Akademik Prof. dr Nebojša Radunović: Problemi prouzrokovani hormonskim poremećajem
Kada je uobičajeno vreme za pojavu prve menstraucije u životu i koliko čekati do obraćanja ginekologu?
Prva menstruacija- koja se medicinski označava kao menarha, uobičajeno se pojavuljuje oko 12. godine života, na našem području. Jedan od uslova da se menarha pojavi jeste dostizanje određenje telesne mase, koja mora biti veća od oko 48 kg.
Koliko čekati da se prva menstruacija pojavi i kada se obratiti ginekologu?
Ukoliko pubertet ne počne do 14. godine (razvoj dojki i razvoj maljavosti u pazuhu i u predelu spoljašnjih genitalija) potrebno je da se devojčica u pratnji jednog od roditelja obrati lekaru. Ukoliko je razvoj puberteta počeo, može se sačekati do 16. godine.
Da li je normalno da menstraucije budu neuredne u toku prvih nekoliko ginekoloških godina i koliko čekati da ciklusi postanu uredni?
U toku prve dve godine posle menarhe uobičajeno je da menstruacije ponekada kasne ili dolaze ranije i da redovne ovulacije nisu uspostavljene. Većina zdravih adolescentkinja uspostavi redovne menstraucije posle dve godine – oko 75% i skoro sve posle 4-5 godina – 98%.
U toku prve 2-3 godine posle menarhe, treba se hitno javiti ginekologu ukoliko je period između krvarenja kraći od 21 dan ili ukoliko menstruacija traje duže od 7 dana, jer se ovakva krvarenja mogu pretvoriti u vrlo ozbiljna i dovesti do teške anemije i iskrvarenja.
Šta raditi ako ciklusi ostanu neuredni i posle 3-4 godine od prve menstraucije i koji sve tipovi poremećaja ciklusa postoje kod žena u reproduktivnom periodu, između 18. i 40. godine života?
Ukoliko ciklusi ostanu neuredni i posle nekoliko godina od prve menstraucije, potrebno je uraditi endokrinološko ispitivanje i utvrditi razlog. Terapija, ukoliko je potrebna, uvodi se uvek, posle završenog određivanja hormona i postavljanja dijagnoze.
Tipovi poremećaja menstruacije u reproduktivnom dobu života i na koje oboljenje ukazuju
Produženi periodi između menstruacija- kašnjenje menstruacija
Neke žene nemaju 12-13 menstruacija godišnje, već imaju manje od 8. Za njih kažemo da su periodi između ciklusa produženi ili da, prema medicinskoj terminologiji, imaju oligomenoreju.
Većina ovih žena ima problem akni i posle završenog puberteta ili pojačanog rasta dlaka na mestima na kojima se one kod žena uobičajeno ne javljaju: nausnica, podbradak, između dojki, oko bradavica, na leđima i po centralnoj liniji trbuha, između pupka i stidnog predela.
Ovakva klinička slika najčešće ukazuje na sindrom policističnih jajnika, a ultrazvučni pregled i endokrinološko ispitivanje će omogućiti da se dijagnoza postavi.
Zbog čega govorimo o sindromu policističnih jajnika a ne o bolesti?
O sindromu govorimo ukoliko se poremećaj ispoljava na više različitih načina:
neke žene obolele od sindroma policističnih jajnika nemaju izostanke menstruacija, neke imaju veoma dugačke periode između menstruacija, koji mogu iznositi i više godina ako se ne leče; kod nekih pacijenata veoma su povišene vrednosti muških hormona iz jajnika, kod nekih su ti hormoni na gornjoj granici normalnih vrednosti, neke pacijentkinje imaju promenjene metaboličke parametre, neke ne, neke pacijentkinje imaju veoma povećan jajnik, kod nekih je jajnik skoro normalnog volumena. Zbog toga je važno odrediti kakav je poremećaj kod svake pacijentkinje ponaosob jer od toga zavisi i lečenje.
Kakve posledice po zdravlje ima sindrom policističnih jajnika?
Neke žene imaju nešto ređe, ali prisutne menstruacije, nešto ređe ali prisutne ovulacije i relativno uravnotežene koncentracije hormona. Kod ovakvih pacijenata je ponekad dovoljan nadzor i reagovanje ukoliko se stanje pogorša, a to se obično dešava ako se poveća telesna masa, u periodima intenzivnog stresa ili promene klime i životne sredine.
Kod nekih pacijenata dugi periodi izostanka menstruacija oslikavaju neravnotežu hormona jajnika što može dovesti do smanjivanja materice ili posle dužeg vremenskog perioda do promena na materičnoj sluznici i dugotrajnih krvarenja.
Kod oko 40% žena sa normalnom telesnom masom i oko 70% gojaznih žena obolelih od sindroma policističnih jajnika prisutan je poremećaj metabolizma šećera, odnosno potreba da izluče veću količinu insulina da bi se metabolisao šećer prisutan u krvi i uneo u ćelije. Poremećaj se dijagnostikuje testom opterećenja koji se izvodi na specifičan način i govori o rizicima pacijenta da kasnije u životu oboli od šećerne bolesti.
Žene obolele od sindroma policističnih jajnika, posebno gojazne, one koje imaju povišen pritisak i one koje imaju poremećen metabolizam šećera, imaju povećani rizik od oboljenja srca i krvnih sudova i zahtevaju stalan lekarski nadzor.
Kada govorimo o izostanku menstruacije i šta ga može prouzrokovati?
Ukoliko se menstruacija ne javlja više od 6 meseci kod žene koja je prethodno imala menstruacije, govorimo o izostanku menstruacije (amenoreja prema medicinskoj terminologiji).
Postoji nekoliko uzroka ovakvog poremećaja
1. smanjeno lučenje hormona hipofize koji stimulišu jajnik
2. sindrom policističnih jajnika
3. povećano lučenje prolaktina
4. smanjena funkcija jajnika
5. priraslice između zidova materice
6. poremećena funkcija drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem
Detaljna analiza hormona iz krvi i ultrazvučni i ginekološki pregled omogućuju da se postavi dijagnoza svake od ove bolesti i da se prema tome uključi određena terapija.
