Isidora Dankan, izuzetna umetnica koju danas nazivaju “majkom modernog plesa”, bila je Amerikanka irskog porekla, balerina koja se zalagala za žensku emancipaciju. Uvek je tvrdila da je “umetnost život” i iako su puritanci pokazivali izuzetan prezir prema njenom plesu, životu i načinu odevanja, ona je bila obožavana. Na scenu je izlazila bosa, polu naga u prozirnim kostimima, pomerala granice, tvrdila da klasičan balet nije umetnost jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Govorila je da će ples budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan. Njen život bio je češće ispunjen tugom nego radošću, pa je ples bio jedino “mesto” gde je bila svoja, slobodna, radosna…

Bila je u večnoj potrazi za ljubavlju, jednom prilikom je zapisala: “Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Ali, nije je našla. Njena romansa sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je snažno i strasno, ali se završila tragično, ostavivši je potpuno slomljenom…

Rodila se u San Francisku 1877. godine, kao Anđela Isidora Dankan, a ljubav prema umetnosti usadila joj majka, pijanistkinja, poreklom Irkinja. Isidorin otac bio je poreklom Škotlanđanin, bavio se finansijama, ali sa njenom majkom nije imao dobar brak. Kada je napustio njenu majku i tri starije setre, bile su bukvalno gladne, a Isidora je sanjala o svetlima pozornice i sve što nije mogla da izrazi rečima, govorila je plesom. Prvo je nastupala u jednom restoranu u Čikagu, a uskoro dobila i angažman u Njujorku. Međutim, zbog svog čudnog poimanja baleta izviždana je od publiike i dobila je jako loše kritike. Želela je da ode iz Amerike, mislila je da oni nemaju senzibilitet za njenu umetnost, pa odlazi u London. I bila je u pravu, tamo su je primetili bogataši željni nečeg novog i avangardnog i odlučili da je finansijski podrže. Ređaju se putovanja – Budimpešta, Beč, Berlin, Moskva… Ipak, najveću slavu doživela je u Parizu 1900. godine, počeli su da je slede mnogi, a gde god bi nastupala sale su bile pune zainteresovane publike. Svi su želeli da vide taj neobičan, drski ples koji je izvodila kao niko pre nje. Vrlo brzo postala je poznata i obožavana, ali izaziva skandal kada se proglašava “crvenom” i odlazi u Rusiju oduševljena komunizmom, gde otvara školu plesa.

Neposredno pre nego što je otputovala i srela Jesenjina gatara joj je predskazala da će “otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bagata i udaće se…”. Isidora je iza sebe imala promašene brakove i nije želela da se ponovo veže. Posebno ne u Rusiji, zemlji koja nije njena. Međutim, sudbina je htela drugačije…

Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Bila je to prava boemska žurka, sa mnogo vina, dima, bezrazložnog smeha. Isidora je ušla sa svojim menadžerom dok je Jesenjin svirao harmoniku i pevao. Gosti, obuzeti njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla slavna gošća, a ona se šćućurila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika. Tužni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči… potpuno su opčinili Isidoru. I on je zanemeo kada je video ko mu aplaudira. Svi su krenuli ka važnoj gošći, ne bi li je što bolje ugostili, ali ona je gledala samo u Sergeja. Lagano je ispila pola pića iz čaše, neočekivano mu prišla i pružila mu čašu. Kao začaran, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i jednim gutljajem je ispio. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila i prošaputala “anđeo”. Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i “čort” (đavo). Isidora je imala 44 godine, a Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom. Ali, ljubav se rodila, rasplamsavala se iz dana u dan bez obzira na razliku u godinama, jezičku barijeru i zgražavanje javnosti. Ali, nije potrajala, zavšila se tragično, pijanstvima, sukobima, tučama, samoubistvom i smrću. Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”

“Ti si moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge”, pisao je Jesenjin o Isidori. Voleli su se jako i strasno, a kada je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se kako ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva čarobna meseca u Parizu, Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a imala je planove da Jesenjim populariše svoja dela van Rusije. Otputovali su u Ameriku, gde se na svaki način trudila da promoviše muža kao pesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pesama, književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati “ples sa šalom”. Bosonoga, puštene kose, strasna i lepa, izluđivala je mladog pesnika, bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad, daleko od domovine on je bio samo muž slavne igračice.

