Fjodor Mihajlovič Dostojevski bio je veliki ruski književnik poznat kao jedan od prvih predstavnika psihološkog realizma u evropskoj književnosti. Njegovi najpoznatiji romani su “Zločin i kazna” i “Braća Karamazovi”.
Predstavljamo vam neke od njegovih i dan danas najcitiranijih misli i pouka.
Moć je data samo onima koji se usude da se sagnu i podignu je. Samo jedna stvar je bitna, samo jedna – biti u stanju da se usudiš.
Čovek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrojao onako kako to one zaslužuju, uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu.
Ako si uspešan u nečemu ili će te kopirati, ili će ti zavideti, ili će te mrzeti.
Niko se nije vratio da živi u prošlosti. Zato ne misli na prošlost, gledaj samo u budućnost.
Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati da kamenjem gađaš svakog psa koji laje na tebe, nikada nećeš stići na cilj.
Onaj ko sam sebi laže, najlakše se vređa.
Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah na zahvalnost misliš, onda nisi darovao, već prodao.
To je misterija ljudskog života, da stare tuge vremenom, postepeno, prerastu u mirne radosti.
Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta. Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bes.
Preuzimanje novog koraka ili izgovor nove reči, ponekad je ono što najviše plaši ljude.
Ako želiš biti poštovan, najpre moraš poštovati sam sebe, samo tako možeš učiniti da te drugi poštuju.
Duša se leči vremenom provedenim sa decom.
Postoji srdačnost koja se poverava svima i svakome, ne računajući na zlobne podsmehe. Takvi su ljudi uvek ograničeni jer su spremni da sve najvrednije izvade iz srca i polože pred prvog na kojeg naiđu.
Ne postoji tako stara tema da se na nju nikada ne može reći nešto novo.
Čini se da druga polovina čovečijeg života u sebi ne sadrži ništa drugo osim navika koje je sakupio u prvoj polovini života.
Sarkazam – poslednje utočište skromnih i čestitih ljudi u situacijama kada se privatnost njihovih duša nasilno napadne.
Koliko je ljudi koji ne misle sami, nego žive od misli koje su izmislili drugi.
Onaj koji nikad ne promeni svoje mišjenje, voli samog sebe više nego li istinu.
Ima susreta, čak sa potpuno nepoznatim osobama, za koje se počinjemo interesovati već od prvog pogleda, nekako odjednom, neočekivano, pre nego što ijednu reč progovorimo.
Zavedi mi um i imaš moje telo, pronađi mi dušu i imaš me zauvek.
Samantu su roditelji Džen i Deni usvojili kada je imala samo dve godine, a onda su primetili da se ponaša užasno prema braći i sestrama, kao i da ima jezive misli.
Samanta je sa šest godina počela da crta slike oružja: noževe, luk i strelu, hemikalije za trovanje, plastičnu kesu za gušenje.
Takođe se pretvarala da ubija plišane životinje, kako je sama ispričala novinarki „Atlantika“ Barbari Hagerti. Kada ju je Barbara upitala zašto je to radila, Samanta je odgovorila da je to činilo srećnom – jer je zamišljala kako će to raditi pravoj osobi.
„Davila sam svog mlađeg brata“, prizala je Samanta, koja je u trenutku intervjua imala 11 godina.
Samantini roditelji, Džen i Deni, usvojili su je kada je imala dve godine. Već su imali troje biološke dece, ali osećali su potrebu da usvoje Samantu (to nije njeno pravo ime) i njenu polusestru, koja je dve godine starija.
Samanta je od početka izgledala kao zahtevno dete, koje je imalo stalnu potrebu za pažnjom. Ali koje dete je nema? Njena biološka majka bila je primorana da je se odrekne jer je izgubila posao i dom, pa nije mogla da izdržava četvoro dece, ali nije bilo dokaza o zlostavljanju. Prema dokumentaciji iz države Teksas, Samanta se normalno razvijala. Nije imala smetnji u učenju, emocionalnih ožiljaka, nije bilo znakova ADHD ili autizma.
Ipak, čak i u vrlo mladom dobu, Samanta je imala izlive besa. Kada je imala oko 20 meseci, živeći sa hraniteljima u Teksasu, sukobila se sa dečakom u vrtiću. Vaspitačica ih je razdvojila i delovalo je kao da je problem rešen. Kasnije tog dana, Samanta je prišla mestu gde se dečak igrao, svukla je pantalone i piškila na njega.
„Tačno je znala šta radi. Namerno je čekala do odgovarajućeg trenutka da se mu se osveti“, kaže njena majka Džen.
Kad je Samanta malo porasla, štipala je, saplitala ili gurala braću i sestre i smejala bi se ako bi oni plakali. Razvalila je kasicu svoje sestre i sve novčanice pocepala. Jednom, kad je imala pet godina, Džen joj je prigovarala da je zločesta prema braći i sestrama. Samanta je otišla do kupatila svojih roditelja i bacila kontaktna sočiva svoje majke niz odvod.
„Njeno ponašanje nije bilo impulsivno. Bilo je veoma promišljeno, isplanirano“, priča Džen.
Shvatili su da nešto nije u redu sa Samantom. Konsultovali su lekare, psihijatre i terapeute. Ali devojčica je samo postala opasnija. Triput su je primili u psihijatrijsku bolnicu pre nego što su je poslali na program lečenja u Montani u šestoj godini. Lekari su im govorili da će to da preraste i da je samo impulsivna.
Jednog decembarskog dana 2011. Džen je vozila decu kući. Samanta je upravo napunila šest godina. Iznenada Džen je začula vrisak sa zadnjeg sedišta, a kada je pogledala u ogledalo, ugledala je Samantu s rukama oko grla svoje dvogodišnje sestre. Džen ih je razdvojila, a kad su bili došli kući, povukla je Samantu u stranu i pitala je zašto je to uradila. Samanta je otvoreno rekla da je to uradila svesno jer je znala da njena sestra može tako da umre.
„Želim sve da vas pobijem“, rekla je svojoj mami.
Kasnije je devojčica Džen pokazala i svoje crteže. Majka je s užasom gledala kako njena ćerka pokazuje kako davi ili guši svoje plišane životinje.
„Bila sam tako prestravljena. Osećala sam se kao da sam izgubila kontrolu“, priznaje Džen.
Četiri meseca kasnije, Samanta je pokušala da zadavi svog brata, koji je imao samo dva meseca.
Njeni roditelji su istraživali i čitali o svim mogućim mentalnim problemima, a onda je jedna poseta lekaru otkrila istinu – Samanta je imala sve karakteristike psihopate.
Lekari izbegavaju da decu nazivaju psihopatama, već kažu da ona imaju „bezobzirnu i bezosećajnu ličnost“. Takva deca nemaju problem da povređivanjem drugih dobiju ono što žele. Ako vam se čine brižni ili saosećajni, verovatno pokušavaju da manipulišu vama. Naučnici veruju da skoro jedan procenat dece pokazuje ove osobine.
Više od 50 studija otkrilo je da deca sa ovim osobinama imaju veću verovatnoću da postanu kriminalci ili ispoljavaju agresivne, psihopatične osobine kasnije u životu. I dok odrasle psihopate čine samo mali deo ukupne populacije, studije sugerišu da su odgovorni za polovinu svih nasilnih zločina.