Kakvi su problemi perioda postupnog gašenja funkcije jajnika ili perimenopauze?
U ovom periodu lučenje hormona koji učestvuju u funkciji jajnika više nije tako pravilno i dolazi do izostanka menstruacija, izostanka ovulacija, hormonske neravnoteže koja ponekad ima za posledicu dugotrajna krvarenja i pojave cista na jajnicima. U ovom periodu je mogućnost za trudnoću smanjena ali jos uvek postoji pa je potrebna kontracepcija specifična za ovu dob života. Nadzor ginekologa pomaže ženi da izabere odgovarajući vid kontracepcije, prevenciju i dijagnostiku krvarenja ukoliko se pojave i kontrolu funkcije jajnika jer ciste najčešće same od sebe nestanu.
Menopauza i nadoknada hormona- da ili ne?
Menopauza označava gašenje funkcije jajnika, što je praćeno određenim tegobama zbog nedostatka estrogena iz jajnika. Najčešći problem su topli talasi koji kod nekih žena mogu biti nepodnošljivi i veoma česti, a zatim suvoća vagine, bolni odnosi, češće urinarne infekcije i smanjenje gustine kostiju koje u ozbiljnijim slučajevima može dovsti do preloma. Nadoknada hormona- estrogena, može olakšati ove tegobe i poboljšati kvalitet života žene, a procena koristi i rizika terapije vrši se posebno za svaku ženu. Odluka se donosi na osnovu analiza i pregleda koji se po određenom protokolu obavljaju i govore o tome šta je terapija izbora za svakog pacijenta i da li ona za pojedinačnog pacijenta nosi korist ili rizik.
Specijalna bolnica za lečenje steriliteta “INTERMEDICUS BIS”
Bulevar Zorana Đinđića 45 i, 11000 Beograd
Tel: (+381 11) 311-45-37
Mob: (+381 69) 555-12-12
Prof. dr Ranko Raičević: Multipla skleroza je podmukla bolest, a njen tok nepredvidiv
Multipla skleroza je teška bolest od koje u Srbiji boluje više od 7.000 ljudi. Bolest je podmukla, nepredvidiva i napada u najproduktivnijem životnom periodu, a oboleli u Srbiji sa nestrpljenjem iščekuju da im postane dostupna savremenija i efikasnija terapija.
Multipla skleroza se obično javlja između 20. i 40. godine života, ali se može manifestovati i u bilo kom životnom periodu. Žene oboljevaju tri puta češće od muškaraca. Bolest napada isključivo centralni nervni sistem, mozak i kičmenu moždinu izazivajući oštećenja omotača oko nervnih vlakana. Zone zapaljenja u mozgu dešavaju se u žarištima prečnika oko 5 milimetara i mogu zahvatiti bilo koji deo centralnog nervnog sistema. Otuda nije lako postaviti dijagnozu, jer gotovo svaki simptom u neurologiji može biti i pokazatelj multiple skleroze. Ipak, najčešći znaci su naglo slabljenje vida na jednom oku, pojava duplih slika, podrhtavanje ruku, klecanje nogu, vrtoglavice, nestabilnost pri hodu, smetnje sa govorom, smetnje sa mokrenjem, ali i epileptični napad može biti jedna od manifestacija MS-a.
– Nekada se na finalnu dijagnozu čekalo i deset godina. Danas je period skraćen na 14 meseci, a u nekim centrima i kraće. Napravljen je veliki pomak i tome su doprinele savremene neuroradiološke procedure i povećan broj aparata za magnetnu rezonancu širom Srbije. Ipak, da bi se ubrzala dijagnostika, kako multiple skleroze, tako i drugih neuroloških bolesti koje su u porastu, od izuzetne je važnosti da se neurolozi vrate u domove zdravlja. Mislim da je to od strateškog interesa – kaže prof. dr Ranko Raičević, predsednik Društva neurologa Srbije.
Multipla skleroza je podmukla bolest, a njen tok nepredvidiv. Simptomi se javljaju i nestaju na neočekivan način, a jednako nepredvidivo smenjuju se faze pogoršanja i smirivanja bolesti. Dok kod jednih pacijenata razvoj bolesti u dužem periodu ne utiče značajno na njihov kvalitet života, kod drugih su pogoršanja agresivna, narušavaju njihove fizičke i mentalne sposobnosti, vode u težak invaliditet sve do potpune oduzetosti i paralize.
– Pravovremena dijagnostika i rano započinjanje terapije nisu samo od presudne važnosti za samog pacijenta i njegov kvalitet života, već imaju i jasno farmako-ekonomsko opravdanje, jer se na taj način za sam zdravstveni sistem, u dugoročnom smislu, ostvaruju ozbiljne uštede. Blagovremenim lečenjem manji je broj relapsa kod pacijenata, manji broj komplikacija, niži stepen invaliditeta. Multipla skleroza je praćenja i brojnim pridruženim oboljenjima kao što su depresija, kognitivni ispadi, poremećaji sfinktera, pa je neophodna ciljana, simptomatska terapija uz prateće mere fizikalne i psihosocijalne rehabilitacije. – upozorava prof. dr Ranko Raičević.
Za svakog obolelog od multiple skleroze ključno je da lečenje započne što pre. Savremene terapije pružaju mogućnost da se bolest zaustavi i drži pod kontrolom, ukoliko pacijenti odgovarajuće lekove dobiju na vreme.
Dr Nestorović: Najbolje bi bilo skidati temperaturu nekim “seljačkim metodama”
Kada na toplomeru vidimo da dete ima temperaturu 39 ili 40 ne može da nas ne oblije hladan znoj, pa kada ni antipiretik ne uspeva da pomogne onda krećemo sa alternativnim merama.
Brojni su saveti za skidanje temperature, od saveta naših baka do prastarih metoga, pa među njima imamo tuširanje, stavljanje senfa na noge, listića krompira, mešavinu sirćeta i kukuruznog brašna, ali šta od toga zaista deluje?
