Iskren do koske, na svoj način blesav u najpozitivnijem smislu, nikad ne krije emocije, skače i raduje se kao dete.

„E, svi su super stvarno, čak sam i ja, koju ne zanima košarka, gledala utakmice. Ali onaj Aleksa, kakav lik, kakav car“. Kad vas komšinica ovim rečima dočeka po povratku iz Manile, jasno je ko je na Mundobasketu osvojio apsolutno sve.

Ne samo one koji vole i prate košarku, koji nisu propuštali utakmice Srbije na Svetskom prvenstvu, već one obične ljude, koji se drugačije raduju uspesima reprezentacije i drugačije ih doživljavaju.

A Aleksa Avramović je oličenje svega toga, iako je i profesionalac bez mane.

Aleksaaaa je neko ko je iskren do koske, na svoj način blesav u najpozitivnijem smislu, nikad ne krije emocije, skače i raduje se kao dete. I kao dete će i da padne Novaku Đokoviću u zagrljaj, ili da ga slika prilikom dočeka na čuvenom balkonu.

Voli reprezentaciju više od svega, kako o njoj priča dok je poredi sa NBA je nešto posebno.

„Reprezentacija je ono zbog čega sam počeo da igram košarku, NBA mi je liga kao liga, nemam neku emociju za razliku od reprezentacije, ona mi je sve. Ne može ništa da se poredi sa igranjem za reprezentaciju“, znao je svojevremeno da kaže.

I uvek će u prvi plan istaći tim ili saigrače, a ne sebe. I neće propustiti priliku da u svakom obraćanju na Svetskom prvenstvu na prvo mesto stavi Borišu Simanića.

I to dovoljno govori o nekome kao čoveku, jer mu nije strano da zaplače pred kamerama dok priča o svom drugu u bolnici.

„Ovo je za Borišu, svi znamo koliko nam je važan, opet nam je poslao poruku, opet smo dali poslednji atom snage. Igrači iz najbolje lige na svetu igraju za Kanadu. Mi smo pokazali smo šta je borba za naš grb, celu zemlju, za Borišu, za naše porodice, prijatelje, kumove, braću sestre“, kroz suze je Aleksa poručio posle plasmana u finale Mundobasketa.

Grizao je, gurao, vukao, plakao, skakao ovaj momak ogromnog srca. Pokazao je svima šta je simbol borbenosti i ljubav prema Srbiji i dresu reprezentacije. Postao je primer i inspiracija onima koji odrastaju i sada mogu da se zaljube u košarku.

Zajedno sa svim ostalim „orlovima“ pokazao je onaj pravi kult reprezentacije na kojima smo mi odrastali 90ih godina.

„Šta reći, ja ovo nisam video u životu, takvu energiju, stvarno ne znam… Samo im želim da dobro spavaju i nastave u ovom ritmu, mi se trudimo da ih ispratimo i budemo agresivni, i jako sam srećan što delim teren sa njima, velika je čast i privilegija“, rekao je Marko Gudurić o Avramoviću i Dobriću posle polufinala sa Kanadom.

Zajedno su se bacali za svaku loptu, patentirali onu „svi za jednoga, jedan za svi“, a to su osetili i mnogi u Srbiji, ne samo oni u Manili.

„Šta čekamo“, upitao je Aleksa kada je sa srebrnom medaljom oko vrata došao na konferenciju za medije posle finala Svetskog prvenstva.

Kada su mu objasnili da se čeka selektor Pešić i određena procedura, više je bio zbunjen, pa je samo otišao nazad u svlačionicu, iako je bio spreman „k’o puška“ posle neverovatnog uspeha „orlova“ u Manili.

Dovoljno je blesav, na najpozitivniji mogući način, da se zaleti na ogradu balkona na dočeku za pamćenje, na kojem je dobio najjače ovacije.

A isti taj Aleksa Avramović se 2015. godine našao na širem spisku tadašnjeg selektora univerzitetske reprezentacije Srbije Vanje Guše. Tog 6. juna 2015. video ju je kao korak ka seniorskoj reprezentaciji Srbije, a osam godina kasnije dočekan je na balkonu.

