Mnoge serijske ubice ovako su se ponašale u detinjstvu – 7 znakova koje psihijatri smatraju pokazateljem psihopatije!
Prva tri znaka pripadaju Mekdonaldovoj trijadi, sindromu koji je prvi analizirao i označio američki psihijatar J.M. Mekdonald, koji je tokom karijere proučavao ponašanje više od 100 kriminalaca.
-
Zlostavljanje životinja
Prvi i veoma očigledan znak psihopatskog poremećaja kod dece. Ako ste detetu objasnili da nije u redu da mačku vuče za rep ili psa za uvo, dete vas je razumelo i više to ne radi, nemate zbog čega da brinete. Ali, kada se deca ogluše na vaše objašnjenje, pa čak i počnu još više da se iživljavaju ili ubijaju životinje, vreme je da se nešto preduzme.
Ovo je zapravo način na koji budući serijski ubica izražava svoj bes na bespomoćnim bićima. Ono što je dodatno potvrdilo vezu između mučenja životinja i buduće psihopatije jeste i to što se pokazalo da serijske ubice često koriste iste metode mučenja i ubijanja žrtava koje su u detinjstvu koristili na životinjama.
-
Obožavanje vatre
Piromanija ili ljubav prema paljenju vatre je drugi očigledan znak. To je drugi način budućeg psihopate da izrazi svoj bes i inat.
-
-
Noćno mokrenje
-
Diskutabilan, ali često indikativan znak. Naravno, ne znači da će svako dete koje ima problem sa noćnim mokrenjem u budućnosti postati monstrum, ali Mekdonald je verovao da ovaj poremećaj rada bešike može da bude uzrok zlostavljanja životinja i piromanije, jer je mokrenje u gaće za dete veoma ponižavajuće. Zato dete postaje uvređeno i besno, pa ako zbog toga trpi ismevanje od strane prijatelja i roditelji ne reaguju na vreme, lako može da pođe po zlu.
Dobar primer je Andrej Čikatilo, najozloglašeniji i najsuroviji serijski ubica u Sovjetskom Savezu. Kasnije se otkrilo da je kao dete patio od noćnog mokrenja, a kad god bi se upiškio, majka bi ga istukla. Dosta godina kasnije, Čikatilo je počeo da uživa gledajući drugu decu kako pate, što je dovelo do kanibalizma i izuzetno okrutnih zločina koje je činio punih 12 godina nad 53 žene.
Osim Mekdonaldove trijade, psihijatri otkrivaju još četiri znaka buduće psihopatije. Savetuju da dobro obratite pažnju, jer je nit između normalnog i nenormalnog ponašanja ponekad veoma, veoma tanka.
-
Kršenje pravila
Naravno, ne postoji osoba koja u detinjstvu nije prekršila neko pravilo. Ali, deca sa psihopatskim sklonostima kršenje pravila vide sasvim drugačije – oni u tome uživaju. Kad krše neko pravilo, skače im adrenalin.
-
Laganje bez griže savesti
Ako dete laže jer se plaši da će biti kažnjeno, razlog je potpuno razumljiv. Ali, ako dete laže samo zato što želi, bez griže savesti i sa veoma uverljivim izrazom lica, postoji razlog za brigu, kažu stručnjaci. Možda nešto sa njima nije u redu, možda im se samo sviđa da lažu, možda previše maštaju, ali kada dete sa psihopatskim sklonostima uhvatite u laži, očekujte veliki bes ili histerični napad. Takav odgovor je forma manipulacije i izraz negodovanja, ali ne zato što znaju da su zgrešili, već zato što je laž razotkrivena.
-
Siledžijstvo
Deca postaju siledžije iz različitih razloga – žele pažnju, moć, oponašaju svoje nasilne roditelje, svoje idole… Razloga ima dosta, ali nije svaki mali siledžija u budućnosti psihopata i manijak. Ono što budućeg psihopatu razlikuje od dečjeg nezrelog ponašanje jeste to što nemaju razlog da nekog zlostavljaju, već jednostavno uživaju u tome.
-
Neosetljivost
Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h
Deca sa psihopatskim sklonostima ne pokazuju strah tako lako kao njihovi vršnjaci i ne osećaju istu količinu stresa. Nemaju blagu predstavu šta je to saosećanje.
Psiholog Heder Irvin za BrightSide.me kaže da je prva godina detetovog života ključna u određivanju njihovog budućeg mentalnog zdravlja:
“Niko ne postaje psihopata u srednjim godinama. Mora da se obrati pažnja na ponašanje u detinjstvu i šta se toj deci dešavalo odmah po rođenju. Na primer, ako je beba prvih 6 meseci dosta plakala, a niko nije obraćao pažnju na nju, mozak bebe to pamti i zaključuje da osećanja nisu važna. Ostale strukture mozga formiraju se na osnovu ovog koncepta“, objašnjava Irvin.
Psiholozi otkrivaju i zanimljivu činjenicu – ako je dete odrastalo u dobroj, mirnoj sredini, a nakon pete godine života doživi neki oblik nasilja, šanse da će u budućnosti postati psihopata mnogo su manje u odnosu na decu koja su doživela nasilje ili odbacivanje u prvoj godini života, jer se njihova svest već razvila.
To znači da roditelji, osim što imaju obavezu da brinu o zdravlju deteta, snose i odgovornost za detetov pogled na svet.
Napomena stručnjaka: U nekim slučajevima, ako dete ispoljava neke od ovih znakova, to može biti i odgovor na neodgovarajuće postupke roditelja.
Sa prestankom lošeg roditeljskog ponašanja, mogu da nestanu i ovi zabrinjavajući odgovori.
Izvor: stil.kurir.rs
Učenici Prve beogradske gimnazije nude rešenja – Da se zna ko je profesor, a ko učenik!
Viber
Učenici Prve beogradske gimnazije izneli su svoje predloge rešenja situacije u kojoj se nalazimo posle događaja koji se dogodio u OŠ “Vladislav Ribnikar”. Njihove predloge prenosimo u celosti.
