Vladeta Jerotić u svojim radovima bavio se mnogim temama, a između ostalog i odnosom roditelja i deca. Izdvojili smo neke od njegovih misli koje se odnose na roditeljstvo i vaspitanje dece.

“Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!”

”Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge”

“Dete staro tri, četiri godine sluša majku i oca kako se ne svađaju, nego raspravljaju o nekoj temi, pa se ne slažu. Bez povišenog tona, svako iznosi svoje argumente, puštajući i onog drugog da kaže to što ima. Tu počinje dijalog i tako se dete uči dijalogu. Iako ništa ne razume, (šta je to o čemu roditelji pričaju) negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.”

“Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.”

“Ne treba odmah grditi dete, govoriti mu: “šta će od tebe biti”, “opet ne radiš dobro”. Treba hvaliti decu kada urade nešto dobro, jer i ako rano postanu gorda mogu se korigovati. Zavidljivost je češća u porodicama gde ima više dece. kad je dvoje dece, roditelji treba da paze jer se prirodno javlja zavidljivost, a deca često misle da otac i majka više vole brata ili sestru.”

“Dete je u dosadašnjem patrijarhalnom vaspitanju kod Srba vaspitavano u krajnostima: ili je odgajano u preteranoj strogosti ili u preteranoj razneženosti (naročito poslednjih decenija), zbog nekorisne bolećivosti roditelja koju treba razlikovati od ljubavi. Valja se ipak složiti da nije uputno isticati tzv. presudnu ulogu roditelja u vaspitanju dece, a prvenstveno u toku prvih nekoliko godina života deteta, jer i genetika i promena spoljašnjih rđavih okolnosti u docnije, povoljnije prilike može uticati na ispravljanje negativnih obeležja u ponašanju deteta.”

“Poslušnost kod drugih možemo zahtevati samo ako smo i mi sami poslušni. Još je Dostojevski upozoravao roditelje da ne ograničavaju svoju decu, već prvo da sami ispune zavet Hristov o poslušnosti, pa tek onda dozvole sebi da je iziskuju od dece.”

“Ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline.”

“Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum” naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.”

“Ukoliko majka svojom ljubavlju prema detetu ispoljenom dojenjem, brigom i privrženošću (ne i preteranom brigom, jer je ta briga onda znak neurotičnog straha kod majke) – ovoj majčinoj ljubavi ubrzo se pridružuje i otac – ostanu dosledni u ispoljavanju istinskih osećanja prema detetu (ostajući stalno privrženi jedan drugom u ljubavi) – stvoreni su, povoljni uslovi da vera deteta u Život ostane u njemu trajna.”

“Ono što je kod dece lepo, fascinantno, bogoliko, to je njihovo poverenje – ono što je Erikson nazvao prapoverenje sa kojim svako dete dolazi na svet, njihovo brzo opraštanje uvreda, divljenje, čuđenje. To su elementi koje vredi sačuvati za ceo život.”

“Roditelji se pitaju zašto dete uvek, kad bi mu otac ili majka rekli, recimo, nemoj to raditi, ili nemoj to jesti; ili evo ja sad moram da izađem, a imaš u sobi puno igračaka, ali pazi, ova igračka može da ti donese neku nevolju; ili imaš puno voća raznovrsnog, al’ nemoj baš ovo voće, biće ti loše – zašto dete uvek, ali baš uvek uradi to što ste mu zabranili? Zašto baš TO, kad roditelj kaže NE? Čovek oseća stalnu potrebu da se zabrana krši, da se granice ispitaju, da se uradi baš ono što ne bi trebalo, kako bi se proverilo zašto je to zabranjeno. Ali ako je roditelj to rekao u punoj ljubavi, ostajem pri tome, dete će poslušati. Ako je roditelj rekao ‘nemoj to da radiš’, u ljubavi, bez trunke neke želje da ga dete posluša po svaku cenu, tada dete neće uraditi ništa loše. Tada to neće biti izazov za njega da ne posluša jer će osetiti ljubav sa kojom se od njega to traži.”

„U Evropi danas muškarac zajedno sa ženom učestvuje aktivno u čuvanju dece od njihovog rođenja i podele su skoro marginalizovane. Svako kažnjavanje i nagrađivanje dece je ucena. Prvo pravilo antipedagogije je – dete poštuj i uči od njega, naravno volite svoju decu.”

“Ako je dete nemirno, pusti ga, često je to inteligentno i bistro biće. A roditelji, u neznanju, za mirno i poslušno dete kažu ‘moje dobro dete’, a ono u stvari uplašeno, nesigurno. Naravno, rodi se i poneko dobro dete koje je jednostavno takvo, iako je snalažljivo i pametno. Greška je velika što ono nemirno dete tuku, a ono je najčešće inteligentno dete. I baš ta inteligencija mu ne da da se pomiri lako sa svim što mu se kaže.”

“Veoma popustljive granice omogućavaju intenzivan uticaj spolja ali takvo prihvatanje promena može da ugrozi specifičan porodični identitet. Ovakve porodice karakteriše nezainteresovanost i međusobna nepovezanost članova. Roditelji nisu zainteresovani za rast i razvoj dece. Deca imaju previše slobode i ne prave razliku između dobrih i loših postupaka. Emocionalni odnosi su hladni i dete ne oseća da je voljeno, zaštićeno i sigurno.”

