Zglob ramena čine kost nadlaktice i lopatična kost. Zglobna površina kosti nadlaktice je konveksna, zaobljena dok je zglobna površina lopatične kosti konkavna odnosno udubljena. Glavu kosti nadlaktice i čašicu lopatične kosti okružuju i vezuju ligamenti koji daju čvrstinu i drže zglob ramena na mestu.

Rame je izuzetno pokretljiv zglob i mora biti dobro kontrolisan od strane mišića i ligamenata koji okružuju zglob. Zamor, pretreniranost, loša tehika zamaha, loša gipkost, ranije povrede zgloba…sve su ovo uzroci koji mogu dovesti do oštećenja čašice zgloba, burzitisa, oštećenja kapsule ramena, hrskavice i slično.

U strukturi zgloba ramena postoje dve velike sluzne kese (burze) u ramenu koje olakšavaju pokrete okolnih mišića i smanjuju trenje:

• Subakromijalna
• Subdeltoidna.

Burze

One su u neposrednom kontaktu sa rotatornim omotačem i kod nekih povreda ili mikrotrauma može doći do iritacija tih burzi. Iz za sada nepoznatih razloga u tkivu rotatornog omotača ramena može da dodje do stvaranja naslaga kalcijumovih soli. Te naslage pogoršavaju zapaljenje burze tj. burzitis ramena. Kalcifikat može lako da se otkrije radiografijom (RTG).

Simptomi

Simptomi su: u akutnom stadijumu veoma jaki bolovi spontano, u mirovanju i u toku noći. Aktivni i pasivni pokreti ramena su veoma bolni i ograničeni, a često postoji i otok ispod akromiona.

Ako se ne leči na vreme, dolazi do hroničnog stadijuma sa fibroziranjem i zadebljanjem zidova burze i praktično dolazi do stvaranje čvrste capsule.

Lečenje

Kalcifikat ramena se može lečiti sa svim klasičim fizikalnim procedurama (kineziterapija, laseroterapija, elektroterapija, ultrazvučna terapija itd ) koje uglavnom daju nedovoljne i slabije rezultate naročito kod upornih i ozbiljnijih kalcifikata.Takođe i burzitis ramena se može tretirati fizikalnom terapijom ali uglavnom bezuspešno.

Zato je kod kod upornih kalcifikata u ramenu a i burzitisa ramena indikovana terapija radijalnim udarnim talasima – Shock Wave (ESWT) koja jedina daje odlične rezultate i u potpunosti „topi“ i otklanja sve naslage kalcifikata ramena.
Na taj način ova terapija i regeneriše okolne strukture ramene regije i pacijent se rešava nesnosnih bolova zauvek.
Najbolji rezultati lečanja povreda ramena se dobijaju terapijom novijeg datuma – Shock Wave terapijom radijlanim udarnim talsima.

Shockwave – terapija radijalnim udarnim talasima je moderan i visoko efektivan metod lečenja povreda i bolova. Shockwave termin se odnosi na pulsiranje mehaničkog pritiska koji se širi kao talas u sredini; oni su čujni visoko energetsko zvučni talasi.

Shockmaster je izvanredan za pacijente sa hroničnim bolom i on je apsolutno brilijantna inovacija.
Ubrzava proces ozdravljenja aktivacijom snage isceljenja organizma pacijenta. Stimuliše metabolizam i poboljšava krvnu cirkulaciju.

Oštećeno tkivo se postepeno regeneriše i zaceljuje. Stimuliše metabolizam i poboljšava krvnu cirkulaciju.

Kao i elektomiostimulacija tj Kompjutersko jačanje mišića koje je neophodno zbog slabljenja i atroifije mišića ramene regije usled bolnosti i smanjenog korišćenja ramena. Sastoji se od nekoliko vrsta kompjutera u zavisnosti koja mišićna grupa treba da se ojača do čak 70-90%.

