“Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini!

Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza.

A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.”

Vladeta Jerotić

U knjizi „Uzgredna razmišljanja” kroz temu „Kako žena i muž kvare brak”, Vladeta Jerotić objašnjava razloge kraha brakova sa kojima se u praksi, kao bračni terapeut, najviše susreo, prenosi Zelena učiteljica.

Razloge je podelio u sledeće grupe:

1. Ljubav između muškarca i žene obično počinje zaljubljenošću koja nikada ne prelazi u ljubav.

2. Muž napušta ženu kada shvati da je više ne voli.

3. Muž napušta ženu jer je tip „patološkog Don Žuana“ (zavodnika) koji menja žene, nesvesno se okrećući njima, najčešće iz kompleksa prema majci, usled raznih traumatskih događaja iz detinjstva.

4. Vekovni patrijarhalni tip Srpkinje imao je jedan prevashodni cilj – udati se i roditi decu. Zanemarena je složena i važna erotičko-seksualna strana bračnih odnosa.

5. Nastavljajući priču o konzervativnim Srpkinjama posle višegodišnjeg braka sa decom, žena ili potpuno odbija seksualne odnose ili ih mrzovoljno izvodi bez ličnog učešća.

6. Prirodna pažnja žene ili majke prema novorođenom detetu prvih godinu-dve pretvara se u dugoročnu preferenciju deteta u odnosu na muža. Muškarci postaju ljubomorni na decu, pa traže povoljnijeg partnera za bračnu ili vanbračnu vezu.

7. „Kastrirani tip žene“ slična muškom Don Žuanu, ona se nesvesno posvećuje muškarcu ucenjujući ga ili odbijajući ili se pretvarajući da je udata. Slično osvetoljubivom muškarcu, ova vrsta žene je nesvesno odana ocu zbog traumatskih događaja iz detinjstva.

8. Ženska seksualnost je slabija od muške seksualne želje, kraćeg je veka, u najboljem slučaju traje do menopauze, nakon čega počinje da dominira muški hormon, uz odgovarajuće promene u ponašanju žene.

9. Postoji, srećom, ređi tip žena za koje je svaki seksualni čin nešto ružno, sramno i odvratno. Takva žena, čak i kada to krije od svog muža, nije u stanju da dugo sakrije takav nedostatak.

10. Postoji tip žene koja želi da dominira u braku i na mnogo načina, kada se muž ozbiljno suprotstavi ovakvom ponašanju žene, ona ne može da promeni ovu osobinu, on je napušta.

11. Iz raznih razloga, neuspeli prvi brak (posebno rani brak) zamenjuje se uspešnim i trajnim drugim brakom. Muž ili žena koje su sazreli dostižu uspešnu individuaciju, pa traže zrelijeg partnera u drugom braku. Ako žena nije sazrela tokom braka, a muž jeste, ili obrnuto, zreli partner nema više potrebe za simbiozom, pa odvajanje ili razvod.

Kako muž upropasti svoju ženu? Najčešći načini su ovi: 1. Uporno svesno ili nesvesno potcenjuje žene, to je posebno česta pojava u balkanskoj, srpskoj sredini. Za takve muževe žena je cenjena sve dok može da rađa, brine o deci i kući, dok mužu u potpunosti služi u svim njegovim zahtevima, dok je psihički i fizički zdrava.

2. Muž koji je potekao iz oštećene porodice, iz raspadnutog braka roditelja (ako je jedan od roditelja bio alkoholičar, psihički izmenjen na razne patološke načine i sl.) nesvesno prenosi sopstvenu proživljenu traumu iz detinjstva u brak, ponašajući se slično bolesnom roditelju.

3. Muž, zbog nerazjašnjene i nesvesne Edipove situacije iz sopstvene porodice, prenosi patologiju odnosa sa majke na ženu, obožavajući je. Ovo smo već spomenuli kao tip Don Žuana, on se ponekad ponaša pasivno ili ravnodušno prema ženi kako bi izbegao sukobe.

