Stres je rječ koja se danas često (zlo)upotrebljava, jer upravo ovom rječju opisujemo, ali i opravdavamo većinu svojih stanja i reakcija, što nas često udaljava od nas samih.

Iza ove rječi krijemo ljutnju, bjes, osjećaj sramote, krivice, kao i sve ostale neprijatne emocije koje često I nisu društveno prihvatljive.

Sve te emocije čine da se osećamo jako loše, pa ih sebi zabranjujemo I čini nam se da je jednostavnije I bezbolnije da ih potisnemo Ili nazovemo stresom.

A šta je zapravo stres?

Stres je naša reakcija na okruženje, a neprijatne emocije koje osjećamo su upravo najbolji dokaz naše neprilagođenosti.

Kada ne ostajemo u kontaktu sa tim emocijama, već ih potiskujemo, potisnute emocije prave problem i postaju razlog depresije, anksioznosti, prvih simptoma i oboljenja.

Zato ne treba pričati o stresu na taj način, kao razlogu problema, već se baviti razlogom nastanka stresa, a to su neprijatne emocije koje nastaju kao rezultat naše nesposobnosti da se prilagodimo okruženju.

U holističkoj medicini od uvijek je bilo poznato, a savremena medicina sve češće potvrđuje, da su negativne emocije razlog nastanka velike većine oboljenja, da je sve povezano I da svaka ta negativna emocija korespondira sa određenim organom, koji ne može da izdrži taj negativni emotivni naboj, ostaje bez vitalne energije i zato i dolazi do oboljenja.

Dakle, jasno je koliko je važno biti u kontaktu sa emocijama, menjati se I prilagođavati, osobito ukoliko smo pod stresom, kako volimo reći!

Međutim, mi se najčešće opiremo svakoj promeni i vrlo smo kreativni u iznalaženju „rešenja“ da ništa bitno ne činimo, a da se ipak, bar malo osećamo bolje.

To nas svakako odvraća od rešavanja glavnog problema, pa je takvo ponašanje često razlog ulaska u razne zavisnosti kojima se pokušava vratiti životna radost i nadomjestiti energija koja nedostaje.

Zato je jako važno baviti se neprijatnim emocijama na vrijeme, imenovati emociju i suočiti se sa njom, jer kada se aktivno bavimo nekom neprijatnom emocijom, ta emocija ne predstavlja problem dok je prisutna u našoj svjesti.

Međutim, ukoliko je potisnemo, ukoliko ona potone u nesvjesno, tada postaje ozbiljna pretnja našem zdravlju.

Ili, ako nam je jednostavnije da svoje stanje opravdavamo I nazivamo stresom, onda se bar zapitati:

Zašto sam pod stresom? Šta mi ove emocije govore? Zašto se ne mogu prilagoditi trenutnoj situaciji? Šta trebam uraditi I kako razmišljati da bi se osećao bolje?

Preporucujemo da pogledate youtube kanal Sanje Došen Savatović

https://www.youtube.com/channel/UCTA_NZYDB_ir4nNVv3h4fPA/videos?view=0&shelf_id=0&sort=dd

Zašto smo nesretni, koje prepreke na putu prema sreći možemo susresti i kako ih nadići? O svim ovim temama, na jezgrovit i lucidan način moćno zbori najpoznatiji psiholog Rusije, Mikhail Labkovski:

1. Ne bojte se sreće.

Većina ljudi su odrastali u obiteljima, koje prakticiraju neuživanje u životu i gdje članovi nemaju naviku govoriti da im je dobro i da su sretni. Nesposobnost roditelja radovati se i smijati se prenosi se i na djecu, koja počinju misliti da tako funkcionira ovaj svijet. Druga greška je misliti da za sve dobro morate platiti kasnije. Mi se bojimo osjećati zadovoljstvo u životu i povezujemo to s nečim pokvarenim. 

2. Prestanite se žaliti.

Što želite, kad se žalite nekome o svojim problemima? Vi se želite žaliti, a ne riješiti probleme. To je neki kult jadikovanja – naš izum. Lakše je patiti nego živjeti sretno. Zdrava osoba će ili primiti situaciju kakva je, ili će istu promjeniti. Neurotična osoba neće ni jedno ni drugo. To se od odnosi i na fizičku bolest – dok se psihički zdrava osoba liječi od bolesti, neurotična će osoba htjeti biti bolesna, jer će na takav način imati razlog da jadikuje. To je skoro pa hobi – izmisliti sebi problem i patiti od njega.

3. Razlikujte realne probleme od izmišljenih.

Razlika između zdrave i neurotične osobe je u tome, da prva osoba brine o stvarnim problemima, dok druga pati od nepostojećih.