Dr Branimir Nestorović, pulmolog i alergolog otkrio je koja alternativna metoda skidanja temperature je najefikasnija.
– Da li znate zašto ljudi imaju temperaturu i ko brže ozdravi, ovi koji skidaju ili oni koji ne skidaju temperaturu? Brže ozdrave oni koji ne skidaju temperaturu, prema tome, ne treba je mnogo skidati, može ako dete baš loše izgleda. Imaju engleske preporuke koje kažu da se temperatura skida ako je jako visoka, a dete loše izgleda. Van toga ne. Ono što je najbolje je tuširanje mlakom vodom i istrljati dete mekim peškirom kao da se znoji – kaže dr Nestorović.
Mnogi roditelji od antipiretika biraju paracetamol ili brufen za skidanje temperature, a doktor otkriva jednu novost vezanu za jedan od ova dva leka.
– Može da se da brufen, ali generalno najbolje bi bilo skidati temperaturu nekim “seljačkim metodama”.
Recimo kod odraslih kafa je najefikasnija za skidanje temperature. Jaka koncentrovana kafa na svaka 4 sata je odličan antipiretik.
Možda je najbolji list bundeve, ali gde sada da ga nađete? On je vrhunski u skidanju temperature, skuva se jedna i po šaka lista bundeve na litar vode i konzumira 4 puta dnevno i temperature nema, to je vrhunska terapija – otkriva dr Branimir Nestorović.
Kada temperatura naglo skoči i da bi je što pre oborili roditelji se često pitaju da li su efikasniji čepići ili sirupi za obaranje?
– Nemojte, molim vas, čepiće jer je apsopcija iz debelog creva promenljiva i nije ista kod sve dece – ističe doktor i dodaje:
– Temperatura je odbrambeni mehanizam, izuzetno efikasan čak i hladnokrvne životinje poviše temperaturu kada su bolesne. Ribe povišavaju telesnu temperaturu kada su bolesne. To je prirodni mehanizam ubijanja virusa i bakterija. Samo ako dete izgleda loše, ako ga boli glava ako je malaksalo onda treba skidati temperaturu – zaključuje dr Branimir Nestorović.
ordinacija.tv
Akademik prof. dr Nebojša Radunović: Endokrine bolesti u trudnoći
Najčešća endokrinološka bolest u trudnoći je dijabetes. Kod 10% žena dijabetes je postojao i pre trudnoće, a kod 90% žena dijabetes se po prvi put pojavi u toku same trudnoće.
Ukoliko dijabetes postoji pre trudnoće, postignuta regulacija šećera u krvi mora biti idealna u vreme začeća, te se preporučuje da ovakve trudnoće budu planirane. Ukoliko regulacija šećera nije idealna u toku prva tri meseca, kada se dešava formiranje tkiva, organa i sistema ploda, metabolička sredina u kojoj se plod razvija je izmenjena i stoga je procenat kongenitalnih anomalija kod ovakve novorođenčadi povećan.
Kod najvećeg broja žena dijabetes se po prvi put javlja u samoj trudnoći, uvek u drugoj polovini. Period formiranja organa i sistema (organogeneza) dešava se, prema tome, u normalnom metaboličkom okruženju i ovakva novorođenčad nisu pod povećanim rizikom za razvoj kongenitalnih anomalija. Dijabetes se razvija u periodu 27- 30. nedelje gestacije obično, jer tada hormoni posteljice menjaju metabolizam majke da bi se obezbedila potrebna količina šećera- glikoze iz krvi majke za energetske potrebe ploda. Promenjen metabolizam majke zahteva lučenje povećane količine sopstvenog insulina iz pankreasa. Ukoliko majka ima mogućnosti da lučenje insulina poveća, neće dobiti dijabetes. Ukoliko su rezervni kapacieteti pankreasa ograničeni, majka će razviti gestacijski dijabetes. Takođe, kasnije u životu, u situacijama koje zahtevaju porast lučenja insulina, kao što su gojaznost i stres, ovakve žene su pod rizikom da razviju dijabetes. Takođe, posle 40. godine, kada lučenje hormona opada, nedostatak rezervnih kapacijeteta za lučenje insulina kod ovakvih žena može dovesti do razvoja dijabetesa, što znači da žene koje su imale dijabetes u trudnoći treba da kontrolišu koncentraciju šećera u krvi jednom godišnje posle 40. godine života.
Kada se dijagnostikuje gestacijski dijabetes, određena restriktivna dijeta može regulisati metabolizam. Ukoliko ovo nije dovoljno, privremeno se, samo u trudnoći, uključuje terapija insulinom. Idealna regulacija šećera bitna je da rast ploda ne bi bio prekomeran i doveo do poremećaja u toku porođaja. Trudnoće žena obolelih od dijabetesa zahtevaju intenzivan zdravestveni nadzor majke i ploda.
Oboljenja štitaste žlezde majke
Plod ne luči hormone štitaste žlezde do 12. nedelje gestacije i potrebe embriona za hormonima štitaste žlezde zadovoljavaju tiroidni hormoni majke. U prva tri meseca trudnoće smanjenje vrednosti tiroidnih hormona majke može narušiti formiranje nervnog sistema ploda, koji je veoma osetljiv na hormone štitaste žlezde i veoma zavistan od njih, a takođe je i koeficijent inteligencije ovakve dece manji nego dece majki koje su u prva tri meseca imale normalane vrednosti tiroksina u krvi. U toku prva tri meseca, povećane vrednosti tiroidnih hormona majke menjaju metaboličku sredinu u kojoj se plod razvija i u kojoj se desava organogeneza. Smatra se da je ovo jedan od uzroka učestalosti kongenitalnih anomalija i spontanih pobačaja veća u ovakvim trudnoćama. Posle potpunog formiranja posteljice, odnosno posle 15. nedelje trudnoće, tiroidni hormoni majke više ne prolaze posteljicu i plod se snabdeva tiroidnim hormonima koje sintetiše njegova sopstvena žlezda. Međutim, oboljenja štitaste žlezde majke mogu na drugi način uticati na funkciju štitaste žlezde ploda. Najčešće je bolest štitaste žlezde majke u reproduktivnim godinama izazvana antitetlima na sopstveno tkivo štitaste žlezde. Antetela majke prolaze posteljicu i od 24. nedelje gestacije (trudnoće) mogu izmeniti funkciju štitaste žlezde ploda. Hipotireoza ili hipertireoza ploda koja na ovaj način nastaje prolaznog je karaktera i gubi se 3-4 nedelje posle porođaja. Takođe, lekovi koje majka uzima da bi regulisala hipertireozu – propiltiouracil (u trudnoći se ne daju drugi lekovi koji se koriste za lečenje hipertireoze), takođe prolazi posteljicu i može smanjiti funkciju štitaste žlezde deteta. Stoga je neophodan intenzivan nadzor ovakvih trudnoća, koji omogućava rađanje zdrave novorođenčadi koja imaju maksimalne mogućnosti za genetski potencijal koji nose.