Jedini je u tom trenutku zaista igrao za svoj fakultet – Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, ali sa istim žarom sa kojim je igrao i polufinale Svetskog prvenstva protiv Kanade.

„Predstavlja mi ovo veće iznenađenje, nisam nigde igrao osim ove sezone u OKK Beogradu, gde sam stekao afirmaciju u KLS. Pre toga me, slobodno mogu reći, nigde nije bilo. Napornim radom i zalaganjem sam došao do šireg spiska od 20 kandidata za Univerzijadu. Svako bi voleo da se nađe na tom spisku od 12 igrača koji će braniti boje nacionalnog tima“, skromno je u svom stilu poručio tada Aleksa za studentski portal „Sportindeks“.

A, sada, osam godina kasnije, dočekan je na čuvenom balkonu kao heroj nacije, heroj svakog običnog čoveka u Srbiji.

„Taj dan mi je posle venčanja bio najlepši dan u životu. Ne mogu da opišem šta sam osetio od svih ljudi i potrudiću se da bude još takvih dana za Srbiju“, rekao je Avramović na prijateljskoj utakmici Partizana i Fuenlabrade, pod otvorenim nebom na Tašmajdanu.

Neki novi „orlovi“, neka nova ekipa postala je deo istorije, pravi heroji, oni koji su premašili sva očekivanja i obradovali milione u svojoj zemlji.

Izvor: nova.rs

Sve interesuje do kada će Novak Đoković igrati tenis. Napunio je 36 godina u maju i igra kao mladić.

Odgovor na to pitanje, koje sigurno vredi milion dolara, dobili su novinari od Gorana Ivaniševića, Noletovog trenera.

– To morate da pitate njega, ne mislim da će stati. On misli da će da igra Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028. godine! Ne znam šta je ui njegovoj glavi, on 24 sata razmišlja o tome šta bi mogao da ostvari sve – počeo je Ivanišević.

Na istu temu je dodao:

– Možda bih bio iznenađen time što je Novak i dalje gladan trofeja da nisam pored njega. Kada osvoji 25. grend slem, pitaće se zašto ne 26? Uvek gleda da je spreman, generalno uvek želi više i sve želi da bude perfektno, zato i ima ovakve rezultate.

Nole ima 24 grend slem trofeja, a njegov prvi pratilac Rafael Nadal 22.

– Ne šali se brojevima, shvata ih mnogo ozbiljno, ali nije lako da se motiviše sa malim turnirima. Mora to da čini da bi igrao dobro na velikim, kao što je to uradio sa Sinsinatijem i US Openu, posle tog meča sa Alkarazom. Tako je prežalio Vimbldon, brojevi su jako bitni i to je tako.

Otkrio je i o čemu su pričali u toku meča.

– Kada je nervozan žuri, ali sam mu govorio da procesuira u glavi šta se dešava. Došlo je do borbe, kada je ponovo napravio brejk, zaigrao je ponovo dobro. Kada je nervozan, njegove loptice idu mnogo dugačko. Ipak, i on je ljudsko biće.

Izvor: blic.rs

“Dosta mi je više Đokovića. Kad ja kažem. Ima 24 slema, poslednji izvukao na žreb, jedini protivnik mu bio Laslo Đere. Baš me briga da nas/me on više davi sa 25-im, kad imamo novi tenis koji igra Alkaraz. Plus je primitivna konzerva, džiberaj uz muziku”, napisala je Vesna Pešić bez ikakvog smajlića kojim bi dočarala da je ipak sarkastična.

Da li je to Vesna Pešić preko noći postala Novakomrzac? Ne verujemo. A zašto je baš u ovoj meri sarkastična – ne znamo.

Odgovore ćemo valjda dobiti uskoro, valjda što pre dok profil srpske političarke nije upotpunosti zatrpan uvredama od strane njenih pratilaca.

PAŽNJU javnosti je privukla vest da popularni glumac Miloš Biković i njegova izabranica Ivana Malić čekaju bebu.

U medijima se pojavila i informacija da je Ivana u sedmom mesecu i da su budući roditelji od javnosti krili vesti o trudnoći.