4. Ne pokušavajte pomagati svima oko sebe.

Želja pomoći svima okolo je uzrokovana strahom, da se vas ne može voljeti za ono sto jeste, pa kroz pomoć drugima pokušavate podići svoje samopouzdanje. Stoga, ako vas nisu zamolili da pomognete, ne dirajte te osobe, nego se posvetite onima, kojima je zapravo potrebna vaša pomoć.

5. Ne odgovarajte ako vas nisu pitali.

Kad vi riječima ili djelatnostima odgovarate na nepostavljena pitanja, pokazujete svoju uznemirenost. Jednom sam prolazio sa svojom curom kraj dućana, ona je vidjela neku haljinu i rekla mi je: “Kakva lijepa haljina!” Kad nisam ništa odgovorio, rekla mi je: “Znala sam da nisi muškarac!” Ja bih njoj kupio tu haljinu da me pitala, ali ako vi u takvoj situaciji odmah bježite platiti na blagajnu, onda ste nesigurna osoba. 

6. Razlikujte ljubav od ovisnosti.

Ljudi nikad neće napustiti ono što vole. Na primjer- pušenje. Ja sam pušio 37 godina, a zadnjih 10 godina sam pušio 3 kutije dnevno. Jedanput sam prestao pušiti, kad mi je doktor rekao da sam gotov. I to je trajalo 1 sat i 40 minuta. Prestao sam pušiti tek kad sam sebi rekao da ne volim cigarete, a ne da sam ovisan o njima. Neurotični ljudi ne mogu razlikovati ljubav i ovisnost.

7. Rutina nije uvijek loša.

Ja se bavim rutinom (čitam i predavajem) već zadnjih 37 godina i osjećam se prekrasno. Neurotične osobe ne mogu živjeti na miru, boje se da nešto neće stići napraviti, završavaju po pet fakulteta, uvijek su uznemireni, osjećaju nelagodu ako ne rade ništa.

8. Mijenjajte sebe, a ne druge.

I to se odnosi najprije na odgajanje djece. Ne možete ih prisiliti da rade nešto, ako to ne radite vi sami. Djeca usvajaju ne ono što njima govorite, već ono što radite sami i kako se odnosite prema drugima. U ovom slučaju jako je koristan savjet stjuardese: prvo stavite zračnu masku sebi, i tek onda djetetu. 

9. Lakše se odnosite prema tuđoj kritici.

Sjetite se situacije: vi sjedite u busu, ulazi stara baka. Cijeli autobus vas ljuto gleda i vi se, što je brže moguće, dižete s mjesta. Zašto to radite, kad baka nije ni tražila da to učinite? Razlog se krije u niskom samopouzdanju i strahu od osuđivanja. Eksperimentirajte- probajte ostati na mjestu, ako se ne želite dignuti, bez obzira što govore ljudi okolo, ne reagirajte uopće nikako. S vremenom ćete vidjeti, da se tuđa ocjena može ignorirati.

10. Radite samo ono što želite.

Klasičan primjer toga je situacija, kad se igrate sa svojom djecom zato što “tako treba” jer ste dobra osoba, a to znači- morate se igrati sa svojom djecom. Prestanite to raditi. Igrajte se s njima tek kad se želite se igrati, jer i oni će osjetiti da vi to radite iz osjećaja dužnosti, a ne zainteresiranosti. A osjećaj dužnosti nije ljubav. Bavite se s djecom kad želite i koliko želite jer svakako imate puno drugih obaveza.

(Izvor: momenty.org)

Sigmund Frojd je tu pojavu pre više od jednog veka nazivao „dečijom amnezijom„, nastojeći da objasni fenomen po kojem se odrasli po pravilu ne sećaju ničega pre treće godine, a ponekad čak sve do polaska u školu…

Kako je, dakle, moguće da se ne sećamo ničega iz prvih godina života, iako je nedavno Piter Heper sa Univerziteta Belfast nedvosmisleno dokazao da memoriju počinjemo da vežbamo još pre rođenja, u materici? Odnosno, ako već imamo memoriju u najranijem detinjstvu, gde i zašto su skrivena ta sećanja kasnije i postoji li način da ih izvučemo na površinu?
Prva osoba koja je na ova pitanja dala neke konkretne odgovore bio je Herman Ebinghaus, nemački psiholog iz 19. veka. Izveo je eksperiment na samom sebi, tako što je odlučio svakog dana napamet uči isti broj novih reči koje nemaju nikakvo, odnosno imaju izmišljeno značenje. Zatim bi pratio po kojoj stopi ih zaboravlja. Nakon 30 dana ispalo je da je od prvih reči uspeo da zapamti samo između dva ili tri odsto, čime je došao do obrasca po kojem nakon nekog vremena naš mozak selektuje podatke i planirano ih zaboravlja.
Međutim, sredinom 1980-ih grupa naučnika s Kembridža primetila je da se stopa zaboravljanja podatka koje su odrasli naučili kao odrasli ne poklapa s količinom uspomena koje su zaboravili iz perioda od rođenja do šeste ili sedme godine. Očigledno je u pitanju bilo nešto sasvim različito od onoga što je otkrio Ebinghaus. 

