Kako reagovati na dečiji plač
Kada dete plače, roditelji postanu uznemireni, anksiozni posebno kada dete počne da plače bez ijednog očiglednog razloga. Iako je poznato da je novorođenčetov glavni vid komunikacije putem plača, roditelji i dalje gledaju na taj plač kao na nešto što treba da bude “popravljeno”. Kada dete počne da hoda i priča roditelji ponekad od njega očekuju da svoje emocije obradi na isti način kao što to oni rade a ne na onaj način kako je to oduvek malo dete radilo: putem plača.
Zapravo, studije su pokazale da su naši mozgovi biološki predodređeni da imaju instant reakciju na dete koje plače, što nas čini predustretljivijima i spremnim da pomognemo – i to brzo! Dete koje plače okida našu “bori se ili beži” reakciju, povećavajući nam brzinu otkucaja srca i gurajući nas u akciju… čak iako dete nije naše. Što čini da izgleda kao da odrasli moraju da reaguju na dete koje plače. I tu se postavlja pitanje kako je najispravnije reagovati?
Ono što je važno da znate jeste da za mnogu decu plakanje nije odraz tuge nego je način da obrade bilo koju emociju. Ona mogu plakati iz besa, frustracije, straha, uzbuđenja, zbunjenosti, anksioznosti ili čak sreće. Problem je u tome što im takođe može nedostajati verbalnih sposobnosti i samosvesnosti da bi objasnili kako se osećaju. Ovo znači da će pitanje ”Šta nije u redu?“ retko biti korisno u takvim situacijama.
Reći detetu “ne plači” bi bila greška u nekim situacijama. Možete misliti da ćete dete (i vaše srce) poštedeti bola ako mu kažete da prestane da plače, ali kada mu kažete da prestane da plače ono će misliti da ne razumete kako se oseća. Stoga će verovatno poruka koju vam šalje postati glasnija i upornija. Time što mu govorite da prestane, takođe mu govorite da su njegove emocije nevalidne i nevažne. Bez obzira na to koliko se trivijalnim njihov razlog vama čini, vaš neuspeh da shvatite kako se oboje osećate u tom trenutku vas oboje lišava prilike da naučite kako da obradite emocije na pozitivniji i konstruktivniji način.
Cilj roditelja, bez obzira na to koliko se nezgodnim činio, je da podrži razvoj emocionalne samoregulacije svoje dece, a to je nešto što može da učini samo ako ih tretira sa empatijom i razumevanjem.
Takođe, mnogi roditelji odvraćanje pažnje vide kao krajnji alat u svom emotivnom arsenalu. Mislimo da ćemo, ako detetu odvratimo pažnju od toga zbog čega plače, zaustaviti plakanje. Svi smo mu zanjihali omiljenom igračkom pred uplakanim licem ili mu zapevali omiljenu pesmu. Ono što je tužno u ovim situacijama je to što kada detetu svesno odvraćate pažnju vi zapravo gubite priliku da se sa njim povežete i naučite ga kako da se nosi sa svojim emocijama. Da, ako se vaše dete potuče zbog igračke sa drugim detetom, odvratiti mu pažnju drugom igračkom je u redu, ali ako vaše dete plače zato što ste mu pomogli da obuje cipele i niste mu dopustili da to uradi samo, odvraćanje pažnje će verovatno samo izazvati glasniju i prodorniju reakciju u cilju toga da ih čujete.
Istina je da distrakcija ponekad radi, ali često je samo brzo rešenje. Ona ne pomaže vašem detetu da nauči kako da se nosi sa sličnim emocijama ili situacijama na pozitivniji način u budućnosti.
