Kada sam neke, veoma daleke godine odlazio u svet, moja majka nije smogla da za mnom prolije bokal vode, jer u trenutku kada je to htela da uradi, pala je u nesvest – i ja sam otišao bez blagoslova. Od tada, svaki moj dolazak u dvorište detinstva bio je posebna trauma, mešavina dva suprotstavljena osećanja: radosti i tuge. Svih četrdeset i nešto godina, nikad nije bilo drugačije. Čim sam doputovao na kućni prag – nigde na svetu i na tako malom mestu toliko mnogo radosti i sreće. Ali tolika radost ne traje. Već za koji dan, majka postaje ćutljiva, vedrinu na licu zamenjuje briga, pogled postaje oboren, hoće da sakrije nadolazeću tugu. Ali, vidi se! Iako dobro znam koje to brige pritišču majčino srce, ipak, tek onako da je odobrovoljim, pitam:

– Dobro majko, jesi li srećna što sam ti došao?!

– Kakvo me toj sinko pituješ? Kako da nes’m, koja toj mati neje srećna kad može da zagrli svoje dete?

– Dobro de, i otkud sad i zašto ta tuga u tvojim očima, opet ću ja, a i meni postaje tesno u grudima?

– Zatoj sine, što mi iz pamet ne izlazi, da će si dojde tija d’n, da trebe da si ideš, a ja te nesam čuvala da te nemam.

– E dobro – pokušavam da smirim majčin nemir – pa je l’ hoćeš da ti opet dojdem?

– Kako da neću. Men’ se od pamet ne stura to idenje i dojdenje. Kad si otideš, stojim ovde i gledam da ti kola zaminu na onu poslenju krivinu za Bežište. I kad zaminu, sednem si, eve ovde na ovuj klupu, pri prozor, i pa gledam niz put, ko velim, ako si nešto zaboravil, će se vrneš po toj. A kad te nema da se vrneš, oči mi se ne odvajaju od onija put što vodi ovde u selo. Sine, kako toj numeješ da razumiš? Ja presede moj život na ovuj klupu i nadam se. Sve si nekako mislim, možda će me moj Boža da iznenadi. Pa ti li sine nemaš svoja deca?

– E vidiš majko, da bih mogao opet da dojdem, ja moram prvo da odem, je li tako?

Znajući da je nemoguće prevariti onoga koji te je rodio, odmah sam shvatio da mi ova filozofija nije najbolje prošla. Utešiti majčinu ljubav – ništa teže.

– Ja sinko i kad si otideš, sednem ovde pri prozor i gledam niz put. I svaka kola koja vidim da se približavaju, ja se ponadam, pa ako je i za malko: ete, moj Boža ide da si vidi mater. Pa ako su kola neka druga farba, ja si mislim, možda si kupil neka nova, da iznenadiš majku.

– Dobro majko, ti znaš da bi mi češće dolazili, i to svi zajedno, a znaš da imamo našega Kukija, koga jako mnogo volimo, a on teško putuje. Samoga u kući ne možemo da ostavimo. Nekome drugome ga ne možemo poveriti na čuvanje i zato ređe putujemo.

– Ako je teka, ima da dodjete sa Kuki, pa da sedite ovde cel’ odmor. Što da ne vide komšije i selo da me moja deca nesu zaboravila?

Vidim, nisam bio ubedljiv, ali sam barem na trenutak iskrao jedan smešak, koji na majčinom licu nedostaje godinama. A moja majka, kao i sve majke, anđeoski lepa i nevino iskrena u ljubavi koja iz nje kipti.

U trenutku odlaska toliko pitanja roji se u glavi, a nigde pravog odgovora. To je trenutak kada spoznaš koliko je čovek nemoćan i gledaš kako gruba realnost melje svaku dobru želju u prah i pepeo. A suze su najočitiji pokazatelj nemoći, beznađa, a ipak neke nade da nije sve tako kako izgleda. Ako ne prolivena voda iz bokala, a ono toliko suza koje se kotrljaju niz obraze tih divnih ljudi jesu najiskreniji izraz želje za srećan put. Između dva putovanja su nada, strepnja, vera i čekanje.

