Rođena sam 30. avgusta 1959. u Užicu, od oca Mila, mada se tada izgovaralo Milo, jer je rođen 1933. u Andžićima kod Kravice, blizu Bratunca. I od majke Cvete, rođene u selu Draksin kod Bajine Bašte 1934, koja, nažalost, više nije među nama. Tata je ekonomista, a mama je bila profesorka jugoslovenske književnosti, počinje životnu priču ministarka zdravlja, neurohirurg prof. dr Danica Grujičić. .

Fenomenalno detinjstvo u Užicu. Non-stop smo bili na trgu, predivan je. Želja mi je da Andrea Rijua ili našu Filharmoniju dovedem da tu naprave grandiozan koncert. Mama, tata i ja smo imali dvosoban stan u blizini. Nisam imala svoju sobu, iako sam bila jedinče. Delila sam je u početku s prabakom, koja me je čuvala, a posle je ona otišla kod svoje ćerke, moje nane. Mama je bila sjajna, vaspitavala me je da jednako volim i njenu i tatinu familiju. I jednako sam vezana za obe.

Žvaka u kosi

Snega je zimi bilo puno. Kod te čuvene česme, u blizini gradske kafane, stepenice nije bilo šanse da se očiste. Tu smo se sankali po ceo dan. Ali kad sam krenula u školu, mama je insistirala – prvo domaći, pa igra i ulica. I to je ostalo do kraja života – obaveze, pa uživanje. Išla sam u OŠ “Nada Matić”. Lepe uspomene, izleti s divnom učiteljicom Nadeždom Petronijević. Bila sam nemirna. Imali smo duvaljke, pa smo pucali jedni drugima. Jednoj drugarici sam zalepila žvaku za kosu. Kad sam videla da je morala da se ošiša, baš mi je bilo krivo. Doživela sam to kao najveću zlobu koju sam mogla da uradim.

Beograd

U Užicu sam bila sam do svoje dvanaeste godine, završila pet razreda. Tata i mama su 1970. prešli u Beograd, a ja sam još godinu ostala s nanom i dekom, maminim roditeljima. Stanovali su u Ulici Petra Ćelovića, u staroj zgradi gde je sada MUP. Toalet nam je bio preko puta ulice, kupali smo se u koritu. Deda je posle, dok sam još bila s njima, dobio stan u čuvenoj Kuli.

Operacija na ribi

U šestom razredu prelazim u Beograd, u OŠ “Aleksa Šantić”, sada je deo “Ribnikara” u Resavskoj. Tata je tu dobio stan od “Jugoimporta”. Adaptacija je išla bez problema, dobro društvo, svirala sam harmoniku u školskom orkestru. Još u trećem razredu mama je odlučila da sviram harmoniku, pošto nismo imali prostor za klavir. Gitara joj je izgledala previše muški. Sve je mama usmeravala, pa i engleski, koji nas je od šeste godine učila Stanislava Ješić, mama mog drugara Budimira, ortopeda s “Banjice”. Moja prva neurohirurška operacija bila je upravo na ribi koju je njegova baka držala u kadi. Igrali smo se, a ja sam je iglom ubola pravo u mozak. Svi su se zgranuli, morali su odmah da je spreme jer je uginula. Već tada se videlo da ću biti neurohirurg!

Školske diplome

Upisala sam Petu beogradsku gimnaziju. Opet super društvo. I dan-danas sam s većinom njih u kontaktu. Matkovićka, bivša ministarska za rad, školska mi je iz gimnazije. Eto, to odeljenje ima dva ministra. Imala sam i Vukovu, i Alasovu diplomu, i diplomu Svetozara Markovića, mada nikad nisam bila štreber. I tada sam se borila za učenička prava. Roditelji su mi usadili istančan osećaj za pravdu, koji generalno karakteriše čitav srpski narod. Možda nas zato neki i ne vole.