Psiholozi su ubrzo statistički obradili problem „dečije amnezije“ i utvrdili da se samo mali broj ljudi seća događaja iz perioda kada su imali dve godine ili ranije, da se neki ne sećaju ničega čak sve do osme godine, i da je prosek uzrasta od kojeg odrasli imaju sećanja oko tri i po godine. Posebno je zanimljivo ono što je psiholog Ki Vang sa Univerziteta Kornel otkrio proučavajući svoje studente.

Ispalo je da Amerikanci imaju u proseku šest meseci ranije uspomene nego Kinezi, kao i to da su američke uspomene duže, bolje opisane i upućene na sebe samog, dok su kineske sažetije i strogo se drže činjenica. Reč je o čistoj posledici kulturne tradicije u SAD-u u odnosu na Kinu, smatra Robin Fivuš sa Univerziteta Emori.
„Postoji razlika između razmišljanja ‘Tigrovi su u zoo vrtu’ i ‘Video sam tigrove u zoo vrtu, ali koliko god da su bili strašni, dobro sam se zabavio’“, objasnio je on. 

„Ako vam društvo govori da su vaše uspomene važne, onda ćete ih bolje pamtiti“, smatra Vang, a do ovog zaključka je došao razgovarajući s majkama ispitanika. Naime, naučnik je shvatio da je reč o posledici razlike između američkog i kineskog mentaliteta.
Njihova ispitivanja otkrila su i to da u proseku najdublje u detinjstvo sežu sećanja novozelandskih starosedelaca Maora, čija se kultura izuzetno snažno oslanja na gajenje sećanja na prošlost. Kao posledica, kod Maora je vrlo učestalo sećanje odraslih na doba u detinjstvu od samo dve i po godine. Samim tim jasno je da okolina, u skladu s kulturnim okruženjem, u velikoj meri utiče na motivaciju mališana da pamte ono što im se događa.

Ali, to još ne objašnjava magičnu granicu od nekoliko godina nakon rođenja. Objašnjenje za to moglo bi da se krije u tome što nakon rođenja deca, majmuni, pa čak i pacovi, još stvaraju nove neuronske veze u delu mozga koji se zove hipokampus, a koji nam služi za dugotrajno memorisanje podataka.
„Kod male dece hipokampus je vrlo nerazvijen“, kaže Džefri Fagen sa Univerziteta „Sveti Džon“. Kako se kod dece formiraju novi neuroni, hipokampus je sve kompletniji, a u onom trenutku kada je dovršen, deca su odjednom sposobna dugotrajno da pamte.
„Naša sećanja iz prethodog perioda, po svoj prilici su uskladištena negde u mozgu, na mestu koje nam je tokom vremena postalo nedostupno. Ali, to će biti krajnje teško dokazati iskustveno“, zaključio je. 

(Izvor: b92.net)

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima.

 Šta to znači trivijalno? Doslovno – opstepristupačno (od latinskog 3-via = tačka gde se susreću tri puta); obično označava plitkoći, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta. Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje. Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa centralnim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen.

 (…) Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Jednostavno da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest neophodni da bi imali o čemu da razgovara, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar I u ravni trivijalnosti. Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?

 Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, I o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može svo vreme govoriti o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi. Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male pijace gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju sa potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više pričati o sebi nego što su spremni da slušate, “varaju” te su dakle prezreni i moraju pronaći podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi. Savremeni čovek je čovek mase, visoko “socijaliziran”, ali vrlo usamljen. David Riesman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 -Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog kontakta sa drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira sa drugima. Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: “Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?”

 Pričanje postaje zavisnost. “Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih. “Slušatelj stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

 Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo čisto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt izrmeđu 2 ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno delovanje.

 Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je delovanje koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, nakon što su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju. Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani sa njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.

Ukoliko neko već ne može izbeći loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe se ne bi smeo ponašati kao da je naseo na varljivu spoljašnjost – suprotnom će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebao govoriti lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih uveri kako je slep. Veliki filozof iz dvanaestog veka Moses Maimonides izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: “Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li te prisiliti da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju. “

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima “asocijalno” ili “iracionalno”, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava. Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se “objasni”, što obično podrazumeva da objašnjenje treba biti “shvaćeno”, to jest “odobreno” .

Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

 Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being)