Dobro upamtite ova tri imena- 3 dobrovoljca, poznata pod nadimkom “černobiljski ronioci”, inženjeri Aleksej Ananenko, Valerij Bezpalov i vojnik Boris Baranov.

“Nikad niko neće znati koliko smo se žrtvovali, neće biti spomenika u našu čast, nikakvih parada, a mi možemo samo da se molimo da nije sve bilo uzalud.”

Černobiljska katastrofa je prema nekim navodima odnela između 4.000 i 93.000 ljudskih života direktno, a mnogi tvrde da je ta cifra čak pola miliona kada se uračunaju razne boleštine od radijacije. Međutim ishod je mogao da bude i mnogo katastrofalniji da nije bilo trojice odvažnih momaka.

Kako ne bi došlo do druge eksplozije, neko je morao da spreči mešanje vode i metala drugim rečima neko je morao da odvrne ventile i ispusti vodu koja se nalazila ispod reaktora. Oštećeni reaktor je tonuo i postojala je opasnost da se sruši sve do poplavljenih prostorija što bi dovelo do još jedne razorne eksplozije koja bi uništila sve u krugu od 200 km, uništila Kijev, zagadila vodu za 30 miliona ljudi. Ukratko, život bi bio nemoguć u Ukrajini a i šire narednih nekoliko vekova.

Troje ljudi se dobrovoljno javilo da bi spaslo 50 miliona života, iako im je rečeno da će živeti nakon toga verovatno još samo nedelju dana. Dvojica od njih trojice su još uvek živi.

Aleksej Ananenko i Valerij Bezpalov su još uvek živi, Boris Baranov je preminuo 20 godina nakon katastrofe od posledica srčanog udara (Tim redom njih trojica na gornjoj slici).

Dobrovoljcima je rečeno da mogu da odbiju, ali Ananenko je kasnije u intervjuu rekao nešto što možda i najbolje opisuje njihovu hrabrost.

“Kako sam mogao da odbijem, kad sam samo ja znao gde se nalaze ventili.”

Već su dovoljno poživeli da ceo svet za njih čuje (a i dobili su ordenje za svoju hrabrost) čemu je svakako doprinela popularnost mini-serije „Černobilj“

Njegove poslednje reči “Hvala Srbijo, pustili ste me da glođem koske” i dalje ozvanjaju, a Čkalja se pred kraj života žalio kako ga muči samoća. Napušten od kolega, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, Čkaljin čuveni osmeh počeo je da bledi.

On je dobio nagradu za životno delo “Car Konstantin”, a u govoru je rekao ono što smo odavno zaboravili – dugo je živeo kao da je sahranjen.

Gotovo tri i po godine proveo sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Ležao sam u Urgentnom centru i dugo čekao na protezu. Konačno je stigla, stavili su je i godinu dana sam pokušavao da bez štaka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su mi ugradili pogrešnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti, profesora Branka Radulovića, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na noge – rekao je u jednom od poslenjih intervjua 2000. Miodrag Petrović Čkalja.

Iako je odigrao bezbroj uloga, koje se repriziraju, Čkalja je tada rekao da od toga ni dinara nikada nije dobio.

– Samo uredno pišu obaveštenja. Čisto iživljavanje. Ja sam za njih otpisan, čovek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko jednog dana vidi kako je RTS ažurna – istakao je Čkalja.

U istom intervjuu veliki komičar ispričao je i ovu potresnu ispovest.

Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine završila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić. Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaze neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledž, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti. Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa. Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić – rekao je stari glumac.

– Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde – rekao je glumac 2002. godine na dodeli.

Franz Kafka (1883-1924), koji se nikada nije oženio i nije imao dece, šetao je parkom u Berlinu, sreo je devojčicu koja je plakala jer je izgubila omiljenu lutku. Ona i Kafka su neuspešno tražili lutku.

Kafka joj je rekao da se sutradan tamo nađu i oni će nastaviti da je traže.

Sledećeg dana, kada još nisu pronašli lutku, Kafka je devojčici dao pismo koje je „napisala“ lutka rekavši „Molim te ne plači. Krenula sam na put da vidim svet. Pisaću ti o svojim avanturama.“

Tako je započela priča koja se nastavila do kraja Kafkinog života.

Tokom njihovih sastanaka, Kafka je devojčici čitao lutkina pisma pažljivo napisana o avanturama i razgovorima koja su devojčici bila preslatka.

Konačno, Kafka je kupio lutku i dao je devojčici. Ona, naravno, nije bila slična izgubljenoj.

„Uopšte ne liči na moju lutku“, rekla je devojčica.

Kafka joj je predao još jedno pismo u kojem je lutka napisala: „Moja putovanja su me promenila“.  Devojčica je zagrlila novu lutku i odnela je kući.