Moskva

U Moskvu odlazimo 1975, kad sam bila četvrti gimnazije. Imala sam privatnu profesorku fizike, matematike i ruskog. Bilo mi je simpatično kad sam u početku odgovarala, pa su svi pogađali reči kojih nisam mogla da se setim. Otišla sam u avgustu, a već u januaru sam solidno govorila, pa i počela da mislim na ruskom. Mlad mozak, sve ulazi. Nikad nisam dugo spavala, mada sam volela da se razvlačim po krevetu. Dovoljna su mi četiri sata. Legnem u ponoć, ustanem u četiri ujutro i učim, pogotovo za maturu.

Mozak i vasiona

Došao je fakultet, već sa 17 godina. Išla mi je matematika, želela sam da budem konstruktor aviona, ali za to morate da budete državljanin SSSR. Onda sam gledala koji će mi fakultet najpre priznati i bila je to medicina. Iskreno rečeno, baviti se mozgom i vasionom potpuno je isto. Mozak je vasiona u malom. Kad otvorim glavu pacijentu i vidim mozak: “Dobar dan, vaše veličanstvo.”

Redovni profesor

Nikad sebi nisam zacrtala da budem ministar. U startu sam zacrtala da ću da budem profesor neurohirurgije. Kad sam se vratila iz Moskve, tokom fakulteta, uletela sam u generaciju 1957, iako sam ’59. godište, jer sam dve godine dobila u Rusiji. Magisterijum je bio 1987, a specijalistički 1989. Trajao je celo pre podne, ispitivali su me profesori Sekulović, Tajsić i Popović, jedan od najlepših ispita u životu. Stvarno sam dobro znala i to se na kraju pretvorilo u razgovor maltene ravnopravnih ljudi. Do zvanja redovnog profesora došla sam 2007. U međuvremenu ,kao žensko sam shvatila da moram da radim više i bolje da bi uopšte neko hteo da se operiše kod mene. Bila sam spremna maltene da se potučem za operaciju. Da meni neko iz moje generacija kaže: “Znaš, ja ću sad u salu, a ti završi otpust!” Marš, bre! Ja idem u salu, ti nemaš pojma o pacijentu! Kolege su mi ipak bile džentlmeni, a i znali su da sam malo na svoju ruku, pa je bilo: “Gde da me bije glas da sam se tukao da ženom.” Ali radila sam po 20 sati dnevno. Kasnije je to više otišlo u kontrolu onoga što rade mlađi.

Operacije

Često mi je zadrhtala ruka na operaciji, ali uzmem kocku šećera i sve prođe. Na neki način sam sujeverna. Pre ulaska u salu ruke uvek perem na istoj česmi, mantil stoji na istom mestu, uniforma se skida na isti način. To je valjda podsvesna želja da na operaciji sve ide kako treba.

Komplikacije

Najteže mi je kad gubim pacijenta, bez obzira na to koliko godina ima. Sanjam ga i uvek se pitam da li sam mogla još nešto da uradim da mu spasem život. Hvala bogu, nijedan mi nije umro na operaciji, bilo je onih koji su preminuli od komplikacija, krvarenja. Na svakih deset godina otprilike bude po jedna tužba, ali nikad nije dokazana moja krivica, niti je tu bilo krivice. Komplikacije se dešavaju.

Mnogo sam ambiciozna

Najznačajnija ljubav mi je bio suprug Dušan Spasić. Mislila sam da život mogu da provedem s njim. Ali ispostavilo se da je to nemoguće s mojom naravi. Svadba od 500 ljudi bila je u hotelu u Surdulici. Mislim da je Surdulica i dan-danas pamti. I svadba je možda bila i najlepši deo braka. Razveli smo se posle četiri meseca. Smetalo mu je što po ceo dan nisam bila kod kuće. A i nismo imali nikakva zajednička interesovanja osim ljubavi prema medicini. Ma ja sam malo specifična, ne mogu da kažem da je bilo samo do Duleta. Bila sam svojeglava. A za brak je potreban kompromis. Dobro je bilo što smo se još voleli kad smo shvatili da ne možemo zajedno, da će to prerasti u nešto suprotno od ljubavi ako ostanemo u braku. I lepo smo se rastali. Čak kada je bio bolestan, a već je bio oženjen Mirom, imao dvoje dece, obilazila sam ga na kardiohirurgiji. Bilo je: “Jao, bivša žena te obilazi!” Ali mi smo bili kolege na studijama. Imala sam vezu pre njega, imao je i on veze. Dugo je trajao prelazak prijateljstva u ljubav, a sve se završilo vrlo brzo posle venčanja. Jednostavno sam odlučila – ili on, ili neurohirurgija. Ali to sam mu i rekla pre braka: “Ako ikada budem morala da biram između tebe i neurohirurgije – nemaš šanse.”