Istraživači veruju da dva puta mogu dovesti do psihopatije: samo rođenje ili odrastanje. Neku decu njihovo okruženje – odrastanje u užasnim uslovima ili život sa roditeljima koji ih zlostavljaju – može pretvoriti u psihopate. Ali druga deca pokazuju psihopatske osobine iako su ih odgajali dobri roditelji u sigurnim okruženjima. Ipak, istraživači ističu da takvo dete nije automatski predodređeno za psihopatiju. Po nekim procenama, četvoro od petoro dece sa ovim osobinama ne odraste u psihopate.
Već sam mozak psihopata je različit – ima najmanje dve neuronske abnormalnosti. Prva abnormalnost pojavljuje se u limbičkom sistemu, skupu moždanih struktura koje su između ostalog uključene u obradu emocija. U mozgu psihopata ovo područje sadrži manje sive materije. Zbog toga, psihopate ne mogu da osete empatiju ili da se suzdrže od nasilja. Na primer, oni ne prepoznaju strah na licima drugih ljudi, a često ga ne osećaju ni sami.
Drugi zaštitni znak psihopatskog mozga je superaktivan sistem nagrađivanja: droga, seks i nasilje su nekada jedine stvari koje im donose uzbuđenje. Njihov mozak ignoriše sve znake opasnosti, a nemaju ni nikakav strah od kazne.
Samanta se više od dve godine lečila u ustanovi u San Markosu, gde su lekari pokušali da oblikuju njeno ponašanje redovnom terapijom i programom lečenja koji podrazumeva brzu ali ograničenu kaznu za loše ponašanje i nagrade i privilegije za dobro ponašanje.
Džen i Deni su vremenom kod nje primetili malo empatije. Samanta je stekla jednu prijateljicu, a otkrili su kod nje i tragove samosvesti i kajanja: ona zna da su njene misli o povređivanju ljudi pogrešne, i pokušava ih suzbiti.
Ipak, kognitivni trening ne može uvek da se nadmeće sa nagonom da zadavi nekoga, što je i pokušala da uradi tokom lečenja u centru.
„To se nagomilava i tada to moram da uradim. Ne mogu da se suzdržim“, objasnila je.
Njeni roditelji kažu da ona može biti prijatna i zabavna, ali da se njeno raspoloženje ipak brzo menja – a kada se promeni, to bude jako ekstremno. Dijagnostikovana je rano, što je dobro, ali pošto su se njene psihopatske osobine takođe je pitanje hoće li uspeti da je izleče.
„Da li želim da to dete ima vozačku dozvolu? Da ide na sastanke? Ona je dovoljno pametna za fakultet – ali da li će moći da se snađe tamo, a da ne postane pretnja? Može li ona imati stabilnu romantičnu vezu, zaljubiti se i udati?“, pita se njena majka.
Ona i Deni morali su da redefinišu uspeh za Samantu: jednostavno se trude da ne završi u zatvoru.
„Osećam da nada postoji. Ali loša stvar je što to nikada neće nestati. To je roditeljstvo sa velikim ulogom. Ako sve propadne, propašće na jako loš način“, zaključuje Džen.
Najbolji teniser sveta Novak Đoković dao je opširan intervju za italijanske medije, gde se jedna tema odnosila na Kosovo i Metohiju.
Đoković je poručio da želi sa porodicom da ode na Kosmet i tamo krsti sina Stefana i ćerku Taru.
“Želim da odem na Kosovo sa svojom ženom Jelenom i da tamo krstimo decu. Znam da je tema jako osetljiva jer tamo i dalje postoji konflikt, bez oružja trenutno. Ali, prisutna je tenzija. Ne želim da se bavim politikom, ali za svakog Srbina Kosovo je srce, centar naše kulture, našeg identiteta, tradicije i religije”, porućio je Novak.
O krštenju je govorila i Novakova majka Dijana. Ona je u jednoj emisiji za Sputnjik govorila o ovoj temi.
“On se drži svojih principa i verovanja, to čini čoveka, to čini njega. Novak nosi osveštan krst koji je dobio na Hilandaru, koji mu daje snagu. Proveo je tamo tri dana, to je za njega važno iskustvo. On je zaista duhovno biće, krstio se kada je imao pet godina i taj čini shvatio je ozbiljno. Ima nešto u sebi. Stalno ga pitam kada će krstiti svoju decu, a on mi je odgovorio: ‘Kada budu mogli da shvate čin krštenja. On želi da Tara i Stefan budu svesni da su kršteni”, rekla je Dijana Đoković.
Osnovna škola “Prota Stevan Popović” iz Čumića, kod Kragujevca prva je u Srbiji koja je uvela uniforme, i to ni manje a ni više, nego na inicijativu samih učenika, a u svemu im je pomogao direktor Aleksandar Jovanović.
Kako je ispričao, ideja se rodila kada su se na đačkom parlamentu kao jedna od tema spomenule socijalne razlike, te su svi zajedno pokušali da pronađu način kako se nijedan mališan ne bi izdvajao od drugih u bilo kom smislu.
– Đaci su primetili da se neka deca drugačije oblače od drugih. Ja sam rekao da razlike u oblačenju mogu da se saniraju samo putem uniformi, njima je to bilo interesantno, mada smo imali i anketu gde je 6. razred tražio unoforme, a pretpostavljam da su im roditelji to predložili. Malo su istraživali gde postoje uniforme, kako izgledaju i rešili su kakav dizajn žele, osmislili duks, boju za dečake i devojčice i tako smo počeli – priča Jovanović.
Čim su napravili probni model đaci su išli od razreda do razreda i pokazali proizvod drugarima. Oduševljenje je, prema rečima našeg sagovornika, bilo veliko, te danas ne postoji nijedan đak koji se ne pridržava nošenja uniforme, iako ih niko na to ne primorava.
– Imali smo moždajednog đaka kom se ideja nije dopala, ali na kraju je kupio uniformu i nosi je svaki dan, iako nema nikakve prisile. Oseća se veća pripadnost školi, svi su se složili od roditelja do školskog odbora – potvrđuje direktor.
Kako tvrdi, bilo je roditelja koji su osetili olakšanje zbog uvođenja uniformi jer nisu u zavidnoj materijalnoj situaciji, a mališani su pokazali svoju humanost maksimalnm podrškom drugara koji nemaju dovoljno novca da kupe odelo za školu.
– Ja sam našao dva sponzora koja su donirala sredstva, pa je cena unforme bila oko 900 dinara, a sva deca koja su socijalno ugrožena i nisu mogla da isfinansiraju dobila su pomoć. Ostali đaci napravili su vašar i od novca koji su dobili prodajom suvenira i nekih svojih predmeta oni su platili uniforme socijalno ugroženoj deci, tako da su svi na kraju dobili odeću – pojašnjava on.
Kolegama širom Srbije poručuje da inicijativu prepuste deci, kako bi pokazali kreativnost i međusobno se još više zbližili. Iako su još samo deca, direktor je siguran da ćeizrasti u poštene i plemenite ljude koji će znati da cene lepa dela.
– Sam utisak o pripadnosti školi je veći, drugarstvo i zajedništvo je izražeije nego što je bilo. Oseća se potpuno drugačija i pozitivnija atmosfera za rad. Osnovni cilj naše škole je opstanak sela i ove ustanove u njemu. Da se porodične vrednosti i empatija ka drugom neguju. Ja imželim da pre svegabudu dobri judi, a tek onda uspešni i obrazovani đaci- kaže ponosni direktor.
