Iako se na fakultetima uči kako su i darovita deca – deca s posebnim potrebama, to u svakodnevnom životu niko ne šljivi. A roditeljima je teško, optužuju ih kako preteruju, stoga oni više i ne spominju što njihova deca mogu.

Moje dete je u odnosu na drugu decu u plusu. Neke stvari može više, brže, bolje. Puno više, brže, bolje. Znao je da prepozna sva slova i brojeve  s godinu i po dana dok još nije ni hodao kako treba, vozio je bicikl bez pomoćnih točkova s tri godine, počeo je čitati s četiri godine, govorio je tečno engleski pre odlaska u školu, svira nekoliko instrumenata, završio je osnovnu muzičku školu u uzrastu od osam godina.

Ali sve to se nije ispostavilo kako nikakav plus – upravo suprotno – jer nije poput ostalih i ne uklapa se u sistem. Za takvu decu društvo nema razumevanja ni interesa. Ako si talentovan i bez mogućnosti daljnjeg obrazovanja jer si sve iscrpeo pa su ti potrebni saveti, privatni učitelji ili putovanja, ma koga briga, samo si gnjavaža. Iako se na fakultetima uči kako su i darovita deca – deca s posebnim potrebama, to u svakodnevnom životu niko ne šljivi. A roditeljima je teško, optužuju ih kako preteruju, stoga oni više i ne spominju što njihova deca mogu. I na moje pohvale se izruguju, pa osim što se moram stideti, slušam svakakve komentare o apsolutnom njuhu i tome slično. Dok u paralelnom svemiru ljudi bivaju plaćeni za svoje inspirativne govore, savete i znanje, našem društvu nažalost nije u interesu stvaranje pametnih ljudi. Ovde niko ne želi da sluša o dobroj, uspešnoj i pametnoj deci. Sve do sada.

Naime, dobila sam predlog da napišem nešto o odgoju svog darovitog sina. Podstaknuta navedenim predlogom nakon deset godina, usudila sam se ukratko zapisati koje okolnosti po mom mišljenju i u mom slučaju doprinose razvoju darovitosti.

1.     Biti prisutan i zalivati ljubavlju

Prve dve godine nakon porođaja bila sam kod kuće i nisam radila. Bila sam maksimalno posvećena detetu i svim njegovim potrebama. Danas najveći deo posla odrađujem dok je ono u školi ili na nekim svojim aktivnostima kako bi nam onaj ostatak zajedničkog vremena bio proveden najkvalitetnije moguće. Makar samo zagrljeni ispod ćebeta ležimo na krevetu gledajući film ili čitajući knjige. Deci je ljubav jednako vreme.

2.     Strpljivo odgovarati na sva pitanja

Mama, imaju li bube kosti? Imaju li konji očnjake? Zašto je zec brza zivotinja? Zašto se vatra širi? Kako se radi igrica? Kako ide fis mol? Zašto postoji samo glavni grad, a ne i glavno selo? Zašto je krv crvene boje? Zašto je beba krvava kad se rodi? Jel to od ženske ili od bebe? Šta kad se rana zagnoji? Jel postoje naočare s kojima se može videti unutrašnjost tela? Kako se pravi jogurt? Kako se prave kočije? Zašto nokat raste? Zašto je teško trčati po uzbrdici? Imaju li neki reptili dlaku? Kako se pravi kalodont? Zašto lav ima grivu? Da li zmija ima mozak?

Kad ih nešto zanima, takva deca ne staju dok ne dobiju odgovor. Procenila sam kako je bolje sprijateljiti se s Guglom i naoružati se strpljivošću, nego uskratiti detetu odgovor zbog vlastitog komoditeta ili neznanja.

Sada već sam istražuje enciklopedije. I čita knjige non-stop. Doslovno moram da čupam knjigu iz njegovih ruku ili da je skrivam po kući. Jer će radije čitati, nego pisati domaći. Ne mogu mu ni zameriti kad on glasi: Napiši rečima broj 845 529. Dete kom je matematika jača strana tako nešto smatra kaznom. Ali školski sistem je zasebna tema.

