Mušmula je poznato još kao i divlja kruščica, uzgaja se više od 3000 godina. Iako je u pitanju biljka čiji su plodovi ukusni i lekoviti, a koja je svoje mesto našla čak i u Šekspirovom najpoznatijem romanu o Romeu i Juliji, u poslednje vreme se stiče utisak kao da su ljudi zaboravili na nju. Razlog tome je što moderni način života nesumnjivo nameće nove standarde u pogledu ishrane, kao i samog lečenja korišćenjem sintetičkih proizvoda i preparata.

Lekovita svojstva i zdravstvene prednosti mušmule

Mušmula obiluje kombinacijom vitamina A, C i kompleksom vitamina B1 i B2, dosta proteina, tanina, pektina, prirodnih organskih kiselina uz nizak nivo ugljenih hidrata. Što se minerala tiče, bogata je kalijumom, kalcijumom, magnezijumom i gvožđem, tako da sa sigurnošću možemo reći da ćete svakodnevnom konzumacijom ovog voća vašem telu dati neophodnu dozu materija koje će vam obezbediti vitalnost i ojačati vaš imunitet.

Imajući u vidu sve lekovite prednosti, potrebno je da znate da je ona svojevrstan medikament koji se sve više koristi u alternativnoj medicini. Još u doba Starog Rima je bilo poznato da ovaj sladak plod smiruje stomak i uklanja sve tegobe u samom želucu. Danas se mušmula kao lek koristi i protiv problema sa varenjem, pa može da se smatra prirodnim diuretikom i laksativom i kao takvu je možete jesti kako biste regulisali rad creva.

Osobama koje imaju problema sa jetrom i  bubrezima savetuje se da redovno konzumiraju ovo voće. Naime, mušmula zdravlje ovih organa unapređuje tako što obezbeđuje bolju hidrataciju, kao i detoksikaciju celog tela. Time omogućava da se kroz urin eliminišu svi otrovi iz organizma, ujedno se smanjuje nivo holesterola u krvi što veoma povoljno utiče na celokupno zdravstveno stanje.

Najbolji recepti sa mušmulom

Ovo voće je veoma ukusno i kao takvo može da se konzumira sveže, a neretko se može pronaći i u vidu soka, čaja, ali i marmelade i likera. U bilo kom obliku da je jedete i unosite u organizam, bićete sigurni da ste svom telu obezbedili kvalitetan izvor lekovitih materija i minerala. U nastavku ćemo vam dati nekoliko predloga kako da u kućnoj radinosti pripremite ove domaće i zdrave proizvode.

Čaj od mušmule je dobar za muškarce

Čaj od mušmule je koristan i preporučuje se da ga dva puta dnevno piju oni žele da reše problem kao što je vrtoglavica, infekcija usne duplje i grla, a veoma je efikasan i za lečenje impotencije kod muškaraca.

Nevolje koje uzrokuje krvavljenje desni lako mogu da budu izbegnute ukoliko nekoliko puta dnevno budete ispirali usta ovim napitkom, a na isti način ćete sebi na prirodan način obezbediti svež i prijatan dah.

Pošto mušmula biljka sadrži kalorije u zanemarljivo malim količinama, sasvim je bezbedna za konzumaciju ukoliko se pridržavate neke od dijeta. Osim toga, zbog svojih lekovitih svojstava i niske koncentracije ugljenih hidrata, veoma je pogodna za dijabetičare, pa im se često i preporučuje.

Kako pripremiti lekoviti čaj

Za pripremu ovog lekovitog napitka potrebno vam je nekoliko sitno iseckanih svežih mušmula. Njih prelijte sa 2 dl vruće vode, poklopite i ostavite da odstoji oko sat vremena. Nakon toga ga procedite, a kao takvog ga možete piti dva do tri puta dnevno, jer će čaj od mušmule izuzetno blagotvorno deluje na vaš organizam.

Napravite fenomenalni džem

Za početak, sigurno ste zainteresovani za to kako se pravi džem od mušmula koji je nekad bio sastavni deo starinskih domaćinstava. Za pripremu ove domaće poslastice potrebno vam je:

1 kg mušmula
1 kg meda
0,7 l vode

Vodu prokuvajte u šerpi i dodajte u nju med. Mešajte dok se ne sjedini, a očišćene mušmule potom ubacite u lonac i kuvajte 50 minuta do sat vremena, uz neprestano mešanje. Nakon toga, prespite vruć džem od mušmula u staklene tegle i dobro ih zatvorite i odložite na hladno mesto. Već sutradan možete da jedete ovaj ukusan i zdrav domaći pekmez.

