakterističnim povećanjem amplituda pri kraju voljnog pokreta
usmerenog ka dosezanju nekog cilja (npr. tremor pred ciljem kod probe prst-nos).
Cerebelarna dizartrija se karakteriše izvesnom usporenošću govora, uz slivanje reči
(sliven govor) i nemogućnost kontrole procesa artikulacije, uz nepotrebno oklevanje
na koje se nadovezuje eksplozivno naglašavanje samoglasnika (bolesnik govori kao
da skandira: skandirani govor).
Funkcionalna organizacija malog mozga se može sagledati kao serija sagitalnih
(longitudinalnih) zona. Srednje strukture (vermis) odvajaju međusobno dve lateralne
hemisfere. Flokulonodularni režanj ili vestibulocerebelum je filogenetski
najstariji deo malog mozga, koji je aferentno-eferentnim vlaknima povezan sa
moždanim stablom (pre svega, vestibularnim jedrima) i osnovna mu je uloga u
održavanju ravnoteže i pokreta očiju.

Etiologija oštećenja malog mozga

Najopštija etiološka podela obuhvata :
1. stečene ataksije,
2. nasledne ataksije i
3. idiopatske sporadične ataksije.
U ovu poslednju kategoriju svrstavamo ataksije koje nastaju usled degeneracije
malog mozga za koju ne možemo da ustanovimo bilo naslednu, bilo stečenu
etiološku osnovu. Mađutim, ataksija ne mora nužno biti posledica oštećenja malog
mozga, jer se poremećaj motorne koordinacije nalazi i kod bolesnika sa oštećenjima
frontalnih režnjeva (frontalna ataksija), uz polineuropatije i oštećenja zadnjih
kolumni kičmene moždine, sa teškim poremećajima vida, sa obostranom
disfunkcijom vestibularnog sistema, do bezazlenije nesigurnosti nakon dugotrajnog
ležanja, na primer, tokom hosppitalizacija.

1. Stečena ataksija

Progresivna ataksija može biti posledica delovanja faktora spoljne sredine ili različitih
bolesti koje zahvataju nervni sistem. Najveći broj razloga koji su
navedeni u Tabeli 2 uzrokuje akutni ili subakutni razvoj ataksije, mada je moguć i
spor, progresivan tok, kao kod hipotireoidizma.
Alkohol je najvažniji egzogeni faktor koji izaziva ataksiju. Alkoholna degeneracija
malog mozga javlja se kao posledica dugogodišnjeg alkoholizma. Karakteriše se,
barem u početnim stadijumima, atrofijom vermisa uz relativnu očuvanost hemisfera
malog mozga. Stoga u kliničkoj slici dominira ataksija hoda i trupa, uz znatno manju
zahvaćenost ruku i govora.
Sindrom koji se karakteriše subakutnim razvojem pancerebelarnog sindroma (teška
ataksija, dizartrija, ponekad dvoslike i vertigo) sa brzim napredovanjem unutar samo
nekoliko meseci, može da bude posledica autoimunog procesa pokrenutog
postojećim kancerom (karcinom jajnika, karcinom dojke, mikrocelularni karcinom
pluća, Hodgkinov limfom i dr.). Stoga i naziv paraneoplastička cerebelarna
degeneracija. Ispitivanja KT-om ili NMR-om pokazuju atrofiju malog mozga, dok se u
likvoru nalazi mononuklearna pleocitoza i oligoklonalne trake. Zanimljivo je da
neurološke manifestacije mogu da počnu mesecima, pa i godinama, pre nego što
primarni tumor postane simptomatski.
Nedostatak vitamina E, uslovljen bilo genetički ili poremećajima absorpcije masti
(holestatska bolest jetre), uzrokuje atrofiju malog mozga i ataksiju.
Akutna cerebelarna ataksija, obično kod dece između 2. i 6. godine života, može
ponekad da se javi nekoliko dana ili nedelja nakon nespecifičnih virusnih infekcija.
Stanje može da bude dramatično, sa akutnim razvojem nestabilnog hoda, tremora,
dvoslika i nistagmusa, koji u 2/3 slučajeva spontano prolaze u potpunosti, dok kod
ostalih mogu da zaostanu izvesne ataksične smetnje i poremećaji u učenju. Na ovaj
poremećaj treba pomisliti u slučaju razvoja akutne ataksije koja nije praćena drugim
manifestacijama tipa epilepsije, meningizama i poremećaja svesti.

2. Nasledne ataksije

Nasledne forme cerebelarnih ataksija klasifikujemo prema tipu nasleđivanja na :
(a) autosomno-recesivne ataksije;
(b) autosomno-dominantne ataksije i
(c) ataksije nastale usled mutacija u mitohondrijalnom genomu.
(a) Autosomno-recesivne ataksije
Autosomno-recesivne ataksije počinju u detinjstvu ili pre 20. godine života. Opisana
je velika grupa retkih autosomno-recesivnih ataksija, među kojima je najčešća
Friedreichova ataksija.

