Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se slavi 6. maja po novom kalendaru, čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Svetog Đorđa slave i katolici i pravoslavci.

U Srbiji je ovaj praznik poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana. Praznik proslavljaju jednom godišnje 6. maja, pod različitim nazivima (Sv. Đorđe, Đurđevdan, Đurđovdan, Ml’zigruda, Premlaz, Erdelezi) kako hrišćani (pravoslavni i katolici), tako muslimani, na teritoriji cele Srbije. Njegovo praznovanje posebno je naglašeno u oblastima sa razvijenijim stočarstvom.

Đurđevdan je 2015. godine uvršten u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Đurđevdan je praznik sa jako puno običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.

Narodni praznik

Za Đurđevdan kažu da je granica između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su pletenje venaca od bilja, umivanje biljem i kupanje u reci.

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“.

„Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“.

Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore. Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“. Posebno je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.

Đurđevdanski uranak

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće. Obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

Trpeza

Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.

Oranje brazde oko sela

Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.

Stočarski praznik

Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima. Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.

Razna verovanja

Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.

Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.

Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.

Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.

Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).

Verovanja o vremenu

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša – „da će leto biti sušno“. Кaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

Praznik Svetog Đorđa

Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“. Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Кonstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.

Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Izvor: timokpress.rs

Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.

Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća. Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.

Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.

Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.
Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!

izvor:.ikragujevac.com

S obzirom na to da Đurđevdan ove godine pada na petak, mnogima nije jasno da li će se na trpezi domaćina naći mrsna ili posna hrana.

Nekako je ustaljeno u narodu da Nikoljdan vezujemo za post, što je i pravilno, a Đurđevdan isključivo za mrsnu hranu.

Ako se pitate zašto je tako odgovor je veoma jednostavan. Po pravilu ako, Đurđevdan pada u sredu ili petak, slava bi trebalo da bude posna. Međutim postoji izuzetak, koji često bude pravilo.

Prva sedmica posle Vaskrsa naziva se Svetla nedelja, koja se smatra produžetkom praznika. Ova nedelja naziva se i trapava sedmica tokom koje se ne poste ni sreda ni petak.

Da je Đurđevdan kojim slučajem pao u prošloj nedelji, pa čak i u petak, slava bi definitivno bila mrsna. Međutim, kako je slava ipak nekoliko dana kasnije, ovo pravilo ne može da bude opravdan izgovor.

Isto važi i za druge slave, nakon četiri velika posta. Kad se post završi, sledeća nedelja je trapava nedelja i tada se jede samo mrsna hrana.

Prema predanju, kada je slava, ne gleda se da li je svetac živ ili mrtav, jer se na dan slave žito osveštava za pokojne pretke porodice, a ne za sveca. S druge strane, Bog ne pravi razliku između živog ili mrtvog sveca, jer nas je veronauka naučila da kada čovek premine, njegova duša nastavi da živi, tako da su pred Bogom svi živi.

Da li je to greh

Prema opisu iz crkvenog kalendara, ako se za slavu koja pada na post sprema mrsna trpeza, to je veliki greh, i u tom slučaju je bolje da se uopšte i ne sprema.

– Kada neka slava padne uz post, ili u sredu ili petak, na primer Nikoljdan, koji je uvek u božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post.

Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh ako je post.

Bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post – piše u crkvenom kalendaru.

Kada je u pitanju sveća zlatno je pravilo da bude od voska, a ne od parafina.

Mnogi su godinama u zabludi pa zbog lakše pripreme slave ili gostiju koji više vole mrsno Đurđevdan uporno spremaju kao mrsan iako slava pada u sredu ili petak kad vernici ne mrse.

izvor:.kurir.rs

Jareće meso se veoma ceni, ima više belančevina, a manje masti od jagnjećeg, a uz to je i neprevaziđenog ukusa.

Mlado meso ima samo 0,79 grama holesterola po porciji, odlična je alternativa i goveđem mesu i piletini. Sadrži 3,2 miligrama gvožđa po porciji; nadmašuje govedinu za 2,9 mg, a piletinu za 1,5 mg.

Prosečan hemijski sastav ovog krtog mesa sadrži oko 75.42 odsto vode, 3.55 odsto masti, 19.95 odsto proteina i 1.06 odsto mineralnih materija. Energetska vrednost je oko 580 kJ na 100 grama.