Da vredi činiti dobra dela mališani su sigurno imali od koga i da nauče, jer je upravo Jovanović za vreme korona virusa sam išao po selu i deci kojanemaju pristup računaru delio materijal za učenje. Nije mu bilo teško da obiđe svakog od njih, a motiv je bio, kao i ovoga puta, da se razlike ne primete.
– Do te dece materijal nije mogao da dođe. Oni su socijalno ugroženi, nemaju internet ni računare. Ja sam našao model da im pomognem. Hteo sam dapostoji ravnopravnost i da svako od njih može da uči. To je trajalo nekoliko meseci i svi u selu su primetili moju akciju, te sad roditelji potpuno drugačije i pozitivnije gledaju na svaku moju ideju i izlaze više u susret – zaključuje sagovornik.
Standard i navike savremenog čoveka se neverovatno razlikuju u odnosu na pre samo 10 ili 20 godina. Ono što je nekada nama samima, našim roditeljima ili bakama i dekama bilo nezamislivo, danas je sasvim uobičajeno. Firmirane patike i naočare za sunce, brendirane torbe – sve ovo nekada je bio luksuz, no za današnju mladež ovo je nešto podrazumevano i očekivano.
Najuočljivije su razlike u načinu života starijih generacija, odnosno penzionera, i primera radi njihovih unuka. Tako da danas nije retkost da unuk nosi patike u vrednosti cele penzije svoje bake ili svog deke. Upravo to se dešava baka Danki (74) iz Hrvatske, koja je svoju kratku ispovest dala portalu “Mojevrijeme.hr”.
Njen zet i ćerka su imućni, ali se ona ipak teško miri sa bacanjem novca na takve stvari. Ovog puta prenosimo njenu priču:
“Živimo u Dalmaciji i moja ćerka i zet uz stalne poslove imaju i biznis s tri apartmana, to im je lep ekstra novac. Razumem da sebi priušte daleka putovanja, da stalno nešto menjaju po stanu, jedu po restoranima, ali nisam srećna što sinu jedincu kupuju skupe stvari. Ja sam dosta među ljudima tu po mestu, čula sam od poznanice da je njena unuka kod kuće rekla da naš mali nosi patike od 300 evra. Ne znam je li to dobro, isticati se time”, rekla je baka Danka.
Kaže da je to brine iz više razloga: “Nije da moji spajaju kraj s krajem, pa daju zadnji cent za patike, nego se bojim da će nekome mali zbog toga ići na živce, biti trn u oku. U sedmom je razredu, čitala sam da je tada taj bullying izražen. Oni su na tim društvenim mrežama, TikTokovima, znam jer unuk čačka telefon kad god dođe kod mene. Onda se pogrdno odnose prema tim bogatunčićima, kako ih već zovu, tako čujem, ne znam, možda preterujem”.
“Upozorila sam ćerku više puta, kažem joj zašto mu te dizajnere kupuje, zašto takvu odeću, zašto te upadljive patike, možda neko ko sedi pored njega u školi nema za hleb. Rekoh joj da mu uplati štednju, neka putuju, neka im ne bude toliko važna brendirana odeća”, dodaje.
Kako kaže, čerka joj na to odgovara da i druga deca nose skupe patike, i zašto bi svom sinu onda kupovala neke lošije.
Novac treba znati ceniti
“Bojim se da će dete misliti da novac pada s neba, da je normalno da dobije sve što poželi, bez obzira na cenu. A u životu treba završiti škole, pomučiti se za to. Treba raditi, i za evre se treba pomučiti, pogledajte kud je to danas otišlo, cene su nenormalne”, govori.
Boli je, ističe, kad unuk dođe kod nje i ona ne sme ništa reći, savetovati, prigovoriti. “Kažem mu, pričaj malo s nanom, kako je u školi, kakve su ti ocene. Dobre – eto, to je njegov odgovor. Onda pitam kako prijatelji, opet samo – dobri – kaže. Imam i puno stariju unuku, ona ipak sa mnom vodi jedan duži razgovor, on se pak na ništa ne može koncentrisati. A dobro, možda sam samo stara, možda me stvarno pregazilo vreme, kako mi je sam unuk već par puta rekao”, uzdahnula je baka Danka.
“Svaki dan ja molima ga izvedemo na pravi put, da zadrži dobre ocene u školi, da ide dalje i da ne bude osoran. Da poštuje one koji nemaju za hleb, a znam, pričam ja s mojim starijim ženama iz ulice, nekima je teško. Majke rade po tim dućanima, u tri smene rade za sedamsto evra, malo je to. Evo ja sa jedva 400 eura penzije danas teško preživljavam, a ne moram svaki dan na posao i među ljude, mogu živeti skromnije. Frizera mi plati ćerka, pedikera i neke lekove isto. Ali uopšteno, prevelike su razlike danas, brine me kud to ide”, zaključuje.
Hrvatsko Ministarstvo nauke i obrazovanja stavilo je u javnu raspravu nacrt dokumenta o uvođenju novog predmeta koji će biti izučavan eksperimantalno u odabranim osnovnim školama, a reč je o Praktičnim veštinama, nešto poput Domaćinstva, što je bio obavezni predmet u svim školama bivše SFRJ.
Učenici bi u okviru tog predmeta trebalo da se obuče za pripremu zdravih obroka, izradu plana potrošnje, pružanje prve pomoći, jednostavnu popravku obuće i odeće i slično.
Predmet će se izučavati u prva četiri razreda osnovne škole i sastoji se iz tri dela: Stvori i deluj, Tehnika oko nas i Kvalitet života.
U delu Stvori i deluj, stoji u nacrtu, obuhvata praktični rad učenika na izradi stvari od dostupnih materijala uz korištenje različitih tehnika rada, kao što je, nan primer, rezanje, spajanje, savijanje, modeliranje i oblikovanje.
U delu Tehnika oko nas učenici će se upoznavati sa tehnikama i tehnologijama, priborom, alatima i uređima koji se koriste i na taj način će, kako se očekuje, razviti veštine korištenja i jednostavnih popravki tih uređaja.
Deo o Kvalitetu života je usmeren na razvoj osnovnih veština brige o sebi i drugima, a u okviru toga će demonstrirati korištenje pribora, alata i uređaja za održavanje lične higijene i higijene prostora, načine pružanja prve pomoći, načine organizovanja i provođenja svog vremena i pripremanje hrane.
Nacrtom je predviđeno i učenje o održivoj potrošnji, štednji i ulaganju novca, a posebna pažnja će biti posvećena edukaciji učenika za učešće u saobraćaju.
N. (21) iz Kovina uhapšena je zbog sumnje da je svojoj bebi staroj 6 meseci davala lek “onzapin” koji služi za lečenje šizofrenije, a dete je u bolnicu “Dr Vukan Čupić” primljeno u stanju katatonije.
– Doktori su poslali obaveštenje tužilaštvu u kojem su naveli da je dete primalo lek ONZAPIN koji služi za lečenje šizofrenije. Dete ima 6 meseci, dobijalo je napade, bilo je u stanju katatonije, bukvalno kao biljka… Lečeno je 12 dana, bilo je u veoma teškom stanju, maltene se borilo za život. Taj lek je jako opasan i može da izazove trajne posledice. Da je lek davan detetu, otkrili su lekari analizama i majka je odmah uhapšena. Inače, u ovoj porodici nije bilo prijava za nasilje, niti je majka privođena ranije – rekao je sagovornik iz istrage.