Strast koja je buktala između njih uskoro se pretvorila u dramu i tragediju, a njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.

Jesenjin je padao u sve dublju i težu depresiju. Poeziju, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru, a na jednom od njenih koncerata toliko je bio pijan i fizički je nasrnuo na nju da je zvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući nije više video ženu koju voli, već umornu, ostarelu i neprivlačnu osobu. Vratili su se u Rusiju, ali su i problemi otputovali sa njima. Dok se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi…”. Jesenjin je pravio skalndale, puno pio, bio nedostupan i dalek. Umorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz, a uskoro je dobila telegram od njega u kojem je pisalo: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je pokušao da je istisne iz svog života.

Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj prisećajući se poslednjeg susreta, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore (tako je zvao). Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj…”

Samo nekoliko dana posle toga napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”. Kao da je želeo da se oprosti, jer je sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu “Angleter” u Lenjingradu, izvršio samoubistvo i to na tri načina, da bude siguran da će umreti. Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja, obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena oko vrata i obesio se.

Posle tragedije Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da kratkotrajnim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka. Imala je već 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine prebacila je svoj crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da uredi, šal, njen zaštitni znak, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.

BIVŠI I BIVŠE

ISIDORA je voljenog čoveka zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “Anđele“, a on nju – Isadora. Svoje učenike u plesnoj školi jednom je upitala šta je najvažnije i kada su joj svi rekli – ples, odmahnula je rukom i rekla: “najveća stvar u životu je – ljubav”.

Pre nego što su se upoznali Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su, inače, bile jako važne u životu mladog pesnika, imao je puno ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen ubrzo posle jedne lude boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio. Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav već “niz interesantnih senzacija”. Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.

Isidora nikada nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je “rođena da voli”. Prvi put vodila je ljubav tek u 25. godini i to sa zgodnim mađarskim glumcem Oskarom Beregijem, koji je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu. Posle njega zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga, toliko ludo da danima nisu izlazili iz apartmana, osim kada su morali da kupe hranu. Njen uspaničeni menadžer nije mogao da je pronađe, odlagao je njene nastupe i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa njim je rodila devojčicu kojoj je dala ime Didre. Četiri godine kasnije dobila je i sina Patrika, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, sinom čuvenog industrijalca Isaka Singera koji je pravio čuvene šiveće mašine. Stalno je naglašavala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu. I Patriku je rodila sina, ali su oba njena deteta tragično nastradala 1913. godine. Ispala su iz kola u Senu i udavili su se zajedno sa svojom dadiljom. Rodila je još jedno dete sa nekim vajarem, ali je beba umrla neposredno posle rođenja. Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo “lečila” ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.

ordinacija.tv Izvor: novosti.rs

Dotad sam lečila pacijente od infekcije koronavirusom, a onda sam i sama legla u postelju infektivnog odeljenja da me leče od tog, trenutno najopasnijeg virusa na planeti, za koji nema leka, vakcine i o kome ništa ne znamo – prve su reči za Kurir Suzane Mitrović (50) iz Leskovca, glavne medicinske sestre infektivnog odeljenja Opšte bolnice u Leskovcu, koja je prošla pakao i tek nedavno počela ponovo da radi posle borbe za sopstveni život.

Preživela je pravu filmsku priču, a kako sama kaže, u jednom trenutku joj je sve izgledalo kao da se čitava situacija dešava nekom drugom, a ne njoj. Od početka epidemije kovida u Srbiji brinula je o svakom pacijentu, čuvala se zaraze, ali:

– Osetila sam mučninu. Osećala sam to i ranije jer imam dijabetes i visok pritisak. Radila sam. Mučnina nije prestajala. Testirali su me na kovid. Uzeli su mi bris iz grla i nosa za PCR test. Istog dana počela sam da se preznojavam, ali sam gajila nadu da sam dobro. Sve dok nisu stigli rezultati testiranja – nisam dobro, pozitivna sam! Rekli su mi da napustim radno mesto, iako su mi na snimku pluća i srce bili sasvim u redu. Bio je to šok! Osetila sam strah za sopstveni život. Spadam u rizičnu grupu kada je kovid u pitanju – priča ta hrabra žena.