Ono što roditelj može da uradi, suočen sa detetom koje plače, jeste da zastane na trenutak da proveri da li je on sam smiren. Ako ste ljuti, pod stresom ili frustrirani, stvari koje ćete reći će samo pridodati stresu koje vaše dete oseća. Zato pokušajte da napravite svoje sistem umirenja i tek onda se obratite svom detetu. Možete mu pokazati razumevanje time što ćete mu staviti do znanja da ste vi u istom timu, da ćete mu pomoći. Tada dete iako kaže da ne želi pomoć, ono, u stvari, želi da zna da ćete ga podržati kada mu je potrebno. Kada razumete da je detetu nešto teško da uradi, i pokažete da ste razumeli težinu njegovog zadatka, vi time samo potvrđujete da čujete i vidite. Kada validirate dečije osećanje rečima “razumem da si tužan, razočaran, uplašen, srećan” i sl. i kažete mu da je to u redu, vi na taj naj način potkrepljujete ideju da je osećanje deo našeg života, bilo ono negativno ili pozitivno, to je ono što nas čini ljudima.
Često se dešava da je aktivirajući negativni događaj okidač za plač deteta. Roditeljsko razumevanje i priznavanje događaja kao tužnog i frustirajućeg pomaže deci da vide šta je pokrenulo njihove emocije i da shvate šta treba da urade sledeće. Takođe i napustiti neku negativnu situaciju zajedno sa detetom je sasvim u red; vi pokazujete detetu da ponekad moramo da odemo da bismo se smirili. Vaše dete je možda umorno ili bilo izloženo prejakim stimulacijama i jednostavno mu je potrebno vreme u tišini, negujuće mesto pre nego što se vrati nekoj aktivnosti.
Ponekada je samo jedna rečenica dovoljna da se dete smiri “volim te, biće sve u redu” ili jedan zagrljaj. Nije retko da se dešava da kada dete plače zato što je frustrirano njemu zapravo treba jedna od tri stvari : pomoć oko nekog zadatka, pauza od emocionalne situacije ili da uradi zadatak ponovo uz vašu pomoć. Kada ga pitate (ne kada mu naređujete!) šta bi želelo? osnažujete dete, pomažete mu da se oseća važnim i značajnim.
Neka deca mogu da verbalizuju razglog svog plača ali to dosta zavisi od pitanja koje roditelj ili bilo koji odrasli postavi. Najednostavnije je postaviti pitanje kao što su ova: “Čujem da plačeš ali ne znam šta ti je potrebno; Da li možeš da mi pomogneš da shvatim?” Čak iako vaše dete ne može isprva da verbalizuje zbog čega plače, ovo mu daje priliku da vežba.
Na kraju mi želimo da pomognemo našoj deci da razviju veštine za rešavanje problema. Smišljanje rešenja koje će mu pomoći da razume svoje emocije ga uči kako da sagledava situaciju objektivno i da smišlja moguća rešenja.
Tekst prevela i adaptirala: Sanja Stefanović, dipl.psiholog
ordinacija.tv izvor: decijapsihologija.rs
Kako da nikada više ne pogrešite kada su u pitanju ljubav i romanse
Ako imate utisak da idete iz veze u vezu sa ljudima koji nisu dobri za vas, da nemate sreće u ljubavi jer stalno birate pogrešno, postoji tehnika koja će vam pomoći.
U pitanju je refokusiranje, pristup koji koriste terapeuti za veze kada pokušavaju da prekinu nečiji negativni obrazac ponašanja, kada su u pitanju ljubav i romanse.
Stručnjaci kažu da bi trebalo da preduzmete sledećih pet koraka.
Uvrdite ŠTA vas privlači
Šta je zajedničko svim vašim pogrešnim partnerima ili partnerkama? Privlačnost je stvar ili fizičkog, ili emotivnog, ako je ovo prvo, naravno, biće vam lakše da utvrdite šta vas privlači. Ako je emotivno, možda vam se dopadaju ljudi koji deluju srećnije od vas, koji deluju nepristupačno i bude vašu želju da im se približite, ili oni kojima je potreban neko ko će ih “spasti”.
Ovo su, navodi terapeut dr Set Mejers, neki od najčešćih razloga iz kojih biramo pogrešne partnere. A sledi tehnika koja bi trebalo da nam pomogne da se otarasimo tih osećanja privlačnosti.