Da smo prevazišli tu prvu, drugu godinu, možda bih kasnije napravila nekakav kompromis. Ali u tom trenutku nisam bila spremna na to. I bilo je poštenije razvesti se nego ostati u braku. Takva sam po prirodi, rođena da budem hirurg, da sečem. Ide – ide, ne ide – doviđenja! Ne mogu da se smaram, nemam vremena, radim ozbiljan posao, treba operisati pacijente, pisati radove, napredovati u struci. Karijera mi je izuzetno važna, mnogo sam ambiciozna. Da je tada naišao neko ko je imao razumevanja za to, možda bih imala i porodicu, možda bih se ponovo udala. Tata je častio društvo kad sam se razvela. Dobro me je poznavao i tačno je znao šta će se desiti. Ali je odličnu stvar uradio što me je pustio da pogrešim.

Žal

Jedini mi je žal što decu nisam imala. A možda je tako i bolje, decom moraš da se baviš. Gledam mlade roditelje, daju im telefon, pa gledaju glupave crtaće, slušaju idiotske pesmice u kojima se promoviše nasilje i posle se pitamo odakle nam nasilje u školama.

Politika

U DS sam bila kratko, posle ubistva Đinđića. Ubiti premijera u mojoj državi znači pucati u moju državu. Tek kad je Čeda Jovanović, koji mi je od starta bi nesimpatičan, izašao – ušla sam u DS. Dugogodišnji član je bio moj brat od tetke Darko Marinković, koji je ostao u Užicu i posle bio direktor Zdravstvenog centra. Stariji u našoj familiji bili su za SPS, a pošto su bata i seka uvek bili zajedno, uvukao me je u DS. Nisam bila nešto aktivna, bila sam na jednom sastanku na Vračaru. Tada sam shvatila da članstvo niko ništa ne pita. Prvi put su me pitali zašto to radim kad sam izlazila iz partije: “Upravo zato što me tek sad pitate za mišljenje.” A tada sam već bila bila redovni profesor! I kad je DS bio na vlasti, imala sam puno veza i pacijenata koje sam operisala jer me je zvao neko iz ove ili one partije na vlasti. Ali me nikad nisu pitali: “Dano, šta ti misliš, kuda treba da ide zdravstvo?” Ako hoćeš nešto da menjaš, moraš da imaš politički uticaj, to je jasno. I nije tako samo u Srbiji, pogledajte Nemačku, Englesku… Jedino što Zapadu priznajem je što su pre više vekova počeli da prave sistem. Mi u svemu moramo da napravimo sistem, a ne da zavisi od toga da li nekoga znam ili ne znam. Stalno kritikujemo sebe, a to ne volim. Možemo da imamo bolji život nego bilo koji drugi narod na planeti.

Kandidat za predsednika

Kolege s klinike 2011. htele su da mi smeste 300 evra u bombonjeru ili tako nešto. To mi je rekao čovek kome sam operisala dete. Shvatila sam da samo javnost može da me zaštiti, a nikako to što ću sedeti u ćošku i niko neće znati za mene. Zaštita je bila kandidatura za predsednika 2012, jer kandidati moraju da budu policijski provereni. I prihvatili su je jer sam bila čista, a ne znam da li bi prihvatili ovih koji su hteli da mi smeste.