3.     Uroniti u dečji svet

Na početku, dok to nisu postale trilogije od više hiljada stranica, rado sam čitala knjige koje je moj sin čitao. Njegova komunikacija sa mnom vrlo je bliska kad delimo iste interese i proživljavamo ista iskustva. Filmovi, koncerti, pozorišne predstave, društvene igre, sport, putovanja.

Međutim, ako želim da saznam neki odgovor moram da znam kako postaviti pitanje. Nikad nije upalilo samo: Kako je bilo u školi? Pa bih i dobijala jednostavno: Super. Treba ipak nešto malo bolje od toga, i to mi je dugo trebalo dok shvatim. Sad ga pitam što je bilo najsmešnije na času ili koja je neobična reč koju je danas čuo? Da sad nazovem učiteljicu što bi mi o tebi rekla? I tako dalje. Svaki dan nešto novo. Nije lako, moraš razmišljati. Ali je odličan trening za mozak.

4.     Obrazovati se

Nisam najpametnija i puno toga još uvijek ne znam, međutim dala sam sve od sebe i pročitala gomilu knjiga i članaka o darovitoj deci, roditeljstvu, prilagođavanju u vrtiću, načinima na koje deca uče. Magistrirala sam Rani i predškolski odgoj i obrazovanje, a krenula sam to studirati s 26 godina, taman u vreme kad je dete najviše moglo da prosperira od mog znanja, i svoje spoznaje sam primenjivala odmah u praksi. Na faksu sam s uživanjem žvakala probranu literaturu od koje bi deo obavezno morao da pročita i moj muž. Zajedno smo trenirali nove načine verbalizacije naših misli, ispravljali stare navike. Neke stvari vrede za svu decu, a darovitu neke zabrane mogu slomiti. Znate li koliko je važno za dečje samopouzdanje da se afirmativno izražavate? Ako želi samo da natoči vodu u čašu, a ima 3 godine i bokal s vodom je pretežak, treba uključiti tu moždanu vijugu koja će iskontrolisati jezik i ne reći: pazi, prolićeš. Jer tako mu zapravo određuješ šta će uraditi. Nego treba reći konkretno ono što želiš, recimo: stavi čašu na sredinu stola. S druge strane, “pa šta” ako dete i prolije vodu? Nakon dovoljnog broja ponavljanja postaće sasvim vešto u tome.

Koliko puta ste čuli ili možda i sami rekli: Pazi, pašćeš? Ne ne ne ne ne ne….

5.     Osigurati podsticajno okruženje

Ako roditelj imalo obraća pažnju na svoje dete shvatiće šta ga zanima. Moje je tako htelo da u rukama ima staru gitaru od svekrve, jedinu u kući, staru i dragu uspomenu, još kad je imao dve godine i bila je veća i teža od njega. I bilo je stresa i nervoza (moram priznati ovog puta ne s moje strane) jer bi se uvek nekako dočepao te gitare, čeprkao po štimu. Kako bih izbegla situaciju da se moram ljutiti na njega, jer on sad to ne sme dirati (pec gluposti), zamolila sam svekra da mu donese neku malu pa nek ju i razbije ako hoće. Ostalo je istorija.

6.     Motivisati

Kad se detetu nešto svidi, recimo film koji će pogledati nekoliko desetina puta, ili muzika numera koju ponovo sluša do iznemoglosti ili čita slikovnicu čije su se stranice već pohabale od listanja, očigledno je da mu se u tome nešto jako dopalo i treba malo razmisliti kako usmeriti dalje taj interes. Podignuti lestvicu, postaviti neki novi mentalni izazov. Za roditelja je važno uvek biti korak ispred svog deteta. Mogućnosti su beskonačne. Svom sinu nastojim da ponudim nešto dovoljno primamljivo kako bi svoju trenutnu zanimaciju dodatno iskoristio. Najčešće ne deluju molbe, ajde mi nešto odsviraj, nacrtaj, napiši, napravi. Tad, ako je i htio, baš neće. Stoga je na meni da smislim kako da ga motivišem da to ipak napravit. Kako odrasta, sitne ucene uzmiču pred dogovorima. Ucena bi kod nas izgledala: Odštampaj mi tu novu kompoziciju u Sibelijusu pa idemo da igramo badminton. Ili, završi sa pisanjem priče pa možeš da nastaviš s čitanjem. Napomena: čitanje je u njegovom slučaju vrlo strastveno i doslovce se pretvara u lutku na koncu s kojom mogu raditi šta hoću u zamenu za knjigu koja ga zanima. A dogovor: Pomozi mi da počistim kuću pa ćemo zajedno da gledamo film. Uvek pričam s njim kao sa razumnim bićem sebi ravnopravnim i usput dobijem divne uratke na koje smo svi ponosni, a do kojih možda ne bi došlo da sam ga samo pustila na miru.