“Uzvratite” tim mislima
Kada vas ophrva želja da ipak vidite ili čujete osobu koja nije dobra za vas, odmah te romantične misli “poklopite” realnim, i negativnim. Da, nećete često čuti od terapeuta da bi trebalo imati negativne misli, ali ovo je jedan od retkih slučajeva kada je to preporučljivo.
“Ako osetite privlačnost, odmah recite sebi – ovo NIJE dobro za mene. Ako je u pitanju fizička privlačnost, ponavljajte – spolja je super, ali iznutra je LOŠE. U zavisnosti od vašeg razloga privlačnosti prema pogrešnoj osobi, odabraćete pravu rečenicu. ‘Neću nekoga zbog koga se osećam loše’ je samo jedna od njih,” savetuje dr Mejers.
Zapišite šta osećate
Iznenadilo bi vas koliko je stavljanje misli i osećanja “crno na belo” pročišćavajuće. Kada zapisujemo nešto, svesno organizujemo svoje misli i dolazimo bliže korenu problema. Počnite od toga zašto vas je privukla prva pogrešna osoba. Da li ste u okolini imali sličan primer? Da li vam je samopouzdanje niže nego obično? Da li zaista verujete u vezi, da li verujete da bi ljubav uvek trebalo da pronađe put? Ova pitanja možda deluju “obično”, ali će vas naterati da aktivno preispitate svoja osećanja i utvrdite koja od njih bi trebalo odbaciti.
Postavite sebi pravo pitanje
Da li ja mislim da veza MORA da bude puna frustracija, bez osećaja ispunjenja? Ili samo tražim nešto dobro na pogrešnim mestima? Kada pronađete odgovor na ovo pitanje, lakše, svesnije i razboritije ćete pristupiti odabiru sledećeg partnera.
ordinacija.tv Izvor: vesti-online.com
Kada je pravo vreme za pranje kose- Nije svejedno da li ćete to uraditi ujutru ili uveče
Kosa je jedan od glavnih imperativa svake žene i večni izvor inspiracije… Ali i problema. Kako bi kosa bila što sjajnija i lepša koristimo različite kozmetičke preparate, međutim da li ste se ikada zapitali ima li razlike u tome kada peremo kosu, ujutru ili uveče?
Standardno bi kosu trebalo prati otprilike svaka tri dana, ali to naravno varira od individue i tipa kose. Pranje kose za neke je veliki poduhvat jer iziskuje dosta vremena za stilizovanje ili se zbog gustine sporo suši, no postavlja se još jedno pitanje, a to je u koje doba dana je najbolje prati kosu.
Možda do sada niste o tome razmišljali, ali sad je pravo vreme da obratite pažnju na to kakva vam je kosa ujutru nakon što ste je uveče oprali. Verovatno ćete primetiti da je kosa oprana pre odlaska na spavanje nešto masnija bez obzira na to što ste je osvežili. Vaše teme zapravo nije znatno prljavije, već mu nedostaje volumena i teksture, što može stvoriti neželjeni efekat.
Kada kosu peremo uveče, najčešće odmah nakon toga legnemo u krevet, a u tom slučaju dlaka nema vremena da se i sama osuši i nabuja, pa se još pritiskom na jastuk dodatno ravna, odnosno gubi na volumenu i upravo zato se ujutro budite s beživotnom frizurom na koju morate potrošiti određeno vreme kako bi vratila svoj pravi izgled.
Pri pranju kose u jutarnjim satima ili u rano poslepodne priča će biti drugačija jer će se vlasi slobodno rasporediti i imati dovoljno vremena za ono potpuno i temeljno sušenje bez obzira na to što ste koristili fen za kosu. Ukoliko ipak nemate vremena da ovaj ritual obavite u prepodnevnim časovima, obratite pažnju da nakon večernjeg kupanja ipak pola sata do sat ne prislanjate glavu jastuku.
ordinacija.tv Izvor: fashon.hr
Faza negativizma kod dece: Ne, neću, neću da jedem, neću da spavam, neću da se kupam…
Faza negativizma je normalna i prolazna faza u razvoju deteta. Najčešće se javlja između 2,5- 3 godine. To je buran period poznat još i kao kriza treće godine. U ovoj fazi je detetov negativan stav najizraženiji. Dete na skoro sve odgovara sa ne i neću. Ovu fazu karakteriše veliki stepen otpora i prkosa deteta na zahteve roditelja.