Izvor: hendidrustvo.info

Prvi uvjet izlječenja je potpuni prekid uživanja duhana i boravka u prostorijama gdje ima duhanskog dima.

Birgerova bolest i danas je kamen spoticanja medu stručnjacima kada je riječ o njenom nastanku. Neki medicinski autoriteti tvrde da je osnovni uzrok nastanka bolesti izvjesna alergijska reakcija na sastojke duhanskog dima, drugi, pak, zagovaraju moguću bakterijsku ulogu u razvoju bolesti, a treći tvrde da se uzrok može tražiti među autoimunim odgovorima organizma.

Karakteristični simptomi

No, nedvojbeno je da se radi o upalnom oboljenju zida jedne ili više krvnih žila i da uzrokuje trombozu – zapušenje dijela žile koji je zahvaćen upalom. Najčešće je riječ o krvnim žilama na nogama, pogotovo na potkoljenicama, ali ni one veće smještene u zdjelici često nisu pošteđene.
Bolest počinje atipično, tiho i skoro neprimjetno iako su simptomi karakteristični. Mladi ljudi često ignoriraju znakove koje im šalje vlastiti organizam.
Riječ je o ograničenom bolnom crvenilu po koži potkoljenica, koje često mijenja lokalizaciju. Ovo je tipičan znak početka bolesti i u stručnoj literaturi se zove Thrombophlebitis migrans (migrirajuća upala površinskih vena).
Zatim se javljaju epizode hladnoće i trnjenja u stopalima. Karakterističan je izgled prstiju na stopalima „birgeraša” – dio kože oko nokatne ploče je zacrvenjen i otečen, dok ostali dio prsta ima uobičajen izgled.
Kada bolesnik osjeti bolne grčeve u listovima koji nastaju za vrijeme kretanja, to je znak da je upalni proces zahvatio arterijski sud. Daljnja simptomatologija i razvoj bolesti zavise od toga na kojoj je dužini i uopće na kojem je krvnom sudu došlo do prekida protoka zbog upalnotrombotičnog procesa.
U povoljnijoj varijanti, kada bolest ima mirniji i postepen tok, ili, još bolje, kada se prepozna na vrijeme i liječenje započne blagovremeno, moguće je izbjeći amputaciju i prevenirati invaliditet.
Prvi uvjet izlječenja je potpuni prekid uživanja duhana i prekid boravka u prostorijama gdje ima duhanskog dima. Medikamentoznom terapijom moguće je zaustaviti upalu, ali protok kroz upaljeni i trombozirani segment arterije nije moguće uspostaviti.

Operativni zahvat

Da bi se spasio ugroženi ekstremitet, potrebno je ponovo osigurati barem minimalni priliv arterijske krvi. Primjena trombolitičke terapije (preparati koji su u stanju rastopiti ugrušak u krvnoj žili) kod ove bolesti nije pokazala očekivane rezultate kao kod ostalih oboljenja krvnih žila.

Dugo je ova bolest liječena tako sto je iskorištavan efekt neutralizacije simpatičkog utjecaja na tonus krvne žile. Jednostavnom hiruruškom metodom presijecan je snop simpatičkih nerava u lijevoj ili desnoj slabinskoj regiji i time su krvne žile na toj strani tijela bivale šire. Za tu vrstu liječenja bilo je potrebno da postoji barem minimalni dotok krvi do krajnje periferije.

U novije vrijeme ova bolest se sve više liječi klasičnim vaskularno-hirurškim operacijama. Iako su rezultati hirurške revaskularizacije (bajpas tehnika premoštenja neprohodnog segmenta krvne žile) u početku bili obeshrabrujući, primjena savremene mikrohirurške tehnike uz odgovarajuće lijekove danas daje povoljnije rezultate i nudi nadu ovim bolesnicima.

Neizvjesna prognoza

Ova teška bolest s veoma neizvjesnom prognozom često ima dramatičan tok i posljedice. Muškarci mlađe životne dobi (20-40 godina), strastveni pušači u punoj životnoj snazi
kojom se potpuno predaju ostvarenju svojih životnih ciljeva te su samim time opterećeni stresom savremenog života, tipični su pacijenti koji se spominju uz ovu bolest.

Kada se javlja gangrena

Konačni i krajnji nepovoljni stadij je razvoj ishemijskog sindroma (stanje u kojem krv uopće ne dospijeva u dio tijela koji je snabdijevala oboljela arterija), koji je obilježen izrazitim bolovima i pojavom gangrene. Jedini vid liječenja u tom stadiju je amputacija, čiju visinu često određuje anatomska lokalizacija neprohodnog krvnog suda.

Piše: Dr. Amel Hadžimehmedagić