U prvi mah se čini da je lako odgovoriti na Vaše pitanje, uz navođenje, sigurno i Vama poznatih činilaca koji mogu pozitivno da utiču na proklijavanje “religiozne klice” u čoveku, po Jungu nazvane “arhetipski religiozan čovek”. Mada postoje podstrekački činioci koji pomažu razvoju čovekove religioznosti, ne bi trebalo da zanemarimo i sledeće činioce: iskreno religiozni roditelji, ili bar jedan od njih koji će umeti da stvori istinsku religioznu “atmosferu” u porodici; povoljan tok adolescencije u kojoj se prirodno budi radoznalost za religiju; neka knjiga ili susret sa nekom osobom, dubokoverujućom; ozbiljna bolest, neka spoljašnja nesreća, unutrašnja duševna kriza bliska “graničnoj situaciji” koja zahteva novo odlučivanje, itd.

Sve ovo jesu “okidači” za oživljavanje homo religiosus-a u nama, ali svi ovi činioci (i drugi ovde nepomenuti) ne moraju da budu delotvorni u podsticanju “religiozne klice” da iznikne i donese plod. Mora da postoji još neki, i to odlučujući, tajanstveni činilac od koga zavisi da li ćemo postati verodostojno religiozni. Prema uverenju i iskustvu hrišćanskih svetitelja, presudni momenat kada neko postaje za ceo život pravi hrišćanin, jeste onaj tren kada mu golub Duha Svetog sleti na rame i šapne mu Božiju poruku. Ovako su postajali religiozni i svetiteljski religiozni i oni ljudi (o kojima do sada ovde nije bilo reči) koji u svome životu, od rođenja, nisu imali nijedan od maločas pomenutih, pokretačkih činilaca, koji prirodno, bude u čoveku, urođenu mu, religioznu klicu. Naprotiv. Mnogim ljudima, u njihovom proteklom životu, do onog iznenadnog prosvetljenja Duhom Svetim, dešavale su se nesreće koje su od njih činile lopove i ubice, bludnike i očajnike a zbog kojih niko od njih nije više ništa dobro očekivao. A desilo se čudo, neobjašnjivo i za najpametnijeg psihologa!

Za kraj odgovora ostavio bih malo mesta i za hrišćanskog psihologa, rekavši da kao što klica našeg ja, verovatno i nad-ja, iako urođena, nije kod svih ljudi istog kvaliteta, takva je, različitog kvaliteta, i religiozna klica u svima nama. Stoga su i spoljašnji povoljni ili nepovoljni uslovi za razvoj, relativni. A držim se još jednog, ovog puta subjektivnog uverenja, pozivajući se na Hristove reči iz Besede na gori: Blago čistima srcem jer će Boga videti! Neka je i najmanji deo čovekovog srca ostao neokaljan gresima, biće dovoljno da iz toga sačuvanog čistog dela srca, čovek samo jednom iskreno zavapi Bogu – Bog će mu se odazvati, i zamrla “religiozna klica” proklijaće.

Izvor: rastko.rs

— U svakom istinskom razmišljanju koje donosi ploda mora postojati sumnja, mislim da je to nekoliko filozofa konstatovalo. Kod Imanuela Kanta postoje tri stupnja razvoja čoveka, ono što bi Jung zvao individuacioni proces, hrišćani oboženje, a Kant usavršavanje morala u toku života. To su: dogmatski, skeptički i kritički stupanj.

Dogmatski stupanj, ne u smislu hrišćanskih dogmi, nego u smislu loše tvrdoglavosti, predstavlja dogmatičnosti u lošem smislu reči, a pomalo i fanatizam. Ko celog života ostaje na tom stupnju, postaje loša individua koja ne postaje Ličnost, ja ličnost pišem sa velikim L. Drugi stupanj je skeptički.

Treba sumnjati, ali celog života biti na skeptičkom, tom sumnjičavom nivou nije baš sjajno. Čak ni u ličnom životu. Mnogo školovanih ljudi, visoko obrazovanih ostaju stalno sumnjičavi. Među njima ima i vrlo pametnih agnostika.