Inače, na osnovu predloga Osnovnog javnog tužilaštva u Smederevu, a zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo omogućavanje uživanja opojnih droga i krivično delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, prema osumnjičenoj A.N. (21) određen je pritvor u trajanju od 30 dana, zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, kao i da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.
Osnovano se sumnja da je osumnjičena u noći između 26. i 27. aprila 2023. godine u Kovinu svom šestomesečnom detetu dala antipsihotik – lek “ONZAPIN”, nakon čega je devojčica hospitalizovana na Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije ,,Dr Vukan Čupić’’.
Do ovakvog saznanja tužilaštvo je došlo na osnovu obaveštenja navedene zdravstvene ustanove, nakon čega je u saradnji za nadležnom policijskom upravom organizovano hapšenje osumnjičene prilikom otpusta iz ustanove gde je, zajedno sa detetom bila na hospitalizaciji u periodu od 27. aprila do 12. maja ove godine.
Osumnjičenoj je odmah, po nalogu dežurnog javnog tužioca određeno zadržavanje, a zbog činjenice da je nakon izvršene procene rizika utvrđeno postojanje neposredne opasnosti od nasilja u porodici istovremeno su joj izrečene i hitne mere privremenog udaljenja iz stana i privremene zabrane da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj.
Vanja Vujackov, rođen u januaru 2018. prvo je od troje dece, iz uredno vođene trudnoće. Rođen u 42. gestacionoj nedelji zbog sitnije građe.
U prve dve godine razvoj je tekao u okvirima koji nisu ukazivali na bilo kakve probleme. Međutim u toku treće godine roditelji primećuju odstupanje u vidu, smanjenja već postojećeg, manjeg fonda reči, gubitak kontakta očima, stereotipne radnje, ne odazivanje na ime i učestale tantrume sa samopovređivanjem.
Prvo odlazimo na konsultacije u logopedsko-defektološki centar Lingua logos u Beogradu i na njihovu preporuku krećemo na tretmane.
Nakon toga odlazimo na institutu za mentalno zdravlje i nakon par meseci dijagnostike Vanja dobija dijagnozu dečijeg autizma (F84.0).
Novac je potreban za logopedske i defektološke tretmane, pomoć asistenta i dodatne specijalističke preglede.
Službovao je u mnogim gradovima, od Mostara, preko Herceg Novog i Pljevalja, Morače, do Ogonošta i Bjelopavlića. Preminuo je 1671. godine, a njegove mošti i grob čuvaju se u manastiru Ostrog u Crnoj Gori, za koji se vezuju brojne legende.
Postoje brojna pismena svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene – svako kome je ovaj svetac pomogao, prilikom sledeće posete manastiru Ostrog zapisuje na papir čitavu priču i ostavlja u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju, čuvaju i pretvaraju u knjigu.
Neke od starih legendi koje svedoče o milosti, dobroti i moći Svetog Vasilija između ostalog jeste i priča da je sa vrha Gornjeg manastira jednom davno ispala beba iz kolevke. Budući da je se Gornji manastir nalazi u stenama planine Ostroška greda, maltene uz samu liticu, na čak 900 metara nadmorske visine, majka se prestrašila i verovala da je izgubila dete. Međutim, beba je pronađena živa i zdrava na zemlji u podnožju planine, veselo se smeškajući.
Oni koji ne veruju u priče poput ove, ipak se zamisle kada čuju istinitu činjenicu – požar koji je izbio na planini Ostroška greda poštedeo je oba manastira i obližnje kapele. Takođe, činjenica je da je za vreme Drugog svetskog rata iznad Gornjeg manastira Ostrog pala bomba, ali nikada nije eksplodirala.
Ljudi koji su ikada spavali pod okriljem ove svete građevine, govore da je to bila najmirnija noć koju su prespavali. Zbog toga što se osećaju veoma sigurno, mnogi posetioci hrama biraju da spavaju napolju – u konačištu pored manastira postoje kreveti, ali i pokrivači koji su svakom posetiocu na raspolaganju i dozvoljeno ih je iznositi napolje.
Pravila manastira koja treba poštovati
Jedino što nije dozvoljeno jeste fotografisanje unutar i u porti Gornjeg manastira. Ako se ikada zaputite na ovo sveto mesto, običaj je da se ponese flaša ulja, koju monasi pri službama osveštavaju i poklanjaju vernicima u malim flašicama, a koje se koriste radi lečenja. Treba poneti i šećer, koji ostaje u manastiru i kojim se svi mogu poslužiti.
Međutim, najvažnije je da ponesete jedan par crnih, muških čarapa – priča se da su čarape Svetog Vasilija uvek pocepane jer noću ustaje i hoda, pa ih monasi svakoga dana menjaju.
Žene ne smeju ulaziti u kratkim suknjama, čak ni u pantalonama – obavezna nošnja je suknja bar do kolena, kao i pokrivena ramena i grudi, a treba staviti i maramu na glavu. I muškarci treba da dođu pokrivenog tela, dakle, ne sme se ulaziti u sandalama i šortsevima.
Ruka Svetog Vasilija
Određenim danima, ruka Svetog Vasilija je otkrivena da bi je vernici celivali tokom obilaska manastira, a svi koji su imali priliku da je vide otkrivenu, govore da ta ruka izgleda veoma živo, a ne kao deo tela nekog ko je preminuo pre skoro 400 godina.
Poštovanje našeg naroda prema ovom Božjem Ugodniku ogleda se i u podizanju u njegovu čast mnogobrojnih hramova u zemlji i inostranstvu.
Osobito je divan hram podignut njemu u njegovom gradu Onogoštu – Nikšiću. Godine 1935. otvorena je u Beogradu bolnica pod imenom Svetog Vasilija Ostroškog; u crkvi Sv. cara Konstantina i Jelene na Voždovcu čuva se danas njegov sveti omofor.
Najviše pak proslavlja se Sveti Vasilije u samom manastiru Ostrogu, gde se, kao što rekosmo okupljaju mnogobrojni poklonici sa svih strana naše zemlje.
U Ostrog se ide sa strahom i pobožnošću, pešačeći, a često i na kolenima idući od Donjeg do Gornjeg manastira. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora, ili vata sa kivota Svetiteljevog, da se onda time namažu i poškrope oni koji nisu mogli doći Svecu na poklonjenje.
Pred kivot Svetiteljev donose se bolesnici, bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti.
O tome svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno isceljenje i ozdravljenje.
O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima od duševnih bolesti, ludila i đavoimanosti, svedoče mnogi zapisi u manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih. Mnoga od tih čuda Svetog Vasilija narod prepričava i kazuje širom naše zemlje. Neka samo od tih čuda, i to onih najnovijih, spomenućemo i mi ovde
Jedan zanatlija iz okoline Nikšića beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Čovek se bio sav sklupčao.
U februaru 1942. godine, za vreme bombardovanja manastira Ostroga, jedna granata iz brdskog topa nemačkog udari u kameni zid iznad Gornjeg manastira, razbi vrata na crkvici Časnog Krsta, ali, za čudo, tom prilikom ne eksplodira. Granata se od pada razbila na dvoje, upaljač je pao na jednu, a barutno punjenje na drugu stranu crkvenog kamenog poda.