Glumac se sada prvi put oglasio na ovu temu putem svog Instagram profila:

“Srećni smo što ćemo uskoro postati roditelji. Ovo je važan, verovatno najvažniji momenat u našim životima. Nismo želeli da ga otkrivamo za sada ali paparaci su nas doveli u situaciju u kojoj nemamo izbora.

Hvala svima na lepim rečima i čestitkama i molimo medije i novinare da poštuju našu odluku i integritet našeg privatnog života. Kada budemo hteli da razgovaramo o ovoj temi, svakako ćemo vas kontaktirati.”

Ko je Ivana Malić?

Njih dvoje navodno planiraju svadbu tokom ove godine na Mokroj Gori, a prisustvovaće samo uži krug ljudi. Njegova izabranica Ivana ima 25 godina i pravnica je.

Ivana voli da putuje, što se može primetiti po fotografijama na njenom Instagram profilu. Ono što se takođe zapaža jeste da je uvek idealno stilizovana, te na njene odevne kombinacije niko ne ostaje ravnodušan.

Ovaj mladi par prvi put se u javnosti pojavio zajedno prošle godine na Svetskom prvenstvu sveta u boksu u Beogradu, a zatim i na premijeri filma “Južni vetar 2: Ubrzanje” u Kombank dvorani, a svoju vezu započeli su navodno u avgustu prošle godine. Samo sedam dana pre toga Biković je raskinuo sa Ruskinjom Arinom Vološinom.

Ivana i Miloš se na društvenim mrežama nisu pratili, niti su imali zajedničke fotografije sve do prvog pojavljivanja u javnosti. Međutim, na njenom profilu mogli su se pojaviti detalji koji otkrivaju da između nje i Miloša postoji nešto.

“Biković Ivanu nije pratio na Instagramu dok se nisu pojavili zajedno u javnosti, ali je ona objavila masku sa inicijalima MB na zglobu, lokaciju na kojoj je on snimao film, kornjaču koja je bila i na profilu Miloša Bikovića, njene objave obuhvatale su i Bikovićevu jaknu, kao i unutrašnjost njegovog stana i sve to dok je njen profil bio javan na društvenoj mreži”, rekao je tada izvor za Blic.

Većina ljudi duboko veruje da medicina kao nauka nikada nije bila na tako visokom nivou kao danas, te da nikada nije bila kvalitetnija. Veruje se i da su današnji lekari veoma stručno obrazovani ljudi, jer su studije medicine komplikovane i ozbiljne pa dugo traju.

U dijagnostici se koristi tehnološki “najsavremenija oprema” i ona se i dalje stalno usavršava . Hirurški zahvati su veoma složeni , poput transplantacije vitalnih organa, promene pola, prišivanja otkinutih ekstremiteta.  Da ne govorimo o “čudotvornim” terapijama presađivanja matičnih ćelija, podmlađivanja i estetskim korekcijama (neki doduše kažu čudovišnim). I “oživljavanje” nakon “kliničke smrti” je postalo moguće. Danas medicina kao da može svašta. Naravno, ko ima novac da to plati, jer sve ono što je vezano za današnju medicinu je fantastično skupo. To su skupi aparati, skupa dijagnostika, skupe terapije, skupi medikamenti, skupa naučna istraživanja, skupe zgrade klinika, skupe laboratorije i analize, skupi lekari  i brojni medicinski personal. Lečenje tako danas traži mnoooogo para.

Na svu sreću, danas postoje i zdravstveni fondovi, kako privatni tako i oni obavezni državni, pa “mali čovek” koji nema velike pare može da računa da će i on moći da bude korisnik  modernih medicinskih tretmana današnje velike medicine.

I lakari su za razliku od svojih kolega u 19. veku, postali cenjena profesija, čak društvena elita, od kojih jedan broj fantastično dobro zarađuje, posebno ako su na privatnim skupim i elitnim klinikama, profesori na visokim medicinskim školama,  stručni konsultanti po bolnicama ili u naučnim istraživačkim centrima i institutima. Naravno sam “plafon” je direktorsko mesto nekog moćnog kliničkog centra, mesto ministra zdravlja u vladi ili rukovodeća funkcija u brojnim strukovnim i drugim asocijacijama i organizacijama gde spada i Svetska zdravstvena organizacija.