7.     Osigurati druženje s vršnjacima

Deca vole društvo pa tako i moje dete. Obožava da provodi vreme sa svojim prijateljima. Nakon škole svaki dan provede barem sat vremena igrajući se u parku. Kad ga gledaš na igralištu, nema razlike između njega i bilo kojeg drugog razigranog cvrkutavog maštovitog stvorenja koje trči za loptom. Ponekad ga pustim u školu u kostimu zlatnog samuraja. Srce mu je tada veće od cele zgrade. Kažem – ponekad, jer da se on pita, nosio bi taj kostim dok mu ne dosadi, ali ja ne želim da mu se drugi smeju, zadirkuju ga i čudno gledaju. Mislim, ko dolazi u školu kostimiran?

Važno mu je da ima kućnog ljubimca. Ponosan je na našu macu koja ima 21 godinu, a trenutno u jogurtijeri grejemo jaja kako bi nam se izlegli pilići.

8.     Podsticati kreativno izražavanje

Ako do sada možda nije sasvim jasno, ovdje ću jasno istaknuti: Plej Stejšn nemamo. Tv imamo, skuplja prašinu jer program ne gledamo. Jutjub dokumentarce da. O svemiru, životinjama, muzici. Igrice igra samo preko vikenda, i to samo ako je ružno vreme, inače smo napolju, šetamo ili se igramo loptom.

Zato komponuje, čita, crta, glumi, svira, peva, pleše, skače, piše, slaže origami, lego kocke satima, fotografiše, mačuje se, planinari, pliva, vozi bicikl, igra badminton, karte, šah, eksperimentiše, improvizuje. Ponekad je manje više. S vremena na vreme bez najave sakrijem neku igračku i kad je nakon nekog vremena vratim, opet je interesantna poput nove.

S četiri godine napisao je u programu “Guitar” pro svoju prvu pesmu: Kad gitara peva. Sada s deset piše knjigu etida i komponuje numere za prvi autorski album.

9.     Razmišljati i planirati budućnost

Sve odluke u životu višekratno analiziram. Stalno promišljam. I posmatram. Najvažnije mi je da vidim dete srećno. Vidim kad cveta i kad vene, kad cvrkuće, kad je živahan, a kad umoran i razdražljiv, kad ima previše obaveza, a kad mu nedostaje podsticaja. Mnoge poteškoće proizlaze iz sasvim jednostavnog razloga: nije se dovoljno naspavao. Susrećemo se muž i ja s mnogim nedoumicama, mišljenja su nam često dijametralno suprotna, ali u važnim stvarima se slažemo i ti kontrasti valjda čine zlatnu sredinu. Srećna sam što imamo potporu dragih ljudi, posebno iz muzičkog sveta, koji zajedno s nama njeguju taj njegov talent. Neke smatramo članovima svoje porodice.

Može li se isplanirati sreća? Ne znam. Ni za šta od ovog nisam imala plan. Rešavala bih probleme kako bi se pojavljivali i u skladu sa svojom majčinskom intuicijom, a tako ću i dalje. Neki kažu kako je on odabrao mene da mu budem mama. Ne znam, ali sam najponosnija i tu ulogu obožavam.

Piše: Sandra Polić Živković, Rijeka izvor: detinjarije.com

ordinacija.tv   Foto: shutterstock