Poštovani svi,
Duboko smo potreseni događajem koji se dogodio u OŠ ,”Vladislav Ribnikar”, verujemo, kao i svi. Ovo je zaista neopisiva tragedija koja treba da bude poslednji šamar i opomena našem društvu da se probudimo. Mladi smo i na našim plećima se nalazi odgovornost da menjamo ovakav sistem u kojem živimo i da se borimo za bolje sutra – sutra u kojem nećemo strepeti da pustimo svoju decu u školu, za prosvetu u kojoj se zna ko je profesor, a ko učenik i za državu iz koje nećemo želeti da odemo, nego da se dičimo njome. Ovaj slučaj treba da bude osvešćenje, kao i povod i poziv na promenu.
S tim u vidu, želeli smo da damo svoje predloge kao moguća rešenja i pozovemo što više učenika i profesora da nam se pridruže jer se svi borimo za isto – za buduće dobro. Naravno otvoreni smo za dodatne predloge i sugestije ukoliko ih imate!
Naši zahtevi su u vezi sa tri osnovne teme koje vidimo kao klicu ovakvih problema:
Reforma školstva
Nažalost, sve više uviđamo da je vaspitanje dece od strane roditelja nešto što izostaje u manjoj ili većoj meri, kao i sekundarno vaspitavanje koje deca treba da steknu u školi uz svoje učitelje, nastavnike i profesore. Tražimo od države da pruži adekvatnu reakciju u ovom pogledu i odreši nastavničke ruke, posebno na ove načine:
– Snižavanje tolerancije prema učenicima:
Zahtevamo da se pooštre kazne koje učenici dobijaju usled neprimerenog ponašanja kako bi bili svesniji posledica onoga što čine. Samim tim tražimo i da se smanji prag tolerancije za izbacivanje učenika iz škole jer to može da odvrati učenika od pravljenja loših odluka jer je svesniji neželjene posledice.
Prioritet mora da nam bude zaštita ugroženih profesora koji bivaju konstantno napadnuti pravima učenika koji pre svega ne poštuju svoje dužnosti i obaveze.
– Tražimo povećanje plata u prosveti:
Prosveta je jedan od elementarnih stubova svake države i ukoliko se taj stub zaljulja nastaje velika pretnja po čitavo društvo. Postajemo sve više svesni današnje situacije u kojoj nedostaje stručni kadar koji bi predavao u školama i da ne bismo završili u situaciji u kojoj neadekvatno obučeni ljudi podučavaju naše učenike, neophodno je povratiti ugled prosveti i u ovom svetlu, čime bismo privukli i veći broj studenata koji bi se školovali za rad u školstvu. Takođe, susrećemo se sve više sa potpuno demotivisanim profesorima koji usled niske plaćenosti i vezanosti ruku sve više gube početni entuzijazam i odustaju od pružanja maksimuma svojim učenicima. Pozivamo vas da se setimo svi da ulaganjem u prosvetu mi ulažemo u dugotrajnu investiciju, u najvrednije što država ima – u buduće generacije – na kojima kao što svi znamo, ostaje svet sutra.
– Uvođenje novog školskog predmeta i fokus na važnim zapostavljenim predmetima:
Važno je povratiti značaj danas olako zapostavljenih predmeta poput likovne i muzičke KULTURE i fizičkog VASPITANJA. Kao što vidimo, ovi predmeti imaju sufiks kultura i vaspitanje, naravno, sa razlogom. U današnje vreme kada su deca previše za telefonima, tabletima i ostalim uređajima, izuzetno je važno podsticati kreativnost i fizičku aktivnost kao način da prevaziđemo sve češću agresiju kod mladih. Istovremeno bismo ih učili i strpljenju kao zapostavljenoj veštini mlađih generacija. Ovo bismo postigli povećanjem broja ovih časova i temeljnijim pristupom obrade gradiva na ovim časovima.
Pored ovoga stekli smo utisak da našem obrazovanju nedostaje jedan opšti i univerzalni predmet koji će nas učiti onom elementarnom što se neopravdano očekuje da sami naučimo ili kako to mnogi kažu, onome čemu nas život uči. Na časovima ovog predmeta bi se govorilo o izgradnji međuljudskih odnosa, ispravnom i pogrešnom, subjektivnom i objektivnom, izgradnji discipline, poštovanju, dužnostima pojedinca prema porodici, prijateljima i društvu i ličnom doprinosu i važnosti opšteg dobra kod pojedinca, kao i osnovnim životnim veštinama poput pripremanja hrane, zamene sijalica,… Podsticalo bi se kritičko mišljenje i iskazivanje emocija kod učenika, što bi sve imalo pozitivne rezultate u budućnosti – deca bi bila otvorenija u komunikaciji sa roditeljima i shvatila bi od malena da postoji uvek mesto na kom će njihov glas da se čuje i gde će on biti bitan. S tim u vezi, uloga nastavnika treba da bude pre mentorska i da njima kroz ove časove bude omogućeno da prate pored profesionalnog razvoja učenika i razvoj osobe na ličnom planu, što bi moglo da pomogne da se spreče fatalne posledice poput ove u školi “Vladislav Ribnikar” ukoliko se uoče na vreme. Ovaj predmet bi trebalo da bude jedan od predmeta sa najvećim fondom časova jer prioritet našeg društva jeste da na kraju dana i školovanja postanemo dobri ljudi – čime bi škola dobila svoju potpunu ulogu – ulogu u formiranju ličnosti pojedinca. Ove časove bi mogli da drže kako razredne starešine (kao osobe koje najbolje poznaju učenike svog odeljenja), tako i pedagozi ili nastavnici građanskog vaspitanja. Važno je da se ovaj predmet brojčano ocenjuje i da na kraju školske godine on ulazi u prosek kako bi učenici bili svesni njegove važnosti kako bi temeljnije pristupili obrađivanju ovakvih tema i sadržaja.
– Smanjiti opterećenje nastavnika administrativnim procedurama kako bi bili usredsređeniji na vaspitno-obrazovni rad:
Kako bi vaspitno-obrazovni sistem bio što efikasniji, fokus nastave i nastavničke profesije ne treba biti na upisivanju podataka i informacija u elektronski dnevnik i vođenje evidencije, već na prisnijem odnosu sa učenicima.
Jedino kada nas budu prestali zanimati isključivo papirološki problemi i budemo se usredsredili na učenike, zbog kojih ceo obrazovni sistem i postoji, i lošu postavku odnosa između nastavnika i učenika, možemo doći do kvalitetnog rešenja i očekivati manji broj nepoželjnih situacija. I mi učenici i nastavnici smo ljudi na kraju dana, a ono što nas čini ljudima ne može biti pretvoreno u slova i brojeve upisane na nekoj onlajn platformi.
