„Ne pridržavaj bolesniku kaput dokle god može sam da ga obuče”, osnovno je geslo koje se savetuje porodici osobe obolele od Parkinsonove bolesti. Reč je o oboljenju od koje u Srbiji pati između 16.000 i 20.000 ljudi, a koje nastaje zbog nedostatka dopamina, hemijskog prenosioca (neurotransmitera) u delu mozga koji je odgovoran za kontrolu pokreta. U ovom trenutku, osim fizičke aktivnosti, ne postoji nijedna terapija koja može da promeni prirodni tok bolesti ili da je zaustavi.

Ipak, važnu ulogu u lečenju ima fizička aktivnost, potvrđuje akademik profesor dr Vladimir Kostić, neurolog i predsednik Srpske akademije nauke i umetnosti.

On smatra da je dobro da pacijenti svakodnevno imaju dvadesetak minuta brzog hoda koji dovodi do blage preznojenosti tela i ubrzanja rada srca.

– Dobro je rano uvođenje terapije, čim se utvrdi bolest kod pacijenta. To poboljšava njegov kvalitet života i usporava tok bolesti. To je nova mantra koja mora da se ugradi u život naših bolesnika.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Parkinsonova bolest je dobila ime po dr Džejmsu Parkinsonu, koji je pre 200 godina napisao prvu monografiju u kojoj je opisano ovo oboljenje. Kod nas ju je prvi put opisao dr Laza Lazarević. Danas se lekari češće susreću sa oboljenjem jer je reč o neurodegenerativnoj bolesti koja najčešće zahvata stariju populaciju, a poznato je da se životni vek ljudi produžio. Sada svaka 50. osoba starija od 65 godina pati od parkinsonizma.

Akademik Kostić naglašava da je ova bolest u jednom svom delu posledica poremećaja u obradi nekih proteina koji nemaju normalne fiziološke funkcije, ali koje unutar oštećenja ćelijskih procesa ili genskih mutacija dovode do njihovog slepljivanja koje remete čitav niz funkcija i dovode do ćelijske smrti. Zato se ona danas delimično smatra bolešću proteina. Kada se kod pacijenta utvrdi koju mutaciju gena ima, onda može da se razmatra da li mu odgovara jedna, a ne druga terapija. Dakle, na pragu smo personalizovane medicine.

– Ovde je reč o poligenskoj bolesti. Postoji čitav spektar gena koji nosi male rizike za razvoj oboljenja. Ako neko ima 20 ili 30 takvih gena može da se dogodi da ima veliki rizik za ispoljavanje bolesti. Ima 23 gena koji monogenski daju kliničke slike u kojoj je parkinsonizam dominantan. To se pre svega odnosi na osobe koje u mlađim godinama obolevaju od ovog oboljenja, to jest pre 45. godine – dodaje dr Kostić.

Parkinsonova bolest ne počinje onda kada čoveku počne da se javlja povremena drhtavica ruku u miru, ili kada primeti da mu sporije funkcioniše jedna ruka, da usporeno zakopčava dugmad, da mu se menja rukopis tako što počne sitnije da piše. Bolest zapravo počinje pet do sedam godina pre nego što se pojave simptomi, a nekad i dve decenije. Zato treba obratiti pažnju na rane znake, kao što su, na primer, kostipacija i zatvor kod četrdesetogodišnjaka, jer se samo na osnovu ovog problema povećava rizik za četiri do pet puta da će osoba dobiti bolest. Tu je i poremećaj spavanja, kada bolesnik „glumi” svoje snove, bori se protiv nekoga, povređuje partnera u krevetu ili ustaje u toku noći uznemiren.

– U rane znake spadaju i laki neurološki simptomi, poput usporenosti na koju se obično ne obraća pažnja, kao i depresija i gubitak osećaja mirisa. Rani početak bolesti može da se detektuje uz pomoć nuklearne medicine. Radićemo na tome da se na vreme detektuju ljudi u toj ranoj fazi bolesti, odnosno desetak godina pre nego što ljudi dobiju prve prave simptome oboljenja poput tremora. Lekovima koji postoje uspešno možemo da kontrolišemo simptome bolesti – dodaje dr Kostić.