Liker od mušmula recept

Za pripremu ovog domaćeg likera, potrebno vam je:

250 gr mušmula
2 dl vode
130 gr žutog šećera
5 dl 40% vinjaka

Mušmule operite i potom im odsecite peteljke, a nakon toga ih cele ubacite u staklenu bocu koja ima široko grlo. U loncu prokuvajte vodu i šećer i ostavite da se malo ohladi. Posle toga, sipajte smesu u flašu preko voćki i potom dodajte i vinjak. Potom zatvorite bocu i ceo sadržaj dobro promućkajte.

Ovako pripremljen liker od mušmula potrebno je da protresete svakog dana i da ga ostavite da odstoji oko dve nedelje na sobnoj temperaturi. Nakon toga procedite ga kroz tanku gazu i prespite u drugu bocu.

ordinacija.tv Izvor: dijetamesecevemene.com

Rekla je: “Ne zovi doktora, molim te, više nema smisla. Želim te samo uhvatiti za ruku i mirno zaspati.”

Učinio je to, uhvatio ju je za ruku i zajedno su se prisećali trenutaka iz prošlosti – kako su se upoznali, prvi puta poljubili i o još puno događaja koje su proživeli.

Gledali se u oči, plakali i smejali se istovremeno. Ni za čim nisu žalili, bili su zahvalni za sve što su prošli zajedno.

Zatim je tiho rekla: „Ti si ljubav mog života. Volim te zauvek.”

Uzvratio joj je istim rečima, poljubio je u čelo, kao i uvek pre spavanja. Nekoliko trenutaka kasnije zatvorila je oči i zauvek zaspala.

Ljubav je najvažnija u životu… Zanimanje, karijera, bankovni račun, sav taj materijalizam samo su stvari, ništa više. Sve to ostaje na ovome svetu…

Volite, jer nema ništa važnije i vrednije od ljubavi i sećanja koje ostavljamo iza sebe

Život je pre 100 godina u proseku trajao 43 godine, a danas 80. I po mom shvatanju, malo je jedan brak za 80 godina.

Posle deset godina zadovoljstva u braku, to više nije to. To je već neki prijatelj s kojim imate decu, jenjava i ta seksulanost, teško je sve to negovati.

Najpre budu momak i devojka, pa verenik i verenica, pa prođu godine i postanu muž i žena, pa kao brat i sestra, pa kad prođu godine su ko dve sestre.

Znači, na kraju muž i žena budu kao dve sestre. Živeo sam s dve sestre – majkom i tetkom – i znam šta to znači.

Mlada žena koja se tek udala jednog je vrelog letnjeg dana došla u posetu svojoj majci. Sela je u fotelju i dok je pila ledeni čaj, započele su priču o životu, o braku, o odgovornostima i obavezama zrelih ljudi.

Majka je zamišljeno promućkala kockice leda u svojoj čaši i onda je jasno i trezveno pogledala svoju kćerku.

”Nemoj nikad zaboraviti svoje prijateljice!”, rekla je.

“One će ti biti sve važnije, kako budeš postajala starija. Koliko god budeš volela svoga muža, koliko god budeš volela svoju decu, one će ti ipak biti potrebne. Seti se da povremeno izađeš negde sa njima, da se i dalje družiš sa njima. I zapamti da tvoje prijateljice nisu samo prijateljice, one su i tvoje sestre, tvoje kćeri i ostali tvoji rođaci. Biće ti potrebne druge žene. Ženama su uvek potrebne druge žene!”

“Kakav blesav savet “, pomislila je kćerka.

.“Zar se nisam upravo udala? Zar nisam upravo zakoračila u svet parova? Za ime Boga, ja sam udata žena, odrasla! Nisam neka šiparica kojoj su potrebne prijateljice! Moj muž i moja porodica svakako će biti sve što mi je potrebno da moj život dobije pravi smisao.”

Ali, ipak je poslušala svoju majku i nastavila da održava kontakte sa svojim prijateljicama.