“Važna stvar koja određuje funkcionalnost porodice su i porodična pravila. Porodična pravila su potrebna jer čuvaju porodicu i obezbeđuju sigurnost i predvidivost, što je posebno značajno za najmlađe članove. Njima se određuje organizacija života, način porodičnog funkcionisanja, sistem vrednosti i verovanja. Međutim, problem nastaje kada se o tim pravilima nedovoljno ili retko govori jer se ona uglavnom podrazumevaju, ali na taj način postaju nejasna. Nedovoljno jasna pravila oblikuju haotične porodične odnose a kruta pravila (koja se ne manjaju) doprinose komplikovanim porodičnim odnosima. U funkcionalnim porodicama otvoreno se komunicira o pravilima. Ona su jasna i podložna promenama u skladu sa potrebama članova porodice.”

Čudnovata je, katkad tragična sudbina nekih značajnih ljudi u nauci, filozofiji i religiji. Njih ne samo što nisu mogli da shvate njihovi savremenici, a često i generacije posle njih, već su njihova učenja bila svesno ili nesvesno iskrivljavana ili zloupotrebljavana. Ovo je bio slučaj ne samo sa Ničeom i nacizmom već i sa Sigmundom Frojdom i “seksualnom revolucijom”. Pa ipak – sumnja nas ne ostavlja na miru – kao da je u ovim ljudima ili u njihovim idejama bilo nešto bremenito ne samo za menjanje postojećeg stanja, već i za pogrešno menjanje ranije pogrešnih stavova. Možda je sva tajna u još uvek nedovoljno upoznatoj, protivrečnoj i isključivoj čovekovoj prirodi.

Političke revolucije u svetu koje su išle naporedo sa industrijskom revolucijom ili joj čak prednjačile, a koje su otvorile do tada zabranjena vrata ljudske slobode, i onda stavile čoveka na ljute muke da sve slobodnije odlučuje u branju plodova sa “drveta dobra i zla”, istovremeno su otvorile širom vrata i drugim slobodama. Pre svega onoj seksualnoj. Zagušljivo vreme seksualnog licemerstva, potiskivanja i sakrivanja prirodnih potreba, vreme u kome se nije moglo da doživi čulno zadovoljstvo ženom, ako ona prethodno nije bila kao seksualni objekt, ponižena, približavalo se već krajem XIX veka svome prirodnom kraju, pa je ostalo samo pitanje kakav će prelaz da bude u novo doba i na kojoj granici će se zaustaviti buduća revolucija.

Na barjaku koji je prvi podignut u ime “oslobođenog čovekovog seksualnog bića” stajalo je ime Sigmunda Frojda – čoveka opreznog i plašljivog, duboko skeptičnog i pesimističkog, koji se klonio svake politike, a prema revolucijama se odnosio upravo konzervativno. Takva je, istina, bila ličnost Frojdova, ali ne i njegove ideje, pa se možemo upitati po čemu moraju ideje nekog značajnog čoveka, da po svemu odgovaraju ličnosti njenog nosioca. Kakve je veze imala, na primer, ideja “natčoveka” sa Ničeovom ličnošću? Tako se pitaju, međutim, oni koji bi hteli da spasu Ničeovu ili Frojdovu ličnost od zloupotrebe njihovih ideja. Ima u tim željama plemenitih napora, ali ipak ostaje sumnja: nije li neka bolest u ovim velikanima tinjala, a zatim i buktala, a koja je zlosrećno razdvojila učenje od ličnosti učitelja? Bilo kako bilo, vekovno iskustvo pokazuje da kad god se neka sloboda, najpre, zatraži i poželi samo spolja, u očekivanju da će tada doći, prirodno i spontano, i ona unutrašnja, razočaranja izgleda, da su bila uvek neminovna.

Seksualna revolucija danas, koja se ne može posmatrati kao izolovan fenomen, želeći da donese sputanom čoveku slobodu, istovremeno je tu slobodu postavila u bliske odnose sa Ništa. A kada se sloboda našla jednom pored Ništa, ne razlikujući se međusobno uvek najbolje, čovek se još jednom upitao za pravi smisao seksualne revolucije. Karen Hornaj je još na početku seksualne revolucije tačno uočila da mladi ljudi ne traže jedno od drugog seks, već sigurnost koju od roditelja i društva nisu nikada dovoljno dobili, dok je Erih From govorio o raznim vidovima bekstva od slobode. U ime slobode beži se od slobode! Miodrag Pavlović je sasvim tačno napisao da “erotizam izgleda modernom čoveku kao jedan od poslednjih načina da se vraća kolektivnom… da u erotizmu nađe zajednički imenitelj sa ostalim ljudima, da u erotizmu promiskuiteta, grupnih brakova ili grupnih situacija doživi biološku stopljenost sa bićima sa kojima nema inače načina da se sretne i zbliži”. 