Godinu dana kasnije Kafka je umro.

Mnogo godina kasnije, sada odrasla devojčica pronašla je pismo unutar lutke. U malom pismu koje je potpisao Kafka pisalo je:

„Sve što voliš verovatno će jednog dana biti izgubljeno, ali na kraju će se ljubav vratiti u drugom obliku.”

Vaskršnji praznici se uglavnom proslavljaju tri dana širom Srbije, pa je današnji dan u narodu poznat i kao Vaskršnji, Vodeni ili Svetli utorak

Čitava sedmica nakon Vaskrsa zove se Vodena, a u njoj se posebno izdvajaju upravo Vodeni utorak, ali i Vodena subota. Tradicionalno se utorak smatra “baksuznim” danom, ali to nije slučaj sa ovim – ovo je najsrećniji utorak u celoj kalendarskoj godini!

Smatra se da ovaj utorak svima donosi veselje i radost, a takođe je ukorenjeno verovanje da ako se dete rodi na ovaj dan biće srećno i dugovečno. Veruje se i da je danas dobar dan da odete nekome u posetu ili na kraći put.

Po verovanju u Gruži na Svetli utorak nije dobro da se bilo šta radi (da se pere, šije, krpi…) sa muškom odećom, pogotovu onom budućih vojnika. U Šumadiji se pak praznuju tri Vodena utorka, a osim današnjeg obeležava se i utorak posle Đurđevdana i utorak nakon Trojice. Kako im i samo ime kaže, posvećena su vodi i praznuju se da bi pala kiša, neophodna za rast i rod useva.

U Vojvodini se Vaskršnji utorak, baš kao i ponedeljak, smatra danom plodnosti, a simbolično se tada momci i devojke prskaju vodom – što simboliše upravo plodnost i uspeh. Tradicionalno se veruje da muškarci devojke zalivaju ponedeljkom, a utorkom važi obrnuto.

Nevezano za kraj Srbije, univerzalno “pravilo” je da se dele radost i sreća i da se ovaj dan provede sa voljenim, bliskim ljudima.

Izvor: zena.blic.rs

Novak Đoković je po završetku finalnog meča u Beogradu otkrio da ima zdravstvenih problema.

Srpski as nije želeo previše da priča o detaljima, ali polako isplivava o čemu se zapravo rade i kakvi problemi su u pitanju.

Portal “Nova” otkrio je da je u pitanju određena vrsta virusa koja traje sedam ili više dana. Simptomi su – visoka temperatura koja iscrpljuje telo. Zanimljivo, mnogo ljudi iz sveta tenisa je poslednjih meseca zakačilo ovaj virus. Posle svih tih problema uopšte nije lako vratiti se maksimalnim treninzima i biti fizički pripremljen.

Uz sve to, novinari “Sport kluba” rekli su da im je Đoković pre turnira u Monte Karlu rekao da je imao taj virus, što je u značajnom meri uticalo na rezultat na tom turniru.

Mnogi i dalje uživaju u kuvanim jajima koja su im preostala od Uskrsa, ali nisu ni svesni koliko to može da bude opasno po njihovo zdravlje, pogotovo kada je trovanje hranom u pitanju.

Salmonela je najčešći oblik trovanja hranom i zbog toga je najbolje da jaja odmah nakon kuvanja ohladite i stavite u frižider, ako želite da je izbegnete.

U slučaju da to niste uradili i ostavili ste duže vreme kuvana jaja na sobnoj temperaturi, dozvolili ste opasnim bakterijama, uključujući i salmonelu da se opasno razmnožavaju. Bakterije se ubrzano razmnožavaju na temperaturi između 4 i 60 stepeni Celzijusa i ovo se naziva opasnom zonom.

Prosečna temperatura u stanu iznosi između 18 i 22 stepeni Celzijusa, dok je ona u frižideru znatno niža zbog čega se usporava rast bakterija.

Sudeći po podacima do kojih je došao Centar za kontrolu bolesti u Americi, ako ste kuvana jaja ostavili na sobnoj temepraturi duže od 2 sata, komotno ih možete baciti. Ovo pravilo od dva sata odnosi se na jaja koja ste upravo skuvali, ali i na ona koja ste izvadili iz frižidera.

Iako možda verujete da su kuvana jaja bezbednija od svežih, ona su zapravo podložnija bakterijama jer se tokom procesa kuvanja oštećuje zaštitni sloj na ljusci jajeta.

Jasan znak da su jaja pokvarena jeste miris. Ako osetite da kuvana jaja imaju neprijatan miris koji podseća na sumpor, odmah ih bacite.

izvor: srbijadanas.com