– Uvođenje preventivnih psiholoških pregleda i razgovora za sve učenike jednom godišnje:
Poput sistematskih pregleda na kojima učenici posećuju pedijatre i stomatologe svake godine, kako bi se oni uverili da je sve u redu sa fizički zdravljem đaka, tako je važno da postoji osoba koja će proveravati mentalno stanje pojedinaca.
Kroz godine i evidenciju stručna lica bi mogla uočiti ukoliko postoje neke promene na ovom planu kod određenog đaka, što bi moglo da potpomogne da se spreči razvoj lošeg psihičkog stanja učenika.
– Smanjenje pritiska na učenike u vidu ocenjivanja:
Danas je preovladalo mišljenje da ukoliko neko dete nema odličan uspeh ili sve petice, da se ono ne trudi dovoljno, da nije dovoljno dobro i nad tim detetom se vrši veliki pritisak. Sugerišemo da se u kontinuitetu vrši apel za razumevanje dece na roditelje i na taj način istaći da to što neko dete nije nadareno za jedan predmet ili granu nauke, ne znači da je manje vredno i da postoje druge stvari u kojima je dete dobro i koje oni treba da podstiču i pružaju detetu vetar u leđa.
Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h
Sprovođenje zakona o minimalnoj udaljenosti kladionica od školskih ustanova
Regulativa medija:
Želimo da ukažemo na važnost medija kao sredstva informisanja i njihove uloge u razvoju mladih. Mnogi mladi danas pronalaze svoje idole u ljudima koje viđaju na ekranima i zato je važno voditi računa o tome koga puštamo da vodi glavnu reč u medijima.
Zahtevamo sledeće:
– Zabrana prikazivanja rijaliti programa i sadržaja koji promoviše nasilje, vulgarnosti i sve neprikladne sadržaje koji zahtevaju oznaku 18+ u udarnom terminu ili u toku dana kada bi takav sadržaj bio dostupan gledanju deci.
– Stroža kontrola sadržaja kako bi se na vreme otkrio i zabranio svaki program ili emisija koji promovišu ili na nedoličnan način prikazuju prostituciju, narkomaniju, silovanja, alkoholizam, nasilje, nekulturan rečnik itd. na kanalima sa nacionalnom frekvencijom.
– Kontrola naslovnih strana tabloida i štampanih medija – zabrana nasilja i prikazivanja neprikladnog sadržaja poput golotinje ili potresnih scena na naslovnim stranama.
– Sankcionisanje za sve koji koriste govor mržnje, podstiču i odobravaju nasilje u školama na društvenim mrežama i u drugim medijima
– Zabrana promovisanja neprikladnih vrednosti kroz muziku i umetnost na javnim mestima – na primer, kroz koncerte i performanse. Stvaranje timova koji će odlučivati šta je dozvoljeno i prikladno za nastupanje na javnim manifestacijama.
Pozivamo sve profesore i učenike, kao i sve vas koji ste uvideli važnost problema, da se priključite i podržite ovakvu inicijativu nas mladih jer samo zajedno možemo da napravimo promenu, a nijedna bitna stvar se nije dogodila sama od sebe – zato ustanite, podignite glas i pokažite da vam je stalo! Pokažite da nećete okrenuti glavu i pustiti da ovo prođe kao još jedan u moru incidenata i rezultata lošeg sistema. Podržite nas mlade da promenimo ovaj svet i učinimo starije generacije ponosnim! Budimo odvažni da menjamo, budimo dovoljno hrabri da ostavimo trag!
Unapred zahvalni,
Učenici Prve beogradske gimnazije
Kako sačuvati i zaštititi decu od lošeg uticaja interneta – šta svaki roditelj mora da zna!
Društvene mreže sastavni su deo savremenog načina života kod gotovo svih generacija. Toliko su postale rasprostranjene i lako dostupne da se verovatno svi nekad zapitamo kako smo uopšte do nedavno bez njih funkcionisali. Mlađim generacijama drugi oblici posredne komunikacije, recimo putem fiksnog telefona, su praktično nepoznati.
Naš društveni život bitan je faktor našeg mentalnog zdravlja. Kroz njega, između ostalog, zadovoljavamo potrebu za prihvatanjem, pripadanjem, ispunjenošću, povezivanjem. Suprotno tome, kada sve to izostaje, stvara se pogodno tlo za razvoj različitih problema mentalnog zdravlja. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Društvene mreže su nam pružile mogućnost lakše, besplatne komunikacije sa ljudima bez obzira na to gde žive, kao i brzu i jednostavnu razmenu informacija. Mr Anđela Zlatković, specijalni pedagog i KBT savetnik u psihološkom savetovalištu Vaš psiholog.
Pozitivne strane upotrebe društvenih mreža su mnogobrojne:
-
Održavanje kontakata sa prijateljima i članovima porodice koji žive u drugom gradu, državi, kontinentu.
-
Povezivanje i upoznavanje sa osobama sličnih interesovanja.
-
Prezentovanje kreativnosti i stvaralaštva.
-
Virtuelne grupe podrške.
-
Dostupnost informacija.
-
Dostupnost edukativnog materijala.
Međutim, nakon sada već velikog broja istraživanja, sa velikom sigurnošću se može govoriti o negativnim aspektima istih. Ono što se ističe kao opšti zaključak je da što smo više umreženi, to smo otuđeniji. Ove studije sprovode i sami tvorci društvenih mreža, ali se negativni aspekti, iako su ih svesni, zanemaruju zarad profita. Istraživanja se prvenstveno bave uticajem Facebook-a, Instagram-a, TikTok-a, Snapchat-a – platformi koje su vizuelne i gde se dobijaju povratne informacije u vidu lajkova, komentara, šerovanja.
Koji problemi mentalnog zdravlja među mlađom populacijom se mogu dovesti u vezu sa upotrebom društvenih mreža?
Pre svega, potrebno je naglasiti da društvene mreže nisu same po sebi ugrožavajuće, već je to njihova prekomerna upotreba (zavisnost), zatim sadržaj kom mladi mogu biti izloženi, a nije primeren njihovom uzrastu, kao i nasilje kom mogu biti izloženi u cyber prostoru.
