Vladeta Jerotić: Šta najviše utiče na formiranje čoveka?

4107

Teška pitanja na koja zadovoljavajuće odgovore jedva da bi uspeli dati genetičar, psiholog, sociolog, teolog, pedagog i filosof – zajedno. Naime, najjednostavniji odgovor jeste – i taj odgovor ne bi bio netačan – da su svi činioci koje ste naveli aktivni u obrazovanju čovekove ličnosti. Uloga gena, nasledne supstance, čija je hemijska struktura dobrim delom istražena, neosporna je. Mi nasleđujemo ne samo fizičke odlike naših predaka već i psihičke (pozitivne i negativne). Dinamička psihologija (naročito psihoanaliza) pružila je dokaze da vaspitanje u porodici, i to ono rano (do treće godine života), presudno utiče na oblikovanje karaktera, dakle i ličnosti (“Ruka koja ljulja kolevku vlada svetom”). Za svakog verujućeg čoveka, hrišćanina posebno, svaki je čovek originalan (unikatan) Božiji pečat, jer nosi u sebi, ne samo opštu ljudsku crtu bogolikosti, već i svoju posebnu, jedinstvenu i neponovljivu. Samovaspitanje, najzad, svakako je značajna karika u pomenutom nizu činilaca od kojih zavisi obrazovanje naše ličnosti, i to u smislu zadatka koji nam je postavljen: od Boga, prirode, društva, porodične tradicije, kako hoćete. Vaše pitanje o slobodi volje dobro se nastavlja na samovaspitanje volje, jer šta mi pomaže samovaspitanje ako nemam slobodu volje, već samo nužnost nasleđa i rano vaspitanje odlučuju, da li ću biti dobar ili rđav čovek, pošten ili lopov.

Pre nego što kažem nešto više o slobodi volje, moram priznati da me zabrinjavaju poslednja istraživanja u genetici koja nastoje da dokažu da su najpogubnija kretanja u ljudskom ponašanju (ubistvo, seksualne perverzije, narkomanija i alkoholizam) uslovljena “greškama” u hromozomima, kao nosiocima gena, jer onda izgleda – ako se ove pretpostavke potvrde kao tačne – da je čovek rođen sa ovakvim “greškama”, nemilosrdno izložen “sudbini”. Tako se, na kraju XX veka, posle svih fantastičnih uspeha nauke, vraćamo na verovanja politeističkih naroda, tokom hiljade i hiljade godina, u “sudbinu”, bilo da je ona zapisana, (i za pojedinačnog čoveka i za narode) u zvezdama, u volji nekog ćudljivog boga ili božanstva, ili u rđavim genima. Da li nas nova saznanja u nauci pripremaju da u XXI veku postanemo otporniji i nezavisniji od neumitnosti prirodnih sila, jer smo ih bolje upoznali i tako njima ovladali, ili će nas nova naučna znanja učiniti gorim robovima, robovima-automatima, u političkom, društvenom i ličnom životu, gorim nego što su to bili robovi u starogrčko i rimsko doba?

Najviše strepim da prozborim nešto o najvažnijem i za svakog čoveka sudbonosnom pitanju, o slobodi volje. Teško mi je, najpre, skoro nezamislivo, da predstavim sebi istinski verujućeg čoveka koji ne veruje da je čovekova volja slobodna. Pa ipak, takvih verujućih ljudi uvek je bilo a ima ih i danas. Dovoljne su samo Priče Solomonove, Knjiga propovjednikova, iz Starog zaveta, ili prorok Jeremija, pa da se zamislimo na prebrzo donetom sudu o slobodnoj čovekovoj volji:

“Mnogo ima misli u srcu čovječijem, ali što Gospod naumi ono će ostati… Gospod je tvorio sve sam za se, i bezbožnika za zli dan… Gospod me je imao u početku puta svojega, prije dela svojih, prije svakoga vremena” (Priče Solomonove)

“Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili pre nas… Pogledaj djelo Božije; jer ko može ispraviti što on iskrivi?… Mudri ima oči u glavi, a bezumni ide po mraku; ali takođe doznah da jednako biva svijema.” (Knjiga propovjednikova).