Kompjutersko jačanje oslabljenih mišića daje odlične rezultate kod:

• Nakon povrede, imobilizacije i duže neaktivnosti.
• Za snažno jačanje kompletne muskulature bez gubljenja vremena u fitness centrima.
• Brzi i vidljivi rezultati već posle nekoliko tretmana.
• Bez ikakvog napora i naprezanja, kompjuter vežba umesto Vas.

Izvor: drgaletic.rs

Bruceloza je zarazna bolest izazvana jednom od tri vrste Brucella koje se identifikuju po jednoj od tri životinjske vrste: Brucella abortus (krava), Br. suis (svinja) i Br. melitensis (koza). Ljudi oboljevaju putem direktnog kontakta sa zaraženim životinjama ili njihovim sekretima i ekskretima. Klice prodiru u organizam čoveka kroz male ogrebotine (abrazije) na koži ili ingestijom sveže kontaminiranog, nepasterizovanog mleka i mlečnih proizvoda. Bolest se retko prenosi s čoveka na čoveka. Bruceloza je prvenstveno profesionalna bolest i kao takva javlja se najčešće kod osoba koje rukuju sa mesom, farmera, odgajivača stoke i veterinara. Deca su otpornija na brucelozu nego odrasli. Inkubacioni period varira ali u proseku obično iznosi od 5 do 20 dana. Ponekad međutim, od momenta izlaganja infekciji i prodiranja klica u organizam do pojave simptoma bolesti može proći latentni period koji može trajati i po nekoliko meseci. U nekim slučajevima bolest ima hroničan tok i može trajati nekoliko godina.

Klinički nalaz

1. Simptomi i znaci: početak bolesti može da bude akutan i nagao sa drhtavicom, temperaturom i znojenjem po čemu se ne može razlikovati od mnogih drugih akutnih febrilnih stanja. U brojnim slučajevima međutim, bolest počinje podmuklo tako da se bolesnik tek posle nekoliko nedelja obraća lekaru za savet zbog neodređenih simptoma od kojih se najčešće navode slabost i jako zamaranje i iscrpljenost pri najmanjim fizičkim naporima. U daljem toku razvijaju se ostali simptomi kao što su glavobolja, bolovi u trbuhu praćeni anoreksijom i zatvorom i artralgije praćene ponekad periartikularnim otokom ali bez lokalnog crvenila i toplote. Temperatura može pokazivati septični, undulantni tip krivulje ili je po tipu kontinue. Ređe, ona je neznatno povišena ili čak i normalna. U tipičnim slučajevima međutim, koji se znatno češće sreću temperatura je intermitentnog karaktera i obično joj prethodi osećaj jeze s drhtavicom. Obično se povećava i dostiže maksimum u večernjim časovima a zatim se preko noći, uporedo sa znojenjem snižava i dostiže najniže vrednosti u ranim jutarnjim časovima. Kod hroničnih oblika bolesti temperatura može pokazivati indulantni tip krivulje sa relativno normalnim vrednostima u intervalima između akutnih ataka. Pored undulantnog tipa temperature, bolesnici sa hroničnom brucelozom mogu pokazivati simptome emocionalne labilnosti i razdražljivosti praćenih gubitkom telesne težine. Ovi simptomi mogu se stalno održavati i po nekoliko godina ili se javljaju s vremena na vreme u vidu intermitentnih ataka.

Promene koje se nalaze pri objektivnom pregledu obično su minimalne. U oko 50% bolesnika postoji uvećanje perifernih limfnih žlezda i splenomegalija. Ređe se sreće hepatomegalija.

1. Laboratorijski nalazi: ukupan broj leukocita u perifernoj krvi je obično normalan ili smanjen dok diferencijalna leukocitarna formula pokazuje najčešće relativnu ili apsolutnu limfocitozu. Uzročne klice mogu se izolovati iz krvi, likvora, mokraće i tkiva. Međutim, ovi testovi iako značajni nemaju veliku dijagnostičku vrednost s obzirom da njihovo izvođenje može biti skopčano sa teškoćama. Zbog toga a i iz drugih razloga aglutinacioni test ima najveći dijagnostički značaj i predstavlja dijagnostički postupak koji se najčešće koristi za verifikaciju bruceloze. U tom smislu titar aglutinina veći od 1:100 govori za dijagnozu bruceloze. Kao i u slučaju trbušnog tifusa tako i ovde, porast titra aglutinina ima veći dijagnostički značaj od apsolutnih vrednosti jednog titra. Razni intradermalni kožni testovi nemaju dijagnostički značaj u akutnoj fazi bolesti zbog toga se i ne preporučuju u svakodnevnoj rutinskoj praksi.