Kako su godine prolazile jedna za drugom, ona je polako počela da uviđa da je njena majka, ustvari, tačno znala šta govori. Kako vreme i priroda donose promene u životu svake žene, prijateljice ostaju najveći oslonac za nju.

U svojim 40-im, evo šta je naučila:

Vreme prolazi.

Život se događa.

Distanca razdvaja.

Deca odrastaju.

Ljubav bledi.

Srca se slamaju.

Poslovi dođu i prođu.

Karijere se završavaju.

Roditelji umiru.

Kolege zaboravljaju usluge.

Muškarci imaju svoj svet.

Ali, prijateljice ostaju uz tebe, ma koliko vremena i kilometara bile daleko od tebe. Prijateljica nikad nije toliko daleko da ne može biti uz tebe, kada je potrebna.

Dok budeš morala ići tim usamljenim putem koji se zove život i kad budeš morala ići sama, tvoje prijateljice će biti tu, pored puta, navijajući za tebe, moleći se za tebe, trudeći se oko tebe, zalažući se za tebe i čekajući te na kraju puta širom raširenih ruku. A ponekad će čak i prekršiti pravila zbog tebe.

Lekar mora baš mnogo da odstupi od profesionalnih i moralnih postulata da bi se kolege javno okrenule protiv njega.

Takav redak izuzetak desio se prošle i ove godine profesoru dečje pulmologije Branimiru Nestoroviću (u daljem tekstu B. N.). Četiri redovna profesora Medicinskog fakulteta i bivša direktorka jedne agencije SZO tražili su od Lekarske komore da mu oduzme licencu. Nezavisno od njih, sličan zahtev uputilo je ove godine na istu adresu i udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida.

Čime je tuženi zaslužio gnev svojih kolega? Do početka pandemije za njega su uglavnom znale one majke astmatične dece koje nisu prelazile Savu da bi tražile savet od profesora Minića iz Instituta za majku i dete.

U orbitu kontroverzne popularnosti lansirale su ga izjave na konferenciji za štampu 26. februara prošle godine da je smešan virus od koga je, kako se procenjuje, do sada umrlo preko 10 miliona ljudi, među njima znatno preko 25.000 u Srbiji, da žene ne mogu da se zaraze itd. Mašti je potom sve više puštao na volju, zbunjujući već sluđeni narod.

Godine 2019. N. je i pre početka pandemije počeo da radi na promociji svoje privatne prakse, pa je najavio i osnivanje ambiciozno zamišljenog Centra za integrativnu medicinu.

Za upuštanje u takav poduhvat potrebna mu je pažnja javnosti, makar na način kako do nje dolaze likovi sa estrade.

Tako je oktobra 2019. obnarodovao da osobe plavih očiju potiču sa Marsa (!). Usledio je niz sličnih izjava koje kod normalnog sveta izazivaju podsmeh (da ne nabrajamo ostale emocije), ali očigledno ima ljudi željnih da se odmaknu od tužne svakodnevice golicanjem mašte na po malo neuobičajen način.

Tome doprinose i poruke: „Smrt ne postoji… na obodima crnih rupa nalaze se neke informacije, te praktično duša može lako da pređe u paralelni svet i tako nastavi svoj život“ ili „Mladež, odnosno beleg je posledica reinkarnacije“ (čovek se, navodno, rodi sa mladežom gde je telo prethodnog nosioca duše ubodeno nožem ili probijeno metkom).

Ko ne bi svoj čemerni i guravi život voleo da obnovi u primamljivom „paralelnom svetu“?

Izranavljenoj srpskoj duši, ponižavanoj opštim prezrenjem zapadnog sveta tokom poslednjih 30 godina, gode poruke o spasenju pomoću Teslinih navodnih otkrića: „On je čovek slao predmete u budućnost, vraćao ih nazad, to se sve zna“; „Tesla nije umro. On je možda fizički umro, ali nam je ostavio Novaka Đokovića“.

Lekovita je iluzija da će nam B. N., kao posednik tajnovitih Teslinih otkrića, obezbediti budućnost kakva nam se otkrivala samo u retkim vlažnim snovima. Dovde je sve jedna isprazna manipulacija bez mnogo štete.

