Sledeći istraživanja savremene psihologije koja su i empirijski potvrđena, a koja nas sve više uveravaju u značaj ranog detinjstva pri obrazovanju budućeg karaktera nekog čoveka, i primenjujući ova istraživanja na razvoj religijske predstave o Bogu kod deteta, na ovo pitanje mogao bih da potvrdno odgovorim. Prve predstave o Bogu kod malog deteta strogo su antropomorfne i izgrađuju se na osnovu likova prisutnih roditelja ili odgajivača. Muž i žena koji žive u relativno skladnom braku i vole svoju decu, pri tom su i religiozni ljudi (u srpskoj sredini najčešće pravoslavno religiozni), mogu sa dosta verovatnoće da očekuju da će njihova deca postati takođe religiozna, i što je važnije, u predstavi Boga sagledaće dobrotu, milosrđe, pravdu i ljubav. Kada deca iz ovakvih brakova odrastu, neće imati teškoće oko verovanja, i biće na dobrom putu daljeg usavršavanja svoje vere. U psihologiji i pedagogiji se smatra da je ovakav pozitivan ishod psihološkog i religijskog razvoja u porodici rezultat osećanja prihvaćenosti deteta od roditelja, koje vodi onda osećanju poverenja i u Boga. U većini drugih porodica, nažalost, ne protiče ovako razvoj deteta u prvim, za razvoj budućeg karaktera odlučujućim godinama. Neslaganje roditelja, rastava braka, njihov ambivalentan ili prevashodno negativan odnos prema deci, praćen nekad i zlostavljanjem dece (uključujući i seksualno zlostavljanje), dovoljno su negativni činioci koji će izazvati ne samo strah od roditelja, već i osećanje odbačenosti, ali onda i osećanje odbačenosti od Boga.
Ukoliko ovakvi roditelji nisu bili vernici, skoro je sigurno da će i deca, kada odrastu, biti nevernici, ili ateistički bogoborci, koji boreći se protiv Boga (idejama koje zastupaju, rđavo vođenim ličnim životom ili nekim drugim načinom) iskazuju, uvek iznova, svoj bunt, prkos, čak i mržnju prema sopstvenim roditeljima.
U slučajevima kada se roditelji ne slažu, ili su i na mnoge druge načine loši roditelji, a i kada pripadaju crkvi kao aktivni njeni članovi, može se dogoditi da njihova deca, kada odrastu, pokažu, ili zbunjenost ili ravnodušnost u odnosu na religiju, mada se često događa da zadrže veru u Boga, ali u Boga gneva i ljutine, Boga koji plaši i kažnjava, koji preti paklenim mukama posle smrti. Predstave pakla u hrišćanskoj crkvi, veoma slikovite i veoma raznovrsne (neuporedivo raznovrsnije od predstava raja), kao da, najčešće, odgovaraju paklenom životu kakav su imali ovi ljudi kao deca, u svojim nesrećnim porodicama, a i nesrećnim državama, u kojima u prošlosti nije bilo generacije koja nije zapamtila bar dva rata.
Nešto drugo, međutim, valja istaći. I pored tragičnih zbivanja u hrišćanskoj istoriji u toku dve hiljade godina, pre svega ratnih zbivanja, zatim epidemija raznih zaraznih bolesti, kao i prirodnih katastrofa – tragična zbivanja koja su se morala odraziti i na porodični život ljudi, kao i na njihov odnos prema deci – hrišćanska vera se održala u svetu zahvaljujući, ne samo poznatim hrišćanskim svetiteljima, već i mnoštvu nepoznatih nepokolebljivih pravednika koji su uvek iznova razgorevali u narodu oslabljenu ili pokolebanu hrišćansku veru. Dobro je poznato, kroz istinite biografije svetitelja, da je život njihov, posebno u detinjstvu, adolescentnom dobu, a i kasnije, bio ispunjen nesrećama, progonima i mržnjom, bolestima – neki od njih su relativno dugo živeli kao teški grešnici – a da se onda desilo čudo preobraženja. Upravo ovakva čuda koja su se dešavala sa hrišćanima kroz vekove, ali čuda, ovo je značajno naglasiti, slična ili istovetna, koja se i danas dešavaju ljudima za koje pouzdano znamo da su imali pakleno detinjstvo, a kasnije, ili mnogo kasnije, postali uzorni hrišćani (u našoj sredini, pravoslavni hrišćani) dovode u sumnju neke teorije, mahom determinističke (psihoanalitičke) o presudnom i trajnom uticaju ranog detinjstva i detinjstva (najčešće do sedme godine života) na budući karakter individue.
Kada je reč o negativnom uticaju ranog detinjstva, ove teorije ne odriču i moguć negativan uticaj rđave genetike na obrazovanje buduće ličnosti (pozitivan genetski uticaj, s druge strane, može da ublaži rđava iskustva deteta sa porodičnom sredinom).
Pravi hrišćanin nikad ne gubi nadu, ni kada je u dodiru s najgorim ljudima. Slika pokajanog razbojnika na Golgoti – u Talmudu se kaže: “Pokaj se čak i jedan dan pre smrti” – uvek lebdi hrišćaninu pred očima, bilo kada sam počne da očajava zbog svojih ponovljenih grehova, bilo kada živi sa nekim zlobnikom za koga drugi misle da mu “nema spasa”. Čuda se u svetu neprestano događaju; neko je davno rekao: “Sunce nikad ne izađe i nikad ne zađe a da se ne dogodi neko čudo.” Jedno od najdramatičnijih i najradosnijih čuda koja se dogode, jesu čuda pokajanja i preobraženja.
Veliki hrišćanski lekar, Paracelzus, na prelazu vekova, napisao je divne reči koje će biti potrebne čoveku u svim vremenima: “Ne dozvolite da sa očajnim Satanom kažete: to je nemoguće!”
Izvor: rastko.rs
