Alergija predstavlja poremećaj u funkcionisanju imunološkog sistema. Organizam alergične osobe prekomerno reaguje na neku specifičnu, inače neškodljivu supstnciju, ili više njih, iz našeg prirodnog okruženja (reakcija preosetljivosti tip I).

Takve materije, koje inače nisu štetne, nazivaju se alergenima. Alergeni mogu da izazovu alergijsku reakciju i onda kada su prisutni u veoma maloj koncentraciji.

Dakle, alergija je uzrokovana reakcijom vlastitog imunološkog (obrambenog) sistema, koji inače štiti telo od raznih oboljenja tako što stavara antitela protiv bakterija, virusa i drugih štetnih mikroorganizama. Međutim, kod osoba sklonih alergijama, imunološki sistem reaguje prejako i pokušava da zaštiti organizam od inače neškodljivih materija koje se nalaze u prirodi, stvarajući antitela i protiv njih.

Kod osoba koje nisu alergične, imunološki sistem pri prvom kontaktu „ zapamti” alergene kao materije koje nisu štetne i „ne preduzima ništa” pri ponovljenim kontaktima s njima. Kod alergičnih osoba imunološki sistem burno reaguje, kao da se radi o infekciji, i tako nastaju simptomi alergije.

Najčešći alergeni su: polen, hrana (kikiriki, jaja, soja, kravlje mleko, plodovi mora), ubod insekta, lekovi, lateks, grinje, životinjske dlake.

Simptomi i znaci alergijske reakcije

Alergijska reakcija se može dogoditi odmah ili par sati nakon kontakta sa određenim alergenom i može se manifestovati veoma različitim simptomima i znacima.

Simptomi i znaci alergije mogu biti lokalni – na primer, otok i svrab uzrokovani ubodom pčele, ili opšti, kada se manifestuju na celom oraganizmu istovremeno.Mogu varirati od blagih, do teških i po život opasnih. Oni se mogu ispoljiti na različitim organima i organskim sistemima:

• Koža: crvenilo, svrab, urtikarija, ekcem , otok lica, svrab i suzenje očiju

• Disajni putevi: pojačana sekrecija iz nosa, kijanje, kašalj, promuklost, otežano disanje, bronhospazam

• Gastrointestinalni sistem: mučnina, povraćanje, bolovi u stomaku, proliv, tekoće sa gutanjem

• Kardio-vaskularni sistem: slabost, malaksalost, bledilo, nesvestica, pad krvnog pritiska, ubrzan rad srca.

Anafilaksa je najteža forma alergijske reakcije.Može se javiti pri prvom ili pri ponovljenom kontaktu sa alergenom. Uvek zahvata dva ili više organskih sistema, često sa smrtnim išodom usled prestanka disanja i cirkulatornog kolapsa.

Lečenje alergije

Svaka vrsta alergije leči se na drugačiji način. U lečenju se koriste kortikosteroidi i antihistaminici, u različitim oblicima i dozama. U najtežoj formi alergijske reakcije daje se i adrenalin.

Najvažnije je, kad god je to moguće, izbegavati kontakt sa alergenima.

Kada se javi bilo koja vrsta alergije, potrebno je odmah javiti se svom lekaru ili farmaceutu, a terapiju koristiti tačno po njihovom uputstvu.

Hiposenzibilizacija je jedan od načina lečenja alergija. To je oblik imunoterapije kojim se postiže smanjivanje preosetljivosti na pojedine alergene davanjem „vakcine“ protiv alergena, uzročnika alergije, uz progresivno slabljenje imunološkog odgovora.Takav tretman može ili smanjiti osetljivost, ili je potpuno eliminisati. Sprovodi se u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama.

Osobe sklone burnim alergijskim reakcijama trebalo bi uvek da imaju kod sebe adrenalin u obliku auto-injektora, koji se može nabaviti u bolje snabdevenim apotekama a koji i nemedicinsko osoblje može primeniti kada postoji potreba za njim.

