Kada dete plače, roditelji postanu uznemireni, anksiozni posebno kada dete počne da plače bez ijednog očiglednog razloga. Iako je poznato da je novorođenčetov glavni vid komunikacije putem plača, roditelji i dalje gledaju na taj plač kao na nešto što treba da bude “popravljeno”. Kada dete počne da hoda i priča roditelji ponekad od njega očekuju da svoje emocije obradi na isti način kao što to oni rade a ne na onaj način kako je to oduvek malo dete radilo: putem plača.

Zapravo, studije su pokazale da su naši mozgovi biološki predodređeni da imaju instant reakciju na dete koje plače, što nas čini predustretljivijima i spremnim da pomognemo – i to brzo! Dete koje plače okida našu “bori se ili beži” reakciju, povećavajući nam brzinu otkucaja srca i gurajući nas u akciju… čak iako dete nije naše. Što čini da izgleda kao da odrasli moraju da reaguju na dete koje plače. I tu se postavlja pitanje kako je najispravnije reagovati?

Ono što je važno da znate jeste da za mnogu decu plakanje nije odraz tuge nego je način da obrade bilo koju emociju. Ona mogu plakati iz besa, frustracije, straha, uzbuđenja, zbunjenosti, anksioznosti ili čak sreće. Problem je u tome što im takođe može nedostajati verbalnih sposobnosti i samosvesnosti da bi objasnili kako se osećaju. Ovo znači da će pitanje ”Šta nije u redu?“ retko biti korisno u takvim situacijama.

Reći detetu “ne plači” bi bila greška u nekim situacijama. Možete misliti da ćete dete (i vaše srce) poštedeti bola ako mu kažete da prestane da plače, ali kada mu kažete da prestane da plače ono će misliti da ne razumete kako se oseća. Stoga će verovatno poruka koju vam šalje postati glasnija i upornija. Time što mu govorite da prestane, takođe mu govorite da su njegove emocije nevalidne i nevažne. Bez obzira na to koliko se trivijalnim njihov razlog vama čini, vaš neuspeh da shvatite kako se oboje osećate u tom trenutku vas oboje lišava prilike da naučite kako da obradite emocije na pozitivniji i konstruktivniji način.

Cilj roditelja, bez obzira na to koliko se nezgodnim činio, je da podrži razvoj  emocionalne samoregulacije svoje dece, a to je nešto što može da učini samo ako ih tretira sa empatijom i razumevanjem.

Takođe, mnogi roditelji odvraćanje pažnje vide kao krajnji alat u svom emotivnom arsenalu. Mislimo da ćemo, ako detetu odvratimo pažnju od toga zbog čega plače, zaustaviti plakanje. Svi smo mu zanjihali omiljenom igračkom pred uplakanim licem ili mu zapevali omiljenu pesmu. Ono što je tužno u ovim situacijama je to što kada detetu svesno odvraćate pažnju vi zapravo gubite priliku da se sa njim povežete i naučite ga kako da se nosi sa svojim emocijama. Da, ako se vaše dete potuče zbog igračke sa drugim detetom, odvratiti mu pažnju drugom igračkom je u redu, ali ako vaše dete plače zato što ste mu pomogli da obuje cipele i niste mu dopustili da to uradi samo, odvraćanje pažnje će verovatno samo izazvati glasniju i prodorniju reakciju u cilju toga da ih čujete.

Istina je da distrakcija ponekad radi, ali često je samo brzo rešenje. Ona ne pomaže vašem detetu da nauči kako da se nosi sa sličnim emocijama ili situacijama na pozitivniji način u budućnosti.

 Ono što roditelj može da uradi, suočen sa detetom koje plače, jeste da zastane na trenutak da proveri da li je on sam smiren. Ako ste ljuti, pod stresom ili frustrirani, stvari koje ćete reći će samo pridodati stresu koje vaše dete oseća. Zato pokušajte da napravite svoje sistem umirenja i tek onda se obratite svom detetu. Možete mu pokazati razumevanje time što ćete mu staviti do znanja da ste vi u istom timu, da ćete mu pomoći. Tada dete iako kaže da ne želi pomoć, ono, u stvari,  želi da zna da ćete ga podržati kada mu je potrebno. Kada razumete da je detetu nešto teško da uradi, i pokažete da ste razumeli težinu njegovog zadatka, vi time samo potvrđujete da čujete i vidite. Kada validirate dečije osećanje rečima “razumem da si tužan, razočaran, uplašen, srećan” i sl. i kažete mu da je to u redu, vi na taj naj način potkrepljujete ideju da je osećanje deo našeg života, bilo ono negativno ili pozitivno, to je ono što nas čini ljudima.

Često se dešava da je aktivirajući negativni događaj okidač za plač deteta. Roditeljsko razumevanje i priznavanje događaja kao tužnog i frustirajućeg pomaže deci da vide šta je pokrenulo njihove emocije i da shvate šta treba da urade sledeće. Takođe i napustiti neku negativnu situaciju zajedno sa detetom je sasvim u red; vi pokazujete detetu da ponekad moramo da odemo da bismo se smirili. Vaše dete je možda umorno ili bilo izloženo prejakim stimulacijama i jednostavno mu je potrebno vreme u tišini, negujuće mesto pre nego što se vrati nekoj aktivnosti.

Ponekada je samo jedna rečenica dovoljna da se dete smiri “volim te, biće sve u redu” ili jedan zagrljaj. Nije retko da se dešava da kada dete plače zato što je frustrirano njemu zapravo treba jedna od tri stvari : pomoć oko nekog zadatka, pauza od emocionalne situacije ili da uradi zadatak ponovo uz vašu pomoć. Kada ga pitate (ne kada mu naređujete!) šta bi želelo?  osnažujete dete, pomažete mu da se oseća važnim i značajnim.