Diferencijalna dijagnoza

Brucelozu treba razlikovati od drugih akutnih febrilnih bolesti od kojih su diferencijalno dijagnostički najvažnije tularemija, Q-groznica i trbušni tifus. U slučaju hronične bruceloze postoji sličnost sa Hodgkin-ovom bolešću, tuberkulozom i malarijom. Isto tako hronični oblici često se mogu zameniti sa psihoneurozom.

Komplikacije

Najčešće komplikacije su razne koštane i zglobne lezije kao što su spondilitis i gnojni artritis koji zahvata obično jedan zglob. Česte komplikacije su i subakutni bakterijski endokarditis, encefalitis i meningitis. U redekomplikacije spadaju pneumonija sa pleuralnim izlivom, hepatitis i holecistitis. Što se tiče abortusa i prevemenih porođaja, njihov procenat u bolesnica sa brucelozom nije ništa veći nego kod drugih akutnih bakterijskih bolesti.

Zaštita

Zaštitne mere obuhvataju uništavanje prirodnih rezervoara (zaraženih domaćih životinja), imunizaciju domaćih životinja osetljivih prema Brucellama i pasterizaciju mleka i mlečnih proizvoda.

Lečenje

1. Specifično lečenje: (1) kombinovanodavanje streptomicina 1 gram dnevno i.m. i jednog od tetraciklinskih preparata u dozi od 2 grama dnevno peroralno, predstavlja metodizbora u lečenju bruceloze. (2) Tetraciklinski preparati. Prvog dana lečenja daje se jedna doza od 50 mg peroralno; drugog dana dve doze (na 12 časova) od po 50 mg i trećeg dana tri doze (na 8 časova) po 50 mg. Počev od četvrtog dana lek se daje u standardnim dozama od 0,5 grama na svakih 6 časova i u toj dozi nastavi se sa davanjem dve do tri nedelje (u početku lečenja daju se male doze kako bi se izbegla Herxheimer-ova reakcija). (3) Hloramfenikol (Chloromvcetin) 60 mg/l kg peroralno u početku a zatim 0,25 grama na svaka 3 sata sve do normalizovanja temperature.

2. Opšte mere: za vreme akutnog febrilnog stadijuma bolesti, bolesnik treba da je u postelji. Za to vreme sprovodi se ishrana uz dopunsko uzimanje velikih doza vitamina.

Prognoza.

U jednom malom procentu slučajeva bruceloza ostaje godinama aktivna manifestujući se u vidu intermitentnih febrilnih epizoda. Oko 75% bolesnika ozdravi u toku 3-6 meseci dok se u nešto preko 20% posle godine dana javljaju rezidualni simptomi. Uvođenje i primena odgovarajućeg lečenja znatno su skratili prirodni tok bolesti.

Smrtni ishod je redak, kako kod akutnog tako i hroničnog oblika. Kod ozdravelih osoba česta je pojava reziduelne psihoneuroze.

Izvor: medicina.rs

Bolesti usana su jako rasprostranjene: od običnih ispucalih usana i žvala do znatno ređih prekanceroznih stanja.

Heilitis može da se javi kao samostalna bolest ili kao simptom u okviru težih bolesti. Posledica je pučenja, grickanja usana, nedostatka B vitamina, malokrvnosti, šećerne bolesti, infekcija…

Ispucale usne

Ispucale usne (ljuspasti heilitis, cheiilitiis exfoliativa) su najčešća bolest usana. Zahvata uglavnom donju usnu. Posledica je loših navika, kao što su pušenje i grickanje usana. Znatno doprinose nedostatak B vitamina, kao i delovanje sunca i vetra.