U slučaju njateže forme alergijske reakcije- anafilakse– potrebno je:
odmah prekinuti kontakt sa alergenom, ako je moguće!

Nakon toga:

1. Dati jednu dozu adrenalina, ukoliko vam je dostupan (auto-injektor)

2. Pozvati 194

3. Obezbediti da bolesnik nesmetano diše

4. Skinuti tesnu odeću

5. Ako je pacijent hipotenzivan (ima nizak arterijski pritisak ), postaviti ga u ležeći položaj sa blago podignutim nogama ukoliko nema teškoća sa disanjem

6. Ako se stanje ne popravi nakon 10-15 minuta dati drugu dozu adrenalina

7. Ako je pacijent bez svesti i ne diše, započeti oživljavanje po uputstvima koje ćete dobiti sa telefonske centrale 194.

Ako ste dali adrenalin pre dolaska ekipe hitne medicinske pomoći, potrebno je:

• Da osoba leži sa blago podignutim nogama do dolaska ekipe hitne pomoći

• Prekriti bolesnika ćebetom

• Ako povraća – postaviti ga u bočni položaj (koma položaj)

• Ne davati tečnost bolesniku.

Za sve nedoumice i dileme kod pojave alergijskih reakcija ili sumje na njih, u službi hitne medicinske pomići Vam je 24h dostupan telefon za savete:

011 3615 008 – za odrasle

011 3614 350 – za decu

Tekst je preuzet sa portala Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć

ordinacija.tv

Rana od ležanja ili dekubitus je stanje koje nastaje usled dužeg i ponovljenog izlaganja pojedinih delova tela silama pritiska, smicanja i trenja. Jedna je od najčešćih komplikacija nepokretnosti.

Pritisak na određeni deo tela definiše se kao spoljni faktor ili egzogeni i u najvećoj meri na njega nožemo delovati i ukloniti ili umanjiti njegovo dejstvo. U egzogene faktore rizika ubraja se i vlažnost kože, ovo je jedan od najznačajnijih faktora rizika. Dugotrajno i produženo  prisustvo vlažnosti kože dovodi do promena u strukturi kože,a time i povećanog rizika za nastanak rane.  Postoje i unutrašnji ili  endogeni faktori: neuhranjenost, malokrvnost, loša  ishrana, šećerna bolest, otoci po telu, neke druge bolesti, koji udruženi sa prethodnim povećavaju rizik. Na unutrašnje faktore možemo samo delimično uticati, nekada nimalo.

Mehanizam nastanka dekubitusa

Koža ima zaštitnu ulogu, i u njoj se nalaze receptori za osećaj bola, temperaturu, dodir. Pritisak dovodi do samnjenja prokrvljenosti kože i smanjenog snabdevanja kiseonikom, što postepeno dovodi do odumiranja ćelija kože i stvaranja rane. Napredovanjem procesa dolazi do oštećenja dubljih slojeva određenog dela tela: mišića, omotača mišića, kostiju  i zglobova.

Koji delovi tela su najpodložniji nastanku dekubitusa?

Dekubit nastaje na onim delovima tela koji su najviše izloženi pritisku a gde se kost nalazi neposredno ispod kože, sa vrlo tankim slojem mišićnog tkiva. Ta mesta se zovu predilekciona mesta i na ljudskom telu ih ima nekoliko: predeo potiljačne kosti, ušne školjke, lopatice, vrhovi ramena, predeo lakata, kod mršavih osoba vrhovi kičmenih pršljenova, karlične kosti, slabinska regija, sedalna regija, spoljne i unutrašnje strane kolena i skočnog zgloba, pete.

Koje su mere prevencije u nastanku dekubitusa?