Od nemalog broja školovanih i visokoškolovanih intelektualaca koje sam sretao u Evropi, među njima naučnici i filozofi, neke sam se čak usudio da pitam malo smelo, pa i neučtivo: Da li verujete u Boga? Tu nekolicinu koju sam pitao, među njima i moje profesore psihijatrije, svi su rekli: ne znam.

Tad sam počeo da proučavam agnosticizam. Konačno, treći stupanj, kritički, jeste onaj kada počinje objektivno mišljenje. Svi smo mi veoma subjektivni, to je normalno, ali probajmo malo da budemo i objektivni. Moramo sumnjati, ali sa tom sumnjom pokušaj da budeš objektivan.

Izvor:politika.rs

Teška pitanja na koja zadovoljavajuće odgovore jedva da bi uspeli dati genetičar, psiholog, sociolog, teolog, pedagog i filosof – zajedno. Naime, najjednostavniji odgovor jeste – i taj odgovor ne bi bio netačan – da su svi činioci koje ste naveli aktivni u obrazovanju čovekove ličnosti. Uloga gena, nasledne supstance, čija je hemijska struktura dobrim delom istražena, neosporna je. Mi nasleđujemo ne samo fizičke odlike naših predaka već i psihičke (pozitivne i negativne). Dinamička psihologija (naročito psihoanaliza) pružila je dokaze da vaspitanje u porodici, i to ono rano (do treće godine života), presudno utiče na oblikovanje karaktera, dakle i ličnosti (“Ruka koja ljulja kolevku vlada svetom”). Za svakog verujućeg čoveka, hrišćanina posebno, svaki je čovek originalan (unikatan) Božiji pečat, jer nosi u sebi, ne samo opštu ljudsku crtu bogolikosti, već i svoju posebnu, jedinstvenu i neponovljivu. Samovaspitanje, najzad, svakako je značajna karika u pomenutom nizu činilaca od kojih zavisi obrazovanje naše ličnosti, i to u smislu zadatka koji nam je postavljen: od Boga, prirode, društva, porodične tradicije, kako hoćete. Vaše pitanje o slobodi volje dobro se nastavlja na samovaspitanje volje, jer šta mi pomaže samovaspitanje ako nemam slobodu volje, već samo nužnost nasleđa i rano vaspitanje odlučuju, da li ću biti dobar ili rđav čovek, pošten ili lopov.

Pre nego što kažem nešto više o slobodi volje, moram priznati da me zabrinjavaju poslednja istraživanja u genetici koja nastoje da dokažu da su najpogubnija kretanja u ljudskom ponašanju (ubistvo, seksualne perverzije, narkomanija i alkoholizam) uslovljena “greškama” u hromozomima, kao nosiocima gena, jer onda izgleda – ako se ove pretpostavke potvrde kao tačne – da je čovek rođen sa ovakvim “greškama”, nemilosrdno izložen “sudbini”. Tako se, na kraju XX veka, posle svih fantastičnih uspeha nauke, vraćamo na verovanja politeističkih naroda, tokom hiljade i hiljade godina, u “sudbinu”, bilo da je ona zapisana, (i za pojedinačnog čoveka i za narode) u zvezdama, u volji nekog ćudljivog boga ili božanstva, ili u rđavim genima. Da li nas nova saznanja u nauci pripremaju da u XXI veku postanemo otporniji i nezavisniji od neumitnosti prirodnih sila, jer smo ih bolje upoznali i tako njima ovladali, ili će nas nova naučna znanja učiniti gorim robovima, robovima-automatima, u političkom, društvenom i ličnom životu, gorim nego što su to bili robovi u starogrčko i rimsko doba?

Najviše strepim da prozborim nešto o najvažnijem i za svakog čoveka sudbonosnom pitanju, o slobodi volje. Teško mi je, najpre, skoro nezamislivo, da predstavim sebi istinski verujućeg čoveka koji ne veruje da je čovekova volja slobodna. Pa ipak, takvih verujućih ljudi uvek je bilo a ima ih i danas. Dovoljne su samo Priče Solomonove, Knjiga propovjednikova, iz Starog zaveta, ili prorok Jeremija, pa da se zamislimo na prebrzo donetom sudu o slobodnoj čovekovoj volji:

“Mnogo ima misli u srcu čovječijem, ali što Gospod naumi ono će ostati… Gospod je tvorio sve sam za se, i bezbožnika za zli dan… Gospod me je imao u početku puta svojega, prije dela svojih, prije svakoga vremena” (Priče Solomonove)

“Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili pre nas… Pogledaj djelo Božije; jer ko može ispraviti što on iskrivi?… Mudri ima oči u glavi, a bezumni ide po mraku; ali takođe doznah da jednako biva svijema.” (Knjiga propovjednikova).