Ono što podstiče zavisnost jeste trenutni osećaj zadovoljstva koji osobu preplavi kada dobija lajkove, pratioce, pozitivne komentare. To je pozitivno potkrepljenje koje aktivira lučenje dopamina, što, dalje, stvara zavisnost od istog kada je upotreba prekomerna, nekontrolisana, kao i kod svih oblika zavisničkog ponašanja. Na ovaj način se, takođe, stvara i iluzija o sopstvenoj grandioznosti, naročito kod onih osoba koje su po strukturi narcisoidne. U realnom svetu sigurno nam neće 100 ili više poznatih i nepoznatih ljudi reći kako im se dopadamo, kako smo lepi, doterani, zgodni, privlačni. Moramo priznati da, i kada bi se tako nešto desilo, za većinu ljudi to bi bilo neprijatno, zastrašujuće iskustvo.
Društvene mreže, anksioznost i ,,strah od propuštanja’’. Kod velikog broja mladih primećen je takozvani strah od propuštanja nečeg. Srž ove pojave zapravo je anksioznost, konstantan osećaj napetosti koji je praćen kompulzivnim prelistavanjem društvenih mreža, kako bi osoba bila ,,u toku sa svim dešavanjima’’. To se dalje odražava na kvalitet sna, zapostavljanje obaveza, nemogućnost fokusiranja pažnje ka drugim aktivnostima. Osobe kod kojih postoji strah od propuštanja pokazuju intenzivnu uznemirenost, čak i paniku kada, recimo, izgube Internet konekciju, istroši im se baterija na telefonu, i slično.
Društvene mreže mogu pogodovati i produbljivanju socijalne anksioznosti. S jedne strane, pružaju mogućnost da osobe sa socijalnom anksioznošću lakše ostvaruju kontakte i povežu se sa ljudima sličnih interesovanja, ali, s druge strane, povećan je i rizik da će se još više izolovati i otuđiti od socijalnih kontakata u realnom svetu.
Društvene mreže i depresija. Razvoj depresije može biti podstaknut kod onih mladih koji stavljaju znak jednakosti između društvenih mreža i ,,ideala’’ kao što su popularnost, uspeh i prihvaćenost. To znači da oni broj lajkova, komentara, šerova i pratilaca vide kao izvor ličnog vrednovanja i na osnovu istih grade svoj identitet. Ukoliko to izostaje, sebe mogu početi da doživljavaju kao manje vredne, odbačene, nebitne, što dalje, osim za depresiju, može biti pokretač i za suicidalne misli i/ili namere. U vezi sa ovim je i naredna stavka – iskrivljena slika o sebi – koju smo izdvojili kao poseban problem. Okidač za depresiju svakako može biti i cyber nasilje – objavljivanje laži i tračeva, uvredljivih slika i komentara, pretnje, izbacivanje iz grupa. Razvoju depresije će, takođe, pogodovati i zanemarivanje fizičke aktivnosti, kretanja, druženja u realnosti usled zavisnosti od društvenih mreža.
Društvene mreže i iskrivljena slika o sebi. Značajan broj tinejdžerki (ali i starijih adolescentkinja) društvene mreže posmatra kao mesto za ,,reklamiranje’’ svog fizičkog izgleda, te za obradu fotografija koristi mnogobrojne filtere kako bi prikazivale ,,savršenstvo’’, što je pokazatelj veoma niskog samopouzdanja. Sa ekspanzijom društvenih mreža, posebno učestalo je postalo poređenje sa drugima, što se ističe kao posebno karakteristično ponašanje kod osoba ženskog pola, koje proizvodi i učvršćuje nesigurnost. Istraživanja su pokazala da kada nezadovoljstvo sopstvenim izgledom postoji nezavisno od društvenih mreža (zbog bubuljica, masne kože, kilaže – što je sve očekivana pojava u pubertetu) društvene mreže su tu da hrane i intenziviraju ovaj neprijatan osećaj. Tome naročito pogoduje Instagram. Poređenje sa drugima je inače pogrešno jer ćemo se tako uvek porediti samo sa onim što nam oni dozvole da vidimo, tj. sa takozvanom socijalnom maskom.
Društvene mreže su nametnule ,,standarde lepote i seksualne atraktivnosti’’ te poređenje sa ,,savršenstvom’’ kod devojaka neretko dovodi do poremećaja telesne šeme – osoba počinje u ogledalu da vidi samo svoje mane, nikada nije zadovoljna svojim izgledom, nikada nije dovoljno mršava/zgodna, provokativna (jer ogledalo nema filter i Photoshop). To dalje vodi u jednu od dve krajnosti – ili u povučenost i nesigurnost koja će se odraziti na celokupno funkcionisanje, ili u preterano bavljenje sopstvenim izgledom i brojne estetske intervencije. Velika je šansa da će se kod ovih osoba razviti i neki od poremećaja ishrane.
Društvene mreže i problemi sa pažnjom. Provođenje puno vremena na društvenim mrežama, pre svega danonoćno prelistavanje sadržaja koji se postavlja, ,,trenira’’ naš mozak da konstantno prelazi sa jedne draži na drugu i biva izložen velikom broju mahom beskorisnih informacija koje se i ne obrađuju na valjan način već ostaju na površnom nivou. Vremenom to može dovesti do toga da naša mogućnost fokusiranja pažnje ,,zakržlja’’, te da koncentrisanje na čitanje knjige ili dužeg teksta postane nemoguća, nepodnošljivo naporna i dosadna misija. To se dalje može odraziti i na sveukupne intelektualne sposobnosti. Ovaj problem društvenih mreža će naročito doći do izražaja kod mladih osoba koje već imaju predispoziciju za poremećaje pažnje.
Cyber nasilje. Društvene mreže su pogodno tlo i za različite vrste nasilja. Žrtve vršnjačkog nasilja, na primer, u velikom broju slučajeva izjavljuju da se isto vrši ne samo u školi ili u kraju u kom žive već i putem društvenih mreža – objavljivanjem tračeva i laži o njima, fotografijama i uvredljivim komentarima, upućivanjem pretnji, izbacivanjem iz grupa, i slično.