U prevenciji dekubitusa najvažnija mera je uklanjanje pritiska o  podlogu , smicanja i trenja na određene delove tela. Kod nepokretnih osoba važno je vršiti pregled kože svakodnevno kako bi se na vreme uočila promena na koži. Druga mera je održavanje higijene kože i sluzokoža tela. Neophodno je kožu održavati suvom i čistom. Osobe koje fiziološke potrebe vrše u postelji, koriste pelene su u povećanom riziku za nastanak dekubita zbog prisutne stalne vlažnosti i nečistoća. Kožu treba svakodnevno prati neutralnim sredstvima, masirati, utrljavati hranjive kreme,kod osoba kod kojih je povećana vlažnost i više puta u toku dana.

Važno je određene delove tela rasteretiti pritiska, tako da je potrebna promena položaja tela na 2 časa, u nekim slučajevima i češće. Korišćenje rasteretnih sredstava, određenih jastuka, dušeka, takođe se preporučuje.

Kako izgleda dekubitalna rana?

Dekubitalna rana ima više stadijuma. Mesto koje je ugroženo, obično kao početak ima promenu koja se definiče kao pasivno crvenilo-koža na određenom delu je prebojena tamno crveno ili modro, kao propratne pojave postoji otvrdlina , povećana temperatura tog dela, bol. Pasivno crvenilo ne prolazi ni nakon 2 časa od rasterećenja tog dela tela pritiska, na ovaj stadijum se može uticati maksimalnim rasterećenjem od pritiska, održavanjem higijene, utrljavanjem hranjivih krema ili primenom savremenih obloga za tretman ovakvih promena. Ako se problem  pasivnog crvenila  ne  reši najčešće dolazi do daljeg napredovanja procesa, na istom mestu se stvara plik ili bula, delimičan gubitak kože ili oderotina koja vlaži, širi se po obimu, i zahvata dublje slojeve. Kada se pojave promene u vidu bule obavezno kontaktirati nadležnu zdravstvenu ustanovu.

Lečenje dekubitusa

Lečenje dekubitusa je dugotrajno. Iziskuje pored stručnosti, upornosti, materijalnih sredstava određeni higijensko dijetetski režim, nadzor od strane zdravstvenog osoblja. Važano je rasteretiti od pritiska deo koji je zahvaćen dekubitalnom ranom! U lečenju dekubitalnih rana koriste se preparati po preporuci lekara, postoje konzervativna sredstva ali i savreme obloge za lečenje rana. Operativno lečenje dekubitusa određuje lekar.

Kako pomaže ishrana u lečenju dekubita?

Osobe koje imaju dekubitus, u zavisnosti od promera rane, sklone su gubitku hranjivih materija i anemiji. Ishrana treba da je što raznovrsnija, obroci odmereni , podeljeni na 3 do 5 obroka u toku dana. Pri određivanju namirnica treba vodititi računa o drugim oboljenjima od kojih osoba može bolovati: šećerna bolest, povišeni krvni pritisak, bubrežne bolesti…i ishranu tako prilagoditi. Određene namirnice pospešuju zarastanje rana, odnosno stvaranju novog, zdravog tkiva, krvnih sudova i potrebne energije: belančevine, ugljeni hidrati, vitamini C i A, cink i gvožđe. Takođe je potreban određen unos tečnosti.

Ne preporučuje se upotreba alkoholnih pića i cigareta!

Koje su komplikacije dekubitusa?

Dekubitus je vrlo ozbiljno stanje koje može dovesti do brojnih komplikacija. Osoba trpi jake bolove, zbog dužine trajanja javljaju se i problemi emotivne prirode, od razdražljivosti do povlačenja u sebe. Postoje i druge komlikacije: malokrvnost, infekcija, stvaranje ožiljaka nakon zarastanja rana koji dovode do ograničenja pokreta tog dela.

Klinika za neurologiju klinicki centar Srbije

ordinacija.tv

 Elektrokardiogram je test koji se koristi kako bi se procenio ritam i električna aktivnost srca. Stres test je EKG test koji se vrši tokom fizičkog opterećenja.

Koristi se da bi se diagnostikovao srčani udar i abnormalnosti u ritmičnom radu srca. Može da da indicije o drugim oboljenjima srca i pluća kao i o drugim hroničnim oboljenjima koji nisu direktno vezani za oboljenja srca.