4. Svesne ili nesvesne homoseksualne sklonosti muža u braku, dovode do bržeg ili sporijeg otuđenja partnera, pri čemu žena koja još uvek voli takvog muža ulazi u depresivno stanje koje zahteva lečenje. Deca rođena u takvom braku ne poboljšavaju bračni kontakt.

5. Kada je muž slabo moćan ili polno nemoćan u braku, bilo da je stupio u brak ili je postao takav u braku.

6. Po rođenju deteta muž postaje patološki ljubomoran i na ženu i na dete (naročito ako je u pitanju muško dete), iako mu žena nije dala razlog da se tako ponaša.

7. Muž je na neurotičan ili psihotičan način ljubomoran na ženu u braku bez pravog razloga. Obično odbija predloženi tretman, grdi ženu na razne načine, mučeći je fizički i psihički, dešava se da ovakva patološka ljubomora na kraju ubije ženu.

8. Fenomen „upletenih rogova” proizašao je iz fotografije u stranom časopisu na kojoj su prikazana dva jelena koji su se u međusobnoj borbi toliko zapleli u rogove da su pali mrtvi, ne mogavši da se raspetljaju. Jerotić navodi da je video mnogo propalih, nesrećnih brakova koji se ni po koju cenu ne raspadaju, mučeći jedni druge do smrti, prvo jednog, a često posle kratkog vremena i drugog partnera.

On u knjizi kaže: „Međutim, ne gubimo nadu. Bračna savetovališta danas imaju pune ruke posla i često uspešno obavljaju svoj plemeniti, profesionalni i duhovni zadatak. Sve se u životu može popraviti, izlečiti ili izlečiti, zašto ne bi i neki brak, pod uslovom da se u njemu ne ugasi plamen ljubavi i duhovnosti”.

“Čovek nema većeg neprijatelja od samog sebe. Čovek traži na prinudan način i u strahu od sebe samog neprijatelje van sebe da bi mu bilo lakše da sopstveno Zlo projicira na nekog drugog.

Ali, kada ostane jednom sam sa sobom, moraće da se razračuna sa sobom. U samoći on to mora da učini, u potpunoj samoći, jer će tek tada primetiti da nije sâm i da nikada nije bio sâm.

Razgovor sa samim sobom uvek je bio razgovor sa Ti, dijalog. Zar i dete najpre ne kaže Ti, pa tek onda Ja!

Tada, uistinu, počinje prava individuacija, i iz te strašne unutarnje borbe sa Zlom u sebi, ma otkuda to Zlo dolazilo, dolazi sloboda i iz slobode odlučivanje i iz odlučivanja odgovornost i sa odgovornošću ozarenost što znači početak ne nadčoveka, nego Čoveka.”

Vladeta Jerotić

Izvor: zelenaucionica.com

Prof. dr Vladeta Jerotić je u impozantnoj karijeri održao veliki broj javnih predavanja i tribina. Mnoge od njih ticale su se emotivnog i seksualnog života.

Za prof. dr Jerotića nisu postojale tabu teme. O svemu je govorio veoma otvoreno.

Na jednoj tribini izneo je jedan stav koji je izazvao različite, dosta burne reakcije.

– Pametna žena, koja i jeste pametnija i inteligentnija od muža, nikad to ne pokazuje, time i jeste pametna. U tome i jeste njena pamet. Nikad to ne pokaže.

Nisu izostali ni komentari na ovakav stav:

– Balkanski muškarci, da im žena bude pametnija od njih, kad i jeste pametnija, ne mogu to da podnesu.

– Žene, nemojte nikada misliti da treba sebe da ponižavate zbog nesigurnog čoveka. Koliko dugo moramo dvoriti fragilnom egu? Pronađi čoveka koji će uživati u tvojoj svetlosti, a ne onaj koji treba da to uništi.

– Muško koje ne može da podnese da je njegova vlastita žena u nečemu dobra kao on ili čak i bolja, po meni ne da nije muško nego nije ni odraslo čeljade.

“Kada se nađe u krizi, čovek, skoro po pravilu, naslućuje dva načina kako da izađe iz krize.