Uloga roditelja
Možemo da zaključimo da će negativnim uticajima društvenih mreža više biti izložene one osobe koje nemaju izgrađeno samopouzdanje i kod kojih nije razvijena rezilijentnost (adekvatno nošenje sa spoljašnjim stresorima). Kod mladih su ovi aspekti svakako tek u fazi razvoja, i adolescencija sama po sebi nosi mnogobrojne nesigurnosti i preispitivanja te je i očekivano da će mladi u ovom periodu odrastanja biti podložni lošim stranama virtuelne komunikacije. Međutim, jasno je koliko je onda u današnje vreme neophodno da roditelji neguju odnos poverenja sa svojom decom, da deca osećaju slobodu da sa roditeljima razgovaraju na različite teme, da sa njima dele svoje probleme, strahove, brige, nesigurnosti. Kada deca imaju dobro razvijeno bazično samopouzdanje, samoprihvatanje, neće im biti potrebna ,,publika’’ koja će im reći da li i koliko vrede ili ne vrede. Takođe, treba kod dece negovati uverenje da je u redu da na društvenim mrežama prate ono što nije popularno i da imaju svoja interesovanja koja su drugačija u odnosu na interesovanja većine vršnjaka, zatim da je u redu da nemaju sve društvene mreže i da Internet ne čine samo društvene mreže, da ne žele negde da budu tagovani i slično. Neizostavno je da i roditelji svojim primerom pokazuju odgovorno ponašanje u virtuelnom svetu, te da deci pruže alternativu kada je u pitanju struktura vremena – više zajedničkih aktivnosti, vannastavnih sadržaja, druženja van društvenih mreža.
Šta svi možemo da uradimo?
Važna osnova je i bezbedan internet! Zajedno, možemo učiniti da mreže budu sigurne za našu decu.
Omogućimo da internet provajderi spreče širenje materijala onlajn. Internet provajderi mogu da ograniče pristup materijalima o seksualnom zlostavljanju dece i veb lokacijama i spreče njegovu distribuciju. U pojedinim zemljama to već rade dobrovoljno, ali uskoro bi im moglo biti zakonski omogućeno i traženo da to rade redovno! Da nalaze, uklanjaju i prijavljuju materijal o seksualnom zlostavljanju dece.
Vašim potpisom možete doprineti podršci ovog zakona – POTPIŠITE PETICIJU ZA BEZBEDNIJI INTERNET ZA DECU
Autor: Redakcija: najboljamamanasvetu.com
Sindrom manjka pažnje sa hiperaktivnošću kod dece – Kakve su prognoze za budućnost?
Primetili ste da vašeg mezimca ne drži mesto, vrpolji se, nemiran je, stalno nekud juri, svuda se penje, kad s nekim razgovarate, svaki čas vam upada u reč. O čemu se radi?
Prvi put je ovakvo ponašanje opisao nemački lekar Hajnrih Hofman 1845. godine u svojoj knjizi „Nemirni Filip“. Iako nam kod takve dece prvo upada u oči njihov nemirluk i činjenica da su konstanto u pokretu, glavni simptom bolesti ipak nije to, već kratak period pažnje: dete ne može ni na šta da se usredsredi – bilo da je to igra, učenje ili gledanje televizije. Lekari ovu patologiju nazivaju sindromom pomanjkanja pažnje s hiperaktivnošću ili sindrom ADHD (eng. Attention Deficit /Hyperactivity Disorder). Takvi mališani nemaju neku povredu mozga, već pate od manjeg funkcionalnog rastrojstva centralnog nervnog sistema.
Iako još nije objašnjeno zašto, poremećaj se od četiri do devet puta češće sreće kod dečaka nego kod devojčica. Najjače dolazi do izražaja od šeste do dvanaeste godine. Kasnije se problem iz medicinskog i pedagoškog pretvara u socijalni: pošto ne postižu uspeh u školi i s obzirom na to da kod kuće zbog bezobrazluka dobijaju ćuške i grdnje, takva deca se sve gore ponašaju.
Kad krene u školu, vidi se da se „nemirni Filip“ znatno razlikuje od vršnjaka.
Nije u stanju da se koncentriše duže od pet do 15 minuta.
Zatim se tri-sedam minuta njegov mozak odmara, prikupljajući energiju i snagu za naredni radni ciklus. Za to vreme on se bavi sporednim stvarima i ne reaguje na reči učiteljice.
Potom se njegova umna aktivnost ponovo uspostavlja i on prati gradivo narednih pet do 15 minuta, posle čega se ponovo isključuje i tako u nedogled.
On može da zadrži u glavi samo nevelik obim informacija, a većinu novih podataka brzo zaboravlja. Slabo mu je i dugoročno pamćenje. Teško uspeva da savlada čitanje, pisanje i računanje, ali ne zato što ima niži koeficijent inteligencije, već zato što ne može da se koncentriše. Sa sedam godina takav mališan nije spreman za školu, jer kod njega još uvek nisu sazrele više moždane funkcije. On stalno žuri, besciljno hvata razne predmete, počinje da radi zadatak ne saslušavši do kraja učiteljicu. Prstima konstantno lupka po stolu, klati se na stolici ili mlatara nogama. U razgovoru skače s teme na temu, ima tikove, pravi grimase i nepotrebne, nepovezane pokrete. Oko 68 odsto takve dece ima narušen san, a 40 odsto mokri u krevet. Mališan je impulsivan, brzo se uzbudi i agresivan je. Pati od stalne unutrašnje napetosti i u trenutku menja raspoloženje. Zaostaje u psihičkom razvoju za vršnjacima, ali želi da komanduje i rukovodi. Drugima postavlja previše zahteva i zato nema mnogo prijatelja.
Danas naučnici smatraju da sindrom pomanjkanja pažnje s hiperaktivnošću nastaje iz nekoliko razloga. To su:
komplikacije u vreme trudnoće (preležane infekcije, određeni lekovi, nepodudarnost majčine i bebine krvi);
komplikacije prilikom porođaja (povrede novorođenčeta, čak i laka hipoksija kod nedonoščadi);
bolest deteta (trovanje ugljen-monoksidom, encefalitis, meningitis, srčana oboljenja);
genetska predispozicija;
alkoholizam i psihičke bolesti roditelja.