Kongenitalna hiperplazija nadbubrežne žlezde
Najčešća forma bolesti na našem području je kongenitalna hiperplazija nadbubrega sa kasnim početkom. Bolest se ispoljava na sličan način kao i sindrom policističnih jajnika: neurednim menstruacijama, pojačanom maljavošću i aknama. Postoji najmanje 3 razloga zbog kojih je važno da se postavi prava dijagnoza:
bolest se leči na drugačiji način i terapija je dugotrajna;
u trudnoći je potrebna posebna dijagnostika i terapija;
u momentima stresa (u koje spadaju i operacija i porođaj) neophodna je odgovarajuća nadoknada hormona.
S obzirom da se bolest nasleđuje, potrebno je genetsko savetovanje u ranom periodu trudnoće ili pre nego sto se trudnoća planira (ukoliko je majka obolela odrediti da li je otac nosilac promenjenog gena). Obično se u 12. nedelji trudnoće takvih majki odredi pol ploda. Ukoliko je pol ženski, muški hormoni i majke i ploda se moraju održavati u opsegu normalnog odgovarajućom terapijom.
Specijalna bolnica za lečenje steriliteta “INTERMEDICUS BIS”
Bulevar Zorana Đinđića 45 i, 11000 Beograd
Tel: (+381 11) 311-45-37
Mob: (+381 69) 555-12-12
Prim. dr Miodrag Živković: Kiseonik je eliksir zdravlja u lečenju srčanih i moždanih oboljenja
Terapija hiperbaričnom oksignacijom (HBO) svuda u svetu ima primenu u lečenju najšireg spektra bolesti i pruža izvanredne rezultate kod vaskularnih, digestivnih, sistemskih i autoimunih bolesti. Od presudne je važnosti u lečenju srčanih i moždanih oboljenja. Najnoviji rezulati istraživanja ukazuju da se njenom primenom uveliko smanjuje i rizik maligniniteta. Terapija kiseonikom je jedna od najdelotvornijih u lečenju, a pojavom novih zdravstvenih problema i razvojem medicine kao nauke, samo se potvrdjuju dometi ovog univerzalnog leka, kaže spec. pomorske medicine, fiziolog, jedan od najvećih stručnjaka u svetu u oblasti hiperbarične medicine, Prim. dr Miodrag Živković. Fokus njegovog dugogodišnjeg proučavanja i iskustva u praksi, zasniva se na kiseoniku kao krucijalnom elementu zdravlja i suštini života.
– Kiseonik ima ključnu ulogu u metabolizmu ćelije, jer omogućuje dobijanje adenozin trifosfata koji je energetska moneta našeg organizma. Jer svaka ćelija sadrži mitohondrije, gde se kiseonik vezuje za vodonik i eliminišući njegova negativna dejstva daje adenozin trifosfat (energiju) i toplotu. Kiseonik takodje, stimuliše proizvodnju antioksidativnih enzima čime povećava antioksidativnu odbranu organizma. Ovo je jedna od najvećih dobrobiti kiseonika, naročito kada znamo da je perioksidacioni process (u kome dolazi do oštećenja biomolekula ćelije) suština kompletne patologije i promene gena u smislu maligne alteracije. Istraživanja ruskih stručnjaka potvrdjuju da primena hiperbarične oksigenacije 4 puta smanjuje rizik mutacije gena i pojavu maligniteta. Kiseonik je fundamentalni lek, po značaju ispred vode i hrane. O važnosti koji mu je priroda odredilagovori činjenica da su čak dva velika sistema u organizmu čoveka posvećena prenosu kiseonika: pluća i kompletan kardiovaskularni sistem, ističe dr Živković.
Podvodnu i hiperbaričnu medicinu specijalizirao je pre četrdeset godina na Vojno medicinskoj akademiji (VMA). O ulozi HBO u lečenju objavio je više od stotinu radova u domaćim i stranim časopisima. Domaćin je skupova u oblasti hiperbarične medicine održanih kod nas i gost svetskih kongresa. Pionir je i emisar najnovijih znanja u ovoj oblasti, autor nekoliko knjiga i učitelj mladjim generacijama lekara.
Ilustrujući značaj kiseonika, podseća da nedovoljni dotok ili apsolutni nedostatak kiseonika, kod svih organa dovodi do fatalnog ishoda.
-Organizam do izvesnih granica može podneti nedostatak kiseonika. Kada se predje ta linija prestaje metabolizam i nastupa smrt ćelija. Najosetljiviji organi, koji prvi reaguju su mozak, srce i bubrezi. Mozak ne može da izdrži duže od dva minuta bez kiseonika. Takodje znamo, da nedostatak kiseonika uzokuje oštećenja srca (koje pumpa krv) i krvnih sudova koji transportuju kiseonik do ćelija. Takva stanja dovode do kardiovaskularnih problema, zbog čega je po učestalosti smrtnosti na prvom mestu, upravo kardiovaskularni sistem.
Dr Živković napominje, da je u zapuštenim stanjima, kod hronično smanjenog dotoka kiseonika prva i najvažnija terapija – hiperbarična oksigenacija.