Gornji sloj rumenog dela se ljuska. Bolesnik oseća neprijatno peckanje i sušenje usana. To ga tera da ih liže, što još više pogoršava stanje. Ovaj oblik heilitisa može da bude otporan na lečenje. Ono se sastoji u zaštiti usana mastima (borogal, grožđana mast) koje ujedno smanjuju osećaj suvoće.

Sunčani heilitis

Sunčani heilitis (cheilitis solaris) nastaje pod uticajem sunčevog zračenja, posebno ako je vazduh suv, duva suv vetar ili postoji peščana prašina. Javlja se u toplijem delu godine. Češće se javlja kod muškaraca, posebno kod radnika izloženih suncu.

U akutnom sunčanom heilitisu na usnama se javljaju plihovi, čijim prskanjem nastaju rane pokrivene žućkastom krastom. Promene su jako bolne. U hroničnom obliku koji je znatno češći tegobe su blaže, ranice su znatno manje. Dominira stvaranje i otpadanje ljuskica iza kojih ostaju ožiljci u vidu belih linija.

Kod osoba sklonih ovom oboljenju bolest se javlja u mladosti i ponavlja se svakog leta. Bolesnik treba da izbegava sunce i više puta dnevno da maže kremu sa Salolom.

Alergijski heilitis

Alergijski heilitis je uglavnom bolest mladih žena. Posledica je alergije na neki saatojak karmina, veoma retko na delove proteze. Odjednom se javlja otok i crvenilo obe usne. Žena oseća pečenje usana. Mogu da se jave plikovi. Njihovim pucanjem nastaju bolne rane. Potrebno je da se odmah skine karmin i namaže antihistaminska mast.

Klimakterični heilitis

Kod žena u klimakterijumu, zbog manjka ženskih polnih hormona, sluzokoža usana je suva i lako puca. Usne izgledaju slično kao kod običnog ljuskastog heilitisa. Žena oseća suvoću usana i teško ih pokreće. Osećaj suvoće se smanjuje korišćenjem neutralnih masti.

Heilitis uglova usana

Heilitis uglova usana (cheilitis angularis) su obične žvale, čijoj pojavi pogoduje nedostatak vitamina B9 i B12, infekcija candidom albikans, bakterijama (stafilokoke), povrede tokom stomatoloških intervencija. Kod starijih heilitis može da bude posledica niskog zagrižaja zbog nedostatka zuba, atrofije mišića ili loše urađene zubne proteze.

Najpre se javlja crvenilo u uglovima usana, obično obostrano. Crvenilo se širi i od uglova usana prema koži se javljaju bolne pukotine, ponekad pokrivene krvavim krastama.

Bolesnik oseća peckanje u uglovima usana i bol pri žvakanju i govoru. Ovo stanje traje dok se ne ukloni njegov uzrok, a to je neretko godinama. U slučaju infekcije bakterijama koriste se antibiotske masti, kod infekcije gljivicama antimikotici u obliku masti.

Žlezdani heilitis

Ovo je bolest nepoznatog uzroka. Primećeno je da se u pojedinim porodicama češće javlja. Uvećane su sitne pljuvačne žlezde u sluzokoži usana. To je najizraženije na sredini donje usne. Obe usne su uvećane i bolne. Bol se pojačava pri govoru i jelu. Leči se antibiotskim mastima, ponekad rendgenskim zračenjem. Antibiotik može da se aplikuje i elektroforezom.

Granulomatozni heilitis

Granulomatozni heilitis je hronična bolest nepoznatog uzroka. Postoji mogućnost da na pojavu bolesti utiče infekcija ili alergija. Bolest se ispoljava tvrdim, bezbolnim, elastičnim otokom donje, ređe gornje usne.Ponekad su uvećane vratne limfne žlezde. Bolest može da se javi samostalno ili u okviru Melkersson-Rosenthal -ovog sindroma.

Bolest se teško leči. Primenjuju se sistemski kortikosteroidi (tj. u obliku tableta). U slučajevima otpornim na lečenje usna može da se smanji hiruškim putem.

