Imala sam haljinu kada sam bila dete. Crvena sa zelenom šarom, sa simpatičnim zečićem na jarmu, suknjom sa dezenom sunca, mogli biste da se okrećete zamišljajući sebe kao vilu, princezu i leptira u isto vreme. Imala sam i druge haljine, ali sam bila spremna da ovu nosim svaki dan. Da spavam u njoj. Da živim u njoj.
Išla sam u vrtić, jela trešnje i otišla na daču sa roditeljima i uopšte živela, ali moja haljina je odjednom počela da se smanjuje. Prvo su iz nje izrasli laktovi i kolena. Zatim se struk dovukao do pazuha. Dugmad su iskakala iz svojih petlji. Mama je rekla da je dosta, ipak je to već nepristojno. Posle nekog vremena, videla sam ovu haljinu na svojoj mlađoj sestri. Uzela sam je, naravno, ali mogala sam da je pričvrstim samo na vratu.
Odrastamo.
Ponekad se desi. Izrastamo iz haljina, iz veza, iz naših snova, iz ljudi, ideja o tome šta je ispravno, a šta pogrešno. Naš život prestaje da nam pristaje, kao odeća koja je preuska i nemoguća za disanje. Kao cipele, u čarapama, na koje se oslanjaju nožni prsti i nemoguće je ne samo trčati, već i samo stajati. Trudimo se da radimo sve kao i pre, ali ljudi nas gledaju zabezeknuto i ne razumeju kakvi su to čudni muškarci i žene u kratkim pantalonama. Trebalo bi da nose kape i aktovke, ali svi su kao mala deca.
Odrastamo.
Jezik kojim razgovaramo sa svetom se menja, naše reakcije se menjaju, ali ne shvatamo šta se dešava, zašto su oni koje smo smatrali najbližima prestali su da nas razumeju, jer se svim silama trudimo da se pretvaramo da sve ostaje isto, kao što je bio. A mi smo isti kakvi smo bili. Uostalom, ovo je ista haljina, i iste sandale, svidela sam vam se u njima, zašto me tretirate kao stranca. Kao stranca…
Odrastamo.
To je strašno. Veoma je bolno. Hladno je. Ponekad je to sramotno, smešno. Svlačimo svoj stari život kao preusku haljinu i ostajemo bez ičega ispred sebe. Bez svega. Od stida pokušavamo da povučemo nešto što nije naše. Ili što je sjajno. Ili čak zamišljeno, kao goli kralj iz bajke. I onda nađemo šta nam odgovara. Tako odrastamo.
Odrastamo.
Rastemo od ozlojeđenosti i rastemo do praštanja. Rastemo iz snova i prerastamo u mogućnosti. Od želje da svima ugodimo do razumevanja onoga što volimo. Od straha od odbijanja do samopoštovanja. Izrastamo iz naše senke i rastemo pa prihvatamo sebe onakvima kakvi jesmo. Odrastamo do ljudi. Do slobode. Pre profesije. Do ljubavi.
A onda bol nestaje. Ožiljci će ostati, ali bol prestaje. I tek ponekad, u mraku dugih zimskih noći, u odsjaju stakla iza kišnih kapi, u čekaonici aerodroma, vidimo nas male u odeći koja nam ne stoji. Nekad je nešto tesno, nekad je nešto veliko, ali ne moramo da ga nosimo. Do sledećeg puta, kada ponovo prerastemo sadašnjeg sebe.
