„Ne pridržavaj bolesniku kaput dokle god može sam da ga obuče”, osnovno je geslo koje se savetuje porodici osobe obolele od Parkinsonove bolesti. Reč je o oboljenju od koje u Srbiji pati između 16.000 i 20.000 ljudi, a koje nastaje zbog nedostatka dopamina, hemijskog prenosioca (neurotransmitera) u delu mozga koji je odgovoran za kontrolu pokreta. U ovom trenutku, osim fizičke aktivnosti, ne postoji nijedna terapija koja može da promeni prirodni tok bolesti ili da je zaustavi.
Ipak, važnu ulogu u lečenju ima fizička aktivnost, potvrđuje akademik profesor dr Vladimir Kostić, neurolog i predsednik Srpske akademije nauke i umetnosti.
On smatra da je dobro da pacijenti svakodnevno imaju dvadesetak minuta brzog hoda koji dovodi do blage preznojenosti tela i ubrzanja rada srca.
– Dobro je rano uvođenje terapije, čim se utvrdi bolest kod pacijenta. To poboljšava njegov kvalitet života i usporava tok bolesti. To je nova mantra koja mora da se ugradi u život naših bolesnika. U terapiji inače vlada izvesna stereotipija. Još uvek smo tamo gde smo bili pre 25 godina, sa izvesnim promenama. One se odnose na primenu duboke moždane stimulacije, to jest ugradnje dubokih elektroda u centralni nervni sistem. Ovo u Srbiji još nije zaživelo iako činimo velike napore da to u KCS-u pokrenemo – pojasnio je dr Kostić.
Parkinsonova bolest je dobila ime po dr Džejmsu Parkinsonu, koji je pre 200 godina napisao prvu monografiju u kojoj je opisano ovo oboljenje. Kod nas ju je prvi put opisao dr Laza Lazarević. Danas se lekari češće susreću sa oboljenjem jer je reč o neurodegenerativnoj bolesti koja najčešće zahvata stariju populaciju, a poznato je da se životni vek ljudi produžio. Sada svaka 50. osoba starija od 65 godina pati od parkinsonizma.
Akademik Kostić naglašava da je ova bolest u jednom svom delu posledica poremećaja u obradi nekih proteina koji nemaju normalne fiziološke funkcije, ali koje unutar oštećenja ćelijskih procesa ili genskih mutacija dovode do njihovog slepljivanja koje remete čitav niz funkcija i dovode do ćelijske smrti. Zato se ona danas delimično smatra bolešću proteina. Kada se kod pacijenta utvrdi koju mutaciju gena ima, onda može da se razmatra da li mu odgovara jedna, a ne druga terapija. Dakle, na pragu smo personalizovane medicine.
– Ovde je reč o poligenskoj bolesti. Postoji čitav spektar gena koji nosi male rizike za razvoj oboljenja. Ako neko ima 20 ili 30 takvih gena može da se dogodi da ima veliki rizik za ispoljavanje bolesti. Ima 23 gena koji monogenski daju kliničke slike u kojoj je parkinsonizam dominantan. To se pre svega odnosi na osobe koje u mlađim godinama obolevaju od ovog oboljenja, to jest pre 45. godine – dodaje dr Kostić.
Parkinsonova bolest ne počinje onda kada čoveku počne da se javlja povremena drhtavica ruku u miru, ili kada primeti da mu sporije funkcioniše jedna ruka, da usporeno zakopčava dugmad, da mu se menja rukopis tako što počne sitnije da piše. Bolest zapravo počinje pet do sedam godina pre nego što se pojave simptomi, a nekad i dve decenije. Zato treba obratiti pažnju na rane znake, kao što su, na primer, kostipacija i zatvor kod četrdesetogodišnjaka, jer se samo na osnovu ovog problema povećava rizik za četiri do pet puta da će osoba dobiti bolest. Tu je i poremećaj spavanja, kada bolesnik „glumi” svoje snove, bori se protiv nekoga, povređuje partnera u krevetu ili ustaje u toku noći uznemiren.
– U rane znake spadaju i laki neurološki simptomi, poput usporenosti na koju se obično ne obraća pažnja, kao i depresija i gubitak osećaja mirisa. Rani početak bolesti može da se detektuje uz pomoć nuklearne medicine. Radićemo na tome da se na vreme detektuju ljudi u toj ranoj fazi bolesti, odnosno desetak godina pre nego što ljudi dobiju prve prave simptome oboljenja poput tremora. Lekovima koji postoje uspešno možemo da kontrolišemo simptome bolesti – dodaje dr Kostić.
Dok ne dobiju pravu dijagnozu pacijenti najčešće lutaju od lekara do lekara dve do tri godine. Ako osoba ne pije terapiju, od trenutka pojave bolesti do smrti prođe oko 10 godina. Bolesnici koji uzimaju terapiju, dugo mogu da žive. Porodica može da primeti da sa njihovim najmilijim nešto nije u redu kada vidi da on, recimo, sedi u fotelji i da se uopšte se ne pomera. Obolelima lice s vremenom postaje bezizražajnije, retko trepću, ne mašu rukama dok hodaju.
S vremena na vreme u medijima se pojave vesti da su određeni vitamini ili medikamenti korisni u lečenju parkinsonizma. Ipak, treba biti oprezan. Prava terapija, to jest pronalaženje načina da se zaustavi proces stradanja neurona, još je, nažalost, daleko.
Izvor:politika.rs