Zašto se javlja?
Dete postaje svesno da je ono biće koje ima svoju volju, te prkosno, negativno ponašanje predstavlja izraz želje za većom samostalnošću. Testira vaš autoritet i ispituje granice.
Kako se manifestuje?
Kod neke dece negativan stav može da bude slabo, gotovo neprimetno izražen pa roditelji imaju utisak da dete nije ni prošlo kroz ovu fazu dok kod druge dece može da bude vrlo izražen i da se manifestuje tako što dete iz sveg glasa viče:“Neee“, baca se na pod, besni…
Kako da se roditelj postavi?
U situaciji kada dete počne da besni i viče:“Neee, neću, neću i neću“!, pogrešno je pokušavati da se razgovara sa detetom. Ono tada ne može ni da čuje roditelja. Razgovor ostavite za kasnije, kada se dete smiri. Najbolje je da roditelj ignoriše to besno, negativno ponašanje, da pošalje poruku:“Nisi mi zanimljiv“. Međutim, važno je da roditelj ne nastavi da ignoriše dete i kada ono prestane sa negativnim ponašanjem. Tada je jako važno da roditelj odreaguje, da na primer kaže:“E, to sa balonom ti je super ideja, ti smišljaš baš zabavne igre sa balonom…“
Već vam je jako dobro poznato da trebate da budete uporni, dosledni i strpljivi u vaspitanju deteta. Međutim u praksi je to jako teško kada vam dete često odgovara sa ne i neću. Da biste si olakšali,izaberite bitke koje ćete da vodite. U vezi s tim, ukoliko vidite da dete radi nešto što vam se ne dopada, ali što nije štetno po njegovo zdravlje, što ne ugrožava druge, što nije zakonom zabranjeno, dopustite mu i čuvajte živce za ono što vam je važno. Zažmurite ukoliko dete na primer, neće da se šiša iako je mu je vreme, ako ono voli da bude čupavo i ako njemu ne smeta… ili svako jutro hoće da jede samo jogurt i kiflu, dozvolite mu posle dve nedelje će mu sigurno dosaditi… Sa druge strane, neka pravila mora da poštuje prvenstveno iz zdravstvenih i bezbednosnih razloga i od njih ne odstupajte. Na primer: pre jela ruke mora da pere, ne može da sedi u krilu kod tate kada tata vozi automobil i tako dalje.
Često roditelji pogrešno misle da veoma neposlušnoj, prkosnoj deci treba izricati veoma stroge kazne. Imaju utisak da će surovija , strožija kazna dovesti do veće poslušnosti, da će oni ispasti veći autoriteti u očima deteta. Međutim, to razmišljanje je pogrešno. Isuviše surova kazna obično dovodi do toga da prkosna reakcija deteta bude još veća. Najbolji efekat ima umerena kazna, ni previše stroga, ni previše blaga. I jako je važno da kazna bude uvremenjena, da sledi neposredno nakon lošeg ponašanja deteta. Na primer, ako ste detetu stavili do znanja da je kazna za ružno ponašanje za stolom uskraćivanje crtaća, ta kazna treba da usledi odmah nakon što dete ustane sa stola i sedne ispred televizora. Pogrešno je odložiti kaznu za sutra i sledećeg dana reći:“ Pošto si se juče ružno ponašala za stolom, danas nema crtaća.To ti je za ono od juče.“
Trudite se da zadovoljite detetovu potrebu za samostalnošću u skladu sa njegovim uzrastom. Na primer, dozvolite detetu da se samo obuče, da samo uspe salatu u tanjir, da samo pojede obrok. Dok to radi nemojte da mu pomažete, da ga ispravljate i požurujete. Ukoliko insistira da samo namesti krevet:“A, sam/a ću, nemoj ti, ja ću, a pusti sam/a ću, nemoj da mi pomažeš“, dopustite mu ukoliko to ne ugrožava njegovu bezbednost. Verovatno ćete primetiti da je čaršav naopačke okrenut…ali ne kritikujte i ne ispravljajte jer to negativno utiče na samopouzdanje. Imajte u vidu da detetovo „ne i neću“ predstavljaju protest protiv gušenja njegove samostalnosti. Zato se potrudite da zadovoljite detetove potrebe za samostalnošću . Time ujedno doprinosite i jačanju detetovog samopouzdanja.