Nevolja je kada B.N., umesto ozbiljnih naučnih izvora, iz dubina anonimnosti pronađe izvesnu travaricu kao arbitra u lečenju karcinoma, kada nam ponudi skoro podjednakog naučnog anonimusa sa „istinom“ da rak nastaje „iz glave“, a ne usled nauci poznatih uzroka, pre svega pušenja ili kad se poziva na homeopatsku mantru o čudesnom „pamćenju vode“.

Navođenje na takve stranputice mnoge lakoverne naivčine košta života.

Još opasnije su njegove poruke tipa: „Glumili smo epidemiju, sve s koronom je izmišljeno“ i „Niko neće da mi plati usavršavanje da dokažem da kovid ne postoji“, uprkos kojima, u svojstvu člana Kriznog štaba, početkom maja 2020. poziva građane da izađu na ulice kako bi se zarazili i „do 15. juna“ okončali epidemiju „nepostojeće bolesti“!?

Tvrdi: „Testiranje ne vredi ništa, kao ni vakcinacija, a od kovida se ne umire“, dok ideju o međunarodnoj zaveri nameće insinuacijom kako je „ovaj virus, SARS-CoV-2, patentirao Rotšild 2015.“

Kovid pasoše označava kao „čist fašizam“, ne prepoznajući u svojoj poruci o prirodnoj otpornosti Srba nešto još gore – elemente rasne superiornosti, kao odliku nacističke ideologije.

Njegov „prosvetiteljski“ rad zasniva se ili na izmišljanju podataka ili na predstavljanju kakvog bizarnog, po pravilu odmah osporenog rezultata u nekom (obično) marginalnom časopisu kao apsolutne istine koja treba da učini smešnom celokupnu svetsku nauku.

Uz takva „otkrića“ često ide optužba da ih zli ljudi, oličeni u celokupnoj naučnoj zajednici i vodećim naučnim ustanovama, skrivaju iz mračnih razloga. Primeri su lekovi ivermektin i hidroksihlorokin, koji su napušteni zbog svoje nekorisnosti i eventualne štetnosti, ali ih B. N. preporučuje uz objašnjenje da ga njegove kolege ne daju zbog toga što su jeftini.

Mnogo je nedvosmislenih pokazatelja da B.N. uživa jaku podršku vlasti. Bez takve zaštite ne samo da bi davno izgubio licencu, već bi mu sledovala zatvorska kazna zbog širenja dezinformacija (čl. 343 Krivičnog zakonika).

Predsednik Srbije se brukao negirajući postojanje Nestorovićeve žalosne izjave o smešnom virusu, uvrstio ga je u Krizni štab, a zatim mu dodelio državno odlikovanje, mada je „odlikaš“ većinu misaonih i verbalnih diverzija, pre svega po kredibilitet naučnih istina, ali i po zdrav razum, izvaljivao pre dodele visokog priznanja.

Svojim obilato medijski podržavanim sumnjama u postojanje pandemije i smisao vakcinacije, jedan je od „junaka“ direktno odgovornih za tragičan bilans naše izrazito neuspešne borbe sa kovidom 19.

Malo je ljudi u Srbiji (meni na um pada samo jedan čovek) koji bi imali volju i moć da podržavaju još jednu od mnogih veštački stvaranih podela i omraza među građanima, ovaj put konfrontirajući nas kao „kovidaše“ i „antikovidaše“.

Političari kažu da je B. N. favorizovan u elektronskim medijima s nacionalnom frekvencijom zato što se urednici rukovode komercijalnim interesima, a on privlači publiku. Nemaju, međutim, odgovor na pitanje zašto onda ne zovu izuzetno vrcavog Zorana Kesića, pa da nam svima, kao u vreme Duška Radovića, s osmehom počne dan.

Razočarala bi me odbrana lika i dela B. N. napadom na mene. Unapred priznajem da sam zapalio Aleksandrijsku biblioteku, snabdevao Bordžije otrovom i cepinom smrskao glavu Trockom, ali je pitanje da li su plavušanski botovi zaista pali sa Marsa, da li vlast oseća odgovornost što pospešuje popularisanje budalaština koje ugrožavaju narodno zdravlje i sve drugo što čeka na odgovor.