“Znam, Gospode, da put čovječiji nije u njegovoj vlasti, niti je čovjeku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim.” (Knjiga proroka Jeremije).

Ko bi se usudio da posumnja u duboku hrišćansku veru jednog Martina Lutera; a ovaj strasni (možda ne uvek i duševno-duhovno zdravi) verski revolucionar, u knjizi O neslobodnoj volji žestoko pobija slobodu volje u čoveku.

Pitanje slobode volje je krajnje složeno, katkad i protivrečno (ili samo antinomično), sve i kada imam u vidu današnja otkrića u genetici i psihologiji prenatalnog i postnatalnog doba, sociološka istraživanja o nužnosti društvenog razvoja, astronomska i astrološka verovanja o delovanju sunca, meseca i zvezda na ponašanje čoveka (uticaj sunčanih pega svake jedanaeste godine na lična i kolektivna zbivanja na zemlji, uticaj punog meseca na čoveka, itd. ), uticaj ishrane na pravac čovekovog mišljenja, bezbroj unutrašnjih, nevidljivih dejstava: biohemijskih, električnih i hormonalnih na svakodnevno ponašanje čoveka i njegov bioritam, najzad, i ako imam u vidu čvrstu monoteističku veru nekadašnjeg ili današnjeg Jevrejina ili muhamedanca, zatim, ne malog broja protestanata koji u svome životu zbilja posvedočavaju veru u Boga, ali i u Njegovo strogo određenje šta će biti sa čovekom, i ovde i s one strane (učenje o predestinaciji) – kao pravoslavni hrišćanin uveren sam da čovek poseduje slobodu volje.

Ovom prilikom pozvaću se na melanholičnog i pesimističkog filosofa Artura Šopenhauera (na njegovu knjigu O slobodi volje) koji je, iako je bio agnostičar ili ateista (verovatno i nije bio svestan koliko je mnogovekovno hrišćanstvo delovalo na proces filosofskog mišljenja u Evropi), hrišćanski razmišljao o slobodi volje: “Postoji jedna činjenica svesti na koju se, da ne bih ometao tok istraživanja, do sada uopšte nisam obazirao. To je potpuno jasni i sigurni osećaj odgovornosti za ono što činimo, uračunljivosti za naše radnje, koji počiva na nepokolebljivoj sigurnosti da smo mi sami počinioci svojih činova. Na osnovu te svesti nikome, čak ni onome ko je potpuno ubeđen u nužnost kojom nastupaju naše radnje, nikad neće pasti na pamet da se tom nužnošću izvini za neki prestup i da krivicu sa sebe prebaci na motive, budući da je čin bio neizbežan čim su oni nastupili. “

I kod nekog hrišćanskog filosofa iz prošlih vekova, teško bi bilo naći ovako jasne predstave o slobodi i neslobodi volje čovekove, mada je Šopenhauer pre budistički nego hrišćanski mislilac (u tome i jeste paradoks njegove formulacije slobode volje kod čoveka); mada je Šopenhauer pesimistički filosof za koga je ovaj svet najgori od svih svetova, a volja ljudska “bezrazložna, slepa, bez cilja”, ova njegova volja, kojom čovek pokušava da otera patnju od sebe, čini ga još većim, uzaludnim patnikom. Pri svemu tome, kod Šopenhauera smo pročitali i ovo: Čovek je odgovoran za svoja delanja u životu, za svoj odnos prama ljudima, otud i za svako zlo koje čini drugom čoveku, svesno ili nesvesno, namerno ili “sudbinski” (po zakonu nužnosti – gena, vaspitanja, zvezda…); on sam odgovara: pred Bogom, pred svojom savešću, pred ljudima, Zakonom ili zakonima, ovde, a za one koji veruju ili samo slute život posle smrti, i s one strane.