Vreme je prolazilo i opet je došao 1. maj, dan koji su ljudi u Šljivoviku uzeli za slavu, ali ne kao međunarodni praznik rada, već kao dan kada se u najvećem broju okupljaju oni koji su svoje selo napustili. Naravno, krećemo na put i mi. U četrdeset godina privremenog odsustva nikada nismo izostali na taj dan u Šljivoviku. Zajedno, cela porodica, dakle sa Kukijem. Ali avaj! Otkad pamtim, u Srbiji smo, a naročito u Šljivoviku i svud uzokolo, imali poseban odnos prema životinjama, a naročito prema najboljem čovekovog prijatelju – psu.  I koliko god se trudio da nađem pravu reč kojom bi opisao taj odnos, u ušima mi odzvanja samo jedna reč – sramota. Da odmah raščistimo: ljudi su svojim bezdušnim odnosom prema tim životinjama stvorili izreku „živi kao pas”. Oni su smeli samo do kućnog praga, bez obzira na to da li je napolju minus dvadeset, pada kiša ili peče prejaka žega. Kad god bi neko bio ljut na komšiju ili sudbinu, on je uvek bezdušno šutnuo ili motkom udario psa, a on se kao prijatelj uvek motao oko njegovih nogu.

Stojim ovde i gledam da ti kola zaminu na onu poslenju krivinu za Bežište. I kad zaminu, sednem si, eve ovde na ovuj klupu, pri prozor, i pa gledam niz put, ko velim, ako si nešto zaboravil, će se vrneš po toj

Pa ipak. Nakon duge i naporne vožnje, poslednjeg dana aprila, godina nije važna, polako sam se parkirao u očevo dvorište. Vidim, seta se nije podigla sa krovova. U srcima onih koji tvoju fotografiju drže nadomak svojih pogleda iznad kreveta, onih koji idu na počinak mislima na tebe i započinju dan s tobom, najstrpljivije stanuje ljubav. I s njom se sada treba sresti.

I naravno, biva sve kao i obično. Pozdravi, ljubljenja, suze i malo iznenađenje – Kuki. Rastovarili smo auto, zaseli za astal u dnevnoj sobi da malo popričamo. Odmah je bila pristavljena kafica dobrodošlice, a flaša šljivovice je već čekala na stolu. Otac već žurno nosi male, rakijske čašice i polako naliva. Naravno, u mom naručju se zadovoljno meškolji jedno malo čupavo stvorenje, moj Kuki. Majka me gleda, gleda, nije baš sigurna hoće li biti dobro da me pita ono što misli. Pa ipak reče:

– Božo, sine, a što ne puštiš iz ruke toj kučence, neje ti dete?

Naravno, napravio sam se da ne čujem. Vidim, majci nezgodno što je to pitala. Tako nekako i bi: Kuki se malo igrao po dvorištu, malo po dnevnoj sobi i prođe dan. Naveče, kada je bilo vreme počinka, moja supruga uze Kukija, stavi mu nožice u lavor i nakon pranja, direktno na krevet, na kojem spavaju otac i majka. Uze češalj i poče da češlja Kukija. Majka sedi ispred šporeta, ubacuje drva na raspaljenu vatru i onako sa čuđenjem naglas govori, malo za sebe, malo da čujemo i ostali:

– Sine, ja sam čula za to, kažu da ima to po belom svetu, ali da ću da doživim to i da vidim, e toj nesam veruvala.

Pre spavanja, večera za sve, ali mi smo najpre napravili obrok za malog čupavka Kukija, dali mu potrebne vitamine i stavili ga da spava. Naravno, na krevet. Majka je bila zaprepašćena sa kojom ljubavi čuvamo našeg malog psića i koliko on nam znači.

I kao što biva, došao i taj dan kada je trebalo krenuti na put, nazad u Sloveniju. Pošto smo sve natovarili, na red je došlo i onaj najteži trenutak. Pozdravljamo se, ljubimo, opet suze, dakle ništa novo. Otac Petar, kojega sam uvek zvao Pera, sav izbezumljen, skriva pogled, brada podrhtava, a usnice se razvlače u plač. Ne zna čovek kuda da pogleda, sramota ga je da kao muškarac plače pred svojom decom. Istina, majka je u tom trenutku bila jača, nije htela da svojom suzom zapali to prepuno bure tuge i očaja. Odjednom mi iz ruku istrže Kukija, stisnu ga uz sebe onako materinski, zagleda se u njega i na iznenađenje svih nas, poljubi ga između njegovih okica.

– Zašto me teka gledaš, a kako ja da ne volim onoj što moj sin voli? Ja svet nesam videla, u škole me nesu davali, a mojto srce me ne l’že. I ja si znam kako je sve pored. Nek vi je dobro na put, a ja ću si, kad legnem, a nema spanje, da molim Svetu Petku – da vi čuva. Nemoj da dogodin dodjete bez Kuki, kad vas mati moli.