Srčana oboljenja mogu da daju različite simptome, kao što neka druga oboljenja kao što je balans elektrolita u organizmu (kao što su ravnoteža kalijuma i magnezijuma) mogu davati slične simptome kao kod oboljenja srca i utiču na promene EKG-a.

Simptomi koji zahtevaju EKG pregled su:

– bol u grudima
– kratak dah
– ubrzan puls
-anksioznost
– nesvestica
– bol u stomaku, mučnina, problemi sa varenjem

EKG se rutinski izvodi kod:

-Pacijenata kojima predstoji operacija pod totalnom anestezijom, kako bi se ustanovilo stanje srca koje bi moglo da se pogorša pod uticajem stresa od određene hirurške proceure, što može povećeti rizik od mogućih posoperativnih komplikacija.

– Kod ljudi koji se bave stresnim zanimanjem

– Kod ljudi preko 40-te godine života u okviru rutinskog godišnjeg pregleda

– Kod pacijenata koji već imaju neko srčano oboljenje, kako bi se proverilo stanje srca i reakcija na lekove i kod ljudi koji imaju pejs-mejker.

Sam EKG pregled ne nosi nikakav rizik od mogućih komplikacija. Sama procedura je bezbolna. Pre EKG pregleda imaće te pregled i biće vam postavljena pitanja u vezi sa zdravljem. Tokom EKG pregleda treba da ležite na leđima, na grudi vam se prikači 6 malih elektroda, ostale se prikače na noge i ruke. Tokom otkucaja srca, stvaraju se električni signali. EKG detektuje ove signale preko površine kože i oni se zapisuju na grafikonu. EKG test traje 3 do 4 minuta a u zavisnosti od stanja srca možete biti upućeni na dodatne preglede.

Hospitalizacija nije potrebna sem ukoliko EKG ne otkrije ozbiljne simptome koji zahtevaju lečenje ili operaciju.

Lekar tumači rezultate EKG-a i u zavisnosti od rezultata kao i dodatnih informacija iz istorije bolesti daje preporuke o eventualnom lečenju ili o dodatnim ispitivanjima koje je potrebno uraditi da bi se došlo do dijagnoze.

Izvor:Dom zdravlja Pirot; ordinacija.tv

Stariji ljudi ponavljaju mantru o tome kako im vreme protiče sve brže. Verovatno mali broj ljudi zna da je to u stvari istina. Što ste stariji, vreme vam protiče brže. Naravno da se protok vremena ne uzbrava, ali se percepcija protoka u našem mozgu neprekidno menja. U klasičnom eksperimentu iz davne 1996 (kako je brzo došla 2019), psiholog Peter Mangan je tražio od 25 osoba između 19 i 24, kao i od 15 između 60 i 80, da procene period od 3 minuta brojanjem sekundi (izgovaranjem brojeva, za koje je trajanje izgovora otprilike sekunda). Mladi imali realnu procenu (3 minuta i 3 sekunde), dok je za starije proteklo 3 minuta I 40 sekundi. On je pretpostavio da je nivo dopamina u mozgu starijh niži od mlađih, a da je njegov nivo odgovoran za procenu trjanja nekog događaja. Psiholozi Marc Whitman i Sandra Lenhoff su 2005 ispitivali 499 ljudi, između 15 i 94 godine o percepciji vremena – od “vrlo brzo” do “vrlo sporo”. Pokazalo se da kod kraćih intervala (nedelja, mesec), nema velikih razlika u proceni protoka vremena. Ali kada se radilo o dekadama, stariji su imalio utisak da vreme leti. Stariji od 40 su se sećali detinjstva kao perioda u kome je vreme proticalo veoma sporo, a sadašnji period im je bio veoma ubrzan.