Mladima se danas čini da se sve može i mora lako da dobije. Automobil, diploma, a pre svega onaj drugi pol. Njima se čini da su stari učinili ceo život, pa i onaj seksualni, nepotrebno složenim, da su sve komplikovali i zamrsili, a da život treba da teče mnogo prirodnije i jednostavnije. Nažalost, nikako nije tako. Život verovatno nikada nije bio jednostavan, a čovek, od kada je naučio da misli, odmah se sukobio najpre sa svojim osećanjima, a onda i sa mislima i osećanjima ljudi oko sebe. Iz stoleća u stoleće život i ljudski odnosi u njemu postajali su sve složeniji i komplikovaniji i kako Herman Hese izvanredno reče: “Na početku stvari ne nalazi se nevinost i jednostavnost, sve što je stvoreno, i ono naizgled najjednostavnije, već je iskrivljeno, već je sa mnogo pukotina i bačeno u prljavi tok postajanja. Put u čednost, u nestvarno, ka Bogu, ne vodi nazad, već napred, ne ka vuku ili detetu, već sve dalje u krivicu, sve dublje unutra ka razvijanju čoveka.”

Nosioci seksualne revolucije, ali i mladi svet uopšte, sigurno su u pravu kada više neće natrag ka “vuku” i svemu onome što se u prošlosti dešavalo, a što je toliko podsećalo na “čovek čoveku vuk”. Ali on neće ni u krivicu koja se voljno uzima na sebe, u odgovornost koja obavezuje, u žrtvu koja čisti. Ukratko – on neće u “individuaciju”, u kojoj treba da se sukobljava sa svim mogućim Senkama i Personama u sebi i van sebe. Taj novi svet kao da uopšte ne želi nikakav sukob. Odbijajući s pravom da učestvuje u raznim iskonstruisanim sukobima u kojima treba drugima da posluži kao nova vrsta “topovske hrane”, on odbija svaku vrstu sukoba predajući se svim vrstama sloboda – od one seksualne, do slobode nerada, tj. odbijanja svakog rada i zanimanja. To je sloboda u kojoj očevidno dominira princip zadovoljstva, u kojoj je pasivnost jača od aktivnosti, a indiferentnost štit pred “afektivnom zagađenošću” roditelja i društva. 

Uz pomoć droga mnogi koji su počeli svoju revoluciju od seksa svesno traže da je završe u pseudonirvani budista. A šta se dešava sa samim seksom? Težeći ka uprošćavanju seksualnih odnosa, mladi ljudi su dospeli u takvu vrstu “uprošćenosti” u kojoj ne samo što je sama seksualna strast obestrašćena već se na mesto odnosa dvaju subjekata stvorio odnos predmeta. Kada je reč o odnosu polova, sve to nije nimalo jednostavno. Bez potrebe za mistifikacijom, može se mirno reći da odnosi između polova, kako oni duhovne tako i telesne prirode, u sebi još nose dovoljno zagonetnog i nepoznatog koje nijedna nauka nije uspela do kraja da rasvetli. Oslobođenje od seksualne sputanosti i lažnog odnosa prema seksualnom nagonu, nažalost, ne obezbeđuje automatski i stvarnu seksualnu slobodu. Očevidno je, najpre, da slobodom u seksualnim odnosima čovek još nije ni izdaleka sebe oslobodio svih drugih vrsta otuđenja u svetu. Možda je čak postigao suprotno. U okvirima velike zamke koju je svuda razapelo čoveku otuđenje, vrebajući ga i spolja i iznutra, jedna od ovih zamki je i tzv. čovekova seksualna sloboda. U stvari, sve u ovoj “slobodi”, od tzv. ozbiljne reklame i filmova do pornografskih časopisa, teži tome da čoveka ponovo zarobi ostavljajući mu iluziju da je slobodan. 

Krajnji ishod seksualne revolucije dovedene do svoga logičnog kraja, to znači do apsurda, jeste regresivno vraćanje odrasle jedinke na narcistički stupanj malog deteta, pri čemu, ako druga strana još uopšte predstavlja neki realni objekt, onda se u njoj voli ili “ono što je u njoj moje, što je moje bilo ili što bih želeo da je moje” (Frojd). U drugom slučaju veza dvaju bića postaje ili samo genitalna ili samo vangenitalna! Sa zebnjom i ne bez izvesne tragikomike otkrivaju psihijatri i kod naših savremenika, posle svih revolucija kojih smo bili svedoci, upravo onaj isti razdor u ličnosti koji je Frojd zapazio kod svojih savremenika, i u njemu video prave razloge za impotenciju, odnosno frigidnost, razdor u kome se dva normalna toka, onaj nežni i onaj čulni, ili onaj erotični i seksualni, patološki razdvajaju i odlaze na suprotne strane. Otud je erotizam modernog čoveka, naročito onog mladog, erotizam deteta u stadijumu u kome su genitalna i vangenitalna sfera još uvek prirodno razdvojene, opterećen uz to potrebama koje teži ka apsolutnom zadovoljstvu, odbacujući da prizna princip realnosti. Između vuka i zrelog čoveka stoji dete koje je to još uvek, ili je to ponovo postalo.