Jedan je način da iz nje što pre pobegne, izbegavajući po svaku cenu da sagleda i uzrok i posledice krize. Ovaj način je, nažalost, najčešći, ali sa posledicama koje su nedogledne i često tragične.

Drugi način, kome je svaki čovek u krizi takođe intimno sklon jeste da kroz razjašnjenje uzroka i očišćujuću patnju doživi nešto novo što ga može učiniti zrelijim, celovitijim, boljim kao čoveka.

Tačno je da svaki čovek beži od patnje i bola, ali još je više tačno da je čovek biće patnje i bola od kojih nijedan čovek ne može da pobegne. Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom. Da li će da ih negira i porekne, da li će da ih proglasi besmislenim ili će u svakoj ozbiljnijoj krizi videti opomenu i šansu za svoje sazrevanje?”

Kada psihosomatska medicina našeg vremena objavljuje da u svakoj bolesti, pored otkrivenog ili neotkrivenog fizičkog uzročnika, deluje i psihički činilac, pošto organizam dela kao psihičko jedinstvo, onda ovakvo tvrđenje nailazi na više ili manje opšte razumevanje i kod nestručnjaka i kod stručnjaka u oblasti medicine. Kada se, međutim, ovakva postavka psihosomatske medicine prenese i na neku konkretnu bolest, na primer na tuberkulozu ili rak, pa se pretpostavi, nekad sa više nekad sa manje dokaza, da i u ovim teškim bolestima – od kojih jednu poznajemo sasvim dobro, dok smo drugu tek počeli dublje da upoznajemo – psihički činioci igraju znatnu ulogu u njihovom nastanku, onda se i kod stručnjaka i kod nestručnjaka javlja sumnja i podozrenje. Po našem mišljenju, ne i s pravom. Evo, najpre, nešto istorijskih podataka koje nemamo nikakvog razloga da zanemarimo i da na njih gledamo sa blagom ironijom ili čak sa prezrenjem, popevši se na uspesima ovenčani presto medicine XX veka.

Rak je, najpre, kao bolest poznat još iz medicinskog dela indijskog umetničkog epa Ramajana iz 2000. godine pre naše ere i egipatskih papirusa iz 1500. godine pre našeg vremena. Slavni grčki lekar Hipokrat dao je prvi ime bolesti karcinom, smatrajući da ona dolazi usled poremećenih odnosa između krvi, sluzi i žuči, prema njegovom poznatom učenju 1 o sokovima. Drugi, ne manje poznati grčki lekar Galen, iz drugog veka naše ere, mislio je da crna žuč prouzrokuje rak, pa da su ovoj bolesti, dakle, skloni ljudi melanholičnog temperamenta. Ovo isto je još, uvek mislio i čuveni arapski lekar iz 1000. godine – Avicena. Prema tibetansko-lamaističkoj medicini, već vekovima se misli da je poslednji uzrok raku u faktoru ličnosti.

Konstitucionalno-humoralna teorija raka održala se u evropskoj medicini do u kasniXVIII  vek. Još i u XIX veku većina poznatih lekara je mislila da rak lakše nastaje kod osoba sklonih povećanoj i produženoj nervnoj napregnutosti, ali i žalosti. Krajem XIX veka počela su u Engleskoj u bolnicama za rak prva sistematska izučavanja, koja su pokazala da je od 250 ispitanika, 156 imalo, pre izbijanje bolesti, teška duševna opterećenja, naročito prouzrokovana smrću nekog bliskog srodnika. Kako su jedno vreme u XX veku psihička istraživanja uzroka raka izgubila od ranijeg značaja pred direktnim istraživanjem ćelija, virusa i mogućeg organskog uzroka, poslednjih decenija psihosomatska je medicina, obogaćena iskustvima psihoanalize, obnovila izučavanja psihogeneze raka.

Ne tvrdeći, naravno, da je rak posledica samo psihičkog uticaja, logično je pretpostaviti da u njegovom nastajanju učestvuje ceo organizam, dakle i duševno stanje. Još 1931. godine Forg (Forgue) je naglasio da pored sigurne uloge tzv. karcinogenih faktora, kao što su zračenje, isparenja, nikotin, virusi itd., i emotivni činioci moraju da pripreme teren za početak karcinogenog dejstva štetnih materija. Forg je naročitu pažnju obratio na depresivna stanja koja deluju na endokrinu ravnotežu, a njeni poremećaji spremaju ćelije da budu osetljive i prijemčive na kancerogene materije.