Autor je epidemiolog, penzionisani profesor Medicinskog fakulteta

Izvor: danas.rs

Najveća autentična zvezda jugoslovenske muzičke scene, Toma Zdravković, rođen je 20. septembra 1938. godine u selu Pečenjevce, nadomak Leskovca. Njegov otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petoro dece, najstarijeg sina Aleksandra, potom Ivana, Tomu koga su zvali Dado, ćerku Mirjanu i najmlađeg naslednika Novicu. Odrastajući u nemaštini, Toma je brzo shvatio da ga život na selu ne privlači pa je već sa petnaest godina počeo da peva i odmah uvideo da je to njegov jedini izlaz. Oni koji su ga slušali, vrteli su glavom i tvrdili da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pevača. Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i bio je rešen da krene u svet, a prva stanica bio je Leskovac. Tu je sasvim slučajno, gladan i promrzao, 1956. godine upoznao pevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić, koja ga je odvela u kafanu Radan, gde je pevala sa svojim orkestrom. Tamo je naučio da peva narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone, a u muzikantskim krugovima brzo se pročulo da u Leskovcu ima neki Toma. S takvom reputacijom uputio se u tuzlanski hotel Bristol gde je pet godina iz večeri u veče punio salu. U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio u vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, koja mu je zadala mnogo jada.

– U ono vreme moj dobar prijatelj bio je Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru Terazije. Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči u nekom lokalu. Pošto je on već bio popularan i više nije hteo da peva u Bezistanu, upoznao me je sa šefom bara, a on mi je ponudio da ga zamenim. Sutradan je održana proba. Uhvatila me je grdna trema jer su tada u kafe-baru u Bezistanu svirali najbolji muzičari, a da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zoran Miladinović. Ta velika imena podsmevala su mi se dok sam pevao… Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i s njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im prišao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela Balkan, a ona se pojavila tek posle ponoći – prisećao se kasnije Toma u jednom intervjuu i sa Slavicom krenuo u Novi Sad.

Ali, jedne večeri u zrenjaninskom hotelu Vojvodina upoznao je zgodnu crnku Olgicu. Zaboravivši na Slavicu, Toma ju je potpuno očaran upitao da se uda za njega i ona je pristala. Njihova ćerka Žaklina rođena je 22. novembra 1963. godine, na dan kada je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čijoj supruzi je i dobila ime. Međutim, njegov prvi brak nije dugo potrajao jer su se posle nekoliko meseci razveli u Osijeku. Nakon toga menjao je kafane, pevao u novosadskom Putniku, beogradskoj Topčiderskoj noći i na Svetom Stefanu, gde su ga dočekale loše vesti.

– Jednog dana vraćajući se sa plaže, svratio sam do recepcije. Kažu: Imaš telegram. Meni se godinama niko nije javljao, ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji iz Pečenjevca, sela prema Leskovcu, nisu mogli da znaju gde sam. Ja sam se od njih otkačio i išao od kafane do kafane, po celoj zemlji… Uzmem telegram, a u njemu stoji da se hitno javim jednom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i želi da me vidi. To me je totalno šokiralo – evocirao je kasnije uspomene pevač koji je po dolasku u Sarajevo želeo da ostane pored nje, ali nije mogao da dobije angažman. Morao je opet u Bristol i Tuzlu, gde mu je nekoliko dana kasnije stigao telegram sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Tako je nastala njegova možda najtužnija pesma Buket belih ruža.

U međuvremenu, Zdravkovićeva kafanska karijera nastavila se angažmanom u niškom hotelu Park, odakle je prešao u beogradski Gradski podrum, gde je tri godine pevao svake večeri. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju za pesme crpeo iz ličnih iskustava, a izdavačka kuća Diskos ponudila mu je 1963. godine da snimi prvu ploču, bez ikakve reklame.

– Kad je izašla nova ploča, pomislio sam da ću postati popularan, ali ništa se nije dogodilo. Prvi put sam je video u izlogu radnje u Albaniji. Uđem da vidim da li će je neko kupiti. Neke dve devojčice traže od prodavačice pesmu za koju ona nije čula. Ja shvatim da traže moju ploču, onu Žena mog prijatelja, Enrikea Masijasa. Prodavačica kaže da nemaju, a meni neprijatno jer se radi o mojoj ploči, ali ipak kažem: Eno je, tamo gore. Ona je skine i stavi na gramofon. Devojčice su bile oduševljene, a jedna od njih je držeći omot prokomentarisala: Jeste, fino peva, ali je mnogo gadan! Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju – iskreno je pričao ovaj kafanski pevač koji je svojim setnim glasom magnetski privlačio publiku.