Ovaj infantilni stadijum čovečanstva, ako je delimično savladan na misaonom polju, mora za svaku generaciju iznova da bude savladan i na emotivnom polju. Svaki napredak pojedinca i čovečanstva, povezan je sa patnjom i velikim naporom; svaki povratak nazad, u stadijum deteta ili vuka, munjevit je i lak. Seksualna revolucija danas može da ima svoj smisao samo u okviru opšte revolucije koja bi težila radikalnom razotuđenju čoveka, odnosno njegovom oslobođenju na svim planovima života. Ovakva revolucija očevidno ne može da bude samo spoljašnja, već i unutrašnja, lična drama prinude i slobode svakog pojedinca. Seksualna revolucija sama za sebe nema nikakvog smisla, jer tada postaje svrha za sebe, a njeno istrčavanje ispred ostalih revolucija (unutrašnjih i spoljašnjih) ne samo što ove ne ubrzava, već čak koči. Seksualna revolucija dobija samo onda dublji smisao kada se susretnu dva slobodna bića koja su u stanju da ostvare egzistencijalni dijalog Ja-Ti, pri kome dualunion (jedinstvo udvoje) nije posledica regresa uz pomoć droge, već sjedinjavanje dve pune polovine Platonovog jedinstvenog bića, koje je ljubomorni Zevs jednom rastavio. Genitalni i vangenitalni deo tada ponovo struje jednom utoku, ne rastavljajući se više ni drogom, ni neurozom, niti društvenom nepravdom. Ovakvih spajanja i ovakvih revolucija bilo je oduvek, ali uvek samo pojedinačno, čak skriveno, nezavisno od bilo kakvih spoljašnjih revolucija.

Današnja demitologizacija seksa, u okviru opšte demitologizacije (kao da su mitovi bili izmišljene priče tirana za malu decu) vodi ili potpunoj seksualnoj anarhiji, kakvu su već poznavala pojedina doba u prošlosti čovečanstva sa poznatim ishodom, ili seksualnoj kontrarevoluciji sa novim principima morala i moralnih normi koje ne moraju biti ništa manje stroge od onih koje je rano hrišćanstvo postavilo rimskom društvu u rasulu. Želeli bismo da budemo loši proroci i da, pošto zaista nema nikakvog povratka prirodi, kao što je to Frojd jednom predvideo, jer je proces civilizacije, ali i humanizacije ireverzibilan (što ne znači po svaku cenu pozitivno evolutivan), današnja seksualna revolucija posluži kao dragocen eksperiment celog čovečanstva i čoveka kao pojedinca u traženju novih rešenja stare zagonetke naših nagona i naše slobode.

Odlomak iz knjige ”Čovek i njegov identitet”

Prenatalna psihologija tvrdi da u toku devetomesečne trudnoće majke ne deluje samo majka na fetus, već i da fetus deluje na majku. Kako, nije do kraja jasno; da li deluje genetski potencijal koji dete donosi na svet pri začeću, ali ono odgovara i na kvalitet majčine (mada i očeve) brige i nege u toku trudnoće. Novorođenče, a onda i malo (i veliko) dete, nastavlja da saopštava majci i ocu (ako su oni jedini negovatelji), šta oseća, pa onda i šta misli, naravno uvek šta želi.

Ova detetova saopštenja, i kada odraste, mogu biti verbalna i neverbalna. Na početku života, pa i duže vreme dok dete odrasta, njegova saopštenja češće su neverbalna, i zbog toga iskrenija i ona prava, nego kada kasnije počne da se služi rečima. Mali je broj ljudi koji nauče (ili im je od prirode dat taj dar) da se izražavaju jasno i razgovetno. Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima, jer su reči vezane za pojmove, a ovi su kod većeg dela ljudi neodređeni i nejasni. Čime su oni najčešće zamagljeni? Emocijama, čovekovim iracionalnim delom njegove složene psihe. Nažalost često, verbalno izražavanje ljudi pretvara se u verbalizam – „prazno razmetanje rečima i rečenicama”.

Na ponovljeno pitanje šta saopštavamo jedni drugima, odgovor je obično žalostan, ali je realan. Već prema stepenu dostignute individuacije, ljudi se razlikuju međusobno, kako u vezi s potrebom za saopštenjem, tako i kvalitetom i obimom saopštenog. Introvertovani ljudi (prema Jungovoj podeli) izgleda da imaju manje potrebe za saopštenjem, jer je težište njihovog života usmereno na unutarnje doživljaje i na misleni svet, za razliku od ekstravertovanih, kojima je u prirodi jača potreba za pokazivanjem sebe, samim tim i za češćom komunikacijom s drugim ljudima.

Bitno je pitanje šta zapravo ljudi kažu jedni drugima, pri čemu nije svejedno kome se saopštavaju; možemo sada da proširimo pojam saopštavanja na pojam ispovedanja. Ovaj pojam ima više značenja, između ostalih i ovaj: „Ispovedanje je priznati nešto dotle skriveno”. Psihološka nauka odavno je znala da razlikuje „skriveno kao potisnuto u nesvesno”, od svesnog ili delimično svesnog skrivanja koje onda nije daleko od laži.

Šta čovek najčešće skriva (svesno i/ili nesvesno)? Onaj je to sadržaj, najčešće emotivan, ali i misleni (prema nekim hrišćanskim svetiteljima, mogu to da budu pomisli koje prolete kroz svest) i to sadržaj koji je neprijatan, stidan, sablažnjiv. Ovakvi sadržaji i agresivne prirode. Čovekov unutarnji (a i spoljašnji) centar – strog sudija, kritičar koji može da bude strog (ili prestrog), umeren ili nedovoljno razvijen – prikazuje sebe drugima kao Personu (među mnogim značenjima ove reči, u Jungovoj psihologiji ona označava masku kao „simulaciju individualnosti”), skrivajući od samog sebe svoju Senku (inferiornog i zlog brata u nama, prema Jungu).