Mnogo kasnije, 2012. Adrian Bejan, profesor sa Duke Univerziteta je dao drugo objašnjenje, da se usporena obrada dobijenih slika u starijih razlog za ovu pojavu. Kako starimo, neuronske veze postaju kompleksnije, ali i neuroni sporije provode električne impulse. Odojče procesuira slike mnogo brže od starijih osoba. Mozak veći broj slika interpretira kao brži protok vremena. Centralni mehanizam je učestalosr “sakada”. Sakade su nevoljni, nesvesni pokreti očiju u toku kojih oko nije fokusirano. Javljaju se nekoliko puta u sekundi. Njih možemo shvatati kao pauze između frejmova u filmu. Sakade su znatno češće u odojčadi, nego u odraslih. Kao rezultat, dete vidi više slika, pa mu vreme subjektivno brže prolazi. Ispitivanja u malih životinja pokazuje da male životinje (ptice, psi itd) imaju takođe veći broj frejmova, pa je za njih okolina slična usporenom filmu. Objašnjenje je da je to način da izmenu predatore, jer oni njihove pokrete vide usporeno (pa mogu da pobegnu na vreme). Tako se objašnjava pojava da je teško muvu ubiti novinama (vaši pokreti su njoj jako spori, što joj daje vremena da izbegne udarac). Ja bih rekao da imaju i telepatske sposobnosti, čim uzmete novine, one nestanu.  Dakle, njima svet izgleda kao scena iz Matriksa, kada Neo izbegava metke. Prema istraživanju sa Trinity Koledža iz Dablina, ljudska percepcija je svega oko 10 frejmova u sekundi (sve ostale slike se ne obrađuju). Male životinje (a ispitivano je oko 30 vrsta, od mačaka do kornjača i guštera) imaju brži metabolizam, a samim tim I bržu percepciju vizuelnih informacija. Vizuelni sistem muva je skoro četiri puta brži od našeg.

Jedna druga teorija govori o se radi o čisto psihološkom fenomenu, koji se naziva “aglomeracija” (chunking na engleskom).  Filozof Douglas Hofstadter smatra da mozak udružuje slične sadržaje u veće aglomerate.  Da bi dokazao ovu teoriju, Mark Landau sa Univerziteta u Kanzasu je testirao 324 osobe. Prva gupa od 107 ljudi je opisivala proteklu godinu, posebno opisujući događaje koji su bili slični onima iz prethodnih godina. Druga grupa je opisivala različita iskustva. Prvoj grupi je protok vremena bio brži nego drugoj. Dakle, ako se stalno ponavljaju neka iskustva, vreme subjektivno prolazi brže. Ovo se naziva “efektom letovanja”, gde nam vreme provedeno na moru izgleda kao da protiče sporije, nego kada obavkjamo svakodnevne rutine. Sećanje na školske raspuste nam izgleda kao užasno dug vremenski period, a vreme studiranja kao kratko.

Još jedna teorija ukazuje da nove situacije zahtevaju napor od mozga da obradi infromacije, a ovo zahteva više vremena od obavljanja uhodanih, svakodnevnih aktivnosti.

Ali, nijedna teorija ne može da objasni matematički pecizno ubrzanje vremena sa starenjem. Protok vremena se sa starenjem ubrzava logaritamski. Jedno objašnjanje je da za dvogodišnje dete, godina dana je polovina života, za desetogodišnjaka desetina, a za čoveka od 60 goina šezdeseti deo. Iako život delimo na dekade, pravlnije je da kažemo da su periodu istog trajnja od 5 do 10, 10 do 20, 20 do 40 i 40 do 80 godina. Zvuči depresivno je da će nama starijima ionako kratko preostalo vreme, proteći još brže. Ja bih rekao da treba dobro da ga iskoristimo, umesto što se sekiramo oko te činjenice.

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

O tome od čega zavisi dužina ljudskog života, ima dosta neslaganja. Mnogi ljudi misle da je sve u genetici (poslednje studije o Amišima u SAD pokazuju da je ovo tačno, jer oni poseduju gene koji čine da žive jednu do dve decenije duže od ostalih). Drugi čvrsto veruju da je sve u ishrani i načinu života.