Božidar Veljković

Verovatno nikad u prošlosti problem samoće i usamljenosti nije postavljan pred ljudski duh sa više oštrine i neposredne datosti nego što je to danas. Nekada su pojedinci bili deo velike porodice, zatim još šire, crkvene ili državne organizacije i nisu se osećali usamljeno, živeli su i umirali sa nekim i pored nekog, u jednom, više ili manje, zatvorenom sistemu. Grčki mudraci i rimski filozofi isticali su gnoseološku vrednost samoće, srednjevekovno hrišćanstvo asketske ideale usamljivanja. Tek novo vreme i naš vek, sa naglo uznapredovalim procesom urbanizacije, individuacije (ali umnožavanjem stanovništva i suprotnim procesom masovnosti i anonimnosti življenja), kao i egzistencijalističkim filozofskim teorijama o “bačenosti u svet”, “bezgraničnoj otvorenosti” prema svetu u kome prete dosada, seta i očajanje, postavili su na dramatičan način večni ljudski problem samoće i usamljivanja, prvi put oštro razlikujući ova dva pojma.

Dok su ranije u svesti običnog čoveka pojmovi samoće i usamljivanja neosetno prelazili jedan u drugi i pomalo se izjednačavajući stapali, danas smo više u stanju da ova dva pojma razlučimo. Samoću sada shvatamo kao imanentnu crtu života koja može, mada ne mora, postati čovekova šansa, dok usamljenost postaje prinudna i patološka crta ličnosti protiv koje se čovek ili još može boriti unutarnjim i spoljašnjim raspoloživim sredstvima ili ta usamljenost postaje trajna kob pojedinačnog čoveka. Ko nije osetio blagodeti samoće ako je imalo postao individua i naučio da ceni individualnost! Ne može se zamisliti nijedan iole kreativan čovek, da ne govorimo o značajnim umetnicima i naučnicima, koji nije svesno i namerno tražio samoću da bi u miru i usaglašenosti sa sobom poveo neophodne i plodne dijaloge sa sobom, pokušao da iz relativne udaljenosti objektivnije osmotri sebe i društvo, i sebe u društvu, i iznad svega, kada je u pitanju stvaralaštvo, da ostvari slobodnu komunikaciju svesnog i nesvesnog bića.

U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti. Gete je ovo izrazio jednostavnim rečima: “Ako samo jednom mogu da budem na pravi način sam, tada neću biti više usamljen”.

Obratimo sada pažnju na nekoliko kritičnih životnih faza u kojima se samoća i usamljenost dodiruju i mogu da dovedu do opasnog međusobnog zaplitanja, ili plodnog korišćenja samoće u izgrađivanju sopstvene i autentične ličnosti. Već sam akt porođaja označava totalno razdvajanje deteta od majke, koje u detetu stvara negativno osećanje napuštenosti u stranom svetu, često pojačano teškim porođajem. Prema Štirnmanu, negativna reakcija novorođenčeta pri dolasku na svet prema pozitivnoj stoji u odnosu 70:30. Malo dete još pre isteka prve godine mora da nauči da bude povremeno i kratko samo i da ovu prvu samoću, prirodnu i neizazvanu, dobro podnese. Svako dete koje u najdubljem svom biću oseća da je voljeno, sigurno, duševno i telesno nahranjeno, podnosiće bez teškoća i komplikacija ovu samoću. A zar nije tako i sa odraslima u toku celog života? Prvi strah od samoće, koji kasnije može preći u povremenu paniku, ili ozbiljnu, dugotrajnu neurozu, već je signal da detetu nešto bitno nedostaje. Šta ovo bitno može biti drugo nego ljubav!

Pubertet je drugo kritično doba kada samoća postaje potreba i izazov za mladog čoveka. Probuđena nagonska aktivnost neminovno prouzrokuje konflikte mladog čoveka u prvom redu sa samim sobom, sa roditeljima i nastavnicima. Ovi konflikti naizmenično dovode do silne potrebe mladog čoveka za druženjem, razumevanjem i da ga prihvataju bliski ljudi u okolini, a potom do oštrog i naglog usamljivanja, odvajanja, povlačenja. Već je bilo bezbroj neurotičara i pravih duševnih bolesnika, ali i budućih velikih stvaralaca, koji su u pubertetu od svoje samoće napravili doživotnu tamnicu ili odskočnu dasku za let u beskrajnost.