Ana Brnabić

Da ću biti ministar, saznala sam u četvrtak pred sednicu Glavnog odbora SNS. Zvala me je Ana Brnabić: “Dano, predsednik smatra, a i Predsedništo SNS, da ti treba da budeš, pošto smo na ti, ministar.” Uvek sam govorila da neću odbiti ako mi ponude. Ali ne bih ni dramila da nisu. Prihvatila sam jer mislim da na kraju karijere nema tajne za mene i da mogu mnogo toga dobrog da uradim u sistemu. Ništa mi se nije promenilo. I dalje radim i pre i posle podne. Mnogi se čudom čude šta će ministar uveče u ministarstvu.

Aranđelovdan

Osećam se kao produžena ruka boga kad spasem pacijenta usled komplikacija, jer nekad imam osećaj da se borim s nekim zlim silama koje ga vuku nizbrdo. Ne možete uvek da imate kontrolu nad svim. Ima neka viša sila gde prestaje vaša kontrola kao doktora, kao ljudskog bića. Ali nisam neki vernik. Slavim Aranđelovdan, slavu Grujičića, i Đurđevdan od Božića. Majka moga oca je umrla rano i pošto je deda nasledio njeno imanje, obeležavao je obe slave. Đurđevdan je preuzeo moj brat Davor u Zvorniku, ali tata i ja na neki način učestvujemo.

Vlast

Da li sam i kao ministarka produžena ruka boga – e, to je veliko pitanje. Možda pre produžena ruka vlasti nego boga. Ali vlasti koja smatra da zaista treba izvesti reforme u zdravstvu. Iznenađena sam odsustvom direktiva koje bih morala da sledim i ukazanim poverenjem da ono što smatram dobrim i radim. I to sad neko smatra revolucionarnim, a u stvari se niko nije bavio tim stvarima 50 godina.

Imena i nadimci

Aždaja, Dana Komsomolka, Milostiva, Brzi Gonzales, mnogo je bilo nadimaka. Ali u ministarstvu je uvek bilo: “Evo je ova, opet nešto traži, njoj ništa nije dovoljno.” Ugled sam stekla kao doktorka Dana, pa bih ja u dve reči bila možda Dr Dana ili Drdana. Možete da stavite akcenat na šta hoćete, verovatno ima i jednog i drugog.

Tata i mama

Imamo dva stana, na drugom spratu sam ja, a tata ispod, na prvom. Mama je preminula prošle godine i drago mi je što je umrla u svom krevetu. Imala je probleme s disanjem i bolovima, pomogla mi je moja medicinska sestra Nada, koja je otišla u penziju. Tata je jednu noć spavao s mamom, drugu ja. Uglavom je on bio taj koji joj se poslednjih godina posvetio. Šalila sam se: “Iskajavaš neke grehe.” Zaista je pokazao pravu ljubav prema životnom partneru i pokazao se kao izuzetan čovek. Ujutru, pre nego što odem, obavezno pijemo kafu i izanaliziramo geopolitičku situaciju u svetu. I uveče kad dođem kući. Iako je u 90. godini, tata ide po prodavnicama, na pijacu… Fala bogu, vrlo je vitalan.

Božić

Ma kakva Nova godina, 31. decembar prelazi u 1. januar i ceo svet poludi. Za mene je Božić daleko veći praznik. A mnogo lepše se provedem na nekoj svadbi ili kad se slavi rođenje deteta, krštenje… Kad odradimo dobar posao, sledi opuštanje s prijateljima uz ozbiljnu muziku ili evergrin. A ako se sluša narodna, mora da se peva, nema druge. Haris Džinović i starogradske. Nažalost, harmoniku nisam uzela u ruke od rata u Bosni. Imam puno familije u delu gde su Srbi dosta stradali, poginuo mi je bliži rođak, trojica daljih, brat od strica iz Kravice jedva je izvukao živu glavu 1993. Raspuste sam provodila u Kravici kod dede i bakice. Nema šume kroz koju nisam prošla, božanstven predeo, pitomina. Sad ne bih smela jer ne znam gde su nagazne mine. Kao dete sam sama išla i kroz kroz muslimanska i kroz srpska sela. Nikad nikakvu neprijatnost nisam doživela, ako sam bila žedna, ljudi su mi dali vode. Sad vidim neka pedofilija, ne znam gde ide čovečanstvo. A ’91. mi je sve teško palo, bilo mi je neshvatljivo da se zakrve ljudi koji su do juče bili zajedno. To mi je, onako, baš tuga. Kao i ovo sad što se dešava u Ukrajini, jer smo svi Sloveni i genetski povezani.