U Gradskom podrumu upoznao je Milicu s kojom se posle nekoliko meseci venčao i činilo se da pored nje više nije onaj stari. Nije mnogo pio, ostavio se kocke i boemskog društva koje ga je svuda pratilo. Nakon što je na poziv Jugotona snimio ploču sa pesmama Ciganka, Marta, Nikad neću da te zaboravim i Anđela, singl je ostvario zlatni tiraž, što mu je otvorilo sva do tada zatvorena vrata. Tokom 1969. godine odužio se i Silvani Armenulić napisavši joj legendarnu pesmu Šta će mi život.

– Silvana je insistirala da joj napišem pesmu jer nije imala hit. A ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Ljubav me je pokretala, pogotovo ona neuspešna. A šta da me tu povuče kad smo stari prijatelji? Tokom brojnih zajedničkih putovanja, upoznao sam njen život i ušao joj u dušu. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan, uvek je bila depresivna i često je očajavala. Tako sam se jednog jutra probudio u hotelu Slavija sav bolestan posle nekoliko noći pijanstva. Onako sav izbezumljen, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku. Bilo mi je vrlo lako jer sam bio mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem pesmu Šta će mi život. Nakon povratka sa turneje, krijući se malo od Silvane otišao sam u studio da snimim tu pesmu za Beogradski sabor, ali kada ju je čula, zavapila je: Dado, molim te, ovo je pesma za mene, ti to moraš da mi daš… I na kraju dam joj tu pesmu jer je to bila njena priča. Poklopilo se da u vreme izlaska ploče počne i televizijska serija Ljubav na seoski način. Za vrlo kratko vreme, Silvana je postala izuzetno popularna i ono što je sanjala da bude. Ali, bolje da je nije snimila, a ostala živa – govorio je Toma koji se sa drugom suprugom Milicom razveo februara 1970. godine, a depresiju i razočarenje gasio u dnu čaše i za kockarskim stolom.

Novac koji je zarađivao trošio je nemilice, ali nije žalio. Živeo je samo za trenutak. Tako se leta 1972. u Budvi zaljubio u mladu Cetinjanku Nadu Radanović i odmah oženio s njom. Venčali su se na Ostrvu cveća, uz pesme Usnije Redžepove i Anđelke Govedarević. Ali i ovaj brak je vrlo kratko trajao, a krah ljubavne veze bacio je Zdravkovića u očaj. Nastavio je da se opija iako mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno.

– Nikad nisam pio zato što volim alkohol, uvek je sve kretalo od nekoliko tura pića i to uvek u društvu. Radio sam u kafani, morao sam da komuniciram sa gostima i stalno bio u tom grotlu života. Postalo je navika da se sedne sa prijateljima, popriča, popije i tu povratka nije bilo. Vremenom, sticale su se navike kad je reč o alkoholu, pa sam sam sebi bio i bolji i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svoje ćefove i voli da mu muzika svira jer na taj način hoće da se oslobodi svih briga i problema. Onda ti nije važno da li je neko doktor nauka ili skretničar, bitno je da je on čovek čije ti društvo prija. Znali smo da u kafanama provedemo tri-četiri dana bez prekida – iskreno je pričao ovaj veliki boem čija je velika strast bila i kocka.

– Ne kockam se da bih dobio novac, već zato što je vreme relativno i interesuje me ono neobjašnjivo u ljudskoj prirodi. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. Jedne noći, u Baden-Badenu, dobio sam 80 hiljada maraka i iduće noći sve izgubio! Mislio sam da sam genije jer mogu da potrošim pet miliona za veče. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Šta će mi kuća kad imam jednosoban stan. Ispostavilo se da mi je to dovoljno, ne treba mi više. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan – govorio je Toma.