Izvor: rastko.rs

Svaki čovek nosi svoj krst, bio on toga svestan ili ne, smatrao sebe ateistom ili teistom, budistom ili hrišćaninom. Ljudi različitim imenima zovu taj krst: sudbina, karma, kob, prokletstvo, itd. Pojam krsta, dakle, po pravilu je vezan za nešto mučno, neizbežno, neumoljivo. I pravoslavni srpski narod poznaje vrednost krsta – otud uzrečice: Tako mi krsne svijeće, Tako mi krsta u kom sam kršten! Tako mi krsta časnoga – ali ponekad bi se tako rado otarasio krsta i svalio ga na nekog drugog.

Sve što sam do sada rekao o krstu, nije hrišćansko shvatanje krsta. Otud smatram da je naš odnos prema krstu, onom sopstvenom, porodičnom, narodnom, neka vrsta probe (testa) našeg odnosa prema veri, konkretno, prema pravoslavnoj hrišćanskoj veri. “Osvestiti svoj krst”, znači postati svestan svoje pravoslavne vere, to jest osvestiti golgotsku žrtvu Isusa Hrista, Bogočoveka koji je uzeo na sebe grehe sveta i, zajedno sa Sobom, raspeo i njih na krstu.

Prošlo je dve hiljade godina od Hristovog života na zemlji, a ljudi koji sebe nazivaju hrišćanima, kao da još nisu shvatili smisao Hristove žrtve, Hristovog krsta. Iskupljenje naših grehova Hristovim stradanjem, ne znači, i kada smo verujući hrišćani, da krst ne moramo da nosimo, jer ga je Hristos poneo za sve nas. Ono što je bitno znati jeste da Hristos ne traži od mene da nosim Njegov, već svoj krst. Isus Hristos dobro zna da niko od ljudi nije u stanju da nosi Njegov krst. Dovoljno je za sve ljude i za sva vremena, naravno ko u Hrista veruje, da je Hristos jednom zauvek iskupio sve ljude svojim stradanjem. Ali, ponavljam, to ne znači da mi krst nije potreban. Naprotiv. Kao hrišćanin moram biti što je moguće više svestan da ću poneti krst drukčiji od svih drugih ljudi, druge vere ili nevere (koji takođe nose svoj krst). Kakav to drukčiji krst? To je krst koji se lako nosi do Golgote! U sva tri jevanđelja (osim u Jovanovom), govori se o “čovjeku iz Kirine po imenu Simona i natjeraše ga da mu ponese krst”. Rekao bih smelo da se svi ljudi (ne samo hrišćani) dele na one koji lako nose svoj krst (jer su osmislili krst Hristom) i na Simone iz Kirine, koji nose krst samo kada su naterani. Golgota (smrt) sve čeka, a Vaskrsenje?

Izvor: rastko.rs

Svi se ljudi nečeg boje. Prenatalni psiholozi pišu da se već ljudski embrion u majčinoj utrobi grči kada preti neka spoljna opasnost, ili kada se majka nečeg jako uplaši. Strah nas ne napušta do kraja života, nekad je i sam čin umiranja praćen traumom (mada nas tanatolozi uveravaju da ovo nije čest slučaj). Strah osećaju i biljke kada im preti uništenje, uveravaju nas fitolozi.

Čovek se plaši “svega i svačega”, zavisno od uzroka (spoljašnjih ili unutrašnjih: ovi drugi nekad su jači), zavisno od mesta, vremena i doba starosti. Strahovi u detinjstvu i u adolescentnom dobu mogu da budu veoma jaki i mogu da ostave trajne posledice na razvoj čoveka. Naravno da svi strahovi nisu bolesne prirode (neurotične ili psihotične), postoje i opravdani strahovi koji su nam opomena i zaštita pred opasnošću. O strahovima su pisali mnogi: psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti (i sam sam o tome pisao u nekoliko mojih knjiga), ali ne manje dobro, možda čak i prodornije i bliže istini, pisali su filosofi i teolozi.