Sve me je bolelo

Kako dodaje, krenula je kući i na tom putu osetila malaksalost.

– Sve me je bolelo. Svaka kost i mišić. Ulazim i saopštavam suprugu vesti. Morao je u samoizolaciju, a ja sam se od njega izolovala na početku epidemije. Bila sam u odvojenoj sobi. Kad bih izlazila u dnevnu, stavljala sam masku. Od tog dana počeo je da mi dostavlja hranu ispred vrata moje sobe. Nisam dozvoljavala da uđe u nju. Dobijam temperaturu, koja je trajala naredna dva dana. Osećala sam i gušenje i lupanje srca. Malaksalost. Malo me je bolelo grlo i bio zapušen nos, ali je to je ukupno trajalo šest dana – opisuje ona dane u kući.

Dolazi četvrti dan. Suzana odlazi na kontrolni snimak pluća i analize krvi. I više ne izlazi iz bolnice.

– CRP, parametar iz krvi koji ukazuje na infekciju, bio je povećan, rendgen pluća pokazuje na obostranu upalu tih organa i bronhija. Odmah me šalju na skener, koji je u plućima pokazao „mlečno staklo“, oštećenja od virusa. Smeštaju me na moje odeljenje. Promenili smo uloge. Sad sam ja legla u krevet da mene leče. Dobijam hlorokin, hemomicin i ostalu terapiju. Petoro nas je u sobi – kaže ona.

„ Strah je počeo da diže svoju glavu, kako kaže, ali je bila optimista.

– Leče me moje kolege. U skafanderima. Znoje se. Plašila sam se jako da ne završim na kiseoniku i respiratoru. Stalno su nam merili zasićenost krvi kiseonikom. Kad mi stave pulsni oksimetar na levi prst, uvek je lošiji rezultat. Onda sam davala samo desni. Tu je uvek bilo bolje. Ali sekunde očitavanja rezultata koji te dele od kiseonika i respiratora ne mogu se opisati. Srećom, nisam bila na kiseoniku. Bivalo mi je bolje. Deset dana sam provela na lečenju. S nama je bila starija, nepokretna žena. Sestre su je negovale, hranile, davale terapiju. Pošto sam mogla da ustanem, i ja sam je hranila – opisuje Suzana.

– „Ideš kući“, bila je rečenica kolega 10. dana. U meni je srećno vikao glas: Gotovo, prošlo je! Jedva sam čekala otpusnu listu. Spakovala sam torbe. Samo da izađem kroz ona bolnička vrata. Suprug kaže da ne može da dođe po mene, ja kažem: „Nema veze, trčaću ako treba do kuće!“ Taksi je bio ispred kapije bolnice. Sela sam u njega da me odveze kući, ali i u novi život. Promenila sam se. Sada shvatam užas svakog pacijenta koji legne u postelju da se leči od koronavirusa – završila je ona.

STRUKOVNI RADIOLOG IZ LESKOVCA IVAN MILOŠEVIĆ: KAKO SAM PREŽIVEO I POBEDIO VIRUS COVID-19

Ja mogu javno da kažem da sam pobedio koronu uz Božju pomoć, dobrih ljudi i mog znanje i primena alternativne medicine. Naravno nisam mimoišao i standardnu medicinu, posebno kada je u pitanju dijagnostika.  Mislim da će biti od koristi moja ispovest svima nama, jer biblijski u Svetu javlja će se još gore bolesti. Zato trebamo da budemo pripremljeni.