Stručnim ispitivanjem docnije utvrđeno je da je granata bila sasvim ispravna i kao takva trebala je da eksplodira. Očigledno je svima da Svetitelj to nije dopustio, jer bi time bila naneta velika šteta svetoj crkvi i njegovoj isposnici. Ova granata se i danas čuva cela u Gornjem manastiru.
Rodbina ga savetovaše da pođe u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena, javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dođe k njemu u Ostrog pa će ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj čovek najzad odluči, i pristade da ga ponesu u manastir.
Došavši u manastir on se ispovedi i onu noć prenoći pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu čitali molitve. Posle kraćeg vremena sasvim je ozdravio, i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.
Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Džabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča: „Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu.
Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati.
Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti.
Iste godine, u martu mesecu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san. Naime sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči, kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom.
Iznenada, u njoj se pojavi jedan, meni nepoznat, čovek i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa mnom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem.
Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video.
Tada mi on reče: „Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija“. Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio. San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog.
Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim po prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitava. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav, pođem veseo, i zdrav, svojoj kući.
A radost mojih roditelja bila je bezgranična. Iz zahvalnosti svetom ocu Vasiliju na isceljenju, došao sam i ove godine sa svojim ujakom Dašom Cmiljanićem i majkom Miljom. Uvek se molim Bogu i Svetom Vasiliju da me i dalje čuva, mene i sve moje, od svake napasti“.
Meseca avgusta 1957. godine, dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj, iz sela Drume (Tuzi). Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua.
Toliko je bila bolesna, da su je sa željezničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija.
Zamolili su da se bolesnici očita molitva za ozdravljenje, što im je odmah udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njixova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog kivota. I to im je bilo dopušteno.
Bolesnica je zaspala kod svetog ćivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela osećati pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila.
Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila. Svi oni blagodare Bogu i Svetom Vasiliju.
Vera J., mlada devojka iz okoline Bara, po zanimanju službenica, iznenadno se razbolela 1950. godine, od nekog teškog nervnog rastrojstva i kao takva nije bila sposobna ni za kakav posao.
Zabrinuti roditelji vodili su je lekarima na sve strane i tražili pomoć od najboljih specijalista-neurologa na klinikama u Beogradu i Zagrebu, ali, nažalost, bez uspeha. Njeno zdravstveno stanje iz dana u dan naglo se pogoršavalo.
Kada je već bila izgubljena svaka nada da će devojka ikada ozdraviti, majka je odlučila da je, krijući od komšija, dovede u Ostrog, i da tamo potraži leka. Na put je krenula početkom zime iste godine.
Sa velikom mukom su izašli od Donjeg do Gornjeg manastira. Devojku je zahvatila neka iznemoglost i trzala se kao besomučna, u nameri da se vrati natrag.
Uz velike napore doveli su je do Gornjeg manastira, gde joj je čuvar ćivota pročitao molitvu, namenjenu za ozdravljenje ovakvih bolesnika. Tu noć prenoćili su u Gornjem manastiru.
Sutradan, devojka je osvanula potpuno zdrava, na veliko iznenađenje i radost svoje majke i svih prisutnih. Vratila se vesela i laka svojoj kući, i kroz nekoliko dana nastavila je svoj raniji službenički posao.
Radomir Pantović iz sela Gradca, 13. jula 1961. godine, u Gornjem manastiru, ispriča ovakav svoj slučaj. „Godine 1929. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora.
Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati, bili su uzaludni. Tada se moj otac reši da me vodi u Ostrog. Uz veliki trud moga oca i uz moje nevolje, stigli smo u Gornji manastir, gde smo pristupili Svecu.
Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Ništa nisam osećao da me boli i, na moju veliku radost, mogao sam da govorim.
Ne malo bili su iznenađeni kaluđer i moj otac, i drugi koji su tu bili prisutni. Posle toga, svi zajednički zablagodarismo Bogu i Svetom Vasiliju, koji mi podari isceljenje. Sa svojim ocem, vratih se kući zdrav i veseo.
Sledeće godine došao sam da se zahvalim Svetitelju, što i sada, posle deset godina, činim, i činiću dok sam god u životu i budem u mogućnosti. Dolaziću u Ostrog, na poklonjenje i zahvalnost velikom čudotvorcu, Svetom Vasiliju“.
U letnjim mesecima, mnogo pobožnog naroda dolazi u manastir Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju. A 4. avgusta 1961. godine došao je na poklonjenje i Slavko Jovanović iz Sarajeva te ispriča istiniti događaj isceljenja njegovog brata:
„Moj brat, priča Slavko, po imenu Radivoje, bješe težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud. Bolest ga je snašla negdje 1948. godine.
U sarajevskoj bolnici proveo je oko 5-6 mjeseci, ali bez ikakvog poboljšanja i nade za ozdravljenje. Moji roditelji namisle da ga izvedu iz bolnice i da ga dovedu ovdje u Ostrog, kod Svetog Vasilija.
Iako tamošnjim ljekarima to nije bilo po volji, ipak su ga otpustili. Možda im je bilo i drago što će se, ma i za kraće vrijeme, osloboditi jednog teškog bolesnika.
Moji roditelji, bolesnog brata vezana povedu u Ostrog, vjerujući da će tu naći iscjeljenja. Kada su ga doveli ovdje u Gornji manastir, kraj ćivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, poslije kojeg mu je odmah bilo bolje.
Sa ruku su mu skinuli konopce i sljedećeg dana vratili su se kući radosni, blagodareći Svetom Vasiliju koji mu podari zdravlje i iscjeljenje. Kada su stigli kući, u naše mjesto Zubač (kod Sarajeva), svi mještani i svojte bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdrava i svjesna.
Radivoje se poslije i oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao. Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog“. Tako, i sada zadivljen tim čudnim delom Božjim, završi svoju povest Slavko Jovanović.
Svake godine, bar jedanput godišnje, u Ostrogu se može videti jedan mlad čovek, visoko obrazovan, zaposlen kao pravnik u jednom velikom preduzeću, gde žurno hita Gornjem manastiru, da zablagodari Svetom Vasiliju za svoje isceljenje.
Evo šta priča on, Božidar Čelebić, iz Beograda. – „Početkom 1961. godine teško sam oboleo od jedne teške bolesti. Lečen sam u bolnici puna 4 meseca, ali bez uspeha i sa malo nade na ozdravljenje.
U vreme dok sam ležao u bolnici i borio se sa teškom bolešću, moj drug Aleksandar Dž. po želji moje duboko verujuće majke, došao je u manastir Ostrog i tu, za moje ozdravljenje, svršio osvećenje masla.
U isto vreme kada je svršavao osvećenje masla za mene, osetio sam neku čudnu lakoću i poboljšanje zdravlja. Uskoro sam, na opšte iznenađenje lekara, zatražio otpuštanje iz bolnice. U svome zahtevu bio sam vrlo uporan tako da su lekari morali udovoljiti mojoj želji, mada su verovali da ću dugo živeti.
Danas sam sa mojim kolegom Aleksandrom došao u Ostrog da se pomolim Bogu i zahvalim Svetom Vasiliju što sam potpuno zdrav“, završi Božidar Čelebić.