Veći deo čovekovog života prođe u lažnom saopštavanju sebe drugima, u uzaludnom pokušaju da se prikaže onim što nije, a što bi želeo da bude. Čovek se retko u životu pokazuje pravim i iskrenim, čak i kada to želi, i to – zbog S(s)traha. Strah je arhetipskog porekla, nerazdvojno srastao sa samom suštinom ljudskog bića, koje je u svojim najdubljim osnovama – i prirodno i duhovno biće. Prirodan strah kod ljudi je i razumljiv i opravdan (nekad i zaštitnički) jer je čovek, ipak, slabo biće, a njegovo novorođenče najslabije u čitavoj prirodi. A šta je sa duhovnim strahom? Da li se to prirodan strah smrtnog čovekovog bića neminovno prenosi i na njegove predstave duhovnog života, kvareći ih? Nije li strah od Boga nastavak, a i kraj svih čovekovih strahova! Zar Bog – ako je, a jeste, apsolutna ljubav – traži od čoveka da Ga se boji! „Suština iskušenja je videti Boga koji izdaje Zakone i traži slepu poslušnost pod pretnjom kazne”, kaže ruski religiozni filozof Viktor Nesmjelov (1863–1920).

Da li su Isusu Hristu, kao spasitelju sveta (po verovanju hrišćana), potrebni ljudi-robovi pa i ljudi-najamnici (koji se boje, ali ne poštuju gospodara), ili su Hristu potrebni dragi ljudi-prijatelji i saradnici (homo religiosus tako postaje homo creator)!

Videli smo šta čovek najčešće saopštava drugom čoveku: iz naslućenog straha prikazuje drugima svoga čovečuljka, agresivno lice mržnje i osvete – opet najčešće iz straha.

Čovek nije dovoljno ili nije uopšte svestan koliko je tragično biće jer ne prepoznaje Boga u sebi. Zašto bar ne ostane celog života čovek-putnik (homo viator), jer kao takav ima nade da zakuca jednog dana na prava vrata, da otkrije svoju entelehiju („neprikladna delatnost duha, stvarnost”) koju su najpotpunije shvatili i ispunjavali tokom života i Gete i Dostojevski, donekle i Niče.

Upravo sam na ovakvu božansku stvarnost mislio kada sam u prvoj rečenici članka stavio najpre veliko slovo za drugog. Saopštavajući sebe celog života drugome – mužu i ženi, prijatelju, ispovedniku, psihoterapeutu, u stepenu koliko smo dostigli iskrenost; do toga stepena dolazimo samo preko delfijskog, ali i hrišćanskog zahteva čoveku „Upoznaj sebe! Tada smo tek na dobrom putu da saopštimo sebe Drugom. Bog „čeka” da na svoju ljubav prema čoveku, čovek odgovori svojom ljubavlju. Samo tako se i zemaljski i kosmički krug ne zatvara, već uvek na nov način otvara.

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor:politika.rs

Možda najznačajnija pojava na dugom putu samootkrivanja jeste traženje i moguće otkrivanje smisla života. Možda je tako počela važna uloga religije. Drugi najznačajniji stepen razvoja na putu sazrevanja jeste faza samoobnavljanja. Sa iskrenim otkrivanjem svojih rđavih osobina čovek može da počne da teži popravljanju sebe: samoobnavljanju.

Čovek kao večit putnik (homo viator), uvek je samo na putu sazrevanja, odnosno zrelosti. Čovek, ni kao pojedinac, još manje narodi, a tek čovečanstvo, nikad ne ostvaruje punu zrelost. Ali, šta je onda zrelost (pojedinca, naroda, čovečanstva)? Za religiozne ljude u svetu (religiozne, ne samo pobožne!) očekivanje pojedinačnog i/ili grupnog sazrevanja – različito je. Velike azijske religije, sa njihovom dugovečnom verom u karmu i reinkarnaciju, uglavnom su pesimističke religije (što naročito važi za budizam, sledujući Budino učenje, koje je više filozofsko nego religijsko). Ideja „spasenja” jedva da u tim religijama postoji, pa svrha ponavljanih reinkarnacija nije dovoljno jasna.

Sve tri monoteističke religije govore, doduše, o spasenju, ali ni u njihovom učenju nije dovoljno jasno gde ono može da se ostvari: „ovde ili tamo” (milenarizam ili eshatologija?). Iako najstarija među druge dve religije, judaizam je (začudo!) kasno došao do ideje o ličnoj besmrtnosti čoveka (mada nagoveštaja ima kod proroka Isaije i u psalmima). U centru pažnje judaističkog učenja bila je besmrtnost jevrejskog naroda i očekivanje (do danas) dolaska Mesije koji će ostvariti zemaljsku pravdu – na Zemlji. Tek je hrišćanstvo postalo radikalno – manje islam koji je ostao pod jačim uticajem judaizma nego hrišćanstva, naročito u praktičnom životu – zaoštravajući tako prirodan dualizam čoveka (već je čovekovo novorođenče unutar prve godine života, prema mišljenju nekih psihologa, u prirodnom rascepu!), deleći čoveka i narode na dobre i rđave, obećavajući (i preteći) ljudima onostranu nagradu, odnosno kaznu. Mada se ovakvo dualističko mišljenje u hrišćanstvu smatra pogrešnim, jer stoji pod uticajem gnostičko-manihejske jeresi, čovekova priroda u svakodnevnoj praksi pre govori o dualističkoj ljudskoj prirodi.