A sada ću se vratiti na Vaše pitanje, šta je sa čovekovim strahom od Boga? Da li je ovaj strah opravdan? Bez obzira što se nikad nismo složili sa odavno raširenim materijalističkim shvatanjem, po kome je strah u čoveku stvorio bogove, strah “prirodnog čoveka” pred nepoznatom i još neistraženom prirodom, desetinama hiljada godina morao je biti veoma jak (dovoljno je setiti se i danas prirodnog straha svih ljudi pred zemljotresom, poplavom, požarom, erupcijom vulkana itd. ). Nije za čoveka moglo biti tada (delimično i danas) drugog objašnjenja za nastanak prirodnih katastrofa van predstave o bogu ili bogovima koji upravljaju prirodom, a seju smrt među ljudima kažnjavajući ih zbog njihovih grehova.

Stari zavet je ispunjen gnevom Jahvea prema prestupničkom i “tvrdovratom” jevrejskom narodu, Jahvea, pri svemu tome voljenog i izabranog među svim narodima sveta, Jahvea koji se grozno sveti svome narodu šaljući mu svakojake pošasti. Knjiga proroka Jezekilja vrvi od plamenih, živopisnih, užasavajućih prizora stradanja jevrejskog naroda, koji se nikad nisu mogli verno naslikati ili muzikom izraziti – pa je davno, s pravom, upozoravan vernik (jevrejski i naročito hrišćanski) kako treba da se pripremi kada pristupa čitanju Starog zaveta.

Sećam se Enrika Josifa, koji je jednom rekao: “Ne postoji Božija dobrota bez Božijeg gneva. Pridodavati Tvorcu gnev nije antropološka pridodavajuća vrlina. U Božijem gnevu leži najdublja tajna mističke, prečišćene Božije ljubavi,” dok je hrišćanski svetitelj Tihon Zadonski upozoravao sentimentalne hrišćane ovako: “Đavo predstavlja čoveku samo Božije milosrđe, a izbegava pravosuđe Njegovo, da bi tako lakše navodio čoveka na greh i u gresima ga održao. Jeste Bog milostiv, ali je i pravedan.”

Poznata nam je “evolucija božanstva” kroz milenijume ljudske preistorije i istorije. Čovek je uvek verovao u onostrane i natprirodne sile; ove sile—bogovi bili su ili naklonjeni ili nenaklonjeni čoveku, ali najčešće su oni bili ambivalentni, posedovali su dvojaku vrednost (dobru i rđavu stranu svoga bića), pa su se tako, krajnje ćudljivo i nepredvidljivo, i ponašali prema čoveku; jadno, uplašeno čeljade moralo je neprestano da se dovija i smišlja nove načine kako bi se umilostivile ove natprirodne sile, ne bi li se tako ne samo ublažila njihova jarost već i bliže upoznala njihova stvarna priroda. Ovakvo ljudsko osećanje u odnosu na bogove, otkrilo je ljudima put boljeg poznavanja, a onda i laganog ovladavanja zakonima prirode.

I kada se Bog otkrio Mojsiju na Sinaju i prvi put u istoriji čovečanstva objavio čoveku jasne, nedvosmislene i univerzalne zakone ljudskog moralnog postupanja, uvek vredne i aktuelne za sve narode sveta i za sva vremena (prošla, sadašnja i buduća), Jahve je zadržao nešto od ambivalencije starih paganskih bogova. Njegova srditost je često nemilosrdna i neumerena, ali (od vremena Mojsija) uvek je takva, kada bi se moralna pravila, objavljena Mojsiju, kršila i izneveravala od strane jevrejskog naroda. Ovaj narod je najviše stradao onda kada bi napuštao veru u jednoga Boga (od vremena Mojsija počinje da važi strogi zakon monoteizma), i vraćao se (psiholozi bi rekli, regredirajući) na mnogoboštvo i neznaboštvo. Koliko je milenijuma ukorenjivana čovekova politeistička vera (ali uvek vera u neko natprirodno biće!), najbolje su dokazivali, nažalost, i danas dokazuju, jevrejski i hrišćanski narodi kada bi napuštali starozavetnu, ali onda i mnogo zahtevniju novozavetnu Hristovu veru i vraćali se (regredirajući) na veru u idole. Ovih paganskih i neopaganskih idola danas, na kraju XX veka, kao da ima isto toliko ili čak i više, nego što ih je bilo usred politeističkih carevina Sumerije, Vavilona i Asirije.