-U cilju prevencije, oporavka i lečenja, ukoliko nastanu takva stanja, kako bi se omogućila delotvornost lečenja drugim medicinskim granama neophodna je terapija kiseonika. Kod dijabeta recimo, problem se manifestuje oštećenjem krvnih sudova i perifernih nerava. Na udaru su najpre kapilarni, periferni krvni sudovi na kojima se odvija razmena kiseonika i difuzija ka ćelijama. (Sreća je da tih mikro, kapilarnih krvnih sudova ima dosta, pa organizam dugo može da kompenzuje takvo stanje). Kako dijabet napreduje povećava se broj oštećenih kapilara i ugrožavaju se unutrašnji i periferni organi. Oštećenja vremenom zahvataju magistralne krvne sudove. Kako bi se sprečile dramatične posledice u situacijama izazvanih šećernom bolešću, neophodno je intervenisati hiperbaričnom oksigenacijom. Čini se, da ne shvatamo dovoljno opasnost dijabeta kao elementarnog uzroka drugih bolesti, poput infarkta mozga, srca, infarkta perifernih tkiva sa teškim infekcijama i gangrenama, zatim insuficijencije bubrega i plućnog tkiva. Oštećenja krvnih sudova kod dijabeta kreću od plućnog tkiva. A to je prvi organ koji prima kiseonk iz atmosfere i dalje ga transportuje, ukazuje dr Živković
Kaže, da nema ćelije u organizmu koja je imuna na nedostatak kiseonika. Akutno ili hronično posledice se manifestuju kod svih organa. Zato primena HBO terapije pruža rezultate u lečenju svih bolesti. U nekim slučajevima je lek bez alternative.
-Postoje situacije akutnog nedostatka kiseonika, koje nastaju recimo davljenjem, gde je indikacija terapije kiseonika hitna, urgentna, i sekunde dele život od smrti. Akutne situacije su i kod zastoja vitalnih organa čija je uloga da transportuju kiseonik, kao što je infarkt miokarda. Optimalno bi bilo odmah primeniti terapiju, kako bi se smanjilo oštećenje miokarda izazavno trenutnim nedostatkom kiseonika. To su tkzv. akutne hipoksične bolesti, koje zahtevaju hitnu reakciju i po ruskoj nomenklaturi recimo, postoji lista takvih stanja koje zahtevaju hitnu oksigenaciju, čiji bi se izostanak kao terapije smatrao lekarskim propustom. Akutnim se smatraju i stanja izazavna gasnom gangrenom i teškim infekcijama tkiva anaerobnim bakterijama (kojima pogoduje sredina bez kiseonika,kada dolazi do lučenja alfa toksina tih bakterija) što dovodi do brze smrti.Tu su i neka ronilačka stanja i stanja izazvana trovanjem.
Dr Živković ističe da postoji i spektar bolesti izazvan hroničnim manjkom kiseonika transportnog sistema. To su bolesti srca i krvnih sudova, na prvom mestu arterioskleroza kao i niz autoimunih bolesti (lupus, sklerodermia, reumatoidni artrtitis) gde je u osnovi vasculitis (zapaljenje malih krvnih sudova) koji pogoršava osnovnu autoimunu bolest.
-Kiseonik ima izuzetnu detoksikacionu moć i prva je mera detoksikacije kod čitavog niza otrovanja, počev od ugljen monoksida, pesticida, cijavodonika… Tu su i sve infekcije koštano i mekotkivnih struktura koje ponekad ne reaguju na medikamentoznu terapiju i hirurgiju. U svim situacijama kiseonik omogućuje uspostavljanje homeostatskih uslova za funkcionisanje ćelije, koja je zdrava samo ako normalno funkioniše. A ukoliko je nešto napadne, kiseonik će produžiti vreme njene normalne funkcije i omogućiti joj da se odbrani. Podsticanjem i uspostavljanjem normalnog rada ćelija i organa, oganizam pod uticajem kiseonika aktivira mehanizme odbrane. Kiseonik je univerzalnije lek, bez kontraindikacija, širokog terapijskog spektra, objašnjava dr Živković.
Efekti terapije vidljivi golim okom, postižu se kod dijabetičnih gangrena, arteriosklerotskih i hipoksičnih rana. Na hiljade pacijenata je spasio sigurnog invaliditeta.
-U najvećem broju slučajeva nogu spašavamo u prvom aktu lečenja. To su uglavnom pacijenti koji su u programu amputacije noge. U 96 % slučajeva, uspevamo da odložimo ili potpuno izbegnemo amputaciju noge.
Direktnim uticajem na ćeliju, HBO je lek u dermatologiji i ginekologiji.
–Uspostavljanjem normalnog funkcionisanja ćelija pospešuje se regeneracija kože. Kiseonik uspostavlja vitalnost tkiva i svih unutrašnjih organa, zbog čega je našao primenu u ginekologiji, gde se pod uticajem HBO terapije povećava debljina ednometrijuma, što doprinosi uspehu veštačke oplodnje. U Rusiji se ova terapija koristi i u pedijatriji: kod svakog težeg porodjaja zbog mogućih posledica po cerebralni sistem beba odmah ide u komoru. Hiperbarična oksigenacija (HBO ) ima neslućene rezulatate, nezaobilazna je i u nekim slučajevima prioritetna kao metoda u lečenju i na Zapadu. Čovek iznad 40 godina starosti treba da koristi komoru, da bi sprečio i odložio process arterioskleroze! Komoru treba je koristiti kao izvor blagodeti i zdravlja, radi prevencije bolesti i opšteg dobra, zaključuje dr Živković.
HBO Medical Center Vojvode Stepe 347b,Voždovac, Beograd
Telefon: 011 39 72 666 Mobilni: 63 258 743
Prihvatite samoću kao izazov i prepustite se istraživanju sebe
Biti sam. Nekima to predstavlja životni izazov u kojem uživaju, a drugima najgore moguće stanje. Međutim, postoji razlika između usamljenosti i samoće i moguće je izvući maksimum iz oba stanja. Naime, prema riječima edukatorice Ivane Vulić-Živković, samoću shvatamo kao sastavni dio savremenog života, koji može, mada ne mora, postati čovjekova šansa. Umjesto da se, dok su sami, koncentrišu na sebe, svoje potrebe i želje, ljudi su skloni da očajavaju.