Mnogi ljudi će reći da pušenje ili preterana upotreba alkohola skraćuje život,a dobra ishrana ga produžava i ovo je naravno generalno tačno. Ali, jedna velika analiza iz 2010. daje neočekivan odgovor na ovo pitanje. Ona je uporedjivala različite faktore koji odredjuju dužinu života. Rezultati su iznenadjujući, najvažniji faktori nisu fizičke prirode. Ljudska interakcija, pripadnost grupama i prihvaćenost je najvažniji factor dugog života. Dakle, Skandinavci ne žive dugo, samo zato jer jedu ribe Severnih mora, već zato što imaju uredjeno društvo u kome se pojedinac poštuje. Imati prijatelje i porodicu je jedan od najvažnijih pokazatelja dužine života. Dokaz je ovo je sindrom slomljenog srca (o kome sam pisao ranije), kada gubitak voljene osobe dovodi do propadanja srčanog mišića i brze smrti osobe koja je doživela gubitak). Osobe koje su dugo u braku, često umiru brzo jedna za drugom.

U savremenom društvu, roditelji se često smeštaju u staračke domove, gde ih nedostatak emotivnih veza sa drugim ljudima ubija. Neophodni smo jedni drugima, ljudi su socijalna mreža, ne postojimo jedni bez drugih. U tome je verovatno i ključ velikih uspeha društvenih mreža.  To je i razlog ozbiljnih stresova kod mladih ljudi (nedovoljno “lajkova” može biti razlog i samoubistva). Pisao sam ranije o studijama iz bivše Istične Nemačke, šta ljudima najviše nedostaje – zapanjujuće sletovi i radne akcije.

Iako je moja omiljena šala da oženjeni ne žive duže od neoženjenih (već im to tako deluje), studija sa Lagone Medical Center iz Nju Jorka pokazuje da oženjeni (i udate žene) imaju 5% manju šansu za infarkt od neoženjenih. Ali, loš brak ima negativan uticaj na kardiovaskularni system. Dakle, nije sam brak uzrok boljeg zdravlja, već sreća. Neoženjeni mogu imati odlične socijalne interakcije, dobre prijatelje, što redukuje stres i smanjuje negativan uticaj samoće.
Iako vas bračni drug izludjuje, rezultati studija su neumoljivi, oženjeni imaju redje mentalna oboljenja. Robin Simon, profesor sociologije sa Wake Forest University, ukazuje da je učestalost depresije u oženjenih i udatih znatno niža, kao i poremećaji zavisnosti.
Ali, brak ima jednu nezgodnu stranu, oženjeni su deblji od neoženjenih, za skoro 25%. Objašnjenje je u čuvenom opuštanju u braku (a ja bih rekao i boljim obrocima koje spremaju žene). Takodje, jesti u društvu je znatno prijatnije nego sam pred TV aparatom.
Kako god da pišem, uvek se vraćam na prncip zadovoljstva i sreće. Mentalna snaga, radoznalost, dobar emotivni život su najvažnije karike u ljudskom životu. Uostalom, monasi koji meditiraju žive duže od vrhunskih spotista sa zdravim srcem. Nije tačno da je u zdravom telu zdrav duh, zdrav duh stvara zdravo telo.

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Vitamin E je oktrive 1938 kao faktor plodnosti, jer je stimulisao oplodjenje. Preporučivao se  decenijama za različita stanja i bolesti, ali tek poslednjih godina je postalo jasno, zašto su rezultati tako promenljivi. Mali broj ljudi zna da vitamin E postoji u osam oblika, 4 se zovu tokoferoli, a 4 tokotrienoli.

