Dobro upamtite ova tri imena- 3 dobrovoljca, poznata pod nadimkom “černobiljski ronioci”, inženjeri Aleksej Ananenko, Valerij Bezpalov i vojnik Boris Baranov.
“Nikad niko neće znati koliko smo se žrtvovali, neće biti spomenika u našu čast, nikakvih parada, a mi možemo samo da se molimo da nije sve bilo uzalud.”
Černobiljska katastrofa je prema nekim navodima odnela između 4.000 i 93.000 ljudskih života direktno, a mnogi tvrde da je ta cifra čak pola miliona kada se uračunaju razne boleštine od radijacije. Međutim ishod je mogao da bude i mnogo katastrofalniji da nije bilo trojice odvažnih momaka.
Kako ne bi došlo do druge eksplozije, neko je morao da spreči mešanje vode i metala drugim rečima neko je morao da odvrne ventile i ispusti vodu koja se nalazila ispod reaktora. Oštećeni reaktor je tonuo i postojala je opasnost da se sruši sve do poplavljenih prostorija što bi dovelo do još jedne razorne eksplozije koja bi uništila sve u krugu od 200 km, uništila Kijev, zagadila vodu za 30 miliona ljudi. Ukratko, život bi bio nemoguć u Ukrajini a i šire narednih nekoliko vekova.
Troje ljudi se dobrovoljno javilo da bi spaslo 50 miliona života, iako im je rečeno da će živeti nakon toga verovatno još samo nedelju dana. Dvojica od njih trojice su još uvek živi.
Aleksej Ananenko i Valerij Bezpalov su još uvek živi, Boris Baranov je preminuo 20 godina nakon katastrofe od posledica srčanog udara (Tim redom njih trojica na gornjoj slici).
Dobrovoljcima je rečeno da mogu da odbiju, ali Ananenko je kasnije u intervjuu rekao nešto što možda i najbolje opisuje njihovu hrabrost.
“Kako sam mogao da odbijem, kad sam samo ja znao gde se nalaze ventili.”
Već su dovoljno poživeli da ceo svet za njih čuje (a i dobili su ordenje za svoju hrabrost) čemu je svakako doprinela popularnost mini-serije „Černobilj“