Autorka teksta je psihološkinja Branka Vasilev
ordinacija.tv Izvor: Moj psiholog
Da li znate šta su “Tantalove muke”?
Ovako se nazivaju najteže moguće patnje na koje čovjek može biti osuđen. Takođe, ovaj izraz se koristi i kao metafora kad je neko blizu nečega za čim žudi, a to ne može da dobije.
Izraz potiče iz grčke mitologije i odnosi se na sudbinu Tantala, razmaženog sina vrhovnog boga Zevsa, koji je na surov način kaznio svog sina koji je prezreo očevu ljubav i sve bogove.
Tantal je bio bogat i moćan kralj grada Sipila u Lidiji na maloazijskoj obali Egejskog mora. Bio je Zevsov miljenik i često je uživao sa besmrtnim bogovima u najljepšim gozbama na Olimpu, zbog čega je počeo sebe da smatra nadčovjekom, a zatim i ravnim svom ocu Zevsu.
Postao je objestan, ohol i uobražen; odavao je tajne bogova koje bi čuo na Olimpu, a prilikom jedne gozbe ukrao je ambroziju i nektar (hrana i piće bogova koji su ih činili besmrtnima) i odnio svojim prijateljima. Tantal je s vremenom postajao sve drskiji i pokušao je da prevari bogove na najsuroviji način. Naime, Tantal je imao troje djece (Pelopa, Niobu i Broteja), a da bi provjerio da li će bogovi otkriti da je za trpezom posluženo ljudsko meso, ubio je Pelopa, skuvao ga i servirao kao hranu. Međutim, bogovi su znali šta je uradio pa nisu jeli, a Pelopa su kasnije oživjeli.
Zevs je odlučio da surovo kazni Tantala zbog njegove drskosti i nepoštovanja pa ga je bacio u podzemni svijet i osudio na trostruke muke – da vječno bude u samrtnom strahu i vječno gladan i žedan. Tantal je stajao u bistroj vodi koja mu je dopirala do vrata, ali bi se povlačila kad bi pokušao da je pije, a iznad glave su mu visile grane prepune voća koje bi se podizale kad bi pokušao da ubere plod. Pored toga, iznad glave mu je visila ogromna stijena, koja je svakog trenutka mogla da padne na njega, zbog čega je on bio u vječnom strahu. Zato se za nekoga ko je izložen velikim patnjama kaže da trpi Tantalove muke.
ordinacija.tv Izvor:Impulsportal
Dr Nestorović: Zova je najjači poznati antivirusni lek
Ova biljka koja raste svuda oko nas je neverovatno lekovita i koristi se u narodnoj medicini stotinama godina. Sadrži moćne antioksidanse (flavin, rutin, flavonoide, kvercetin), vitamine A, B i C.