Dom Zdravlja u Leskovcu, postao je dijagnostički korona centar za Jablanički okrug. Sećam se skupila nas je načelnica radiološke službe dr Magdalena Matić i tako u jednom neformalnom razgovoru, bez neke panike, objasnila koncepciju rada radiološke službe. Na kraju onako malo ushićeni, što smo mi u dijagnostici, prvi na braniku odbrane, naravno još dosta nesvesni naše odgovornosti, rešili smo da napravimo jedan selfi. Jer nikada nismo mogli da se skupimo u tolikom broju. Odlučili smo da odemo još dalje, napisali smo jedan divan pozdravni tekst, koji je u sebi zračio puno topline i poslali građanima Leskovca i svima koji će pročitati tekst. Nismo ni slutili da će slika i tekst obići ceo svet i biti preveden na stranom jeziku. Sve nam je to prijalo, posebno kada smo svakog dana od građana dobijali velike aplauze i veliku podršku.

OVAKO SAM SE INFICIRAO

Moje dežurstvo je bilo dvanaestočasovno. Tog dana je bilo mnogo snimljenih sa ozbiljnim promenama na plućima.  Pri kraju radnog vremena, prozvan je pacijent starijih godina. Jedva je disao i kada sam ga preko zaštite nameštao za snimanje, osetio sam da je bio jako febrilan.

Pošto je jedva stajao, pratio sam njegovu situaciju, jer sam se bojao da ne padne. Snimio sam ga i odmah prišao i kazao da ode u kabinu da se obuče. Tada sam ga pitao da li je neko pošao sa njime, da bi prišli da mu pomognu. Saznao sam da ga u hodniku čekaju dva sina.Bio sam jako zaprepašćen što su ga puštili samog da bude u kabinetu za snimanje. Kasnije su mi kazali da su imali procenu da može sam da se skine u kabinetu. Procena im je bila jako loša i ne želim dalje da komentarišem.

No, vratimo se na pacijenta koji se nalazio sam u kabinetu za snimanje i koji se jedva držao na nogama. Pacijenta pratim preko zaštite. Osetio sam da još teže diše i počinje da se ljulja. „Pašće“, pomislih.

Neko bi možda postavio jedno brzo pitanje kako reagovati u tom trenutku? Da li pomoći čoveku i biti u direktnom kontaku sa njim i tako povećati rizik od zaražavanja Ili ga pustiti da padne kao sveća ili ga pustiti da padne s rizikom da udari glavom i telom u gvozdene predmete, da se povrede ili, daleko bilo, podlegne povredama od tog pada?

Ja nisam imao dileme

Čovek, niame, počinje da pada. Tog trenutka brzo pomeram svu zaštitu koja se nalazila izmeću mene i pacijenta i čvrsto ga hvatam za oba ramena, da ne bi pao. Pacijent je spontano naslonio glavu na moje lice, na znam kao mi je pala vizir maska za lice i oči. Pošto nije imao masku, pacijent je skoro naslonio njegove usne na moju masku za usta i tada sam osetio kako njegova pljuvljčka ulazi kroz moju masku u moja usta. Tog trenutka sam znao da ću se sigurno inficirati, nešto mi je govorilo. Pozvao sam moje kolege da pozovu ekipu iz hitne pomoći. Tada ulaze njegovi sinovi i iznose ga u hodnik.

Odmah sam izvršio deznfekciju usne duplje i celog lica, mada sam bio svestan da mi to neće biti od koristi. Ubrzo mi se završilo radno vreme. Krenuo sam kući kroz pust grad, koji je delovao jezivo, zbog policijskog časa. Ta tišina mi je omogućila da razmišljam o svemu što se dogodilo na radnom mestu. Tada mi se nametnulo pitanje: „A šta da sam pustio pacijenta da padne i povredi se ili umre od povreda“.

PRVI ZNACI KORONE I MOJA BORBA

Nisam čekao da se pojave prvi simtomi, već sam u kući bio u karantinu, što je to bilo dobro i to nas je spasilo da se cela porodica ne inficira. Ubrzo počinju prvi simptomi da se javljaju kod mene. Ja više ne radim i to je spasilo našu službu da se i ostali ne zaraze.