Sve što je rečeno o strahu kod ljudi, odnosi se i na njihov strah prema Bogu. Paganski čovek, prisutan i danas u nesvesnom, kolektivnom biću starozavetnog i novozavetnog čoveka, kada veruje u Boga, plaši ga se kao nemilostivog sudije koji stalno kontroliše njegove misli i postupke, kažnjavajući ga za prestup; kada, pak, ovaj paganski čovek u savremenom čoveku, koji nije stigao da se preobrazi u starozavetnog, a onda i u novozavetnog, Hristovog čoveka ne veruje u Boga, on tada, nesvesno, svoj prirodan strah od Boga gneva i pravde (tamna strana starozavetnog Jahvea) zamenjuje najrazličitijim manifestacija straha iz vidljivog i nevidljivog sveta (pre svega, nevidljivog u smislu sopstvenog, neprepoznatog, nesvesnog psihičkog života). Strah, jednom reči, kao da se ne može nikako izbeći! Pa ipak, nije sasvim tako.

Otkrivanjem novozavetnog Hristovog bića u sebi, njegov prastari paganski, delimično i starozavetni strah od Boga uspešno se zamenjuje – strahopoštovanjem prema Bogu. U čemu je zapravo razlika između straha i strahopoštovanja? Jednostavno rečeno: strah osećam prema O(o)nome koga se bojim, a strahopoštovanje osećam prema Bogu koga volim. Što je šira i dublja ljubav u čoveku, ne samo prema Bogu, ljudima, već i prema celom svetu i svemu živom, smanjuje se i njegov strah, a raste strahopoštovanje, da bi najzad, istina tek uz Božiju pomoć, ljubav, zbilja, isterala strah napolje – kako nam poručuje divnim rečima apostol Jovan u svojoj I Poslanici – i tako nas iznutra, a onda i spolja obasjala, zagrejala i očistila, i tako očišćene, pripremila nas za onostrani život. Samo ljubav može da nas održi budnim na stražarskom mestu, na kome nas strahopoštovanje prema Bogu sprečava, ne da naljutimo Boga, već da Ga ne ožalostimo. U jutarnjoj hrišćanskoj molitvi upućujemo Bogu i ove reči: “Gospode, nauči nas da (u toku današnjeg dana) nikoga ne razgnevimo i ne ožalostimo!” pre svih, Tebe, Gospode.

Izvor: rastko.rs

Sledeći istraživanja savremene psihologije koja su i empirijski potvrđena, a koja nas sve više uveravaju u značaj ranog detinjstva pri obrazovanju budućeg karaktera nekog čoveka, i primenjujući ova istraživanja na razvoj religijske predstave o Bogu kod deteta, na ovo pitanje mogao bih da potvrdno odgovorim. Prve predstave o Bogu kod malog deteta strogo su antropomorfne i izgrađuju se na osnovu likova prisutnih roditelja ili odgajivača. Muž i žena koji žive u relativno skladnom braku i vole svoju decu, pri tom su i religiozni ljudi (u srpskoj sredini najčešće pravoslavno religiozni), mogu sa dosta verovatnoće da očekuju da će njihova deca postati takođe religiozna, i što je važnije, u predstavi Boga sagledaće dobrotu, milosrđe, pravdu i ljubav. Kada deca iz ovakvih brakova odrastu, neće imati teškoće oko verovanja, i biće na dobrom putu daljeg usavršavanja svoje vere. U psihologiji i pedagogiji se smatra da je ovakav pozitivan ishod psihološkog i religijskog razvoja u porodici rezultat osećanja prihvaćenosti deteta od roditelja, koje vodi onda osećanju poverenja i u Boga. U većini drugih porodica, nažalost, ne protiče ovako razvoj deteta u prvim, za razvoj budućeg karaktera odlučujućim godinama. Neslaganje roditelja, rastava braka, njihov ambivalentan ili prevashodno negativan odnos prema deci, praćen nekad i zlostavljanjem dece (uključujući i seksualno zlostavljanje), dovoljno su negativni činioci koji će izazvati ne samo strah od roditelja, već i osećanje odbačenosti, ali onda i osećanje odbačenosti od Boga.