Kakve su prognoze za budućnost? Ako se na vreme obratite lekaru i otpočnete lečenje svog nemirka, prognoze su vam sledeće: do 12 godina je rano očekivati poboljšanje, do 14-15 godina smanjiće se preterana, nekontrolisana aktivnost, do kraja srednje škole znatno će se sniziti impulsivnost, a pomanjkanje pažnje će poslednje nestati, mada će se u ovoj ili onoj meri zadržati do kraja života.
Hiperaktivna deca imaju narušenu razmenu kateholamina, grupe jedinjenja koja imaju važnu ulogu neurotransmitera u mnogim vitalnim funkcijama organizma; oni u telu imaju mnogo noradrenalina i adrenalina.
Ti hormoni se luče kod zdravih osoba onda kada su pod stresom. Proizlazi da su hiperaktivni mališani konstantno pod stresom. „Zalihe“ ovih jedinjenja mogu da se potroše fizičkom aktivnošću. Zato se ovoj deci preporučuje dugotrajna ravnomerna fizička aktivnost: plivanje, trčanje, skijanje, dugotrajno pešačenje, vožnja bicikla. Stručnjaci takođe preporučuju roditeljima da nauče svoje nemirne mezimce kako da se opuste. Autogeni trening pomaže hiperaktivnoj deci da se oslobode psihičke napetosti i povećaju koncentraciju. Tinejdžere treba usmeravati ka meditaciji kako bi svesno fiksirali pažnju na sadašnji trenutak. Meditacija snižava aktivnost simpatičkog nervnog sistema i prisiljava organizam da proizvodi manje adrenalina, da se opusti i smanji napetost.
Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h
Roditelji treba da pohvale svog nemirka uvek kad on to zasluži, a reči „ne“ i „ne može“ treba izbegavati: ako želite nešto da mu zabranite, bolje je da mu skrenete pažnju na nešto drugo. I trudite se da i vi sami budete što smireniji, obraćajte se nemirku tihim glasom, skoro šapatom. To nije lako, jer roditelji hiperaktivne dece koji s njima provode mnogo vremena, naročito majke, često su pod velikim stresom i njima samima neophodna je pomoć psihoterapeuta.
Izvor: .blic.rs
Zašto dete žvaće majicu – Kada se treba zabrinuti!?
Možda vas izluđuje to što dete žvaće majicu, ali ako se prisetite faze kada je bilo beba i stavljalo u usta sve što uspe da dohvati, možda će vam stvari postati jasnije. Bebe to rade da bi naučile kako izgleda svet oko njih, kada ih muči izbijanje zubića, ali ako pričamo o godinama kasnije, zašto dete stavlja majicu u usta? Koji je razlog što deca to rade?
Nekada deca imaju naviku da stavljaju rub majice ili rukav u usta. Oni mogu da sisaju ili zvaću materijal i to do mere da ga progrizu. Verovatno vas ova pojava nervira i nekada impulsivno reagujete, a moguće i da ste zabrinuti da će nastavnik ili učitelj prekoreti dete zbog ovog ponašanja, kao i da će mu se vršnjaci rugati. Možda čak pomisliti da ima neki problem u razvoju.
Zašto dete zvaće majicu?
Oralna stimulacija je veoma važna u razvoju deteta. Prvih godina dete se smiruje tako što je dojeno, sisa palac ili pak koristi cuclu. Deca koriste svoje ukorenjene navike da bi zadovoljilo osnovne potrebe gladi i žeđi, ali i da bi se smirilo. Neka deca i u kasnijim godinama traže način da stimulišu usta i vilicu kako bi se umirila. Moguće je da dete tada poseže sa majicom, obzirom da mu je lako dostupna.
Kada treba da brinete zašto dete stavlja majicu u usta?
Bez obzira što je ovo prirodno ponašanje, ne treba ga ignorisati i puštati da traje kako dete raste. Do treće godine deca uglavnom prestaju da stavljaju stvari u usta i istražuju na ovaj način, ali neretko možemo videti desetogodišnjake kako drže svoje majice u ustima.
Stručnjaci tvrde da je žvakanje majice samo bezopasan način da dete traži senzorne informacije ili se smiruje i fokusira. Slično kao odrasli koji žvaće žvaku ili grlicka nokte kada je nervozan ili se koncentriše.
Postoje ređi slučajevi kada što što dete žvaće majicu ima negativan uticaj jer ga ometa u svakodnevnim rutinama. Ako uništava garderobu, trebalo bi da intervenišete. Ovo nekada može biti i znak anksioznosti, razvojnih problema ili ADHD-a.
Razgovajte sa detetom
Preporučuje se da porazgovarate sa detetom o ovoj navici i bitno je da se ne postavite osuđivački. Prvi cilj jeste da naučite dete da bude svesno svoje navike i utvrdite da li postoje obrasci kada to radi. Nema potrebe da dete žvaće majicu, a da se oseća posramljeno zbog toga. Može pomisliti kako je loša osoba i graditi potpuno pogrešnu sliku o sebi.
Možda dete žvaće majicu ali toga nije svesno. Nekad je potrebno da im pažljivo skrenete pažnju na neku naviku da bi oni shvatili da je uopšte imaju. Ako je dete svesno svoje navike, pitajte ga kako se oseća kada to radi. Možda je ovo odbrambeni mehanizam kada naiđe na zadirkivanje vršnjaka ili mu je iz drugog razloga neprijatno.
Kako postupiti da dete prestane da zvaće majicu?
Možda ćete zaključiti da ovo nije velika stvar, već samo prolazna navika. Ali, ako utvrdite da je ovo nešto što ometa dete u svakodnevnici, onda bi trebalo da razmislite o tome što dete žvaće majicu i potrudite se da ta navika prestane.
Utvrdite kada dete žvaće majicu:
-
Da li dete to radi kada je gladno pre užine?
-
Dete žvaće majicu kada se koncentriše na zadatak ili nešto što u tom trenutku radi?
-
Da li to radi kada je u društvu drugih i nervozno je zbog reakcije iz okruženja?
Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h
Kada utvdite šta je uzrok, lakše ćete uspeti u tome da se dete reši ove navike. Ako je uzrok glad, potrudite se da uvek ima zdrave grickalice. Držanje ruku zauzetim će smanjiti verovatnoću da zvaće majicu, pa mu dajte neku igračku da drži.