Neophodno je da se osvrnemo i na one agnostičke i ateističke predstavnike u istoriji čovečanstva koji su se iskreno zalagali za relativan mir i relativno blagostanje na Zemlji, do koga se, prema njihovom mišljenju, može doći i bez religije; potrebna su, istina, velika odricanja, negujući relativno moralan život (moral bez religije!) i postojanje svuda principa poštovanja različitosti.

Zar to nisu bili viđeni predstavnici humanizma (i renesanse kao stalne obnove)? Spomenimo Erazma Roterdamskog, Dejvida Hjuma, Voltera, Imanuela Kanta (stalno moralno usavršavanje čoveka i čovečanstva!), Marksa, ali i mnoge pre njih (Nikola Kuzanski). Vera, nada i ljubav jesu prvenstveno hrišćanske vrline, ali to samo znači da svaki čovek, bar potencijalno, nosi u sebi ove iste vrline, kao uslov nagona samoodržanja, u koje stavljamo i seksualni i agresivni nagon (misleći na njihove pozitivne strane). Značajan naučnik u 20. veku, Konrad Lorenc (1903–1989), pisao je: „Nalazim da je agresivnost daleko od toga da bude dijaboličan, destruktivan princip, kako ga predstavlja klasična psihoanaliza, već je neophodan deo organizacije instinkta za očuvanje života… Izvesno je da bi sa potpunim eliminisanjem agresije iz čovekovog života nestao podstrek

čak i za rešavanje najsitnijih problema.”

Posle ovog nešto opširnijeg uvoda, vratimo se na svakodnevni život i njegovu realnost, zanimajući se za psihološko sagledavanje puta sazrevanja i zrelosti.

Niko ne osporava fizički rast deteta, prateći naravno i njegovo psihičko sazrevanje. Zašto je u svetu još uvek manje ljudi kojima je stalo do psihičkog sazrevanja? Možda je Sigmund Frojd u pravu (mada je bilo i pre njega sličnih razmišljanja) kada je nagonu Erosa u čoveku (Eros nije samo seksualni libido, već opšta Energija o kojoj je tako ubedljivo govorio Nikola Tesla, a i K. G. Jung) suprotstavio nagon smrti, Tanatos. Pojam Tanatosa obuhvata mnogo šta. Najpre, uporna je to konzervativnost čoveka; prema drugom zakonu termodinamike „psiha je u suštini konzervativna, pa je neophodna nevolja za pokretanje individuacionog procesa” (Jung); strah od bilo kakvih promena (i u samom čoveku i u društvu); inertnost u mišljenju, a onda i u voljnom delovanju. Kako se uspešno odupreti ovoj velikoj snazi pasivnosti, tromosti (lenjosti, učmalosti) čoveka koji često takav ostaje celog života?

Borba Erosa i Tanatosa stalna je, u čoveku, u narodima i u čovečanstvu. Kako dati prednost Erosu? Najpre samootkrivanjem čoveka, što znači početak upoznavanja samog sebe.

„Upoznaj samog sebe”, kao poziv, čak zapovest, traje od vremena stare Grčke, u Delfima, što ne znači da i drugi stari narodi sveta nisu ovo naslućivali ili i znali. Većina hrišćanskih svetitelja, još ubedljivije, ponavlja delfijsku mudrost.

Samootkrivanju nema kraja, ni upoznavanju sebe samog. Možda najznačajnija pojava na dugom putu samootkrivanja jeste traženje i, moguće, otkrivanje smisla života. Možda je tako nekada, u davnoj prošlosti čovečanstva, počela važna uloga religije.

Posle samootkrivanja, u srećnom slučaju i otkrivanja smisla života, sledi drugi najznačajniji stepen razvoja na putu sazrevanja, to je faza samoobnavljanja. Razume se da do ove druge i onda neprekidne faze samoobnavljanja dolazi kod čoveka kada on, prepoznajući sebe, sve bolje, otkriva ne samo svoje dobre osobine: moralnost i etičnost (opraštanje uvreda), blagonaklonost i trpeljivost za drugo i drukčije, sve do stvaralačke radosti zbog postojanja D(d)rugog. Neophodno je i prepoznavanje svojih loših osobina: osvetoljubivost, zavist, mržnja prema D(d)rugom, sebičnost i vlastoljubivost. Tek sa iskrenim otkrivanjem svojih rđavih osobina čovek može (ali ne mora) da počne da teži popravljanju sebe, da promeni sebe – teži samoobnavljanju.

Za kraj ovog članka jedno korisno poređenje. Religija i nauka počinju najzad da se slažu! He zalazeći u osetljivo pitanje: Da li veruješ u Boga ili ne veruješ, i ateistički naučnici (kao i teistički i agnostički) šalju čoveku istu poruku kao i Tvorci velikih religija sveta: He prestaj sa traženjem i menjanjem sebe. Tajna je svuda: u atomu, ćeliji, galaksiji, psihi. Traži i traži, ali i menjaj se!