Društveni ugled obavezno ode uz ovu profesiju, pa kad vam je neko u porodici ili široj familiji lekar to je već razlog da i vama poraste ugled.

ALI…

Sve češćese čuje, čak i od samih lekara (doduše malobrojnih), da savremena alopatska medicina uopšte i nije nauka, i da sa lečenjem nema nikakve veze osim što svoje delovanje tako prikazuje, te da je ona danas  isključivo biznis i opasna prevara, koja je već milione ljudi u svetu koštala zdravlja i života.

Uočljivo je i kod nas u Srbiji da mnogi lekari ne vole baš mnogo da se bave pacijentima, a u bolničke sobe zalaze samo kad moraju. Profesorske pozicije su im daleko draže, kao i konsalting i naravno akademska usavršavanja i putovanja po stručnim kogresima.

Neki čak tvrde da su današnje elitne medicinske škole teška prevara, te da se u njima i ne stiče znanje kojim bi se ljudi zaista lečili, već iluzije o lečenju. Svi biohemijski procesi u organizmu predstavljaju se u ovim školama tako da budući praktičari moraju da shvate da bez sintetičkih medikamenata, istinsko lečenje nije moguće. I to se naziva pravom – stručnom terapijom.

Posebna pažnja se posvećuje dijagnostici (koja je specijalistički podeljena), a ona je upućena na ogroman broj skupih dijagnostičkih aparata. Samo baratanje ovim aparatima postalo je posebna specijalnost (čak “nauka”).

Sve navedeno skeptici potvrđuju nespornom činjenicom da se sa fantastičnim “razvojem” medicine i razne nove i nove bolesti,  fantastičo razvijaju. Bolesti je danas toliko da se teško i mogu pobrojati. Što je još gore najveći broj tih novonastalih bolesti se uopšte i ne leči – dijabetes, hipertenzija, artritis, bolesti poput Alchajmerove, Parkinsonove, Pertesove, Hočkinove, autizma itd. Kancer je bolest za koju vam lekari tvrde da se “voma uspešno” leči, samo  ako se javite na vreme, ali ljudi ipak masovno umiru. I to uglavnom nakon “lečenja”.

Ni obavezna vakcinacija kao preventiva nije iskorenila takozvane zarazne boleseti, pa se decenijama i dalje permanentno sprovodi, u sve većem i većem broju, vakcinacija. Epidemije su i dalje prisutne, poput ptičjeg i svinjskog gripa, sezonskih gripova, kolera, žutice, encefalitisa, itd. Ljudima otkazuju srce, pluća, bubrezi, a medicina i dalje ne zna razlog za to, već se trudi da kupuje aparate za dijalizu, respiratore, defibrilatore i sl. I to se naziva “lečenjem”.

Razlog za sve navedeno je što je početkom dvadesetog veka u dotadašnju medicinsku profesiju ušla kapitalistička filozofija. A ona kaže da treba raditi samo ono što donosi dobit, pri čemu je dobit uvek novac, novac i novac.

MEDICINSKI POSTUPAK UMESTO LEČENJA

Medicina je tako postala oblast koja već decenijama nakon Drugog svetskog rata ne služi lečenju ljudi, već isključivo korporativnom stvaranju profita svih učesnika u biznisu nazvanom – mediciinski tretman. Reč tretman znači postupak. Učesnici i profiteri u ovom korporativnom poslu su: proizvođači medicinske opreme, graditelji i finansijeri velikih bolničkih kompleksa, opremaoci ovakvih objekata, oni koji se bave njihovim snabdevanjem i održavanjem u funkciji.

Tu je i lekarski posao kao i poslovi ostalog personala, škole za obrazovanje stručnih kadrova i najzad ogromna  hemijsko farmaceutska industrija sa brojnim institutima, laboratorijama i servisnim agencijama. I ako sve to može  da posluje profitabilno, onda se i “medicinski postupak ” mora sprovoditi tako da omogući opstanak ovog ogromnog korporacijskog gorostasa. I to se upravo i događa sa alopatskom medicinom. Zanimljivo je da reč “alopatija” znači – drugačija patnja. Kao što ćete videti današnja alopatska medicina je postala veoma invazivna, terapije tj, tretmani su često veoma mučna trovanja i sakaćenja. Mnoge ove drugačije patnje koje se predstavljaju kao “dijagnostika” i “lečenje” neverovatno su slične srednjevekovnim inkvizicijskim metodama koje je sprovodila katolička crkva prema jereticima, kao i kao i drevnim žrtvenim ritualima. I to nije slučajno, jer iza ovakve medicine stoji ista ekipa vukova u jagnjećoj koži.