Ukoliko vam se učini da niste u mogućnosti da se sami nosite sa problemom, a da on uzima maha, posavetujte se sa stručnjakom.
Nije neuobičajeno da deca prolaze kroz ove faze tokom odrastanja. Kada su mali sisaju, a onda se dešava da žvaću odeću u sledećoj razvojnoj fazi. Raspitajte se kod pedijatra ili specijaliste ako ova navika postane nešto što dete ometa u svakodnevnim aktivnostima, ali nemojte vikati na dete niti ga osuđivati.
Izvor: demetra.rs
Deca koja zlostavljaju svoje roditelje – iza maske siledžije nalazi se uplašeno dete koje se bori sa brigama i strahovima!
Naravno, dečije ličnosti su suviše složene da bi mogle da se svedu na krute kategorije, ali ovi stilovi maltretiranja mogu vam poslužiti kao sočiva kroz koja ćete bolje sagledati ponašanje svog deteta.
Deca koja zlostavljaju svoje roditelje dele se u osnovna tri tipa:
1. Prkosni siledžija
• Da li vam se dete uvek suprostavlja?
• Da li vas dete ucenjuje?
• Bojite li se detetovog besa?
Najizazovnija vrsta siledžije su deca koja se direktno suprostavljaju i rade sve suprotno od onoga što im se kaže. Impulsivna su, nestrpljva i bezobzirna, i pokoravaju se samo sopstvenim hirovima. Naročito su agresivna prema samohranom roditelju, koji dobija “duplu dozu” maltretiranja.
Nadmena i puna lažnog samopouzdanja, ova deca uživaju da se raspravljaju i moraju uvek da budu u pravu. Kada probate da stanete na put njihovom maltretoranju, mogu postati opsesivna i kinjiti vas dok ne popustite. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Ne prezaju ni od čega kad treba isterati svoje.
Dobre vesti i loše vesti
Prkos nije sam po sebi problematična crta – imaju je mnogi umetnici, pronalazači i mislioci, ali u zdravom obliku. Baš zato što se suprostavljaju konvencijama, imaju originalne ideje. Svoj prkos pretvorili su u kreativnu silu.
Prkosna deca imaju mnogo rasute i neobuzdane energije i izazov je za roditelja da je kanališe u dobrom smeru. Zapravo, svako dobro prilagođeno dete ima zdravu dozu prkosa. Nije dobro svima ići niz dlaku i uvek se slagati sa drugima, već treba imati sopstveni stav.
S druge strane, mnogo je teško dete sa stavom prkosnog siledžije naterati da na odnos gleda kao na dvosmernu ulicu. Što duže je gajilo svoje nasilništvo, duže će trebati i da se odvikne od njega. Navike se teško menjaju.
Šta pokreće prkosnog siledžiju?
Iza maske prkosa krije se dete koje se, iz nekog razloga, oseća nedovoljno cenjenim i uvažavanim. Boji se da će biti zaboravljeno i zanemareno. Koliko god pažnje da mu se daje, neće biti dovoljno.
Ovakva deca dobro kriju svoju ranjivost, a zapravo, prkos je oblik zavisnosti. Da bi se osećala potpunim, ovakva deca moraju naći nešto čemu će se suprostavljati. Prkošenje im daje lažni osećaj snage. Ako se upirete o zid, šta će se desiti kada se taj zid izmakne? Slično je i sa prkošenjem – bez zida u koji ćete se upirati, nećete moći da održite ravnotežu.
Šta dobijaju deca iz svog prkosa?
Prkos predstavlja mehanizham odbrane, pružajući privremeni identitet deci koja nisu sigurna u to ko su i šta su. Lako im je da zavaraju okolinu, delujući jako i sigurno, ali ako provedete više vremena sa njima moći ćete da nazrete njihove nesigurnosti skrivene iza prkosa.
2. Nervozni siledžija
• Da li vam je dete neprestano na ivici živaca?
• Treba li mu mnogo ohrabrivanja i tešenja?
• Umaraju li vas njegovi monolozi puni gorčine?
Nervozna deca osciliraju između hrljenja u roditeljsko naručje i udaljavanja od njih. Normalno je da se deca za utehu okreću roditeljima, ali ova deca to rade na iscrpljujuć način. Nisu razvila sposobnost da umire sama sebe, i onog momenta kada se osete uplašenim trče kod roditelja po dozu sigurnosti. Čim je dobiju, opet odbacuju roditelje, i tako u krug.
U svojoj duši, ona ne žele da zavise od roditelja, ali nikako ne uspevaju da se odvoje. Na prvi pogled su manje agresivna od prkosnih siledžija, ali maltretiranju jednakom snagom. Što je najgore, ako ne nauče da se oslanjaju sama na sebe, roditelji će biti osuđeni da večito brinu o njima – takva deca slabo se snalaze u svetu van roditeljskog doma i zato ga slabo i napuštaju.
Dobre vesti i loše vesti
Za razliku od otvoreno prkosne dece, nervozna se previše plaše da bi se upuštala u opasne situacije i neće praviti mnogo problema. Pre će se dešavati da njih roditelji mole da izađu iz sobe i potraže društvo. Ali, što ih roditelji više guraju napolje, to se ona dublje ukopavaju u svojoj sobi. Za njih je ono što je poznato uvek bolje od nepoznatog koje čeka napolju.
Loše vesti: Nervozna deca ne odrastaju tako lako. Sve što je rizično samo im povećava nervozu. Zato izbegavaju sve prilike za sazrevanje.
Šta ih nagoni da maltretiraju?
Roditelji ovakve dece uglavnom se pitaju sledeće:
• Da li je moje dete rođeno takvo?
• Činim li nešto loše?
• Postoji li neki skriveni uzrok nervoze?
Umesto da lupate glavu pitajući se da li su to geni ili vaspitanje, uzmite u obzir oba i razmislite:
• Ima li nervoznih osoba u vašoj familiji?
• Jeste li i sami skloni anksioznosti?
• Da li je vaše dete oduvek takvo, ili je naglo došlo do promene?
Ako već imate nervozu u familiji, po svemu sudeći vaše dete je nasledilo ovu crtu. Ne zaboravite i da je ona zarazna: ako su roditelji nervozni ili u porodici vlada napetost, deca lako mogu postati anksiozna.