Korišćenje zove u lečenju infektivnih oboljenja je u medicinskoj literaturu opisano detaljno u knjizi nemačkog lekara Martina Blochwicha izdatoj 1644. Do skoro se medicina medjutim, nije interesovala za ova istraživanja. Radovi naučnika u Izraelu objavljeni 2001. godine su pokazali da je “ekstrakt zove najjači poznati antivirusni lek”. Posebno dobro dejstvo je opisano za sve vrste virusa gripa. Kasnije je aktivni princip izolovan u vidu antocijanina i polifenola. Antocijanini su inače supstance koje plodovima daju boju, tako da se nalaze i u različitim vrstama voća
Grupa japanskih naučnika je 2012 proučavala eksperimentalni model gripa kod miševa i utvrdila izuzetnu efikanost antocijanina, koji deluje na dva načina – vezivanjem za virus onemogućavajući njegov ulazak u ćelije i stimulacijom imunog odgovora (koji je veoma važan u odredjivanju stepena težine infekcije). U članku objavljenom 2016 godine, poljski naučnici su pokazali da primena ekstrakta zove skoro potpuno zaustavlja razmnožavanje cirusa gripa. U istraživanju iz Australije, na putnicima koji su prehladjeni putovali avionom (gde su simptomi prehlade posebno neprijatni znog pritiska u kabini), pokazana je efikanost na druge respiratorne viruse. Iako je broj prehlada bio veći u kontrolnoj grupi (17 prema 12), trajanje prehlade je bilo dvostruko kraće (117 dana prema 57), a simptomi dvostruko manji.
Ekstrakt crne zove (kako se ona zove zvanično) deluje i na brojne bakterije koje izaziva oboljenja disajnih puteva. U radu objavljenom 2011 godine sas Justus-Liebig univerziteta u Nemačkoj, ekstrakt je inhibirao rast pneumokoka i moraksele (dve česte bakterije uzročnika respiratornih infekcija) i do 70%.
U istraživačkom centru za hranu u Karslueu, Nemačka, pokazano je da antocijanin pojačava imunu funkciju, stimulacijom sinteze citokina (produkata ćelija koje stimulišu imune ćelije). Antocijanin je pri tome jači kao antioksidans o vitamina E ili C.
Istraživanja sa Univerziteta u Grazu su pokazala da esktrakt zove može da poveća nivo tzv. dobrog ((LDL) holesterola. Takodje, rad iz 2015 je pokazao dobre natizapaljenske efekte ekstrakta zove (koji se pripisuju kvercetinu).
Iako je crna zova netoksična, ne preporučuje se jedenje živih plodova, već se oni mogu skuvati kao što se to radi sa svakim plodom.
I cvetovi zove su korisni u lečenju infekcija. Istraživači iz Irske su pokazali da ekstrakt cveta zove dobro deluje na brojne bakterije, uključujući i multirezistentni stafilokok (MRSA). Cvetovi se mogu koristiti sveži ili se osuše i kasnije koriste kao čaj. Svi ostali delovi biljke zove su otrovni (listovi, koren itd), i ne smeju se upotrebljavati. Dovode do teških oštećenja creva.
Autor: Prof. dr Branimir Nestorović
ordinacija.tv Izvor: banenestorovic.blogspot.com
Dr Nestorović: Zašto je bolje biti umereno gojazan, nego imati savršenu težinu!
Gojaznost se definiše kao nagomilavanje viška masti u organizmu, koja remeti zdravlje. U članku iz 2018. godina, autori su analizom od paleolita do danas ustanovili da je oduvek bila prisutna u ljudskim populacijama.
Još je Hipokrat pisao o lošim efektima gojaznosti na zdravlje.
Gojaznost povećava rizik od različitih oboljenja (kardiovaskularnih, karcinoma itd). Kliničke manifestacije gojaznosti se javljaju najčešće u obliku metaboličkog sindroma, koji se karakteriše prisustvom najmanje 3 od sledećih parametara: gojaznost u predelu stomaka, povećanje šećera u krvi, povišenje trigicerida, krvnog pritiska, sniženje LDL holesterola.
Gojaznost dovodi do disfunkcije endotela krvnih sudova, insulinske rzistencije i zapaljenjskih promena u telu.
Postojanje metaboličkog sindroma povećava rizik od kardiovaskularnih oboljenja i dijabetesa tipa 2 za 2, odnsono 5 puta.
Porast broja gojaznih je globalni fenomen. Postoje tri osnovna razloga za ovu pojavu. Prva je povećana potrišnja mesa, kao i masti životinjskog porekla.