Dok ne dobiju pravu dijagnozu pacijenti najčešće lutaju od lekara do lekara dve do tri godine. Ako osoba ne pije terapiju, od trenutka pojave bolesti do smrti prođe oko 10 godina. Bolesnici koji uzimaju terapiju, dugo mogu da žive. Porodica može da primeti da sa njihovim najmilijim nešto nije u redu kada vidi da on, recimo, sedi u fotelji i da se uopšte se ne pomera. Obolelima lice s vremenom postaje bezizražajnije, retko trepću, ne mašu rukama dok hodaju.

S vremena na vreme u medijima se pojave vesti da su određeni vitamini ili medikamenti korisni u lečenju parkinsonizma. Ipak, treba biti oprezan. Prava terapija, to jest pronalaženje načina da se zaustavi proces stradanja neurona, još je, nažalost, daleko.

Izvor:politika.rs

U SRBIJI su od posledica dijabetesa 2013. godine umrla 10.572 pacijenta, od ukupno više od 872.000 registrovanih dijabetičara. Poređenja radi, u Grčkoj je iste godine umrlo 4.906 dijabetičara od 584.600 obolelih, a u Rumuniji 12.179 od 851.000 dijabetičara. Među njima je najviše pacijenata starosti od 60 do 75 godina. Da je smrtnost starijih pacijenata u stalnom porastu, dokazala je i Internacionalna dijabetesna federacija.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Da bi se smanjila prerana smrtnost, najvažnije je prevenirati bolest, jer se pokazalo da čak 46 odsto pacijenata otkrije da ima dijabetes tek kad doživi šlog, infarkt, dobije gangrenu ili propadnu bubrezi.

Stručnjaci kažu da to može da se promeni, što je dokazao i evropski projekat koji je u našoj zemlji organizovalo Udruženje za proučavanje dijabetesa. Endokrinolozi su pet godina pratili više od 2.000 pacijenata koji su imali sve predispozicije da postanu dijabetičari: predijabetes, povećanu glikemiju, gojaznost, hipertenziju, visok loš, a nizak dobar holesterol, anginu pektoris…

Uvođenjem mediteranske ishrane i svakodnevnog vežbanja po 30 minuta, kod čak 64 odsto učesnika projekta postignuta je normalna glikoregulacija za dve godine!

Profesor dr Predrag Đorđević, endokrinolog – dijabetolog, akademik, i predsednik Udruženja za proučavanje dijabetesa Srbije, koji je bio vođa projekta, u intervjuu za “Večernje novosti” objašnjava kako su postigli ovakve rezultate:

– Dijetom koja je bogata ugljenim hidratima, vlaknima, a sa malo masti. Najpre smo smanjili broj kalorija na 1.000 do 1.500, ugljene hidrate na 55 do 60 procenata, vlakna, koja su veoma važna za prevenciju na 25 grama na 1.000 kilokalorija, a masti smo smanjili na 26 procenata. Takođe, povećali smo mononezasićene masti na 11 do 15 procenata. Od velikog značaja bilo je i uvođenje svakodnevnog vežbanja, šetnje, plivanja, vožnje bicikla od barem pola sata.

Na nedavnom kongresu Rumunske asocijacije za dijabetes i metaboličke bolesti dobili ste priznanje za dugogodišnju saradnju sa njihovim dijabetolozima i endokrinolozima, i održali predavanje o lečenju starijih dijabetičara. Po čemu se razlikuje lečenje ove grupe pacijenata od ostalih?

– Oni su specifični po tome što imaju oslabljenu funkciju bubrega pa određeni lekovi kod njih ne smeju da se primenjuju. Primera radi, mnogi lekari sa razlogom upotrebljavaju metformin kao lek prve linije, i to je dobro. Ovaj lek povećava senzitivnost insulina. Međutim, u trenutku kada se utvrdi da pacijent nema više svog insulina, metformin slabo deluje. Kada metformin ne da rezultate, dajemo sulfonilurea preparate. Jedan od njih, međutim, u starijem dobu ne sme da se upotrebljava, jer izaziva teške hipoglikemijske kome. Sulfonilurea može da se daje kod pacijenata koji imaju još svog insulina, i ako je funkcija bubrega u redu.

U čemu eventualno greše endokrinolozi kad leče starije pacijente?

– Najpre, greška je što neki lekari ne prepoznaju postojanje dijabetesa. Druga greška je što ne daju insulin kad treba i kad mora, samo zato što se pacijent tome protivi, a treća greška je i kada insulin uključuju prerano, kada to nije potrebno.

Kako ih onda treba tretirati?