ULAZAK KAPITALISTIČKE FILOZOFIJE U MEDICINU

O tome kako je od jedne naupadljive sasvim osrednje i niže plaćene profesije, kao što je bila lekarska do kraja 19. veka, počela da se stvara kontrolisina elitistička profesija koja će opsluživati savremeni industrijsko- medicinsko-farmaceutski  trust, napisao je obimnu studiju E. Ričard Braun i objavio je pod naslovom “Rokfeler vračevi – Medicina i kapitalizam u Americi”. Knjiga je štampana 1980. a mediji koji opslužuju čitav globalistički korporativni biznis, uključujući i pomenuti farmaceustko-medicinski, potrudili su se da je maksimalno ignorišu.

Kako se iz samog naslova vidi iza savremene konvencionalne medicine koju danas nameće i promoviše Svetska zdravstvana organizacija i koja se svodi samo na jednu medicinsku školu – alopatsku, stoji moćni sindikat Rokfeler (koji uključuje i porodicu).
O tome kako su Rokfeleri preko medicine objedinili svoj bankarski i naftni posao, upravo govori ova knjiga.

Da napomenemo za one koji ne znaju da je posao ove porodice procvetao osnivanjem kompanije Standard oil 1870., a njen osnivač je bio Džon Dejvison Rokfeler senior (deda Dejvida D. Rokfelera). Nakon građanskog rata u SAD gde je Džon D.  Rokfeler sa Kargenijem napravio fantastično unosne poslove transportujući unionističkoj vojsci ugalj i druge potrepštine svojom železnicom, krenuo je razvoj Standard oil-a sa novim gorivom – naftom.

Kompanija je veoma brzo postala toliko moćna prosto usisavajući u sebe mnoge poslove i kompanije,  da je američki Vrhovni sud 1911. zbog pobune ostalih kapitalista, naložio  Rokfelerima da svoju kompaniju rasformiraju. Oni su to učinili tako što su je transformisali sa poslovima na stotine malih kompanija, podružnica, raznih fondova i dobrotvornih organizacija, tako da je ona i dalje radila, ali kao hobotnica sa ogromnim brojem nevidljivih pipaka za koje je malo njih znalo da ih sve pokreće kapital Rokfelerovih. I to je princip rada koji i danas funkciniše u “liberalnom kapitalizmu”- gde naizgled postoji ogroman broj kompanija na “slobodnom tržištu”, a zapravo su sve tajno inkorporirane i njima upravlja isti vlasnik ili kartel.  Danas najmoćniji takav kartel nalazi se u jezgru Londona i Rokfeleri su njegova ispostava za poslove u SAD, Kini, Rusiji, Indoneziji , Kosovu i još kojekuda, a zapravo su najviše angažovani u raznim “prljavim” poslovima.

Ali, mi ćemo s e ovde zadržati samo na njihovm petro-hemijskom biznsu koji su Rokfeleri povezalisa medicinom. I verovali ili ne upravo je zahvaljujući otkriću nafte i savremena kapitalistička medicina počela da “napreduje”.

A za to je najzaslužniji Vilijam Ejveri Rokfeler, otac Džona D. Rokfelera. Sada ćete videti kako.

KAKO JE NAFTA POSTALA “LEKOVITA”

Ljudi su oduvek za razne boljke  koristili kojekakve meleme, masti i vodice. Pošto po priroodi svaki organizam ima sposobnost da se sam bori sa svim eventualnim poremećajima i da angažujući sopstvene energetske resurse i aktivirajući određene biohemijske procese u samom organizmu (što medicina naziva imunim odgovorom) logično je zaključiti da se vremenom svaki poremećaj i zaceli. Tako su razne masti i vodice često bili samo prividno korisno sredsvo za koješta, dok su se neki melemi pokazali i zaista korisnim, makar kod ublažavanja tegoba nastalih prirodnim isceljivanjem.
I ljudi su vekovima pribegavali raznim takvim “isceliteljskim “sredstvima.