Smrt brata Darka

Jako mi je teško pala smrt brata Darka 2012, njemu nisam mogla da pomognem. Imao je samo 52 godine, umro je od tumora na mozgu, kod mene na klinici. Posao i neurohirurgija su mi pomogli. Ali to ostaje rana.

Unučići

Ono što danas istinski može da me obraduje nije više nikakav uspeh, već bukvalno da se rodi zdravo dete, bilo čije, bilo gde. Moji prijatelji već dobijaju unučiće. Kad bi moglo što više dece da se rađa u Srbiji.

Pamtiće me…

Pamtiće me meni bliski, oni koje sam učila i familija kao nekoga ko je bio dobar čovek. Možda sam nekada bila gruba prema nekome ko to nije zaslužio, možda sam se ogrešila nesvesno misleći da radim pravu stvar. Ali namerno nikad! Ukoliko nisam bila izazvana, naravno. Akcija rađa reakciju. A ja nisam neko ko ne ume da se brani. Ako me napadnete, pa neće vam biti dobro. A ako imate korektan odnos sa mnom, možete da uživate.

Izvor: kurir.rs

Prema zakonu, trudnice ne smeju ići na poligraf, a sa time se slažu i stručnjaci, posebno ukoliko je pred porođajem.

Slučaj nestale devojčice Danke Ilić iz Bora, koja ima nepune dve godine, uzdrmao je Srbiju i ceo regiona. I dok svi strepimo i nadamo se srećnom zavrpetku potrage, pokrenuta su mnoga pitanja. Velika bura se digla kada je Dankina majka odbila poligrafsko testiranje, jer je u drugom stanju.

Naime, na ovu temu osvrnuo se detektiv poligrafista Nikola Novak.

– Žena koja je u drugom stanju ne može da bude podvrgnuta poligrafskom ispitvanju zato što trudnica ne može da se izlaže takvoj vrsti stresa, njena fiziologija je poremećena i nema normalne fiziološke reakcije. Pored toga, ukoliko je u kasnijem mesecu trudnoće, ona ima dva pulsa što onemogućava da se napravi normalan i relevantan test– objašnjava stručnjak i dodaje:

– Osoba koja se testira mora da bude emotivno, fizički i psihički u stanju da se testira, i da su sve reakcije u normalnim uslovima, odnosno da ništa sa strane nije poremetilo neku reakciju. Ne možete vi nikoga osuditi ili osloboditi samo na osnovu poligrafa. Poligraf je deo jedne šire istrage i ukoliko se poklapa poligrafski rezultat sa još nečim, to onda dobija neku treću dimenziju. Kod nas na sudu nije priznat, ali je u istrazi jako koristan, ne bi ga za džabe koristile sve jače službe sveta – rekao je Novak.

Prema trenutno aktuelnom Zakonu o policiji Republike Srbije, koji je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije, broj 6/2016, 24/2018 i 87/2018 precizno je definisano i da li trudnice smeju na poligrafsko ispitivanje.

Navedeno je da je poligrafsko ispitivanje jedno od policijskih mera i radnji, prema članu broj 47. Poligrafsko ispitivanje je tema člana broj 57 Zakona o policiji, koji navodi „Paragraf.rs“, a mi ga prenosimo u celosti:

Policijski službenik može uz dobrovoljan pristanak lica od kojeg traži obaveštenja da primeni nad njim poligrafsko ispitivanje pošto ga upozna sa radom uređaja i lice za to da pisanu saglasnost.