Stoga često propuštaju mnoštvo prilika, koje se kriju upravo u trenucima kad smo sami. Često je najteža stvar introspekcija, jer smo skloniji posmatranju i djelovanju u smjeru drugih osoba. Pogled u sebe značio bi i samokritiku, a dobro znamo da smo rijetko objektivni.
Samoća je prilika da pronađete svoj mir.
ističe Vulić-Živković i dodaje: “Ljudi koji sami sa sobom provode kvalitetno vrijeme, mentalno su zdraviji, slušaju sebe, imaju veći osjećaj samopouzdanja i rijeđe obolijevaju. Samoća je šansa za dublje posvećivanje stvarima koje nas interesuju. Duboko unošenje u neki posao, čitanje, stapanje s prirodom, umjetnost i meditacija, bilo koji vid stvaranja, često zahtjevaju samoću.”.
Ne može se zamisliti nijedan iole kreativan čovek, da ne govorimo o značajnim umjetnicima i naučnicima, koji nije svjesno i namjerno tražio samoću, da bi u miru vodio neophodne i plodne dijaloge sa sobom. Tada pokušava da iz relativne udaljenosti objektivnije osmotri sebe i društvo i iznad svega, ostvari slobodnu komunikaciju svjesnog i nesvjesnog bića.
Nikola Tesla bio je zagovornik samoće, tokom stvaranja i rada. I sam je govorio:
Um je oštriji i napregnutiji u odvojenosti i neprekinutoj samoći. Za razmišljanje nije potrebna velika laboratorija. Originalnost cveta u samoći, slobodna od spoljašnih uticaja koji prete da obogalje kreativni um. Budite sami, to je tajna inovacije; budite sami, tada se ideje rađaju.
Velike ideje su nastale inicijativom individualaca. Tek kasnije su za njihov razvoj bili neophodni ostali članovi tima, grupe. Ali ono što ljudski um može u trenutku samoće, nemjerljivo je sa onim što može u društvu. Bitno je, međutim, shvatiti kako samoća ne treba značiti asocijalnost i povlačenje u sebe. Postoje trenuci u kojima su za naš život neophodni drugi ljudi, nekada od njih i ovisimo. Kao što postoje i oni u kojima je biti sam najveća privilegija. To treba da vas inspiriše.
Pedagogica i učiteljica Slavica Glamočak ističe: “Karakter se njeguje u grupi, gdje ne kažete ne smijem, nego neću, a talenat u samoći”. Kada se samoća shvati kao produktivno stanje, iz kojeg mogu nastati razne ideje, ljudi će manje patiti onda kada su sami. Čak i kada je tuga emocija koju proživljavate tada, iz nje se može izroditi nešto pozitivno, veliko i ohrabrujuće.
Ivo Andrić je bio usamljen čovjek. Iako aktivan u društvenom životu, bez obzira na svoju suprugu, bio je sam. Volio je stvarati u samoći i pisati o njoj. “Samoća je raskoš bogatih duhova”, jedna je od njegovih misli, koje otvaraju dijapazon mogućnosti, koje se pružaju upravo onda kada smo sami.
Jedan od najpoznatijih slikara, Leonardo da Vinci je većinu vremena proveo u samoći, sa svojim istraživanjima. Iako ljubazan i prijatan prema drugima, ovaj umjetnik je ostao zapamćen po svom unutrašnjem svijetu, koji je pomno izgrađivao u trenucima samoće. Veliki umovi su oduvijek trebali mnogo prostora za svoje ideje i selekciju misli, pa su upravo zato onda kada su sami, dostizali svoje maksimume.
Samoća kao izvor kreativnosti, podrazumijeva otvorenost prema sebi i svojim željama. Istovremeno i otvorenost i spremnost na saradnju, kritike, pohvale i reakcije drugih. Samostalno odlučivanje o svom životu, važan je segment djelovanja u trenucima samoće. Potrebno je vjerovati da vi sami možete mnogo toga i odvažiti se na korak naprijed u pogledu samostalnosti, samopouzdanja i spremnosti na rizik. Prihvatite samoću kao izazov i prepustite se istraživanju sebe i svojih mogućnosti.
Izvor:lolamagazin.com
Seks u samoizolaciji- U obzir dolaze samo ove dvije vrste seksa!
Seks je puno više od toga i seks uključuje i druge oblike partnerske seksualne aktivnosti
Ivica je nazvao u seksualnu ambulantu i pitao kako da izdrži 14 dana samoizolacije bez seksa. Stavljen je u samoizolaciju jer je bio u kontaktu s osobom pozitivnom na COVID-19. Osim toga, pita Ivica, je li dopušteno za vrijeme samoizolacije ljubiti se sa ženom, bez seksa. Ljudi koji su u samoizolaciji ne bi smjeli imati direktnih fizičkih kontakata s drugim ljudima, pa ni onim najbližim. Bliski fizički kontakt povećava vjerojatnost širenja infekcije, stoga nije dopuštena nikakva vrsta partnerske kontaktne seksualne aktivnosti, pa ni ljubljenje, jer ljubljenje uključuje bliski kontakt. No, na početku je važno naglasiti da neki ljudi pod seksom misle isključivo na peno-vaginalnu seksualnu aktivnost, tj. na seksualni odnos s penetracijom penisa u vaginu kod heteroseksualnih partnera.
Seks je puno više od toga i seks uključuje i druge oblike partnerske seksualne aktivnosti kao što su oralni seks (felacija i kunilingus – za one koji ne znaju, felacija je oralni seks kod kojeg je osoba koja ostvaruje kontakt spolovilom muška, a kunilingus ona vrsta oralnog seksa kod koje se ostvaruje kontakt sa ženskim spolnim organom, dok osoba koja oralnim putem zadovoljava ovu drugu osobu može biti bilo kojeg spola), analni seks, uzajamna masturbacija, podraživanje različitih erogenih zona, igranje uloga koje pokreću seksualnu reakciju i slično.