Sve do u najnovije vreme proteže se staro verovanje da u ličnosti onih kojih obole od raka preovlađuju pasivnost, sputanost volje, neodlučnost, depresija. Ukratko: toliko ćudljivi tok raka ne dovodi se u vezu samo sa većom ili manjom malignošću tumora već i sa duševnim uticajem. Da osnovno raspoloženje bolesnika može da uspori, ubrza ili čak zaustavi rast tumora, nezavisno od terapije, odlično je poznato ne samo kancerolozima, hirurzima, radiolozima već, isto tako, i samim bolesnicima i njihovoj okolini. Spontana izlečenja od raka, jednom sigurno dokazanog, iako vrlo retka, opisana su u stručnoj literaturi i u ovoj još uvek nerazjašnjenoj misteriji psihičkom činiocu ne može da se ne pripiše znatna uloga. Iako smo još daleko od toga da postavimo čvršće karakteristike ličnosti koje su sklone oboljevanju od raka, savremena psihološka istraživanja u Americi mogla su da kod 300 bolesnika, u 64% pokažu neke zajedničke crte u ličnosti obolelih. Tako je pokazano da u već sasvim mladim godinama budući pacijenti ispoljavaju rano razvijena osećanja krivice praćena samoprekorima. Odnosi prema ljudima u toku srednjeg doba života ostaju površni, ne unosi se dovoljno topline i energije u njih, emocionalne veze vremenom slabe, postoji opšte osećanje zatajivanja u životu. U starijim godinama degresivno osećanje usamljenosti raste, katkad pacijenti na pragu razboljevanja više zapravo i nisu depresivni, već stvarno očajni. Zajedno sa očajanjem nastupa želja i ujedno strah od smrti, Gubitak nekog bliskog bića često je odlučujući činilac za početak bolesti. Ranija osećanja krivice opet snažno nadiru, ovoga puta vezana za izgubljeni objekat. U toku jednog ispitivanja šesdesetorice pacijenata obolelih od raka, trideset i jedan je mislilo da su sami krivi zbog bolesti, dvadeset pet da su krivi drugi. Još pre nego što su se razboleli, jedan tip budućih bolesnika čami u strašljivo-depresivnom stanju ne tražeći ni od koga pomoći, drugi tip pokušava da svoje osećanje krivice razreši nezadrživim predavanjem sebe spoljnjem svetu, neracionalno trošeći svoju energiju.

I u Rusiji Pavlovljeva škola je pokazala da funkcionalna slabost moždanog korteksa izazvana raznim stresovima (psihički i fizički neprijatnim šokovima i uzbuđenjima), naginje distrofičnim procesima, između ostalih i raku. I Rusi su našli da od 235 žena sa rakom dojke, 93 su bile izložene teškim psihičkim konfliktima.

U zaključku možemo reći da se dinamika bolesti od raka ne objašnjava samo zloćudnošću reakcije ćelije i reakcije okolnog tkiva već i nervnim, duševnim, humoralnim, alergično-imunološkim i metaboličkim činiocima, dakle, celinom reakcije organizma. Na nepovoljan tok i tragičan ishod raka, možda čak i na njegov početak, nesumnjivo da utiču konflikti uz neprestani strah, brigu i beznadežnost. Zbog svega ovoga postavilo se opravdano pitanje značaja i uloge psihoterapije kod bolesnika od raka. Ona se u nekim zemljama Zapada već aktivno i sprovodi. Otud proizlazi vrlo značajna uloga lekara koji mora biti sam oslobođen svesnih i nesvesnih strahova, i mnogo više od toga, on mora da bude iskreni optimista u prognozi. Ovaj optimizam ima i osnove: 1938. godine svaki peti pacijent od raka bio je spasen a danas svaki treći.

Dr Vladeta Jerotić

Izvor: zelenaucionica.com