Maloletnik se može podvrgnuti poligrafskom ispitivanju uz njegov pristanak i uz saglasnost i prisustvo roditelja, staraoca ili punoletne osobe od poverenja.

Policijski službenik će prekinuti primenu poligrafskog ispitivanja ako lice od kojeg se traže obaveštenja posle davanja pisane saglasnosti izjavi da tu saglasnost povlači.

Poligrafskom ispitivanju ne može da se podvrgne:

1) lice koje je pod uticajem alkohola, opojnih droga ili drugih psihoaktivnih supstanci;

2) lice koje ima ozbiljna srčana oboljenja ili respiratorne smetnje;

3) lice u izrazito stresnom stanju;

4) lice koje je pod dejstvom lekova za smirenje;

5) lice koje pokazuje vidljive znake duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti ili je u drugom bolesnom stanju koje onemogućava ispitivanje;

6) lice koje oseća intenzivan fizički bol;

7) trudnica i porodilja;

8) lice koje nije navršilo 14 godina života.

Način na koji se sprovodi poligrafsko ispitivanje i metodologiju primene tog ispitivanja propisuje ministar.

Kako je nastao poligraf?

Pionirski pokušaji korišćenja aparata koji funkcionišu kao poligraf zabeleženi su još krajem 19. veka i početkom prošlog veka.

Kao “otac poligrafa” sam je sebe nazvao Vilijam Multon Marston. Naime, ovaj Amerikanac je izmislio aparat, koji je koristio kako bi vršio ispitivanja krvnog pritiska kod nemačkih zarobljenika. Tom prilikom je utvrdio i da postoji izuzetno jaka veza između laganja i promena sistolnog krvnog pritiska.

Ipak, 1921. godine je Džon Ogustus Larson, policajac i psihijatar specijalizovan za forenziku, bio je taj ko je izmislio poligraf. Policija Berklija bila je prva koja je upotrebila njegov poligraf, čijem razvoju je kasnije doprineo i Leonard Kiler, za koja je zabeleženo da ga je Larsonov poligraf kao uređaj fascinirao, pa se potrudio da ga unapredi.

Izvor: stil.kurir.rs

Čuveni britanski kuvar i TV zvezda Džejmi Oliver pohvalio se na Instagramu da je u Beogradu otvoren njegov restoran “Džejmis italijan” (Jamie’s Italian).

„Beograde, otvoveni smo“, napisao je Oliver u storiju na svom Instagram nalogu.

„Velike čestitke celom mom timu u @jamiesitalianserbia koji je upravo otvorio moj prvi restoran u Srbiji. Lokacija je predivna, u srcu Beograda na vodi, na obali reke Save“, naveo je Oliver uz fotografiju tanjira sa specijalitetima nove gastronomske destinacije u našem gradu.

„Vrata su zvanično otvorena i pogledajte samo te pice! Sjajan rad tima @jamiesitalianserbia. Veoma sam ponosan na sve vas. Prenesite svima moju ljubav“, napisao je poznati kuvar.

Na zvaničnom sajtu beogradskog restorana Džejmija Olivera dostupan je i meni na kom se nalaze brojni specijaliteti italijanske kuhinje po recepturi poznatog britanskog kuvara.

Cene pica se kreću od 865 („Marinara“ sa pelatom, inćunima, kaprom, belim lukom i origanom) do 1.555 dinara („San Daniele“ nazvana po poznatom pršutu uz koji još idu pelat, mocarela i straćatela sirevi, pikantna rukola i parmezan).

Najjeftinije glavno jelo su ravioli sa tartufima (975 dinara), a najskuplje biftek sa puterom od tartufa, plemenitim pečurkama i kjanti sosom (2.725 dinara).

U restoranu Džejmija Olivera možete se i zasladiti. Napristupačnija poslastica je panakota sa pistaćima – 545 dinara, porcija sa tri kugle sladoleda je 565 dinara, a najskuplji je „Amalfi čizkejk“ – 765 dinara.

Restoran je, kako se navodi na zvaničnom sajtu, otvoren svakog dana od 11 sati do ponoći.

Izvor: n1info.rs