Zar ova poruka nije prirodna i svima potrebna? He obmanjujmo sami sebe: promena (tačnije, promene) ne dolaze spolja, ni od revolucija, ni od političkih partija (neka je ona i najbolja među ostalim rđavim), ni od pojedinih talentovanih, ali i moralnih političara, kao što su bili Gandi, Masarik, De Gol, i manji broj drugih. Istinska promena (hrišćani govore o metanoji, preobražavanju čoveka) dolazi samo kod pojedinaca. Da li je ona dovoljna da se očekuje promena i u porodici, i u narodima i u čovečanstvu (i njegovoj tužnoj istoriji) – ne izgleda verovatna. Pa ipak, majka Tereza (sveopšta hrišćanka) poručuje: „Čovek je nerazuman, nelogičan i sebičan. Nije važno, voli ga! Dobro koje činiš, sutra će biti zaboravljeno. Nije važno, čini dobro! Ono što si godinama stvarao u času bi moglo razrušeno biti. Nije važno, stvaraj! Ako pomažeš ljudima, možeš loše proći. Nije važno. Pomozi im! Ako činiš dobro, pripisaće to tvojim sebičnim ciljevima. Nije važno čini dobro!”

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: politika.rs

Mi ne volimo protivnike da slušamo uopšte. A to ste znali odavno: Od neprijatelja učimo, a ne od prijatelja.

Pa ko ti je prijatelj? Prijatelj ti je onaj koji ti kaže, nasamo: “Šta ti je bilo juče da si ono rekao? Šta ti je bilo da si ono uradio?”

Ovaj prijatelj drugi malo razmisli, pa kaže: “U pravu si, dragi moj. Hvala ti beskrajno.” A ako je samo bio lažni prijatelj, reći će: “I ti meni to da kažeš! Ti više nisi od danas moj prijatelj.”

Eto vam test za prijateljstvo. Čujte od prijatelja, ako se usudio da vam kaže. Boji se prijatelj da vam kaže istinu neku u oči. Boji se da će izgubiti prijatelja. Pa onda ćemo od neprijatelja čuti neku istinu o sebi. Naravno, jednim delom, jer i oni preteruju. Razume se.

U svojoj knjizi “50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćansko – psihoterapeutske prakse” istaknuti srpski neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić otkriva nam može li se neuroza pre izlečiti verom nego lekovima i da li je bolje ići dobrom psihijatru ili dobrom duhovniku za rešenje psihičkih problema.

“Da je čovek imao jaču veru, ne bi ni oboleo od neuroze, a kada je već oboleo, neka ojača veru ne bi li ona bila dovoljna u lečenju. Pazite, u lečenju, ne znam da li i u izlečenju.”

Čini se, isprva, da je jednom rečenicom uvaženi akademik dao ceo odgovor na ovu dilemu. No, evo i na šta nam posebno skreće pažnju:

“Neuroza, kao što je poznato, ima bezbroj vrsta – lakše, teže i srednje teške. Skrenuo bih vam pažnju da se neuroze, za razliku od psihoza, prvenstveno leče psihoterapijom, ređe i neuspešnije samo medikamentima, a nekad uspešno kombinujući ovo dvoje. Vera je, međutim, uvek potrebna, i kada se neuroza leči na prvi, drugi ili treći pomenuti način. I nevernik kada poveruje lekaru, psihoterapeutu, nekoj piluli, uspešnije se leči nego kada je reč o čoveku koji u sve i svašta sumnja. Probe sa placebom odn. pseudolekom pokazale su veliku sugestivnu i autosugestivnu moć čoveka, koja ne treba da se shvata pejorativno, već kao izraz urođene čovekove vere.”

 O rešenju psihičkih problema koji nas neminovno opsedaju svakog dana, od najbezazlenije nervoze, napetosti, pa do onih najtežih oblika duševnog i psihičkog poremećaja, Vladeta Jerotić savetuje sledeće:

“Svi naši psihički problemi i duhovni su problemi, oni su to i kada su telesne prirode. Mi smo kao duhovna bića odgovorni za sva zbivanja koja se odigravaju i u našoj duševnoj i u telesnoj sferi. Naši najčešći psihički problemi proishode iz našeg odnosa sa ljudima, najčešće sa onim nama najbližima, u porodici, a onda i na radnom mestu. Naši odnosi sa bliskim ljudima, međutim, zavise u velikoj meri od naših odnosa sa samim sobom. Moja žena, muž, roditelji, deca mogu da me opravdano ili neopravdano ljute, izazivaju u meni agresiju, mogu da me plaše, izazivaju strah, da me učine tužnim izazivajući depresiju… ali sva ova afektivna duševna stanja mogu da me, posle nekog vremena, učine telesno bolesnim. Početak svih duševnih odn. psihičkih problema, u meni je. Kad bismo sami sebi sudili, ne bi nam se sudilo, poručuje nam apostol Pavle u I poslanici Korinćanina, 11, 31.”

 Zato je najvažnije da čovek, ako je u sebi svesno prepoznao da ima psihičke probleme, postavi sebi sledeće pitanje:

 “Da li želim uopšte da prepoznam stvaran uzrok problema ili ne želim, potiskujući ga u nesvesno? I drugo, da odgovori može li ili ne može taj problem da reši sam. Ako zaključi da ne može da ih reši sam sledi treće pitanje: kome da se obrati, duhovniku ili psihijatru?”