Drugi je sve šira primena pripremljene hrane ( u SAD se ¾ kaloroija unosi industrijski pripremljenom hranom, koja sadrži visoke količine masti, šećera, soli). Prodaja grickalica i slatkiša u supermarketima cveta i kod nas. Napici sa visokim količinama šećera su zamenili vodu ili čaj. Konačno, majke danas rade, što im ne ostavlja vremena za pripremanje obroka za porodicu. Oko petine žena rade u nosćnim smenama, što remeti dnevni ritam obroka.
Postoji nekoliko načina da se izmeri prekomerna težina, a najpopularniji su indeks telesne mase (BMI) i odnos obima struka prema obimu kukova (WHR).
Svetska zdravstvena organizacija definiše gojaznost kao BMI preko 30. BMI preko 30 je 2016 imalo 11% muškaraca u svetu, prema 15% žena.
Ali, BMI nikada nije bio namenjen da proceni pojedinačne osobe, već trendove u opštoj populaciji. Profesor Nick Treftethen, matematičar sa Oksforda je doveo u pitanje vrednost formule za merenje BMI, nazivajući ga “bizarnom merom”.
Sadašnja formula daje nerealno manje vrednosti za niske ljude, a prevelike za visoke. On predlaže da se težina množi sa 1,3, a potom deli sa visinom podignutom na 2,5 (a ne 2).
Takođe ukazuje (sasvim opravdano) da je ljudski organizam suviše kompleksan da se opiše jednim brojem.
Drugi problem je količina masnog tkiva u odnosu na težinu. Na primer, sedanterna osoba od 1,83 metra i sa težinom od 92 kilograma ima BMI 27, dok sportista od 1,83 metra i sa težinom od 96 ima BMI 28 (dakle gojazniji je po ovoj računici).
Jasno je da ovo nikako ne stoji. Takođe, osoba koja ima veliku fizičku aktivnost, pretvarajući 10% masnog tkiva u mišiće i dalje ima visok BMI. Stoga mnogi naučnici smatraju da je BMI neadekvatan.
Bolji prediktor kardiometaboličkog stanja organizma je odnos obima struka i visine (ako je manji od 2, rizik od bolesti koje prate gojaznost je manja).
Merenje količine masti u telu je dobar pokazatelj, ali zahteva komplikovanu opremu. Gojaznost je definisana kao preko 25% masnog tkiva (ispod 4% za muškarce i 13% za žene se smatra optimalnom količinom).
Ali, priča o masti u našem telu je daleko od jednostavne, popularne mantre o štetnim efektima gojaznosti.
Još osamdesetih godina prošlog veka, grupa francuskih istraživača je utvrdila da pacijenti sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom na dijalizi (zameni bubrežne funkcije) imaju manju smrtnost od kardiovaskularnih komplikacija ako su gojazni. Tokom sledećih decenija, ovaj nalaz je definitivno potvrđen.
U 2012. Istraživači iz Severne Koreje su dokazali isti fenomen kod karcinoma bubrega tj. iako su gojazni pacijenti imali veću šansu da ga dobiju, imali su bolje preživljavanje sa boleću od mršavih.
Ovaj paradoks je razjašnjen u Nacionalnom institutu za karcinome i istraživanje genoma u SAD.
Pokazalo se da što više masnog tkiva postoji oko bubrega (srpska poslovica “kao bubreg u loju”), to je imuni status bio bolji. Sličan fenomen je ranije opisan kod karcinoma prostate. Ali nije se radilo o bilo kojoj vrsti masti.
Masno tkivo u organizmu postoji u dva oblika, bela (dominantan oblik) i smeđa. Kod bolesnika sa dobrom prognozom tumora, mast je uglavnom bila smeđa, dok je kod agresivnih oblika bila bela.
Ali, dok bela mast deponuje energiju (relativno mršav čovek od 75 kg ima deponovano 100 000 kalorija u masnom tkivu), smeđa je troši. Sagorevanje masti u smeđem masnom tkivu stvara toplotu koja nam je potrebna. Ona se nalazi uglavnom rasejana u abdomenu.