Izdvojili su se vremenom i razni vračevi kao iscelitelji koji su se bavili samo tim poslom – pravljenjem melema i razvijanjem posebnih metoda koje su ubrzavale prirodno isceljivanje. I takve preparete su onda prodavali za novac.

Vilijam Ejveri Rokfeler bio je po zvaničnoj biografiji putujući trgovac koji je, između ostalog, prodavao i razne lekovite eliksire i masti.

U stavri, malo podrobnije istraživanje otkrilo ja da je Vilijam Rokfeler bio notorni kradljivac konja i prevarant svake vrste, kako bi došao do novca, koji je onda olako trošio po bordelima i na razvrat svake vrste. “Love robbery, love lechery”, kaže jedna engleska stara poslovica. Zbog takvog načina života, stalno je menjao mesto boravka, bežeči od zakona. Bio je opsednut ženama, tako da je imao dve venčane žene istovremeno. U sukob sa zakonom došao je i zbog napastvovanja jedne devojke  1849. za šta je i optužen. Zato je jedno vreme, kažu, nestao bez traga i niko o njemu ništa nije čuo. A novac koji je trošio na žene zaradjivao je prodajom nekakvog čudotvornog eliksira, koji je lečio “sve vrste tumora”, kao i laksativa nazvanog “Čudotvorna mast” ( Wonder Working Liniment”). Ovu mast je prodavao za dva dolara po bočici.

ČUDOTVORNI ELIKSIR IZ PODZEMNOG ULJA

Tako se jednog dana, umesto nestalog Vilijama Rokfelera pojavio izvesni dr Vilijam Livingston, koji je došao navodno iz Filadalfije.  Za Rokfelera ga je vezivala upravo prodaja istog čudotvornog eliksira i laksativne masti. U stvari i dr Livingston i Vilijam Rokfeler pojavljivali su se naizmenično sa istim preparatom u raznim gradovima.
Jedan novinar istraživač naišavši na ovaj podatak, rešio je da ovu misteriju malo bolje istraži i rezultat svoje istrage je objavio u magazinu “New York World”. Tako je otkrio da je Vilijam Ejveri Rokfeler umro 11. maja 1906. u Friportu u Ilionoisu (kako kaže zvanična biografija Rokfelera), ali je u stvari bio zakopan u jedan neobeležen grob kao dr Vilijam Livingston.

U svakom slučaju ovo “dr” je omogućilo “djavoljem doktoru Bilu”, kako su ga zvali, da još bolje prodaje svoj eliksir za mnoge bolesti.

A bolesti koje su harale u to vreme nastajale su najviše zbog loše higijene, loše ishrane i prevelike upotrebe alkohola . Bile su to  tegobe sa jetrom,  dijareja, konstipacija, bronhitis i razne tumorske izrasline – guke. Naravno, “dr Bil” je posebno voleo da “leči” žene.

Kakav je to čudotvorni eliksir bio?

Bilo je to kameno ulje (poznato kao nafta) koje je bilo otkriveno u nekim slanim bunarima u Tarentumu, u blizini Pitsburga 1842.  Nafta je prosto navirala odozdo iz dubine zemlje i punila ove bunare, a  vlasnik zemljišta  Semjuel L. Ker je počeo da je skuplja u bočice verujući u lekovito svojstvo ovog ulja. I počeo je da to prodaje kao uljani eliksir. Nazvao ga je “Kerovo magično ulje”.  I lakoverni narod je to kupovao.

Jedan od prvih trgovaca koji su ovo ulje počeli od Kera da kupuju na veliko bio je pomenuti konjokradica Vilijam Rokfeler. On je napravio svoju trgovačku etiketu i nazvao ga “Kameno ulje” (Rock Oil)  ili “Seneka ulje”, gde je Seneka bilo ime poznatog Indijanskog plemena.

Ipak najbolju reklamu ovom poizvodu je dao je kada je počeo da se predstavlja kao “dr Vilijam Levingston, proslavljeni stručnjak za tumore”.  Predstavljao ga je kao lek “koji leči sve tumore, ukoliko bolest nije previše odmakla”.