Osetio sam težak umor i sve me teralo da budem u krevetu. Ubrzo sam snimio pluća i sve je bilo u redu. To sam i ja osetio jer sve vreme korone nisam otežano disao. Laboratorija je mirovala. Međutim bilo je povećanja CRP, što je ukazivalo na koronu.Još jedan simptom korone je gubitak osećaja mirisa i ukusa hrane. Primera radi, med je meni bio kiselog ukusa a limun sladak… Ubrzo sam se testirao i rezultat je bio pzitivan.

U kući nije bilo haosa jer smo se zato već pripremili.

Svi smo odjenom bili u izolaciji. Bilo je tu mnogo više smeha. Svi smo bili u posebnim sobama koje su bile otvorene. Tako smo malo glasnije pričali i unosili pozitivnu energiju. Bez obzira na takvu atmosferu, u dubini duše strepio sam da se infekcija ne proširi. Strepili smo za našu princezu i majku koja ima 84 godine.

Međutim, ovakvu strepnju niko nije primetio. Takođe, niko nije znao za moje noćne more i duševnu agoniju. Ujutru sam se trudio da moje probleme drugi ne primete. Dalje je bilo lepo druženje.

AGONIJA

Ubrzo i temperatura počinje da prati koronu. Nije toliko visoka, ali je iscrpljujuća i to 24 sata. Naravno skidao sam je na razne načine. Noći su bile jezive. Temperatura se kretala oko 38, retko do 39 stpeni. Znojio sam se mnogo i presvlačio po deset i više puta. Nije bilo uopšte spavanja. I san koji sam možda imao oko dva sata bio je bolestan san. Spavao sam a imao sam osećaj kao da su mi otvorene oči. I danju i noću.

Fizički već počinjem da posustajem. Posle skoro 48 sati nespavanja, kreću psihički problemi.

U organizmu osećam da se nešto menja.To više nisam ja, nije to moja životna energija. Neko se uselio u mene. Takav sam imao osećaj. Počeo sam da se prilagođavam novom stanovniku mog tela. Koliko da sam krio, moja supruga je to primetila i pitala me da li se dobro osećam. Zujanje u glavi je intenzivnije. Imao sam osećaj da imam temperaturu, bez obzira što sam je pre nekoliko minuta merio i bila je normalna. Bilo je tu još mnogo šta. Primer da porodicu počinjem da gledam drugačije, kao da se otuđujem od njih.

Najteže mi je bilo trećeg i četvrtog dana. Posebno kad dođe noć.Temperatura je i dalje prisutna. Sijalica ugašena. Sobu osvetljavala prirodna svetlost, odnosno, plamen od drva koja gore u peći.

Mnogo puta sam tu romantiku voleo da gledam. Sada to nije romantika, nego agonija, priviđenja.

Odjednom u jednom od uglova plafona, kao da čujem neke nejasne glasove. Malo sam se trgao. Ipak je to bilo previše. Iz to istog ugla počinje da se stvara slika, neke neprirodne glave. izlaze gliste sa dugim i tankim vratovima i otvaraju usta, gde ja mogu ceo da uđem. Prilaze prema meni. Uplašeno vičem da su to sotone i da beže od mene. Setio sam se ,,Svetene vodice,, i počeo da ih prskam. Odjednom je sve nestalo i opet u sobi je zavladala tišina. Onako poluznojav sam izašao u hodnik, jer sam se uplašio da slučajno nisam bio toliko glasan, zbog mojih. Vratio sam se u sobu. Ništa se više nije događalo. Bio sam dosta uzbuđen. Počeo sam da pomišljam da ludim. Sledeće noći isto se ponovilo. Interesanto u svemu što sam dosada opisao kada su u pitanju halucinacije i druge negativne pojave da se ni jednog trenutka obratio Bogu. Po tome sam zaključio da su misli u meni počele da se menjaju.

Došao je i Uskrs, bio sam svestan koji je to praznik. Sve vreme sam postio. Međutim nisam imao nikakvu volju da se pričestim. Poslao sam prijateljima, uskršnju čestitku, međutim ipak nisam osećao radost. Bez obzira na sve, temperatura počinje da jenjava. Odjednom je nestala i bolje sam se osećao. Naravno da su halucinacje postale prošlost. Ipak znojenje i nemiran, bolestan san je bio i dalje prisutan. Počeo sam da se mnogima javljam i pričam da mi je bolje. Mada je to ipak bilo daleko od dobrog.