Ovde profesor Jerotić navodi logične primere da bi se verujući čovek, hrišćanin, najpre obratio duhovniku, dok bi onaj koji nije vernik najpre otišao psihijatru ili psihoterapeutu. Međutim, za profesora Jerotića, najidealnija je mogućnost posete religioznom psihijatru tj. psihoterapeutu. Ako se, pak, obratite svom duhovniku (kaluđeru, svešteniku) na njemu je da odluči da li će vas zadržati “pod okriljem molitava i saveta” ili će vas dodatno uputiti psihijatru u kog i sam ima poverenja kao duhovnik.

“Dobro je poznato da, sa malim izuzecima, teže duševne bolesti (psihoze) ne mogu da se poprave ili izleče samo molitvama i savetima i najboljih duhovnika, već im je neophodna pomoć, medikamentozna i psihoterapeutska (nekad i bolnička) dobrog psihijatra. U slučajevima hroničnih duševnih bolesti, kada je u pitanju vernik, ne bi trebalo da bude nikakvih kolebanja – ovakvom čoveku neophodna je pomoć i psihijatra i duhovnika.”

Izvor: opanak.net

Vladeta Jerotić se isticao svojim mudrim savetima i posebnim načinom života koji ga je činio vitalnim do samog kraja života. Za mnoge je prava misterija kako je neko u poodmaklim poznim godinama imao tako dobru memoriju i očuvan zdrav um.

U vezi sa tim jednom prilikom profesor Jerotić je ispričao:

Preko 30 godina, svakog drugog dana sebe preslišavam engleski jezik. Prvi je bio francuski, nemački drugi, koga je bilo najviše kada sam bio u Evropi.

Bio sam u Engleskoj nekoliko meseci, nisam naučio Bog zna koliko. Čitam skoro bez rečnika ali nije isto čitati i govoriti. Imam uvek neki novi engleski tekst pred sobom i preslišavam se šta radim.

Ako sam ih zapamtio, onda čitam tekst i nove reči iz teksta beležim u rečnik i preslišavam se opet za dva dana. A ako nisam zapamtio one reči od b, ne učim nove nego i dalje obnavljam stare. Radim preko 30 godina svaki dan na svom rečniku.

Druga stvar je učenje pesmica.

Nalazite nove pesmice, učite ih, preslišavajte se i znaćete 15-20 pesmica jednog dana. Obnavljate svoje pamćenje iznova i osvežavate ga.

Uzmite pesme Branka Radičevića, Jovana Dučića, Milana Rakića ili nekih modernih pesnika. Ne moraju biti dugačke pesme, mogu biti kraće. Učite pesmu napamet. Ne možete da zapamtite? Čitajte je deset puta pa je zapamtite, ne možete da je ne zapamtite.

Zapamtili ste, odlično, prelazite na novu pesmu. Tako se pamćenje održava. Naučnici kažu da imamo deset milijardi neurona u mozgu.

Izvor: Opanak

Podsetimo se šta je još Vladeta Jerotić rekao o ljubavi, čoveku, strahu, sumnji, životu….

“Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da bude onakav kakav može da bude.”

„Samo dela ljubavi ostaju.”

„Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.”

„Dobro je rečeno da je probni kamen za svaki pravi posao ili izgovorene reči pitanje: da li su nadahnuti ljubavlju? Kada bi čovek samo jednom mogao da uvidi kako je uzaludan najveći deo njegovog rada kada ga ne pokreće ljubav, bio bi mnogo manje sujetan i neplodan u svojim aktivnostima.”

„Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti, niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće.”

“Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj žive- katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole. Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.”

„Sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe.”

“Većina ljudi se pokorava zabranama, pre svega onim spoljašnjim, i to samo dok je pod prinudom, i dok se plaši. One unutrašnje zabrane teško ko uspeva da realizuje.”

“Velika je to veština umeti razgovarati sa čovekom.”

„Istinski plod naše duše nije smišljena reč, niti beseda koju smo brižljivo pripremili i doterali. Naš plod je ona reč koja ‘izleti’, koju nekontrolisano izgovorimo, ona koja izvire iz ‘suviška srca’.”

“Moć vladanja nad drugim neodoljiva je slast tamne strane čovekovog bića.”

“Samo je čovek taj koji ne oprašta ni sebi ni drugima, nego traži osvetu, bilo agresijom kažnjavajući druge, često nevine ljude i narode, bilo danas sve češće, kažnjavajući samog sebe, navlačeći na se nesvesno sve moguće psihosomatske bolesti, alkohol i drogu, obolevajući od depresije i dovodeći sebe do samoubistva.”

“Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti, ali često, nažalost, naročito na ovom olujnom i trusnom tlu, na kome se sumnjalo u sve i svakoga, ona ostane trajna i neizmenljiva sumorna boginja – pratilja našeg bića.”

“Sva dostignuća moderne tehnike, kao i moderne medicine, učinila su život, a sigurno i smrt, težim i mučnijim. Samo “volja za smisao” može da nas učini odgovornim i tada tek spremnim da pomognemo i sebi i društvu.”

„Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe…”

“Svaki čovek ima jednu ili više “slepih mrlja” u sebi, i to upravo za one strane svoje ličnosti koje su bitne za ličnost, a koje on upravo ne želi da opazi i prihvati kao deo sebe.”

„Ne gledaj me ko sam bio, već ko sam sad”

“U samoći coveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti.”

“Otkud čoveku ohola ideja da je on sebi dovoljan?”

„Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?”

„Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.”