Farmerska usta

Aktinički heilitis (Cheilitis actinica) se često naziva farmerska usta jer se najčešće javlja kod poljoprivrednika koji dosta vremena provode na suncu. Aktinički heilitis je prekancerozno stanje. Promene se javljaju uglavnom na donjoj usni, jer je ona izloženija suncu. Sluzokoža usne je najpre crvena, suva i ljuska se. Čovek oseća stalnu suvoću. Usne ponekad otiču. Kasnije sluzokoža postaje beličasta (promena se zove keratoza), gubi se oštra granica između rumenog dela i kože. Linije na usnama postaju jako izražene.

Dok su ostali oblici heilitisa više neprijatni nego opasni, nelečen aktinički heilitis može da dovede do karcinoma. To se češće javlja kod osoba koje puše, imaju lošu higijenu usne duplje ili imaju stalnu iritaciju usana npr. loše urađenom protezom. Komplikacija se sprečava korišćenjem zaštitnih krema.

Autor Dr Gordana Grujić

Izvor: porodicnilekar.net

U prirodi, svuda oko nas, pa čak i u digestivnom traktu ljudi i domaćih životinja nalaze se bakterije clostridium vrste. Mnoge od njih su saprofitne ali postoje i one koje su patogene. Među patogene spadaju uzročnici: botulizma, pseudomembranoznog kolitisa, tetanusa i gasne gangrene.

Za sanitarnu mikrobiologiju veliki značaj ima Clostridium botulinum.

CLOSTRIDIUM BOTULINUM je anaerobna sporogena bakterija veoma rasprostranjena u zemljištu na biljkama, a povremeno se nalazi i u izmetu životinja i ljudi. Razmnožava se u spoljašnjoj sredini, dok se u crevima ljudi i životinja ne razmnožava, (spore prolaze kroz digestivni trakt, a da pri tome ne prouzrokuju oboljenje).
Spore ove bakterije su veoma otporne, preživljavaju na temperaturi od 100º C nekoliko časova(3h-5h.).
Toksin se stvara u toku razmnožavanja bakterija, a zatim se hranom unosi u organizam gde izaziva intoksikaciju.
Na osnovu ovoga uviđamo da botulizam nastaje unošenjem hrane u kojoj se C. botulinum razmnožavao i u koju je izlučio toksin. Najčešće je to vakumirana ili konzervirana alkalna hrana koja se jede nekuvana. Tu spore nesmetano klijaju, a anaerobni uslovi omogućavaju, razmnožavanje vegetativnih oblika bakterija i stvaranje toksina.
S obzirom da su klostridije dosta zastupljene u prirodi, česte su kontaminacije voća i povrća sporama ovih bakterija. Stoga, prilikom neadekvatnog konzerviranja voća i povrća može doći do prelaska spora u vegetativne oblike i razmnožavanja bakterija sa produkcijom toksina. Ovo se češće događa u toku konzerviranja namirnica u individualnim domaćinstvima, a ređe u industrijskoj proizvodnji.
Naročito se može naći u konzerviranom mahunastom povrću, paprici, maslinkama, kukuruzu, gljivama, dimljenoj ribi, svežoj ribi koja se čuva u vakumiranoj plastičnoj ambalaži, zatim u kobasicama, šunkama i raznim vrstama sireva. Hrana u kojoj se nalazi toksin može biti bez promene, ali mogu se javiti i promene u vidu kvara sa neprijatnim mirisom, a kod konzervi može da se javi tzv. ,,naduvavanje” konzervi.
U namirnicama koje se industrijski konzerviraju smanjuje se rizik od mogućnosti pojava trovanja većih razmera (epidemija), zbog strožijih pravila konzerviranja i redovnih mikrobioloških analiza sirovina i gotovih proizvoda.
Da bi se sprečilo nastajanje trovanja, najbolje je hranu pripremljenu u domaćinstvima pre upotrebe termički tretirati duže od 20 minuta, pošto se toksin uništava temperaturom od 100º C za 20 minuta.