ZVONA

Kada sam već izašao iz krize, i kada sam krenuo ka silaznoj liniji, dobio sam obaveštenje da moram iz kućne izolacije da se prebacim u Nišku Banju u hotel „Radon“. To je bilo kao grom iz vedrog neba. Zanemeo sam i pitao kada treba da pođem. Da li su mi jako kratko vreme da se spremim.

U kasnim večernjim satima dolazim u banju. Prolazimo administrativnu proceduru. Krećem sa sobaricom liftom da sobe. Kroz neformalni razgovor osetio sam da je to neka prijatna žena. Pitala me je u koju sobu trebam da se smestim. Kada sam joj kazao, broj sobe, odmah mi je predložila drugu sobu. Kaže: „Ta soba mi se nešto ne sviđa. Predlažem vam drugu, po meni je bolja, imate lep pogled na planinu punu zelenila. Na prozoru dolazi će vam razne ptice i golubovi. Svi su zadovoljni tom sobom“.

Sa zvonima i kupolom koja viri iz zelene prašume javilo se moje JA

Pristao sam. Gospođa je otišla i nikad je nisam više video. Otvorio sam prozor i odmah osetio prijatan i čist vazduh, mir i noćnu tišinu. Te noći sam mnogo bolje spavao. U rano jutro, probudile su me ptice, posebno golubovi. Ustao sam iz kreveta i oduševio se divnom prirodom, prašumom od zelenila, dok mi je svež vazduh zapahnuo pluća.

Tačno u pet do sedam iz one zelene prašume čujem crkvena zvona. Ne znam da li mogu rečima da opišem taj osećaj. Zvona su sve jače i jače zvonila. Pokušavao sam da uočim crkvu. U početku nisam mogao, da li zbog uzbuđenja, ne znam. Odjednom primećujem iz onog zelenila, kupolu crkve. Sijala je na suncu. Svu snagu sam usmerio, ka crkvi. Počeo sam da se krstim. Osetio sam kako mi neka tuđa energija izlazi iz tela a ulazi sveža energija.  Kao da mi neko kaže: „Dođi umorni čoveče, daću ti životnu snagu“.

I prepoznao sam svoju snagu, opet sam postao JA, duhovno i fizički.

Izvinite, takav je bio moj osećaj.

Na prvom pregledu, rezultati su mi bili odlični. Pitali su me kako se osećam? „Nikada bolje“, odgovaram. Tako je i bilo na narednim pregledima. Dalje sam bio sam u sobi, gledao crvu i srećan sam bio kada čujem crkveno zvono. Molio sam se Bogu i zahvaljivao što me nije napustio. Saopštili su mi radosnu vest, odlučili su da me testirju dva dana ranije. Test je pokazao da sam negativan na koronu.

LAKO JE SLUŠATI LAŽ KAD ZNATE ISTINU

Dragi moji prijatelji, razmislite dobro o koroni. Mišljenja su svetu podeljena. Da li je korona veštačka tvorevina i ujedno čipovana ili je prirodna? Da li prirodna korona može dati ovkakve simptome? Uzmite literaturu i pročitajte. Takođe pročitajte, mišljenje svetskih stručnjaka i nobelovaca iz zdravstvene i biološke struke. Naš poznati akademik dr Boro Vujasin, je rekao: „Lako je slušati laž kad znate istinu“.

 Koristim priliku da se zahvalim mnogima na velikoj podršci u borbi protiv korone, koje nisam spomenuo na početku. To je moja porodica, prijatelji. Posebno bih se zahvalio mom kolektivu Radiološkoj službi u Dom zdravlja Leskovac, koji mi je svakodnevno davao podršku ozdravljenja. Njihova podrška mi je mnogo značila.

ordinacija.tv   Foto: shutterstock Izvor:Kurir.rs; jugmedia.rs