Verovali ili ne upravo to je početak jednog od najprofitabilnijih farmaceutskih biznisa. Lečenje kancera danas je zlatna koka ovog biznisa. I ista reklamna sintagma ostala je do danas: rak se leči ukoliko nije previše uznapredovao. To znači – morate sa “lečenjem” početi odmah! Dakle, pre nego što se tumor u svom razvoju sam ne zaustavi i ne učauri.
A da se nikada ne zaustavi pobrinnuili su se izglada  mnogo godina kasnije moderni genetski inženjeri ubacujući u tumorske ćelije razne kancerogene mikoplazme.

“Djavolji doktor Bil  je jednu bočicu ulja “za sve tumore ” tako uspevao da proda za 25 dolara, što je bio iznos dve prosečne mesečne plate radnika.

Ovakav unosan biznis sa prodajom “čudotvornih eliksira” nastavio je  njegov sin Džon. D. Rokfeler osnivač najmoćnije naftne kompanije Standard Oil (danas je to Exxon Mobile).
Standard oil je tako počeo da proizvodi još jedan čudotvoran lek od nafte, koji s e prodavao sve do nedavno, a koji je kompaniji doneo fantastičnu zaradu. Radilo se o “lekovitoj” tečnoj masti  koja se koristila kao laksativ. Ovaj “lek je nastao kuvanjem sirove nafte, gde bi se onda izdvojio lakši deo ulja gore, i on je skidan. Ostajao je tako na dnu gust talog parafina, maziva i katrana.

To su u Standard oil-u pakovali u male bočice i prodavali kao tečnu mast koja je služila kao laksativ. “Medikament” je nazvan nekakvim indijanskim imenom “Nujol” (što bi se izgovaralo nju-ol), a zapravo je značio “new oil”, za razliku od “old oil”.

Preduzeće koje ga je proizvodilo nazvano je “Stanco” i nalazilo se u Nju Džersiju. I bilo je u sastavu korporacije “Standard oil”.Jedini drugi proizvod koji je pogon Stanco proizvodio u istim prostorijama bio je insekticid Flit.

U stvari između otrova i “lekova” za Rokfelere i veliki farmaceutski biznis ni danas ne postoji razlika. Za njih je korisno sve što donosi zaradu i što je ekonomično. Ako je ekonomično u istom pogonu proizvoditi i jedno i drugo – to je ok. To je kapitalizam. Sada već možete da shvatite zašto je uobičajeno da na svakom uputstvu za korišćenje nekog sintetičkog “leka” možete da pročitate i njegove neželjene efekte. Naravno, veliki broj tih sintetičkih medikamenata i danas se dobija iz nafte.

Da, baš tako. Industrijski “lekovi” sa raznim sintetičkim molekulima koji se sintetišu uz pomoć alkaloida (dobijenih iz nafte) nisu ništa drugo do razne sintetičke hemikalije, i one su za ljudski organizam uglavnom otrovi. Jači ili slabiji.  Tako su gotovo svi neželjeni efekti “lekova” upravo ČISTI SIMPTOMI TROVANJA. Sama nafta iz prirode nije otrovna.

Kako je za današnje edukovane lekare postalo sasvim normalno da takve hemikalije (koje se po prirodi nikada ne bi našle u ljudskom organizmu) propisuju kao lekovite terapije, shvatićete kasnije.

Zapravo je i “Nujol”  bio veoma štatan, jer je iz organizma uzimao minerale rastvorljive u mastima, s obzirom da je dobro poznata činjenica da mineralna ulja stvaraju omotač na crevima i sprečavaju da creva absorbuju vitaminske hranjive sastojke. Ali tehnolozi iz Stanco-a,  brže-bolje su se dosetili da u “Nujol” dodaju karotine, koji se dobro razlažu u mastima, i natopili su tako ovaj naftni talog zdravim karotinima. I Nujol je tako i reklamiran kao laksativ sa karotinom.