LABORATORIJSKA DIJAGNOSTIKA

Na Odeljenju sanitarne mikrobiologije, u rutinskoj kontroli mikrobiološke ispravnosti namirnica, vrši se dokazivanje prisustva sulfitoredukujućih klostridija, a ne prisustva toksina ovih bakterija.
Analiza traje od 3 do 5 dana. Metoda i podloge koje se koriste prilikom dokazivanja ovih bakterija propisane su Pravilnikom o metodama vršenja mikrobioloških analiza i superanaliza životnih namirnica.

Autor: dr vet.med.Višnja Predolac, specijalista mikrobiologije sa parazitologijom

AFTE se relativno često javljaju u ustima. Smatra se da svaki peti čovek boluje od aftoznih lezija. To su bolne promene pravilnog oblika, žućkaste boje, ograničene crvenim prstenom koje se pojavljuju u nepravilnim vremenskim razmacima. Uzroci nastanka su mnogobrojni: nasleđe, povrede, hormonski poremećaji, pušenje, bakterije i virusi, nedostatak gvožđa, pad imuniteta… Ove promene su veoma neprijatne i bolne pa otežavaju normalno funkcionisanje. Lečenje danas podrazumeva i primenu diodnih lasera kojima se u jednoj poseti one potpuno otklanjaju.  

Kada se ljudi žale na određene zdravstvene tegobe u stvari se žale na određeni organ, ne razmišljajući o tome da je on oboleo zbog poremećaja određenih hormona na čije stvaranje i lučenje utiču endokrine, odnosno žlezde sa unutrašnjim lučenjem. A upravo one su te koje utiču na rad gotovo svih ćelija, organa i sistema u ljudskom organizmu.

Kako hormoni u ljudskom organizmu rade objašnjava profesor dr Miloš Žarković iz Instituta za endokrinologiju Kliničkog centra Srbije i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu.

• Da bismo razumeli rad hormona, prethodno je neophodno da se razume funkcija endokrinog sistema. Jednostavnim jezikom rečeno, endokrini sistem predstavlja komunikaciju između ćelija poput radio-veze. Hormoni na čije stvaranje i lučenje endokrini sistem utiče, pokreću mehanizam u ćelijama na mestu receptora, odnosno prijemnika informacija. Pri tom, postoji jedna grupa žlezda sa unutrašnjim lučenjem koja je direktno kontrolisana od mozga, i druga grupa koja radi na autonoman način ne remeteći postojeći sklad u organizmu.

  Koje žlezde sa unutrašnjim lučenjem kontroliše mozak?

  – Kada je reč o ovim žlezdama treba poći od hipotalamusa, smeštenom u nižem centralnom delu mozga, koji svojim hormonima deluje na vrlo važnu, sveobuhvatnu žlezdu – hipofizu. Osim što šalju signale u hipofizu o aktiviranju ili deaktiviranju određenih hormona u njoj, hormoni hipotalamusa utiču i na osećaj zadovoljstva, besa, gladi, žeđi, stida, pa čak i seksualnog uzbuđenja.

• A hipofiza?

• – Hipofiza luči određene hormone i kontroliše druge žlezde sa unutrašnjim lučenjem, između kojih štitastu, nadbubreg i polne žlezde. Među hormonima koje luči značajni su hormon rasta, prolaktin koji podstiče lučenje mleka, antidiurezni hormon, koji kontroliše promet vode u organizmu i oksitocin, koji pojačava kontrakcije tokom porođaja. Tu su i adenokortikotropni hormon (ACTH), koji kontroliše rad nadbubrežne žlezde, tireotropni (TSH), odgovoran za kontrolu rada tiroidne žlezde, kao i folikostimulirajući i luteotropni, koji kontrolišu rad polnih žlezda.

  Šta se dešava kada dođe do poremećaja rada hipofize?

  – U takvim slučajevima funkcija hipofize može da bude snižena ili povišena. Snižena nastaje kao posledica traume mozga, ali i kao posledica infekcije ili tumora. U svakom slučaju, ako nije u mogućnosti da radi, određena ciljna žlezda, za koju je hipofiza odgovorna, trpi i propada, a ukoliko se ne reaguje odgovarajućom terapijom, može da dođe i do smrtnog ishoda.