Mnogi poklonici koji nisu u mogućnosti da dovedu svoje bolesnike ćivotu Svetitelja, donose njihovu odeću i ostavljaju je pod ćivot Svetitelja, da tu prenoći bar jednu noć. Pored odeće, donose i hranu, najčešće šećer, i postupaju na isti način.
Tom prilikom, čuvar ćivota pročita molitvu nad dotičnim predmetima. Prilikom povratka, osvećene stvari uzimaju sa sobom i nose ih bolesnicima, verujući da će im i na ovaj način Sveti Vasilije pomoći. I zaista pomaže, što će se videti iz sledećeg slučaja.
Dana 15. avgusta 1962. godine, u Gornjem manastiru, Božidar Šijaković sa svojom ženom, Slavkom, ispriča sledeće: „Naš sin Vidomir, bio je teško bolestan od neke bolesti glave, od koje je strahovito patio pune dve godine. Za to vreme tražili smo leka kod mnogih lekara i obišli mnoge bolnice. Lekari su mu davali razne lekove i injekcije, ali sve je bilo bez koristi. Glavobolje nije nestajalo.
Pretprošle godine, majka moje žene, Ilinka Novaković, pođe za Ostrog da se pokloni i pomoli Svetom Vasiliju. Tom prilikom dali smo joj kilogram šećera u kockama da stavi pod ćivot Svetoga Vasilija i da se na istome očita molitva za zdravlje Vidomirovo, što je ona i učinila.
Kada se vratila kući donela nam je pomenuti šećer. Taj šećer mi smo nekoliko dana davali Vidomiru, verujući da će mu, kao stvar osvećena u Ostrogu, pomoći.
Ne znamo kako i na koji način, ali znamo: kada je taj šećer pojeo, on je potpuno ozdravio i od tada do danas glava ga nikada više nije zabolela. Došli smo da zablagodarimo Bogu i Svetom Vasiliju što nam je iscelio sina“.
Meseca decembra 1962. godine, ćivotu Svetog Vasilija pristupi N. N. iz Bara sa svojom starom majkom. N. N. zamoli sveštenomonaha, čuvara svetog ćivota, da mu pročita molitvu za zdravlje.
Po završenoj molitvi, čovek, čije je lice izražavalo unutrašnju patnju i neko čudno uznemirenje, sa primetnim suzama na licu, obrati se sveštenomonahu, rečima: „Oče, ja sam drevna pijanica. Sve što zaradim potrošim za piće. Pored toga živim neurednim, prljavim životom. Ničije savete niti uvažavam niti prihvatam.
Prekjuče sam sa takvog puta došao kući, pred sam mrak i odmah sam legao da spavam. U toku noći da li je to bio san ili java, to vam ne mogu objasniti, pred oči mi izađe lik, za koji razumedoh da je Sveti Vasilije, pa mi prekornim rečima reče: „Zašto to radiš? Zašto živiš takvim životom? Zašto se ne popraviš?“
Zatim mi reče: „Poći u manastir Ostrog i kod mog ćivota daj obećanje da više nećeš piti i neuredno živeti!“ Potom prilika iščeze.
Od tada do danas taj lik i te reči ne skidaju mi se sa uma, niti imam mira. Nešto me neprekidno goni i neprekidno šapće: idi, izvrši što ti je naređeno. Više nisam mogao izdržati, i evo, došao sam da se pomolim Bogu i poklonim Svetom Vasiliju i da ovde dam obećanje da se više nikada neću opijaniti i da ću živeti čestitim životom.
Dozvolite mi oče, da vam još nešto kažem, dodade N. N.: Kada sam u svome domu doneo odluku da pođem u Ostrog i dam ovaj svečani zavet, osetio sam neku radost i neku snagu da to ne mogu ni sada iskazati.
I još nešto da vam kažem oče: Mojoj odluci, da pođem u Ostrog, najviše se iznenadila i obradovala moja majka, koja je sa suzama u očima kleknula na kolena i govorila: „Slava Ti i hvala, veliki Ostroški Sveče, kada si se smilovao i pogledao na moj dom“. –
Odlazeći iz Ostroga N. N. je otišao kao drugi čovek. Radost je zamenila tugu, a duševni mir, uznemirenje. Prilikom pozdrava pri rastanku N. N. je rekao: „Od danas, ja i moj dom, slavićemo Boga i Svetoga Vasilija, kako budemo znali i umeli, molićemo se da nam Gospod bude u pomoći i da nas čuva od svakoga zla“.
Maja 1964. godine. muslimani Asib Gušo i Ševka Zajko dovedoše teško bolesnu, takođe muslimanku, Fatimu. Fatima je bila težak bolesnik. Od nekih strahovitih grčeva u celom telu patila je punih pet godina.
Bolovi su je bacali u nesvest te je u tim mukama vikala, ružila i svoje najmilije. Za tih pet godina teške bolesti, koja je prelazila u ludilo, sa bolesnicom su obišli sve lekare, vračare i travare, ali leka i pomoći nije bilo.
Čuli su za isceljenja od takvih bolesti u Ostrogu, pa su bolesnu Fatimu njen rođak Asib i komšinica Ševka doveli u Gornji manastir. Kada su je doveli pred crkvu u kojoj leži telo Svetog Vasilija, bolesnica je iz glasa vikala“ Neću tamo da ulazim“.
To je ponovila nekoliko puta, uz ludačke trzaje da se vrati nazad. Čuvar ćivota otvorio im je crkvu, malo kasnije i ćivot Svetog Vasilija, i pomogao da bolesnicu privedu Svetitelju.
Sa velikom mukom u tome se na kraju i uspelo. Rodbini bolesnice pošlo je za rukom da je ubede i da celiva Svetitelja, što je ona i učinila. U tom trenutku nju snađe neko užasno grčenje i drhtanje, da je to bilo strašno i gledati.
Pošto se malo smirila, bolesnici je pročitana molitva. Po svršenoj molitvi nju tek tada uhvati neka jeziva muka i trzaji, od kojih je spopade takvo znojenje, da je za kratko vreme bila sva mokra.
To stanje ne potraja dugo. Neočekivano, na očigled svih nas, nju iznenadno obuze neki mir i spokojstvo, koje se jasno odražavaše na njenom licu. Ona se potpuno smiri, kleče kod ćivota Svetitelja i otpoče da se moli.
Ne potraja dugo, ona ustade sva ozarena i reče svima nama: „Hvala Bogu i Svetom Vasiliju, ja ozdravih. Ništa me ne boli“. To izgovori pa pripade celivati ćivot Svetitelja.
Prisutni, zadivljeni ovakvoj milosti Božijoj, zahvališe Bogu i Njegovom Ugodniku za ovo čudno isceljenje. Tu noć bolesnica je sasvim mirno provela u Ostrogu, a kada je svanulo prva je došla na jutrenju, da još jedanput zablagodari Bogu, koji je molitvama Svetog Vasilija isceli.
Meseca jula 1964. godine, pristupi moštima Svetog Vasilija vikarni episkop Varnava. Posle poklonjenja Svetitelju, ispričao nam je slučaj svog isceljenja vodicom iz Ostroga.
Kada je ispričao ovaj istiniti događaj, umolili smo ga da nam svoj slučaj isceljenja i pismeno izloži. To je on i učinio. Evo toga pisma.