Svega 1% radova o vitamin E je posvećeno tokotrienoli, ostali se bave  tokoferolom. Ova druga grupa je pokazala efekte u lečenju bolesti u kojima sutokoferoli bili nekorisni. Na primer, tokotrienoli dati miševima sa karcinomom pankreasa značajno produžavaju njihovo preživljavanje. U grupi kojima su davani tokotrienoli, preživljavanje je bilo 70% (prema svega 10% u kontrolnoj grupi). Ovaj rezultat se može uporediti sa davanjem gemcitabine (standardnog citostatika za ovaj karcinom). Kombinacija gemcitabine i tokotrienola je dala zaprepašćujućih 90% preživljavanja. Tokotrienoli remete sve faze nastanka karcinoma. Osim što su antikoskidansi (kao i tokoferoli), oni imaju brojna antikarcerska delovanja (povećavaju apoptozu – samoubistvo tuorskih ćelija, usporavaju rast tumora, inhibiraju stvaranje novih krvnih sudova, suzbijaju gene važne za nastanak karcinoma). Posebno je važna blokada enzima  HMG-CoA reduktaze, enzima koga blokiraju i statini. Ovaj enzim je odgovoran za nastanak metastaza. Posebno je u sprečavanju nastanka metastaza efikasna kombinacija statina i tokotriola. Dakle, statini koji su beznačajni za prevenciju kardiovaskularnih  bolesti, imaju važnu ulogu u prevenciji karcinoma.  Imajući ovo delovanje, nije čudno da tokotrienoli imaju odličan efekat na snižavanje nivoa holesterola u serumu, ali i aminokiseline homocisteina – takodje važnog faktora kardiovaskularnih oboljenja. Tokotrienoli štite od nastanka infarkta ili moždanog udara (posebno alfa i gama tokotrienol). Imaju odlične efekte kod tzv. metaboličkog sindroma. Smanjuju nivo šećera, stvaranje novih naslaga masti u organizmu. Popravljaju nivo šećera u krvi kod dijabetesa, kao i funkciju bubrega. Poslednjih godina je pokazana njihova efikasnost u lečenju carcinoma jetre, ali i nealkoholne masne jetre. U studiji na 87 ljudi, posle godinu dana korišćenja tokotrienola postojalo je značajno veće normalizovanje funkcije jetre u odnosu na grupu bez njih. Utvrdjena je njihova zaštitna uloga u neurodegenerativnim oboljenjima, na primer Alchajmeru. Stare osobe sa visokim unosom tokotrienola su imale 64% manji rizik od nastajanja Alchajmera. U nervnim oboljenjima, najaktivniji oblik je alfa tokotrienol. Čak i minimalne količine su štitile od nastanka nervnih oboljenja, ali i usporavale starenje mozga.

Nova ispitivanja pokazuju dobar efekat ovog oblika vitamin E kod osteoporoze posle menopauze. Oni sprečavaju gubitak koristiju u toku terapije kortikosteroidima. Ovaj efekat ostvaraju svojim antizapaljenskim delovanjem, ali i inhibicijom pomenutog enzima HMG-CoA reduktaze. I kod osteoporoze, pokazan je dobar efekat kombinovanja statina sa tokotrienolima.

Problem  nastaje kada hoćemo da koristimo ove materije. U prirodnim izvorima (hrani) ih ima veoma malo. U studiji iz SAD, Chun je utvrdio da ga najviše ima u kokosu (pa ipak svega 0.18 mg gama-tokotrienola na  100 grama. Najviše ga ima u kukuruznom zrnu (1,02 mg na100 grama). Ovo znači da bi postigli poželjan efekat, morali biste da pojedete 10 kg kokosa i oko 100 kg brusnice. Znatno više se nalazi u različitim žitaricama (pirinač ima 23.6 mg alfa i 34.9 mg gama oblika, a ovas 67 mg alf i po 12.0 mg beta i gama oblika). Nijedna žotarica ne sadrži najaktivniji oblik tokotrienola, delta oblik. U mesu životinja se nalaze zanemarljive količine ovih materija. Jedina namirnica vredna pažnje po sadržaju tokotrienola je palmino ulje, koje sadrži 21.2 mg alfa-tokotrienola, 30.8 mg  beta-tokotrienola, 63.0 mg delta-tokotrienola i 8.3 mg of gama-tokotrienola na 100 grama. Pa i u slučaju ovog ulja, da bi se uzela dovoljna količina, trebalo bi konzumirati dve šoljice ulja. Maslinovo ulje ne sadrži bitne količine tokotrienola.