• A ako dođe do pojačanog rada hipofize?

• – Hiperprodukcija hormona najčešće je posledica tumora hipofize, koja može da se ispolji gubitkom vida. Kušingova bolest nastaje kao posledica nekontrolisanog lučenja ACTH hormona, a zbog pojačanog lučenja kortizola javlja se gojaznost, sa karakterističnim velikim trbuhom i tankim nogama (“krompir sa dve čačkalice”), jer se gubi mišićna masa. Koža kod ovakvih osoba je tanka kao pergament, suva, sa strijama i puca. Ljubičaste je boje sa defektom potkožnog tkiva, na kojoj pod pritiskom ostaju rupe. Lice je rumeno i u vidu polumeseca, dok se na leđima ispod potiljka, usled naslaga stvara “bivolja grba”. Višak kortizola dovodi i do pojave dijabetesa i hipertenzije, javlja se osetljivost na infekcije, jer kortizol deluje na pad imuniteta, ali i na pojavu psihičkih problema, koji se ispoljavaju u vidu depresije, šizofrenije, paranoje.

  A štitasta žlezda i njeni hormoni?

  – Štitasta žlezda luči hormon tiroksin i pretvara jod iz hrane u hormone koji regulišu rast i metabolizam. Tiroksin je važan za normalan razvoj mozga i druge bitne metaboličke procese. Osoba sa smanjenom funkcijom štitne žlezde je konstantno umorna, zimogrožljiva, sklona gojenju i gubitku kose. Kod povećanog lučenja dolazi do gubitka telesne težine, drhtanja ruku, lupanja srca, preznojavanja, osećaja vrućine. Ove simptome prati i poremećaj raspoloženja sa čestim promenama, pri čemu je osoba uglavnom nervozna i pati od nesanice. Grejvs- Bazedovljeva bolest je tipičan primer ovog poremećaja. Zahvata oči i utiče na njihovu funkciju.

  HORMONI KORE NADBUBREGA

• Kora nadbubrega luči tri vrste hormona, važnih i za žene i za muškarce. Glikokortinoidi (kortizol) regulišu metabolizam ugljenih hidrata, belančevina i masti, kao i niz drugih složenih procesa. Mineralkortikoidi regulišu kalijum, natrijum i krvni pritisak. Nisu pod kontrolom hipofize, već su pod uticajem renina, hormona koji luči bubreg. Muški polni hormoni nadbubrega, odnosno testosteron ima podjednaku važnost i za žene i muškarce. Ukoliko ga nema daje se zbog snage, seksualne funkcije i kostiju.

  VIŠAK PROLAKTINA

• Usled tumora hipofize dolazi do lučenja viška prolaktina, a manjka gonadotropnih hormona, što za posledicu može da ima izostanak menstruacije i mleka kod dojilja. Ukoliko se ovaj poremećaj javi kod muškarca, dolazi do problema sa potencijom. Na sreću, poremećaj se uspešno leči određenim lekovima, bez uključivanja citostatika.

  PARAŠTITASTE ŽLEZDE

• Paraštitaste žlezde, kojih ima četiri, izuzetno su važne, jer zajedno sa vitaminom D regulišu metabolizam kalcijuma. Luče paratiroidni hormon (PTH) koji deluje na nivou creva, kostiju i bubrega. Ako ga ima u većoj količini nego što je normalno, može doći do izlučivanja više kalcijuma, stvaranja kamena u bubregu i bola u trbuhu. Ako paratiroidnog hormona nema u dovoljnoj količini dolazi do hipokalcemije praćene grčevima u šakama sa skupljenim prstima. Ovaj poremećaj može da se reši samo uz vitamin D, koga najviše ima u ribi i jajima, a u koži se sintetiše i na suncu. Vitamin D nije važan samo za održavanje nivoa kalcijuma, već i za nervni i imuni sistem.

Izvor: novosti.rs