„Bio sam u četvrtom razredu gimnazije. Bilo je to u zimu 1929. g. U Sarajevu je vladala epidemija šarlaha. A bilo je i na par dana pred Sv. oca Nikolaja, naše Krsne slave. U kući se užurbano spremalo za Slavu. Majka je mesila posne kolače i spremala bakalar. Naša kuća držala se svetih pravila i zakona i moj otac bio je spreman pre i da ne slavi, nego da omrsi na Sv. Nikolaja. I tada je grom udario iz vedra neba.
Ja sam se toga dana jedva vratio iz škole. Odmah sam legao postelju. Ali već sutra u jutru, kola za hitnu pomoć odvezla su me u bolnicu. Šarlah. Kuća je naglo izmenila ceo izgled, iz gradskog fizikata došli su ljudi i na kućna vrata stavili cedulju sa natpisom: „Zarazna bolest“.
Na plakatu je bila naslikana mrtvačka glava, znak smrtne opasnosti za posetioce Sveti otac Nikola te godine došao je našoj kući tužno. Kuća je bila zaključana. Jedina briga ukućana bila je moje zdravlje moj život.
Bio sam najteži bolesnik u celom zaraznom odeljenju. Već su me morali i vezati. U vrućini i bunilu hteo sam da skačem kroz prozor. Kad je doktorima izgledalo da je sve svršeno i izgubljeno, dopustili su da majka dođe da bude sa mnom u poslednjim časovima moga zemaljskog života.
Kad je majka došla nisam je prepoznao. Već sam bio primio kamfor injekciju. Poslednju pomoć. I tada, kad su se sestre i bolničari razišli, kad je majka ostala sama sa mnom, izvadila je iz svoje tašne jednu malu bočicu. U njoj je bila sveta vodica ostroška.
Duboko, žarko i potresno, kako samo majka može, moja mila majka molila se Bogu i Svetoj Majci Božijoj i svetome Čudotvorcu Ostroškom. Ja se nisam mogao sam podići. Majka me je tri puta zapojila svetom vodicom, darom Svetog Vasilija Ostroškog.
Ja sam otvorio oči. Prepoznao sam svoju dragu roditeljku i moliteljku, svoju suznu molitvenicu. Pomogla mi je da se pridignem i prekrstim; zajedno sa njom očitao sam Oče naš, i pao u slatki, okrepljujući san, koji mi je doneo zdravlje i život do današnjeg dana. Tako je sveti Čudotvorac Vasilije Ostroški učinio ono što sva medicina nije mogla“.
Domaćica iz Bara R. 3. ispriča: „U junu 1953. godine, došla je u goste mojoj poznanici i komšinici, njena prijateljica iz Beograda, supruga ljekara opšte prakse dr M. N. Sa sobom je dovela svoga trinaestogodišnjeg sina, učenika osnovne škole, koji je bolovao od dečje paralize.
Sva sredstva savremene medicine roditelji su primijenili u liječenju svoga djeteta, ali sve to nije ništa pomoglo. Dječak se jedva kretao uz pomoć naročitih štaka i bez istih nije mogao ni korak kročiti. Roditelji su bili očajni zbog bolesti svoga djeteta.
Po savjetu nekih svojih poznanica i prijateljica, koje su pripadale hrišćanskoj zajednici, majka se sa svojim bolesnim sinom uputila Ostrogu, da još tu potraži lijeka svom paralizovanom sinu.
Početkom mjeseca jula 1953. stigli su u Ostrog gdje su se zadržali dva dana. Za to vrijeme nadležni sveštenomonah nekoliko puta je pročitao molitvu nad dječakom pred ćivotom Sv. Vasilija.
Kada su riješili da se vrate svome domu, mladić je osjetio lakoću u nogama, o čemu je na veliku radost saopštio i majci. Poboljšanje je bilo očigledno, jer se do tada teško bolesni mladić, bez mnogo napora spustio u donji manastir.
Kada su došli u Donji manastir liturgija je bila u toku. Po svršetku službe Božje dječko je pred manastirom, na očigled prisutnih hodočasnika, ostavio štake i bez ikakvih teškoća uputio se prema željezničkoj stanici“. Docnije su iz Beograda pisali da je dečak sasvim ozdravio i da je nastavio školovanje.
Osamnaestogodišnja devojka Danica S. iz sela P. u okolini Zrenjanina, iznenadno je umno obolela. Odmah po pojavi bolesti zatražili su pomoć od lekara. No, svaki trud lekara da joj pomognu bio je uzaludan. Njeno je stanje iz dana u dan bilo gore i nepodnošljivije, ne samo za roditelje već i za susede.
Da ne bi uznemiravala okolinu, jedini izlaz bio je da se devojka smesti u duševnu bolnicu. Ali pre nego što će je smestiti u duševnu bolnicu, otac devojke se odluči da upotrebi jedino preostalo sredstvo, a to je, da je dovede u manastir Ostrog, bez obzira na to što je put dug i naporan, a i skopčan sa velikim troškovima. U junu 1958. nameri se otac sa ćerkom, čije su ruke bile vezane jakim konopcem, u manastir Ostrog.
Trud i trošak nije žalio samo da mu bolesna kćer nađe isceljenje. Posle napornog putovanja sa teškom bolesnicom, stigli su u Donji manastir, a odatle pešice nastaviše put za Gornji manastir.
Kada su se približili Gornjem manastiru, na veliko iznenađenje oca, devojka je sasvim normalno rekla ocu da se oseća lakše, zamolivši ga da joj oslobodi ruke od veza.
Otac je to i učinio, jer je primetio da mu kći normalno govori i da ima normalan izgled. Pun hvale i blagodarnosti Bogu i Svetom Vasiliju, otac je priveo isceljenu ćerku ćivotu svetitelja. Zamolio je duhovnika, čuvara ćivota, da bolesnici očita molitvu za ozdravljenje.
Po svršenoj molitvi, devojka izjavi ocu, na njegovu neiskazanu radost, da se oseća sasvim zdrava i zamolila je oca da stavi prilog na sveti ćivot za svoje čudesno i brzo ozdravljenje.
Svake godine, uoči Lučin-dana u svetom Ostrogu, u Gornjem manastiru, može se videti jedan stariji čovek, poodmaklih godina, ali koji se još uvek odlično drži i svojim korpulentnim stasom uspešno nosi na svojim plećima skoro osam decenija života.
Ovaj osamdesetogodišnjak, kad god je u mogućnosti dođe u Ostrog da se pomoli Bogu. Međutim, dan uoči Svetog Luke nikada ne propušta, a da sa velikim strahopoštovanjem i molitvenom usrdnošću ne pristupi ćivotu Svetoga Vasilija, da mu zablagodari što ga je u mladosti iscelio od teške bolesti zgrčenosti tela, i kroz to ga priveo poznanju Boga. To je, u kraju u kome živi, dobro poznati čovek i domaćin, Petar Koprivica.
Ove godine, uoči Sv. Luke, pred samo veče, uđe u kancelariju Donjeg manastira čika Petar, i pošto se sa svima prisutnima pozdravi, reče, da dolazi iz Gornjeg manastira.
Pošto sede izusti: „Danas je, oče igumane, tačno 50 godina, od dana kada sam teško bolestan donijet kod ćivota Sv. Vasilija“. Čuvši ove reči u meni se rasplamti neka radoznalost da iz usta čika Petra čujem o onome što sam negde pročitao, te ga zamolih da nam podrobno ispriča o svom čudesnom isceljenju, posredstvom Sv. Vasilija.