– Najpre treba proveriti funkciju bubrega, odrediti kreatinin i jačinu glomerularne filtracije. Prvo se daje metformin, posle osam nedelja dolazi kontrola, i ako nema efekta, uključuje se sulfonilurea. Ako ni ta terapija ne uspe, dodaju se inhibitori dipeptil dipeptidaze (DPP4). I ova kombinacija, međutim, može da ne da odgovarajući efekat. Tada možemo da razmišljmo o dodavanju jedne doze sporodelujućeg insulina, ili da damo kombinaciju preparata insulina brzog i sporog dejstva dva puta dnevno.

Da li treba nešto da se menja i u terapiji visokog pritiska od koga boluje većina starijih dijabetičara?

– Za dijabetičare je optimalna mera krvnog pritiska 130 sa 80 milimetara živinog stuba, ako su pod terapijom. Dijabetičarima ne godi da im pritisak pada na 115 ili 100, a donji na 70 i niže, što se nekad dešava ako se nepravilno uzima terapija, ako se svojevoljno ili uz preporuku lekara pojačava ili smanjuje doza leka. Primera radi, na vrućinama se krvni sudovi šire, pritisak pada, pa pacijenti često ne popiju terapiju ili prestanu da je piju tokom letnjih meseci. To je velika greška.

Kako onda treba lečiti hipertenziju kod dijabetičara?

– Ne valja odmah uključivati lekove, a kamoli tri leka odjednom kako rade neki lekari. Najpre treba smanjiti telesnu težinu, ograničiti unos soli na manje od pet grama, ili tri grama kod rizičnih pacijenata. Smanjenjem telesne težine za svakih 10 kilograma, smanjuje se gornji pritisak za sedam do osam milimetara živinog stuba, a donji za tri do četiri milimetra bez ikakvih lekova.

Šta bi trebalo uključiti, a šta izbaciti iz ishrane?

– Trebalo bi uzimati zdravu kalijumovu so, koja ima dve trećine kalijum-hlorida, i jednu trećinu natrijum-hlorida. Kalijumov jon je dobar za hipertenziju i zaštitu srčane funkcije. Naravno, valja prestati sa pušenjem i sa unosom alkohola. Jer, više od dve čaše, čak i crnog vina značajan je faktor rizika za nastanak hipertenzije.

Da li uzimanje više lekova, koje je nužno kod dijabetičara, može da ima kontraefekte?

– Kod starijih ljudi se posebno mora paziti na kombinacije lekova, jer vrlo često oni piju i po 12 medikamenata, za dijabetes, srce i krvne sudove, pritisak, a to može da bude štetno.

Dijabetičari često imaju problem i sa visokim masnoćama u krvi…

– Visoke masnoće spadaju u taj fatalni trijas, pa i o tome treba voditi računa. Neophodno je proveravati ukupni holesterol, zatim posebno zaštitni (HDL) i onaj takozvani loš holesterol (LDL), kao i trigliceride. I kod povećanja ovih parametara lekari olako daju lekove, uglavnom statine. Prvo, međutim, treba da se proba sa specifičnom dijetom na osam nedelja, i tek, ako ona ne da uspeha, uključuju se lekovi.

Oko uzimanja statina postoje kontroverze. Kakvo je vaše mišljenje?

– Statini su dobri lekovi. Ali, oni deluju onda kada je pretežno povećan ukupni holesterol. Međutim, ako su povećani trigliceridi, treba da se daju fibrati. Statini deluju dobro na smanjivanje holesterola, a donekle smanjuju i trigliceride. Fibrati deluju izvanredno na smanjenje triglicerida, ali deluju više na holesterol nego što statini deluju na trigliceride.

Šta ako su povećani i trigliceridi i holesterol?

-Tada smo u problemu. Ovi lekovi naime, nadražuju funkciju jetre, što se odgovarajućim enzimima na svakoj kontroli mora proveravati, ili oštećuju mišiće disajne muskulature, pa pacijentu slabi sposobnost disanja. Najbolje bi bilo da se daju obe vrste lekova, ali još nije usvojeno da se ova kombinacija upotrebljava. Zasad su jasna pravila: ako je više povećan holesterol od triglicerida daju se statini, a fibrati ako je obrnuto. Ako farmakološke i dijetetske mere ne daju rezultata preporučujem omega-3 masne kiseline kao dodatak ishrani.

Izvor:novosti.rs