Dr Nestorović: Zašto se vreme ubrzava kako starimo?

356

Stariji ljudi ponavljaju mantru o tome kako im vreme protiče sve brže. Verovatno mali broj ljudi zna da je to u stvari istina. Što ste stariji, vreme vam protiče brže. Naravno da se protok vremena ne uzbrava, ali se percepcija protoka u našem mozgu neprekidno menja. U klasičnom eksperimentu iz davne 1996 (kako je brzo došla 2019), psiholog Peter Mangan je tražio od 25 osoba između 19 i 24, kao i od 15 između 60 i 80, da procene period od 3 minuta brojanjem sekundi (izgovaranjem brojeva, za koje je trajanje izgovora otprilike sekunda). Mladi imali realnu procenu (3 minuta i 3 sekunde), dok je za starije proteklo 3 minuta I 40 sekundi. On je pretpostavio da je nivo dopamina u mozgu starijh niži od mlađih, a da je njegov nivo odgovoran za procenu trjanja nekog događaja. Psiholozi Marc Whitman i Sandra Lenhoff su 2005 ispitivali 499 ljudi, između 15 i 94 godine o percepciji vremena – od “vrlo brzo” do “vrlo sporo”. Pokazalo se da kod kraćih intervala (nedelja, mesec), nema velikih razlika u proceni protoka vremena. Ali kada se radilo o dekadama, stariji su imalio utisak da vreme leti. Stariji od 40 su se sećali detinjstva kao perioda u kome je vreme proticalo veoma sporo, a sadašnji period im je bio veoma ubrzan.

Mnogo kasnije, 2012. Adrian Bejan, profesor sa Duke Univerziteta je dao drugo objašnjenje, da se usporena obrada dobijenih slika u starijih razlog za ovu pojavu. Kako starimo, neuronske veze postaju kompleksnije, ali i neuroni sporije provode električne impulse. Odojče procesuira slike mnogo brže od starijih osoba. Mozak veći broj slika interpretira kao brži protok vremena. Centralni mehanizam je učestalosr “sakada”. Sakade su nevoljni, nesvesni pokreti očiju u toku kojih oko nije fokusirano. Javljaju se nekoliko puta u sekundi. Njih možemo shvatati kao pauze između frejmova u filmu. Sakade su znatno češće u odojčadi, nego u odraslih. Kao rezultat, dete vidi više slika, pa mu vreme subjektivno brže prolazi. Ispitivanja u malih životinja pokazuje da male životinje (ptice, psi itd) imaju takođe veći broj frejmova, pa je za njih okolina slična usporenom filmu. Objašnjenje je da je to način da izmenu predatore, jer oni njihove pokrete vide usporeno (pa mogu da pobegnu na vreme). Tako se objašnjava pojava da je teško muvu ubiti novinama (vaši pokreti su njoj jako spori, što joj daje vremena da izbegne udarac). Ja bih rekao da imaju i telepatske sposobnosti, čim uzmete novine, one nestanu.  Dakle, njima svet izgleda kao scena iz Matriksa, kada Neo izbegava metke. Prema istraživanju sa Trinity Koledža iz Dablina, ljudska percepcija je svega oko 10 frejmova u sekundi (sve ostale slike se ne obrađuju). Male životinje (a ispitivano je oko 30 vrsta, od mačaka do kornjača i guštera) imaju brži metabolizam, a samim tim I bržu percepciju vizuelnih informacija. Vizuelni sistem muva je skoro četiri puta brži od našeg.

Jedna druga teorija govori o se radi o čisto psihološkom fenomenu, koji se naziva “aglomeracija” (chunking na engleskom).  Filozof Douglas Hofstadter smatra da mozak udružuje slične sadržaje u veće aglomerate.  Da bi dokazao ovu teoriju, Mark Landau sa Univerziteta u Kanzasu je testirao 324 osobe. Prva gupa od 107 ljudi je opisivala proteklu godinu, posebno opisujući događaje koji su bili slični onima iz prethodnih godina. Druga grupa je opisivala različita iskustva. Prvoj grupi je protok vremena bio brži nego drugoj. Dakle, ako se stalno ponavljaju neka iskustva, vreme subjektivno prolazi brže. Ovo se naziva “efektom letovanja”, gde nam vreme provedeno na moru izgleda kao da protiče sporije, nego kada obavkjamo svakodnevne rutine. Sećanje na školske raspuste nam izgleda kao užasno dug vremenski period, a vreme studiranja kao kratko.

Još jedna teorija ukazuje da nove situacije zahtevaju napor od mozga da obradi infromacije, a ovo zahteva više vremena od obavljanja uhodanih, svakodnevnih aktivnosti.

Ali, nijedna teorija ne može da objasni matematički pecizno ubrzanje vremena sa starenjem. Protok vremena se sa starenjem ubrzava logaritamski. Jedno objašnjanje je da za dvogodišnje dete, godina dana je polovina života, za desetogodišnjaka desetina, a za čoveka od 60 goina šezdeseti deo. Iako život delimo na dekade, pravlnije je da kažemo da su periodu istog trajnja od 5 do 10, 10 do 20, 20 do 40 i 40 do 80 godina. Zvuči depresivno je da će nama starijima ionako kratko preostalo vreme, proteći još brže. Ja bih rekao da treba dobro da ga iskoristimo, umesto što se sekiramo oko te činjenice.

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

PODELI