Uz to, jareće meso ima i esencijalne amino kiseline kao što su lizin (potreban vašem telu za rproizvodnju energije) i treoninitriptofan (borac protiv bolova, nesanice, blažih oblika depresije – pobojšava raspoloženje povećanjem serotonina – hormona sreće, potiskuje osećaj gladi i želju za ugljenim hidratima).

Evo kako možete da pripremite perfektnu JARETINU sa nanom prste ćete polizati:

SASTOJCI:

– 1 jareći but

– 30 strukova nane

– 1 mala kašika aleve paprike

– 1 mala kašika karija

– ulje

– voda

– so, biber

PRIPREMA:

1.Očistite but od suvišne masnoće i stvite u ulejm podmazanu tepsiju za pečenje. Pospite meso solju prema ukusu, alevom paprikom, karijem i mlevenim biberom.

2.Kada ravnomerno utrljate začine u meso, poređajte strukove nane oko mesa i ostavite da odstoji najmanje jedan sat, kako bi svi mirisi i ukusi prodrli u jaretinu.

3.Nakon što meso odstoji, nalijte sve vodom tako da pokrije dno posude (dva prsta iznad dna) i pokrijte aluminijumskom folijom.

4.Uključite rernu da se zagreje na 200 stepeni i pecite meso oko tri sata. Desetak minuta pred kraj pečenja, skinite aluminijmsku da se lepo zapeče.

Poslužite s prilogom po želji i uživajte!

izvor: kurir.rs

Drago moje unuče,

Ne bih želeo da ovo pismo zvuči previše poučno, da ti pričam o ljubavi prema komšijama, domovini, čovečanstvu i slično.  Ne bi ti ovo ni slušao (već si punoletan, a ja sam prestar), jer se sistem vrednosti toliko promenio da moje preporuke možda nisu ni odgovarajuće.

Dakle, želim da ti dam samo jedan savet koji ti može biti od koristi sada kada koristiš pametne telefone. Neću ti reći da ne koristiš telefon iz straha da ne zazvučim kao glupi starac. I sam koristim mobilni.

Želeo bih da razgovaram o bolesti koja je pogodila tvoju generaciju i onu pre tebe, koja već studira na univerzitetima. Govorim o gubitku pamćenja.

Kakvo nam je obrazovanje potrebno?

Istina je da ako želite da znate ko je Karlo Veliki ili gde je Kuala Lampura, samo kliknete na dugme i odmah sve saznate sa Interneta. Uradite to kada vam je potrebno, a onda tu vest sačuvate, ako vam zatreba za školu, recimo. Loša vest je da shvatanje da računar može u bilo kom trenutku odgovoriti na vaše pitanje, odvraća vas od ideje da nešto zapamtite.

Ovaj fenomen se može uporediti na sledeći način: saznanje da autobusom ili automobilom možete uvek da idete iz jedne ulice u drugu, osoba odlučuje da više ne hoda. Ali ako prestanete da hodate, pretvorićete se u osobu koja je prisiljena da se kreće u invalidskim kolicima.

Oh, znam da se baviš sportom i da znaš kako da nabilduješ telo, ali nazad na mozak.

Mozak je poput mišića na nogama. Ako prestaneš da vežbaš, postaće mlitav i pretvorićeš se u idiota. Pored toga, svi rizikujemo da razvijemo Alchajmera u starosti, a jedan od načina da izbegnemo ovu nevolju je treniranje pamćenja.

Ovo je moj recept. Svako jutro nauči kratku pesmicu, kao što smo na to bili prinuđeni kada smo bili deca. Možeš da zakažeš takmičenje sa prijateljima. Ako ne voliš poeziju, onda zapamti sastav fudbalskog tima, ali moraš znati igrače ne samo onog tima za koji navijaš, već i igrače drugih timova, kao i njihove prethodne kompozicije.

Takmičite se u sećanju naslova knjiga koje ste pročitali. Da li se tvoji prijatelji sećaju kako su se zvali mušketiri iz filma i knjige “Tri mušketira”?

Ako ne želite da čitate knjigu Tri mušketira (onda ne znate šta gubite), igrajte sličnu igru sa knjigom koju ste pročitali.

Izgleda kao igra, ali i jeste to igra, ali videćete kako vam je glava ispunjena likovima, pričama i svim vrstama uspomena.