Udovoljavajući želji svih prisutnih, čika Petar ispriča, i ništa ne zataji: „U svojoj mladosti pripadao sam naprednoj struji, kako se tada smatralo, te nisam ni u šta vjerovao.
Odbacivao sam svaku vjeru u Boga. U neku moć Sveca takođe nisam vjerovao. Pri svem tom bio sam poznati hulitelj imena Božijeg. Sve sam psovao i svetinje ismijavao.
Ali sveblagi Bog nije dopustio da dugo ostanem u takvom teškom bezakonju. U januaru 1920. godine teško se razbolim. Moja bolest je bila nepodnošljiva, ne samo za mene nego i za moju familiju.
U tim nevoljama umjesto da se obratim Bogu, ja sam sve više i višu hulio na Boga. Uzalud su me roditelji, braća i sestre, odvraćali od psovke i bezvjerija. Bolest se svakim danom pogoršavala, i na kraju počeo sam se grčiti.
Uzalud sam se mučio i trošio novac od ljekara do ljekara, od travara do travara, pomoći nije bilo. Naprotiv, muke su bile teške i nepodnošljive. Moji su bili izgubili svaku nadu da ću ikada ozdraviti.
U toku ovih neizdržljivih muka, često su mi govorili i savjetovali da pođem u Ostrog, kod Sv. Vasilija. Dok sam nevolje mogao trpjeti, takve savjete nisam prihvatao, jer u to nisam vjerovao.
No, pritiješnjen bolovima i dugom vezanošću za postelju, pristanem da pođem u Ostrog. Sa teškom mukom baš na današnji dan, moj mlađi brat Luka me dovede u Gornji manastir. Pristupih Svetitelju, a potom izađoh napolje, da se malo odmorim.
Mladi jeromonah Boris Kažanegra (sada iguman manastira Praskvice), saznavši potanko o mojoj bolesti, utješi me riječima da će mi Gospod i Sveti Vasilije povratiti zdravlje, ako budem čvrsto vjerovao i iskreno se molio.
Potom mi je kod ćivota Svetitelja očitao vračevske molitve i svršio bdenije. Noć sam prenoćio u crkvi i na moju radost, baš tu noć osjetim veliku olakšicu.
Sjutradan, sićem u Donji manastir i ovdje mi – pokaza rukom na crkvu – svrše osvećenje masla. Posle ovoga vratim se kući, u Nikšić, sa smanjenim i podnošljivim bolovima. Takvo stanje trajalo je nekoliko dana sve dok jednoga dana nisam ušao u radionicu i vidio da jedan posao nije dobro uradio moj mlađi brat Đorđije.
Tada sam, po mojoj zloj navici, ljuteći se na brata, počeo da vrijeđam ime Božije i Njegovih Svetitelja. I gle čuda! Istog časa nastupe bolovi neuporedivo teži, nego oni prije odlaska u Ostrog. Tada sam se uvjerio, čvrsto i nepokolebljivo, da postoji Bog, koji kažnjava i nagrađuje.
Kajao sam se sa suzama u očima što uvrijedih milosrđe Božije. Suze ne bjehu dovoljne da operu moj grijeh i moju drskost. Stanje moje bolesti svakim danom se pogoršavalo i bivalo sve očajnije. U takvom stanju sam proveo puna četiri mjeseca.
Živci su mi prosto gorjeli. Imao sam osjećanje da se nešto zapalilo u meni i na meni. Osim toga, zapaljenje živaca potpuno me je zgrčilo, tako da glavu nisam mogao odvojiti od koljena.
U tim neizrecivim mukama dočekah proljeće. Nešto me je neodoljivo vuklo u Ostrog. To je bila želja i mojih domaćih. I čim popusti zima, moj najmlađi brat Filip, posadi me na konja, i na Teodorovu subotu, noću, prispijem u Gornji manastir.
Tu mi je opet pročitana molitva i svršeno bdenije. Kako je osvitala Prva nedjelja Velikog posta to sićem u Donji manastir na sv. liturgiju, gdje se i pričestih.
Poslije ovoga, zahvaljujući milosrđu Božijem, onih teških i nesnosnih bolova je nestalo. Mogao sam se polako kretati. To mi dade snage i podgrija želju da pođem i u manastir Ždrebaonik, da se poklonim i Sv. Arseniju. Bog mi dade snage te i tu želju ispunih.
Iz manastira Ždrebaonika sam se vratio kući. Bolovi ne bjehu potpuno nestali, ali bjehu podnošljivi. No, sada sam se obazrivo čuvao da ne bi opet nečim razgnjevio Boga.
U milost i kaznu Božiju više nikada nisam posumnjao. Trudio sam se da živim po zakonu Božijem. Poste sam postio, Crkvu posjećivao i često molio sveštenike da mi čitaju molitvu za potpuno ozdravljenje.
I ukoliko sam pobožnije živio, utoliko se moje zdravstveno stanje poboljšavalo, ali se ispraviti nisam mogao za duže vrijeme.
Tih dana zaželim da još jedanput pođem u sveti Ostrog. Ovog puta sa mnom je pošla moja sestra. I ovom prilikom pred ćivotom Sv. Vasilija pročitana mi je molitva.
Poslije ove molitve ja se osjetim potpuno zdravim. Toplo se zahvalim Bogu i Svetitelju na iscjeljenju i svojim nogama vratim se kući kao nanovo rođen dušom i tijelom.
Od tada do danas, ta bolest mi se nikada više nije povratila. Ova istinita povjest zbila se 1922. godine. Uvijek sam blagodaran Sv. Vasiliju za svoje iscjeljenje, a isto tako neprekidno mu blagodarim što me je kroz bolest privikao pokajanju“ – završi istinitu povjest o sebi čika Petar.
– A ona kapija od gvožđa, u Gornjem manastiru kažu da je Vaš prilog manastiru Sv. Vasilija, u znak zahvalnosti za iscjeljenje, dodadoh čika Petru.
„Da, kada je stari manastir izgorio, reče čika Petar, dugo sam molio tadašnjeg starešinu manastira, oca Leontija, da mi dozvoli da za potrebe Gornjeg manastira uradim nešto svojom rukom, za uzdarje Svetom Vasiliju, za svoje iscjeljenje. On mi dozvoli te napravih onu gvozdenu kapiju, koja i danas postoji“.
Ćerka jedne starije gospođe Grkinje iz Niša bila je teško obolela na plućima. Lekarske intervencije počele su dosta kasno. Jedne večeri, dok je žalosna majka sedela kraj teško bolesne ćerke koja je izdisala pod visokom temperaturom, od umora pade u kratkotrajan san.
U snu joj se javi Sveti Vasilije Ostroški i reče joj da ne plače, jer će on isceliti njenu ćerku. I zaista, ujutro je bolesnici bilo naglo lakše.
Posle novog pregleda, lekari su na opšte čuđenje ustanovili da je bolesnica potpuno ozdravila. Majka Grkinja dobro je upamtila lik koji joj se javio u snu, i kada je zatim u crkvi videla ikonu Svetog Vasilija Ostroškog, prepoznala je da je to bio on. Ona i ćerka odale su duboku zahvalnost velikom Ostroškom Čudotvorcu.
Molitvama Svetog oca našeg Vasilija, novojavljenog Čudotvorca Ostroškog, neka Gospod pomiluje i spase sve pravoslavne hrišćane i sve ljude Svoje. Amin!