Ukoliko ovakvi roditelji nisu bili vernici, skoro je sigurno da će i deca, kada odrastu, biti nevernici, ili ateistički bogoborci, koji boreći se protiv Boga (idejama koje zastupaju, rđavo vođenim ličnim životom ili nekim drugim načinom) iskazuju, uvek iznova, svoj bunt, prkos, čak i mržnju prema sopstvenim roditeljima.

U slučajevima kada se roditelji ne slažu, ili su i na mnoge druge načine loši roditelji, a i kada pripadaju crkvi kao aktivni njeni članovi, može se dogoditi da njihova deca, kada odrastu, pokažu, ili zbunjenost ili ravnodušnost u odnosu na religiju, mada se često događa da zadrže veru u Boga, ali u Boga gneva i ljutine, Boga koji plaši i kažnjava, koji preti paklenim mukama posle smrti. Predstave pakla u hrišćanskoj crkvi, veoma slikovite i veoma raznovrsne (neuporedivo raznovrsnije od predstava raja), kao da, najčešće, odgovaraju paklenom životu kakav su imali ovi ljudi kao deca, u svojim nesrećnim porodicama, a i nesrećnim državama, u kojima u prošlosti nije bilo generacije koja nije zapamtila bar dva rata.

Nešto drugo, međutim, valja istaći. I pored tragičnih zbivanja u hrišćanskoj istoriji u toku dve hiljade godina, pre svega ratnih zbivanja, zatim epidemija raznih zaraznih bolesti, kao i prirodnih katastrofa – tragična zbivanja koja su se morala odraziti i na porodični život ljudi, kao i na njihov odnos prema deci – hrišćanska vera se održala u svetu zahvaljujući, ne samo poznatim hrišćanskim svetiteljima, već i mnoštvu nepoznatih nepokolebljivih pravednika koji su uvek iznova razgorevali u narodu oslabljenu ili pokolebanu hrišćansku veru. Dobro je poznato, kroz istinite biografije svetitelja, da je život njihov, posebno u detinjstvu, adolescentnom dobu, a i kasnije, bio ispunjen nesrećama, progonima i mržnjom, bolestima – neki od njih su relativno dugo živeli kao teški grešnici – a da se onda desilo čudo preobraženja. Upravo ovakva čuda koja su se dešavala sa hrišćanima kroz vekove, ali čuda, ovo je značajno naglasiti, slična ili istovetna, koja se i danas dešavaju ljudima za koje pouzdano znamo da su imali pakleno detinjstvo, a kasnije, ili mnogo kasnije, postali uzorni hrišćani (u našoj sredini, pravoslavni hrišćani) dovode u sumnju neke teorije, mahom determinističke (psihoanalitičke) o presudnom i trajnom uticaju ranog detinjstva i detinjstva (najčešće do sedme godine života) na budući karakter individue.

Kada je reč o negativnom uticaju ranog detinjstva, ove teorije ne odriču i moguć negativan uticaj rđave genetike na obrazovanje buduće ličnosti (pozitivan genetski uticaj, s druge strane, može da ublaži rđava iskustva deteta sa porodičnom sredinom).

Pravi hrišćanin nikad ne gubi nadu, ni kada je u dodiru s najgorim ljudima. Slika pokajanog razbojnika na Golgoti – u Talmudu se kaže: “Pokaj se čak i jedan dan pre smrti” – uvek lebdi hrišćaninu pred očima, bilo kada sam počne da očajava zbog svojih ponovljenih grehova, bilo kada živi sa nekim zlobnikom za koga drugi misle da mu “nema spasa”. Čuda se u svetu neprestano događaju; neko je davno rekao: “Sunce nikad ne izađe i nikad ne zađe a da se ne dogodi neko čudo.” Jedno od najdramatičnijih i najradosnijih čuda koja se dogode, jesu čuda pokajanja i preobraženja.

Veliki hrišćanski lekar, Paracelzus, na prelazu vekova, napisao je divne reči koje će biti potrebne čoveku u svim vremenima: “Ne dozvolite da sa očajnim Satanom kažete: to je nemoguće!”

Izvor: rastko.rs