Zapitajte se zašto se računar nekad nazivao elektronskim mozgom. To je zato što je zamišljen po modelu našeg mozga, s tim što je naš mozak daleko moćniji i bolji.

Mozak je računar koji je uvek uz vas, njegove mogućnosti se proširuju kao rezultat vežbanja, dok vaš računar gubi brzinu nakon duže upotrebe i treba ga zameniti već nakon par godina. A vaš mozak vas neće izdati i do 90 godina, a sa 90 godina, ako ga vežbate, pamtiće više nego što se sećate sada. Takođe, besplatno!

Zatim postoji istorijsko sećanje, koje nije povezano sa činjenicom tvog života ili sa onim što si pročitao. Ona čuva one događaje koji su se dogodili pre tvog rođenja.

Izvor: Stil.kurir.rs

Dobro upamtite ova tri imena- 3 dobrovoljca, poznata pod nadimkom “černobiljski ronioci”, inženjeri Aleksej Ananenko, Valerij Bezpalov i vojnik Boris Baranov.

“Nikad niko neće znati koliko smo se žrtvovali, neće biti spomenika u našu čast, nikakvih parada, a mi možemo samo da se molimo da nije sve bilo uzalud.”

Černobiljska katastrofa je prema nekim navodima odnela između 4.000 i 93.000 ljudskih života direktno, a mnogi tvrde da je ta cifra čak pola miliona kada se uračunaju razne boleštine od radijacije. Međutim ishod je mogao da bude i mnogo katastrofalniji da nije bilo trojice odvažnih momaka.

Kako ne bi došlo do druge eksplozije, neko je morao da spreči mešanje vode i metala drugim rečima neko je morao da odvrne ventile i ispusti vodu koja se nalazila ispod reaktora. Oštećeni reaktor je tonuo i postojala je opasnost da se sruši sve do poplavljenih prostorija što bi dovelo do još jedne razorne eksplozije koja bi uništila sve u krugu od 200 km, uništila Kijev, zagadila vodu za 30 miliona ljudi. Ukratko, život bi bio nemoguć u Ukrajini a i šire narednih nekoliko vekova.

Troje ljudi se dobrovoljno javilo da bi spaslo 50 miliona života, iako im je rečeno da će živeti nakon toga verovatno još samo nedelju dana. Dvojica od njih trojice su još uvek živi.

Aleksej Ananenko i Valerij Bezpalov su još uvek živi, Boris Baranov je preminuo 20 godina nakon katastrofe od posledica srčanog udara (Tim redom njih trojica na gornjoj slici).

Dobrovoljcima je rečeno da mogu da odbiju, ali Ananenko je kasnije u intervjuu rekao nešto što možda i najbolje opisuje njihovu hrabrost.

“Kako sam mogao da odbijem, kad sam samo ja znao gde se nalaze ventili.”

Već su dovoljno poživeli da ceo svet za njih čuje (a i dobili su ordenje za svoju hrabrost) čemu je svakako doprinela popularnost mini-serije „Černobilj“

Njegove poslednje reči “Hvala Srbijo, pustili ste me da glođem koske” i dalje ozvanjaju, a Čkalja se pred kraj života žalio kako ga muči samoća. Napušten od kolega, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, Čkaljin čuveni osmeh počeo je da bledi.

On je dobio nagradu za životno delo “Car Konstantin”, a u govoru je rekao ono što smo odavno zaboravili – dugo je živeo kao da je sahranjen.

Gotovo tri i po godine proveo sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Ležao sam u Urgentnom centru i dugo čekao na protezu. Konačno je stigla, stavili su je i godinu dana sam pokušavao da bez štaka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su mi ugradili pogrešnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti, profesora Branka Radulovića, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na noge – rekao je u jednom od poslenjih intervjua 2000. Miodrag Petrović Čkalja.

Iako je odigrao bezbroj uloga, koje se repriziraju, Čkalja je tada rekao da od toga ni dinara nikada nije dobio.

– Samo uredno pišu obaveštenja. Čisto iživljavanje. Ja sam za njih otpisan, čovek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko jednog dana vidi kako je RTS ažurna – istakao je Čkalja.

U istom intervjuu veliki komičar ispričao je i ovu potresnu ispovest.

Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine završila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić. Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaze neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledž, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti. Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa. Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić – rekao je stari glumac.

– Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde – rekao je glumac 2002. godine na dodeli.