“Znam, Gospode, da put čovječiji nije u njegovoj vlasti, niti je čovjeku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim.” (Knjiga proroka Jeremije).

Ko bi se usudio da posumnja u duboku hrišćansku veru jednog Martina Lutera; a ovaj strasni (možda ne uvek i duševno-duhovno zdravi) verski revolucionar, u knjizi O neslobodnoj volji žestoko pobija slobodu volje u čoveku.

Pitanje slobode volje je krajnje složeno, katkad i protivrečno (ili samo antinomično), sve i kada imam u vidu današnja otkrića u genetici i psihologiji prenatalnog i postnatalnog doba, sociološka istraživanja o nužnosti društvenog razvoja, astronomska i astrološka verovanja o delovanju sunca, meseca i zvezda na ponašanje čoveka (uticaj sunčanih pega svake jedanaeste godine na lična i kolektivna zbivanja na zemlji, uticaj punog meseca na čoveka, itd. ), uticaj ishrane na pravac čovekovog mišljenja, bezbroj unutrašnjih, nevidljivih dejstava: biohemijskih, električnih i hormonalnih na svakodnevno ponašanje čoveka i njegov bioritam, najzad, i ako imam u vidu čvrstu monoteističku veru nekadašnjeg ili današnjeg Jevrejina ili muhamedanca, zatim, ne malog broja protestanata koji u svome životu zbilja posvedočavaju veru u Boga, ali i u Njegovo strogo određenje šta će biti sa čovekom, i ovde i s one strane (učenje o predestinaciji) – kao pravoslavni hrišćanin uveren sam da čovek poseduje slobodu volje.

Ovom prilikom pozvaću se na melanholičnog i pesimističkog filosofa Artura Šopenhauera (na njegovu knjigu O slobodi volje) koji je, iako je bio agnostičar ili ateista (verovatno i nije bio svestan koliko je mnogovekovno hrišćanstvo delovalo na proces filosofskog mišljenja u Evropi), hrišćanski razmišljao o slobodi volje: “Postoji jedna činjenica svesti na koju se, da ne bih ometao tok istraživanja, do sada uopšte nisam obazirao. To je potpuno jasni i sigurni osećaj odgovornosti za ono što činimo, uračunljivosti za naše radnje, koji počiva na nepokolebljivoj sigurnosti da smo mi sami počinioci svojih činova. Na osnovu te svesti nikome, čak ni onome ko je potpuno ubeđen u nužnost kojom nastupaju naše radnje, nikad neće pasti na pamet da se tom nužnošću izvini za neki prestup i da krivicu sa sebe prebaci na motive, budući da je čin bio neizbežan čim su oni nastupili. “

I kod nekog hrišćanskog filosofa iz prošlih vekova, teško bi bilo naći ovako jasne predstave o slobodi i neslobodi volje čovekove, mada je Šopenhauer pre budistički nego hrišćanski mislilac (u tome i jeste paradoks njegove formulacije slobode volje kod čoveka); mada je Šopenhauer pesimistički filosof za koga je ovaj svet najgori od svih svetova, a volja ljudska “bezrazložna, slepa, bez cilja”, ova njegova volja, kojom čovek pokušava da otera patnju od sebe, čini ga još većim, uzaludnim patnikom. Pri svemu tome, kod Šopenhauera smo pročitali i ovo: Čovek je odgovoran za svoja delanja u životu, za svoj odnos prama ljudima, otud i za svako zlo koje čini drugom čoveku, svesno ili nesvesno, namerno ili “sudbinski” (po zakonu nužnosti – gena, vaspitanja, zvezda…); on sam odgovara: pred Bogom, pred svojom savešću, pred ljudima, Zakonom ili zakonima, ovde, a za one koji veruju ili samo slute život posle smrti, i s one strane.

Izvor: rastko.rs

PODELI