Neka deca mogu da verbalizuju razglog svog plača ali to dosta zavisi od pitanja koje roditelj ili bilo koji odrasli postavi. Najednostavnije je postaviti pitanje kao što su ova:  “Čujem da plačeš ali ne znam šta ti je potrebno;  Da li možeš da mi pomogneš da shvatim?” Čak iako vaše dete ne može isprva da verbalizuje zbog čega plače, ovo mu daje priliku da vežba.

Na kraju mi želimo da pomognemo našoj deci da razviju veštine za rešavanje problema. Smišljanje rešenja koje će mu pomoći da razume svoje emocije ga uči kako da sagledava situaciju objektivno i da smišlja moguća rešenja.

Tekst prevela i adaptirala:  Sanja Stefanović, dipl.psiholog

ordinacija.tv izvor: decijapsihologija.rs

Faza negativizma je normalna i prolazna faza u razvoju deteta. Najčešće se javlja između 2,5- 3 godine. To je buran period poznat još i kao kriza treće godine. U ovoj fazi je detetov negativan stav najizraženiji. Dete na skoro sve odgovara sa ne i neću. Ovu fazu karakteriše veliki stepen otpora i prkosa deteta na zahteve roditelja.

Zašto se javlja?
Dete postaje svesno da je ono biće koje ima svoju volju, te prkosno, negativno ponašanje predstavlja izraz želje za većom samostalnošću. Testira vaš autoritet i ispituje granice.

Kako se manifestuje?
Kod neke dece negativan stav  može da bude slabo, gotovo neprimetno izražen pa roditelji imaju utisak da dete nije ni prošlo kroz ovu fazu dok kod druge dece može da bude  vrlo izražen i da se manifestuje tako što dete iz sveg glasa viče:“Neee“, baca se na pod, besni…

Kako da se roditelj postavi?
U situaciji kada dete počne da besni i viče:“Neee, neću, neću i neću“!, pogrešno je pokušavati da se razgovara sa detetom. Ono tada ne može ni da čuje roditelja. Razgovor ostavite za kasnije, kada se dete smiri. Najbolje je da roditelj ignoriše to besno, negativno  ponašanje, da pošalje poruku:“Nisi mi zanimljiv“. Međutim, važno je da roditelj ne nastavi da ignoriše dete i kada ono prestane sa negativnim ponašanjem. Tada je jako važno da roditelj odreaguje, da na primer kaže:“E, to sa balonom ti je super ideja, ti smišljaš baš zabavne igre sa balonom…“

Već vam je jako dobro poznato da trebate da budete uporni, dosledni  i strpljivi u vaspitanju deteta. Međutim u praksi je to jako teško kada vam dete često odgovara sa ne i neću. Da biste si olakšali,izaberite bitke koje ćete da vodite. U vezi s tim, ukoliko vidite da dete radi nešto što vam se ne dopada, ali što nije štetno  po njegovo zdravlje, što ne ugrožava druge, što nije zakonom zabranjeno, dopustite mu i čuvajte živce za ono što vam je važno. Zažmurite ukoliko dete na primer, neće da se šiša iako je mu je vreme, ako ono voli da bude čupavo i ako njemu ne smeta… ili svako jutro hoće da jede samo jogurt i kiflu, dozvolite mu posle dve nedelje će mu sigurno dosaditi… Sa druge strane, neka pravila mora da poštuje prvenstveno iz zdravstvenih i bezbednosnih razloga i od njih ne odstupajte. Na primer: pre jela ruke mora da pere, ne može da sedi u krilu kod tate kada tata vozi automobil i tako dalje.

Često roditelji pogrešno misle da veoma neposlušnoj, prkosnoj deci treba izricati veoma stroge kazne. Imaju utisak da će surovija , strožija kazna dovesti do veće poslušnosti, da će oni ispasti veći autoriteti u očima deteta. Međutim, to razmišljanje je pogrešno. Isuviše surova kazna obično dovodi do toga da prkosna reakcija deteta bude još veća. Najbolji efekat ima umerena kazna, ni previše stroga, ni previše blaga. I jako je važno da kazna bude uvremenjena, da sledi neposredno nakon lošeg ponašanja deteta. Na primer, ako ste detetu stavili do znanja da je kazna za ružno ponašanje za stolom uskraćivanje crtaća, ta kazna treba da usledi odmah nakon što dete ustane sa stola i sedne ispred televizora. Pogrešno je odložiti kaznu za sutra i sledećeg dana reći:“ Pošto si se juče ružno ponašala za stolom, danas nema crtaća.To ti je za ono od juče.“

Trudite se da zadovoljite detetovu potrebu za samostalnošću u skladu sa njegovim uzrastom. Na primer, dozvolite detetu da se samo obuče, da samo uspe salatu u tanjir, da samo pojede obrok. Dok to radi nemojte da mu pomažete, da ga ispravljate i požurujete. Ukoliko insistira da samo namesti krevet:“A, sam/a ću, nemoj ti, ja ću, a pusti sam/a ću, nemoj da mi pomažeš“, dopustite mu ukoliko to ne ugrožava njegovu bezbednost. Verovatno ćete primetiti da je čaršav naopačke okrenut…ali ne kritikujte i ne ispravljajte jer to negativno utiče na samopouzdanje. Imajte u vidu da detetovo „ne i neću“ predstavljaju protest protiv gušenja njegove samostalnosti. Zato se potrudite da zadovoljite  detetove potrebe za samostalnošću . Time ujedno doprinosite i jačanju detetovog samopouzdanja.

Autorka teksta je psihološkinja Branka Vasilev

ordinacija.tv       Izvor: Moj psiholog