Srednje doba života, ukoliko nije bilo ozbiljnijeg zastoja u razvoju, čiji su koreni, po pravilu, u detinjstvu ili pubertetu, doba je najveće psihičke i fizičke aktivnosti kada opasnost preti upravo od nedostatka povremenog povlačenja u sebe, nekritičnog primanja svojih uspeha, nedovoljne potrebe za daljim usavršavanjem, pre svega svoga unutarnjeg bića – ukratko: zahtev za samoćom imperativ je za sve one suviše aktivne ljude koji zaboravljaju da njihova Persona (maska) kojom se prikazuju pred svetom nije njihovo pravo lice.

Najzad, klimakterijum i ženski i muški, i onda naročito starost, poslednja je kritična faza kada se samoća stavlja na odlučnu probu. Čovek u čitavom dotadašnjem svom životu – ili potpuno osmišljenom, ili samo delimično ispunjenom, ili u objektivnom bilansu procenjenom kao promašenim i praznim – ulazi sada u moguću samoću i pripremu za smrt, i to smiren i vedar, ili svoju usamljenost doživljava kao najgore prokletstvo sveta.

Već smo istakli da je nedostatak ljubavi, pre svega roditelja, ona prva odlučna karika u nizu kasnijih, mahom determinisanih zbivanja u čovekovom životu, koja samoću pretvara u usamljenost, a meditativnu zagledanost u sebe u neurotični strah od sebe samog. Ukoliko postoji i neka nasledna sklonost prema razvoju određene strukture ličnosti, onda će u kombinaciji sa voljnim, a mnogo češće nevoljnim propustima roditelja pri odgoju deteta odrasla osoba pokazivati, prema nemačkom psihijatru Anelisi Hajgl, (Annelisa Neig1), nekoliko tipičnih patoloških stavova u braku i van braka u odnosu na problem samoće i usamljenosti. Tako će šizoidno strukturisana osoba imati prema licima svoje najbliže okoline sledeći stav: drugi treba da me potpuno vole, bez obzira koliko sam neprijatan; depresivna osoba zahteva: drugi treba da mi omogući da u njega uđem bez ostatka; histerična ličnost očekuje: drugi treba da mi bude zahvalan što može da me voli i da mi se divi; a opsesivna ličnost kaže u sebi: drugi treba da se potpuno prema meni upravlja, on treba da bude uvek spreman da mi služi.

Očevidno je u svim pomenutim slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti umesto individuacije bila izgrađena sebična individualnost, namesto plodne samoće izrasla je patološka usamljenost puna zahteva i prebacivanja okolini. Ali ovo je samo jedna strana problema, i to ona psihopatološka, u kojoj unutarnja zbivanja imaju odlučnu ulogu. Druga strana je socijalne prirode i dolazi od društva, njegovog stava, njegove neusklađenosti i patologije. Bez obzira što se i društvo sastoji od zbira pojedinačnih jedinki, sa njihovom određenom psihologijom i patologijom, postoje i neki opšti zakoni savremenog razvoja civilizacije koji vrlo nepovoljno deluju na reagovanje ličnosti za sebe, kada se ona postavlja pred krupnim zadatkom da ovlada svojim slobodnim vremenom i samoćom u tome vremenu.

Opšta težnja ka automatizaciji života, različitim specijalizacijama, zatim brz tempo življenja, sve brže otuđenje od prirode, porodice i ravnodušne okoline, birokratski i surov način ophođenja sa ljudima, a u totalitarnim režimima još i pogubno izdvajanje i bojkotovanje od strane kolektiva onog i onakvog pojedinca koji ne odgovara ustaljenom, krutom i dogmatskom ideologijom šematizovanom načinu ponašanja, vodi ljude, koji ne moraju biti sami po sebi neurotični, u strah i usamljenost. Nedostatak osećanja osnovne sigurnosti i zbrinutosti, ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili u konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, s onom vrstom njegovih jeftinih zabava koje uz pomoć alkohola i drugih droga pružaju čoveku iluziju prilagođenosti, ili je ovo bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti.

Čovek, dakle, može prinudno da bude izolovan od drugih ljudi i gurnut, protiv svoje volje, u usamljenost, ali može i samog sebe da izoluje zbog prazne sujete, povređenog samoljublja i uskraćenih umišljenih prava. Ako je teško i preteško ispravljati tu sve anonimniju apstrakciju koja se zove društvo, i još gore – tu opasnu zahuktalost koja se zove savremena civilizacija, onda smo sigurno u boljem položaju kada treba da ispravljamo sami sebe. Otud dobro dolazi Jungovo pismo jednoj njegovoj poznanici, koja se žalila na usamljenost: “Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Ništa nas ne izoluje više od moći i prestiža. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami.”

Odlomak iz knjige ”Čovek i njegov identitet”