Seksualne reakcije
Seks može imati i solitarni oblik, tj. možemo uživati u seksu i sami sa sobom, dakle masturbirati. Neovisno o vrsti seksualnog podraživanja, neovisno o broju partnera, neovisno o tome uključuje li seks tuđe seksualne organe ili ne, tijelo uvijek prolazi kroz isti niz promjena koje nazivamo ciklus seksualne reakcije – želju, uzbuđenje, orgazam i razrješenje. Osim kontaktnog seksualnog odnosa, postoje i nekontaktni seksualni odnosi, koji se mogu ostvarivati putem modernih (ali i ne tako modernih) tehnologija – seks preko Skypea, seks putem slanja ili primanja seksualnih sadržaja (fotografija ili tekstualnih poruka) – tzv. seksting, kao i seks preko telefona.
Osoba koja je u samoizolaciji ne može sudjelovati ni u kojem obliku kontaktnog seksualnog odnosa, tj. ni u oralnom, vaginalnom, analnom seksu, igranju uloga s partnerom uživo i slično. No, ostaju joj autoerotski i nekontaktni oblici seksa. Pa, krenimo redom – od masturbacije (samozadovoljavanja). Interesantan je podatak da ljudi koji masturbiraju imaju manje seksualnih problema. To i nije čudno znamo li da masturbacijom upoznajemo svoje tijelo i lakše možemo istraživati vezano uz svoje tijelo i svoju seksualnost.
Muškarci masturbiraju češće i u većem broju od žena. Velika većina muškaraca (prema nekim istraživanjima više od 95 posto) masturbira barem povremeno, a više od 80 posto muškaraca u mlađoj dobi masturbiralo je u zadnjih mjesec dana. Istraživanja pokazuju da masturbiraju i mladi i stari (iako stariji nešto rjeđe), oni u vezi (braku) i samci, zdravi i bolesni.
Žene su inventivnije
I naš Ivica s početka priče smije masturbirati, premda je u samoizolaciji. I oboljeli od infekcije COVID-19 također smiju masturbirati. Vrijeme izolacije možda je i vrijeme u kojem se može pokušati s drugim vrstama masturbacije. Žene su inventivnije u načinima na koje masturbiraju i podražuju veći broj različitih mjesta te masturbiraju na više različitih načina od muškaraca. Neke stimuliraju klitoris, druge vaginu, treće bradavice dojki, četvrte područje blizu klitorisa, ali ne i sam klitoris itd. Muškarci su puno uniformniji po načinu masturbiranja i uglavnom masturbiraju tako da rukom obuhvate penis. Manji broj masturbira na neke neuobičajenije načine. U vrijeme izolacije može se istraživati masturbacija drugom rukom.
Npr. ako Ivica obično masturbira desnom rukom, hoće li masturbiranje lijevom rukom promijeniti način stimulacije, brzinu podraživanja? Ivica se može pitati i gdje mu je druga ruka te ako desnom rukom drži penis, može li lijevom rukom naći neko mjesto na tijelu (npr. testisi, prostor između anusa i mošnji, bradavice dojki, uho ili bilo koje drugo mjesto na tijelu) čija će stimulacija povećati razinu uzbuđenja. Mogu se tražiti i nove erogene zone. Može se varirati vrsta dodira (npr. stimulacija suhom rukom ili rukom nauljenom dječjim uljem, stimulacija golom rukom ili rukom preko plahte ili neke druge tkanine).
U masturbaciju se mogu uključiti i seksualne igračke. Vibrator je igračka koju mogu koristiti i žene i muškarci. Žene obično vibratorom stimuliraju klitoris, a velik broj žena navodi da im je posebno uzbuđenje ako ne stimuliraju direktno klitoris, već nekoliko milimetara od klitorisa. Kod muškaraca podraživanje frenuluma (donji dio penisa, na granici trupa i glavića) može povećati osjećaj seksualnog uzbuđenja i napaljenosti.
Vrijeme provedeno u izolaciji može se iskoristiti i za razvijanje seksualne mašte. Ivica može pokušati zamisliti neku izrazito seksualno napaljujuću situaciju i razrađivati je tako da mu postane još uzbudljivija. Većina ljudi ima seksualne maštarije i koristi ih tijekom masturbacije ili seksa, no u većini slučajeva ljudi se ne bave razradom ovih maštarija. No, seksualne maštarije prirodan su način povećanja seksualnog uzbuđenja i dobro ih je koristiti i kod ljudi bez ikakvih seksualnih smetnji, a možda još više kod ljudi koji imaju određene seksualne probleme (npr. muškarci s erektilnom disfunkcijom ili žene s anorgazmijom ili problemima u uzbuđivanju).
Odnos na daljinu
Osim ovih solitarnih aktivnosti, Ivici je dopušteno održavati seksualne kontakte na daljinu. Mnogi parovi koji žive udaljeno redovito se seksaju preko interneta (Skypea). Dogovore se u isto vrijeme i uz vizualnu komunikaciju razgovaraju i masturbiraju. Danas su dostupne čak i sofisticirane metode gdje svaki od partnera može imati odgovarajuću igračku (npr. žene dildo, a muškarci umjetnu vaginu) koje se usklade da proizvode istovjetnu vrstu stimulacije pa zapravo oba partnera doživljavaju istu stimulaciju kao da su zajedno. No, ne treba se ograničiti na to. Sugerirajte partneru/ici što da radi, kako da se stimulira, govorite jedno drugome što biste mu/joj radili da ste zajedno. Igrajte neku seksualno poželjnu ulogu preko videolinka.
Tražite od partnera da nešto za vas radi (npr. da se izazovno svlači ili masturbira) ili vi pripremite nešto seksualno za njega. Iskoristite vrijeme i razgovarajte o svojim seksualnim maštarijama, razgovarajte o tome koje biste igračke voljeli koristiti. Probajte stvoriti zajedničku maštariju – osmislite neku maštariju koja je oboma interesantna, seksualno uzbuđujuća, a koju ste zajedno izgradili. Napravite igricu u kojoj prvo jedan pa drugi dodaje neke seksualne sadržaje početnoj zajedničkoj pričici. Razgovarajte o tome što vas uzbuđuje, što vas pali, a što vam gasi seksualnu želju. Razgovori, osobito o ovako intimnim sadržajima, mogu vas zbližiti te unatoč prostornoj udaljenosti možete postati povezaniji nego prije.