Prošle godine je pokazano da se u masnom tkivu živi posebna vrsta T limfocita (takozvani gama delta). Oni aktiviraju masne ćelije da stvaraju toplotu.
Limfociti su međutim uključeni u borbu protiv karcinoma i infekcije.
Stimulacija ovih ćelija poboljsava imunitet. Tako dolazimo do objašnjenja iznenađujućih epidemioloških podataka da osobe koje su umereno gojazne (BMI između 25 i 29) imaju za 6% manju smrtnost od onih sa “idealnom telesnom težinom”.
Radovi su pokazali da nekoliko kilograma viška povećavaju otpornost ka infekciji, smrtnost posle teških operacija.
Jedna studija je pokazala manju učestalost demencije u umereno gojaznih osoba. Ima čak radova o boljoj seksualnoj aktivnosti ovih ljudi u odnosu na mršave.
Gojaznost je evoluciono bila prednost, garantovala je bolje preživljavanje.
Stoga se naš organizam bori protiv mršavljenja. Kada jedemo, luči se leptin, dopamin i drugi hormoni koji nam daju osećaj zadovoljstva. Kada mršavimo, mozak aktivira brojne mehanizme da spreči gubitak masnog tkiva.
Problem dakle nije u masnom tkivu, već u vrsti masnog tkiva. Prekomerno unošenje zasićenih masnih kiselina ili šećera (koji se u organizmu pretvara u masti) dovodi do stvaranja belog masnog tkiva, koje izaziva probleme.
Drugi problem sa mastima je nedostatak fizičke aktivnosti. U novoj studiji Kristin Stanford sa Univerziteta u Ohaju, pokazano je da posle fizičke aktivosti dolazi do porasta jednog produkta masnih ćelija (grupno se nazivaju lipokinima) nazvanog 12,13-diHOME (pun naziv je komplikovan).
Za njega se ranije znalo da se oslobađa pri izlaganju hladoći, a mobiliše masne kiseline iz belog masnog tkiva. Dakle, fizička aktivnost ili izlaganje hladnoći ubrzavaju sagorevanje masti, ali i poboljšavaju imunitet.
O tome sam ranije pisao, pustite decu napolje da se igraju po snegu, to je fantastično za imunitet.
Ovo ne znači da možete jesti koliko hoćete, ako imate fizičku aktivnost. Ali, fanatizam u držanju dijeta ne garantuje zdravlje. Mast nam je potrebna (kao i sve ostalo), ali kao nezasićene masne kiseline, uz stalnu fizičku aktivnost.
Autor: Prof. dr Branimir Nestorović
ordinacija.tv Izvor: banenestorovic.blogspot.com
Dr Nestorović: Recept za sirup za iskašljavanje sa ananasom
U ovom kratkom postu, koji se zasniva na preglednom članku iz Indije (2010) Department of Pharmaceutical Technology i Meerut Institute of Engineering and Technology, opisaću pripremu naptika oa ananasa, koji uklanja sekret iz pluća osoba obolelih od tuberkuiloze (naravno da recept deluje i na druge vrste sekreta).
Ova grupa je pokazala da davanje 50 ml koncentrovanog soka belog luka može da izleči ozbiljne gljivične infekcije (slične rezultate daje kod žena sa infekcijama mokraćnih puteva izazvanih bakterijama rezistentnim na antibiotike).
Ananas ima svojstva da deluje na smirivanje zapaljenja (ovaj efekat je posledica prisustva enzima bromelaina), a smanjuje i otok sluzokože nosa kod respiratornih infekcija.
Ako koristite napitak za koji ću dati recept, veoma je važno da zapamtite da treba da popijete najmanje osam čaša vode dnevno.
Recept za sirup za iskašljavanje sa ananasom
-
1 šolja soka od ananasa
-
izmedju prstiju so
-
izmedju prstiju biber
-
1 1/2 kafena kašika meda