Dakle, morate ga uzimati u obliku suplemenata, osebno gama tokotrienol, koga skoro da nema u normalnoj ishrani.

Izvor: banenestorovic.blogspot.com

Kada starimo, naše matične ćelije (iz kojih nastaju sve naše ćelije) smanjuju svoju sposobnost obnavljanja. Istraživanja poslednjih godina pokazuju da kratkotrajno gladovanje (24 časa) vraća sposobnost regeneracije matičnih ćelija, kako kod mladih, tako i kod starih. Poslednja studija sa MIT u SAD, objavljena pre nekoliko dana, pokala je da u miševa koji gladuju, ćelije umesto glukoze (koje nema usled gladovanja), razlažu masne kiseline. Pti tome se oslobadja molekul koji stimuliše regeneraciju matičnih ćelija.Već decenijama se zna da je nizak kalorijski unos prediktor dugog života, kako u ljudi tako i u životinja. Medjutim, tačan mehanizam nije bio poznat. Znalo se da dolazi do promene u metabolizmu, koji je uključivao prelazak sa korišćenja ugljenih hidrata na masti (ovo je osnova ketogene dijete). Ova promena dovodi do aktivacije transkriptivnih faktora poznatih kao PPAR, koji aktiviraju potom brojne druge gene. Ono što je u ovoj studiji fascinantno je, da su korišćenjem molekula vrlo sličnih PPAR mogli da izazovu isti efekat (bez korišćenja dijete). Aktivacijom ovog metaboličkog puta, postizao se efekat reverzije promena koje nastaju kod starenja.
Ovo otvara zanimljive terapijske mogućnosti, davanja molekula osobama koje su na hemoterapiji, sa slabim imunim sistemom radi stimulisanja imunog sistema (a kod kojih je gladovanje nepoželjno i opasno).

Ketogena dijeta se primenjuje od 1920 godine u lečenju i poboljšavanju zdravlja, ali je tek poslednjih godina medicina počela da je shvata ozbiljno. Kod keto dijete, nije toliko bitno koliko kalorija unosimo, već koju vrstu hrane koristimo. Ona podrazumeva smanjen unos ugljenih hidrata, uz povećan unos “dobrih” masti. Nemam nameru da se bavim ketodijetom u detalje (neka to rade nutricionisti), ali želim da ukažem da nije poželjna potpuna redukcija ugljenih hidrata. Poslednjih godina je velika pažnja posvećena hormonu jetre nazvanom fibroblast growth factor 21 (FGF21), koji se stvara kada je nivo šećera u krvni ili jako visok ili jako nizak. On se pokazao kao moćan stimulus imunog sistema kod odraslog. On stimuliše stvaranje T limfocita, ključnih ćelija u odbrani organizma. Takodje, smanjuje apetit, suzbija nagomilavanje masti u organizmu. Postoji istraživanja koja ukazuju da ima zapštitan efekat na kardiovaskularni system.
Paradoksalno, nivo hormona se povećava bilo kada produženo gladujemo (sedam dana) ili kada unosima obrok bogat ugljenim hidratima.
Kako bih ja sumirao sve izneseno (radi se o mom ličnom stavu). Preko nedelje jedite hranu zasnovanu na keto principima. Pokušajte da dva dana u nedelji unosite malu količinu kalorija (preporučeno je oko 500 kalorija na dan). Sutradan uzmite jedan obrok bogat ugljenim hidratima. Time ćete kombinovati dobre  efekte keto dijete, gladovanja i povećanog lučenja FGF 21 posle unosa ugljenih hidrata.

Izvor: banenestorovic.blogspot.com