ZARADA OD 10 MILIJARDI DOLARA 1949. GODINE

Od jednog barela nafte, čija je cena bila dva dolara  proizvodnjom i prodajom Nujola mogla se ostvariti fantastična zarada. Tako je od  jednog barela nafte  “Stanco” mogao da, nakon njenog kuvanja, napuni 1000 bočica od jedne unce sa ovim naftnim talogom.

Drogerije su ovo kupovale na veliko po ceni od 21 centa po  bočici, a Standard oil je ova proizvodnja koštala samo jednu petinu centa. I to se zove FANTASTIČAN BIZNIS. Naročito ako imate petlju da ovo prodajete  i da vas dugoročno baš briga za zadravlje ljudi. To je bio zastrašujuće ogroman profit.

Tako se formiranjem trusta veledrogerija od 1939. do 1949.,  koji su kontrolisali Rokfeleri, polako počinjao da pravi biznis vredan 10 milijardi dolara godišnje koji je Rokfelere učinio enormno bogatom i moćnom porodicom već 1949. Samo na “lečenju kancera” danas Rokfelerov farmaceutsko-medicinski trust obrne preko 200 milijaradi dolara godišnje.

Sa ovolikim novcem Rokfeleri su mogli  da plaćaju  kongresmene, senatore i ministre zdravlja i energetike i druge političare koji su učestviovali u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti SAD. Svi oni imali bi onda jasan zadatak da pomognu u donošenju zakona i u kreiranju državne politike koja bi pomogla ovom velikom korporativnom biznisu da održava svoj profit i monopol nad “medicinskim tertmanima”.

AMERIČKI SENATOR REKLAMIRAO ROKFELEROVO KAMENO ULJE KAO LEK

Na primer, Rojal S. Kouplend je završio medicinu, ali nikada nije radio u praksi. Više je voleo politiku i novac. Tako je postao odličan kandidat za partnera u velikom Rokfelerovom medicinskom biznisu.  Čim se dokopao rukovodećeg mesta  u Američkoj medicinskoj asocijaciji (AMA), Kouplend je kao dvostruki kongresmen (biran i kao republikanac i kao demokrata)  krenuo u kampanju za mesto ministra zdravlja u državi Njujork. Sa tog mesta je krenuo i u kampanju za senatora i to zahvaljujući Rokfelerovom novcu. Tokom čitavog senatorskog mandata od 1923. do 1938. Kouplend je služio isključivo interesima Rokfelera. I naravno, kao uticajan čovek u lekarskoj branši preporučivao je “Nujol”. Za to reklamiranje radijski mikrofoni bi svakog jutra bili u njegovoj kancelariji gde je započetak uspešnog dana kao lekar preporučivao redovno jutarnje uzimanje “Nujola”. Creva bi ljudima od toga radila kao sat, bila je glavna reklamna poruka.  Za to je od Rokfelera dobijao godišnju naknadu od 75 000 dolara, što je tada bilo više nego što je bila plata američkog predsednika.

Zahvaljujući Kouplendu kao senatoru proizvođači otrovne farbe za kosu su tako dobili licencu za svoj proizvod pod uslovom da na kutijama za transport bude napisano da je otrovna… Samo koja žena gleda šta piše na velikoj kutiji u kojoj se za veleprodaju pakuju farbe? Kouplend je dozvolio i da se proizvođači sapuna izuzmu iz zakon o oporezivanju kao kozmetičkog sredstva, jer bi se oni, kako je sam tvrdio,  u protivnom kao najveći igrači na kozmetičkom tržištu  pridružili drugim kompanijama (koje nisu bile pod kontrolom Rokfelera) u borbi protiv zakona. Zato sapun nije tretiran kao kozmetičko sredstvo.
Ako je Nujol mogao da napravi 10 milijardi dolara za godinu dana, za Rokfelere je to bio odličan pokazatelj da tuce ili stotine takvih proizvoda može preplaviti tržište. Ali za taj veliki posao morala je biti stvorena mnogo jača dilerska mreža. U tu mrežu trebalo je ubaciti lekare i medicinske škole, a to znači i čitavu medicinu posebno preoblikovati. I to je bio sledeći cilj Rokfeler biznisa.

Zato je najpre osnovana Fondacija Rokfeler i krenula je njihova “filantropska” aktivnost.

Piše: Ivona Živković

Izvor: nit.co.rs