Seksting je izmjenjivanje seksualnih poruka ili fotografija. Pošaljite svome partneru/ici poruku ili fotografiju za koju mislite da će ga podsjetiti na vas i na seks s vama, a kad imate priliku, porazgovarajte o tome. Ili tražite da on/ona vama pošalje fotografiju nekog svog dijela tijela. Naravno, pazite da ove fotografije ne završe na pogrešnom mjestu ili kod pogrešne osobe. Neki ljudi uživaju u seksu preko telefona – pokušajte biti što izazovniji u boji glasa i načinu govorenja, kao i u svojim porukama – probajte uzbuditi partnera i sebe samo glasom. Možete se vratiti i zaboravljenoj zabavi pisanja pisama. Sad kad imate vremena, napišite ljubavno pismo i pošaljite ga ili pročitajte svome partneru. Ljubavna pisma su trajan dokaz vaše ljubavi koji i vi i vaš partner možete čitati godinama kasnije (ako ih sačuvate).
Izvor: zivim.gloria.hr
Sam u kući: Kada dete sme da ostane samo kod kuće?
Iako se svi mi rado prisećamo vremena kada su mama i tata radili, a mi bili sami kod kuće dok oni ne dođu s posla, danas se dosta toga promenilo.
Mnogo češće se postavlja pitanje kada bi dete smelo da ostane samo kod kuće i koliko dugo. Ne postoji univerzalno vreme koje bi važilo za svu decu i određivalo njihovu spremnost da ostanu prvi put sama kod kuće. U pitanju su velike individualne razlike, a idealno vreme zavisi od spremnosti deteta.
Ipak, većina roditelja je prisiljena da zbog poslovnih obaveza već oko pete godine povremeno ostavlja decu samu. Iako je ovo prerano i nije preporučljivo, ukoliko se pridržavate principa postepenosti, obavite odgovarajuće pripreme s detetom, a vaše zadržavanje van kuće nije dugo… i u ovom uzrastu se može povremeno, na kraće intervale, praktikovati.
Vežbajući decu da ostaju sama u kući – u početku po nekoliko minuta, a kasnije sve duže, vi vežbate njihovu samostalnost. Osećanje da ste im poverili odgovornost boravka bez vašeg prisustva utiče na porast samopouzdanja i praktičnog snalaženja. Kao što je važno da naučite decu da se samostalno igraju, samostalno vezuju pertle, samostalno peru ruke… za njihovo samopouzdanje, formiranje pravilne slike o sebi, osećanje sigurnosti – važno je i da ostaju sama u kući. Ipak, još je važnije da ne poranite s ovakvim zahtevima.
Naime, deca predškolskog uzrasta nisu sposobna da budu sama, odnosno nije sigurno da će biti bezbedna bez nadzora. Dete može da ostaje samo oko desete godine, ali tek na nekoliko sati.
Smatra se da u ovom uzrastu može da se snađe i pravilno reaguje u hitnim situacijama. S druge strane, ukoliko niste pritisnuti sopstvenim poslovnim obavezama, 12. godina je krajnje vreme kada je za dete (a ne za vas) važno da počne povremeno da ostaje samo u kući. Jer, ukoliko i posle 12. godine dete ne iskusi da je za pojedine situacije samo odgovorno, ili se ne oseća dovoljno samostalno, može odrasti u nesigurnu i zbunjenu osobu, zavisnu od svoje okoline.
Šta je važno da dete zna?
Naučite svoje dete:
• koga treba da pozove u slučaju opasnosti,
• da ume preko telefona precizno i tačno da objasni ili izgovori svoju adresu,
• da nikog ne pušta u kuću bez vašeg dopuštenja,
• da nepoznatima koji zvone na vrata ne treba da otkriva da je samo kod kuće,
• kako treba da postupa u slučaju požara,
• da može slobodno da vam se obrati kad god ga nešto uplaši ili se oseća neprijatno.
Postepenost je važna
Priprema deteta da ostaje u kući bez vašeg nadzora treba da počne nekoliko nedelja pre nego što zaista odete. U predškolskom uzrastu, dete poznaje samo “sada” i “ovde”, pa mu se vaših deset minuta mogu činiti veoma dugim. U početku, vaši izlasci van kuće neka budu samo po nekoliko minuta – do prodavnice, ili do nekog drugog mesta za koje dete zna da se nalazi veoma blizu kuće. Ipak, vreme koje deca provode sama ne bi trebalo da bude svakodnevno i predugo.
Na taj način nećete imati kontrolu nad time šta deca rade i čime se bave, a vreme da izgradite međusobno kvalitetan odnos – biće osetno smanjeno. Suzdržite svoj strah. Pokušajte da svoje strahove držite pod kontrolom, ne dozvolite da ih dete primeti. Vaše emotivno stanje će se preslikati na njega, pa će i ono dete koje je bilo spremno da ostane samo u kući prvi put, sada pokazivati otpor i strah.
Kao i odrasla osoba, tako se i uplašeno dete ponaša manje racionalno nego kada nema emociju straha, a vama je važno da se dete, kada ostane samo u kući, ponaša upravo tako – racionalno.
Kada procenite da je dete dovoljno veliko da ostane samo kod kuće, bitno je ispitati situaciju. Pitajte dete sledećih nekoliko pitanja, da biste se uverili može li i da li sme da ostane samo kod kuće:
-
Kako bi reagovao da neko pozvoni na vrata?
2. Šta bi učinio da uoči poplavu ili požar?
3. Da li bi li otkrio nepoznatim osobama na telefon da je sam kod kuće?
4. Kome sme da otvari vrata?
5. Kada vas treba odmah pozvati?
6. Šta će raditi dok se roditelji ne vrate?