Čak i ako deluje da je nervoza urođena, postoje načini da se borite protiv nje. Za početak, razmislite da li su neke od promena u okruženju mogle isprovocirati nervozu:
• Je li bilo promena porodičnih rutina, poput selidbe, menjanja škole, promene razreda?
• Kada je dete počelo da biva nervozno?
• Da li je doživelo nešto traumatično?
Nagle promene raspoloženja ili temperamenta obično imaju jasne uzroke, koje je lako prepoznati jer utiču na celu porodicu. Teže je, međutim, prepoznati razvojne uzroke, kao što su hormonske promene u pubertetu koje menjaju psihu deteta i izazivaju mnogo nesigurnosti. Smirena, samouverena deca lako postaju zbunjena i nesigurna u adolescenciji. Psiholozi to zovu razvojnom krizom.
3. Manipulativni siledžija
• Da li vam je dete vešt lažov?
• Zna li da koristi vaše strahove?
• Da li preti da će nauditi sebi?
Ako ste nesigurni kao roditelj, manipulativno dete brzo će nači način da izvuče iz toga korist i izazove vam osećaj krivice. Lažne bolesti i povrede, intrige i zapleti, iznuđivanje, ucenjivanje – sve to su metode manipulativnog siledžije koji strahove roditelja koristi da ostvari svoje ciljeve.
Mada zvuči kao da manipulatori žele da unište porodicu ciljajući na njene slabosti, oni zapravo samo pokušavaju da se izbore sa sopstvenom nesigurnošću. Način na koji to čine jeste – kontrolišući okolinu i ljude oko sebe. Najbolji način da manipulator promeni način na koji se odnosi prema okruženju, jeste da spozna svoje strahove i da svoj problem izrazi rečima.
Od sukoba do saradnje
Naravno, dečije ličnosti su suviše složene da bi mogle da se svedu na krute kategorije, ali ovi stilovi maltretiranja mogu vam poslužiti kao sočiva kroz koja ćete bolje sagledati ponašanje svog deteta. Što jasnije definišete problem, bolje ćete razumeti detetov unutrašnji život i lakše naći način da popravite međusobni odnos.
Uvek imajte na umu da se iza maske siledžije nalazi uplašeno dete koje se bori sa brigama i strahovima. Nasilje je ispoljavanje unutrašnjih nemira. Kada jednom shvatite šta ga izaziva, naslutićete i šta treba da preduzmete da bi popravili stvar.
Šon Grouver je psihoterapeut i pisac knjige “Kad deca vode glavnu reč”
Izvor: detinjarije.com
Starinski Recept za Čorbu od Korive- SKIDA UMOR, ČISTI KRV, SNIŽAVA ŠEĆER
Poboljšava rad sistema za varenje, obavlja detoksikaciju organizma, dobra je za čišćenje krvi i bubrega, pozitivno deluje na pankreas i pomaže snižavanju šećera u krvi. Kopriva cveta od proleća do jeseni i izvrstan je dodatak testenini i rižotu, ali najpopularnija je ipak u gustoj krepkoj supi.
U kojem god jelu da je pripremate, koprivu nije potrebno kuvati već je dovoljno izdinstati je najduže dva minuta. Tako će se maksimalno sačuvati njena hranjiva i lekovita svojstva, a brojni su razlozi zbog kojih je dobro jesti koprivu.
Nabrojimo samo neke: poboljšava rad sistema za varenje, obavlja detoksikaciju organizma, dobra je za čišćenje krvi i bubrega, pozitivno deluje na pankreas i pomaže snižavanju šećera u krvi, leči upale urinarnog trakta i stimuliše rad creva zbog čega deluje i kao diuretik, sadrži vitamine C i A, kalcijum, kalijum, gvožđe, fosfor i druge vitamine i minerale.
Čaj od koprive koristi se za bolesti jetre i žuči, poremećaje sna, grčeve u stomaku, čireve, bolesti pluća itd. Ako se odlučite da sami berete ovaj rasprostranjeni dragulj, nemojte to da radite uz autoput ili na drugim mestima gde postoji opasnost od zagađenja i obavezno nosite rukavice.
Kao što je poznato, listovi i peteljke koprive pokriveni su žarnicama zbog čega ih je jako neprijatno dodirnuti jer izliju oštar sok na kožu koja nakon toga peče. Takođe, bez obzira na lekovita svojstva, kopriva se ne konzumira sveža jer tada može da izozve probleme sa sistemom za varenje i crvenilo kože. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Recept za izvrsnu čorbu od koprive čija je priprema toliko jednostavna da je mogu napraviti i deca.
Sastojci za četiri osobe:
300 grama koprive
5 krompira srednje veličine
nekoliko kapi maslinovog ulja
so, biber
Postupak:
Krompire isecite na četvrtine i stavite ih da se kuvaju. Pred kraj kuvanja dodajte koprivu koju treba samo prodinstati. Dodajte maslinovo ulje i dobro usitnite štapnim mikserom. Začinite po želji.
Savet: Po želji poslužite prepečeni hleb, a po želji maslinovo ulje možete zameniti pavlakom.
Izvor: alo.rs
Najbolji prirodni lek za bolove – Posle dve nedelje, prestaće da vas bole zglobovi, kosti, čukljevi (RECEPT)
Najbolji herbalista na svetu, čuveni rusku stručnjak u oblasti narodne medicine i autor brojnih stručnih knjiga, Genadij Petrovič Malahov otkriva jedan od najboljih prirodni lekova za učestale bolove u zglobovima i kostima. Kako objašnjava ovaj pobornik narodne medicine, zglobovi i kosti nas bole zato što se vremenom u njima nakupe kalcifikati soli koje bi trebalo izbaciti. Donosimo njegov recept za prirodni lek od lovora za bol u kostima i zglobovima, pre svega čišćenje soli iz kostiju.
Ovaj recept za čišćenje soli iz organizma koji je veoma jednostavan. Ovu kuru lečenja bi, međutim, trebalo sprovesti, po mogućstvu, nakon čišćenja debelog creva. Recept se zasniva na lekovitim svojstvima lovorovog lista.
Najbolji prirodni lek za bolove – Posle dve nedelje, prestaće da vas bole zglobovi, kosti, čukljevi (RECEPT)