Ostavši bez dinara i uveren da će brzo umreti zbog zdravstvenih problema, pobegao je prvo u Ameriku, a potom se decembra 1974. godine zaputio u Kanadu. Tamo je upoznao frizerku Gordanu koja je insistirala da se venčaju kada su ga već otpisali kolege, prijatelji, čak i lekari. Sve lošijeg zdravlja, morao je u bolnicu, gde su ga dva puta operisali. Iako je nastavio da pije i puši, njegovo stanje se privremeno stabilizovalo. Nakon što se rodio sin Aleksandar u Torontu, sa porodicom se krajem 1978. godine vratio u Jugoslaviju i snimio novi album. Pesme Umoran sam od života, Prokleta nedelja i Danka brzo su našle put do publike.

– Imao sam više sreće nego pameti. Sažalili su se na mene i zato me ponovo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan i potucao se po Americi, Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima. Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego, ne znam ni sam, nekako nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako – pričao je po povratku u domovinu.

Pevao je u hotelu Šumadija i po kafanama na Ibarskoj magistrali. Februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao je svoj prvi solistički koncert posle 26 godina bavljenja muzikom i sa dna izbio na vrh. Već tada je važio za gradsku legendu u čijem društvu su rado sedeli najveći intelektualci i umetnici tog vremena. Iako ga je bolest ponovo slomila 1987. godine, na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića. Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Naredni album Da l’ je moguće doneo mu je još veću slavu.

– Nije u pitanju samo muzika… Ljudi znaju šta sam sve radio i proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom i zato te vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, to je sigurno. Ja sam ranije mislio da sam pozer i da foliram ono što živim. Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Sutra mogu da pevam u kafani za trista starih hiljada. Jer, jedino muzika može da me ispuni do kraja i bez ikakvih drugih želja. Od nje živim i za nju živim – priznao je Zdravković koga je u aprilu 1991. godine, na vrhuncu slave, posle albuma Kafana je moja sudbina, bolest prikovala za postelju na VMA u Beogradu. Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine. Ali, legenda o najvećem jugoslovenskom boemu i čoveku koji je opevao svoje najtananije emocije i dalje živi, baš kao i njegove pesme koje su postale evergrin hitovi.

Diskografija

Singlovi:

1963. godine Diskos: „Što te večeras nema“, „Žena mog prijatelja“, „Deca zemlje“ i „Esađerata“.

1967. godine dueti sa Milinom Stefanović: „Cvetak mali s’ rosom razgovara“, „Kad se laste vrate“, „Kad zora zarudi“, „Kol’ko dana mi ne govorimo“, „Detelina s’ četir lista“, „Idem u armiju“, „Još uvek te, draga, volim“ i „Sinoć zvezda s’ neba pade“;

1968. godine uz ansambl Zorana Pejakovića, Jugoton: „Dan po dan“, „Sva u belom“, „Buket belih ruža“, „Gde si bila, devojčice“, „Ciganka“, „Nikad neću da te zaboravim“, „Marta“, „Anđela“, „Ja nemam baš nigde nikog na ovom svetu“, „Voli me do sutra“, „Kamena stena“ i „Rogonja“;

1969. godine Jugoton: „Dok tebe nisam sreo“, „Duška“, „Odlazi, odlazi“, „Setićeš se mojih reči“, „Nedžmija“, „Noći su tužne sve“, „Ljubavi, živote moj“ i „Neću plakati zbog tebe“;

1970. godine Jugoton: „Kad se voli, što se rastaje“, „Beograde ponositi“, „Idi zauvek“, „Tamburaši, tamburaši“, „Boli, boli, boli“, „Rastajemo se“, „Sliku tvoju ljubim“, „Danka“, „Dete ulice“ i „Dolazi, dolazi“; 1971. godine Jugoton: „Pesma o Kitty Swan“, „Ima dana“, „Što te večeras nema“ i „Što je tužna tako ova noć“;

1972. godine Jugoton: „Poslednje pismo“, „Sudbino“, „Živorade“, „Bez ljubavi“, „Noćas sam tužan, ciganko moja“ i „Majci za rođendan“;

1973. godine Diskoton: „Petlovi poje“, „Stojane, sine“, „Prokleta nedelja“ i „Nado, Nado“;

1974. godine Jugoton: „Sutra se vraćam kući“ i „Lele, lele, ciganko“;

1978. godine Jugoton: „Jugoslavijo“ i „Uželeh se, majko, Beograda“;

1979. godine RTB: „O, majko, vrati se“ i „Ti si moje proleće života“;

1980. godine Jugoton: „Umoran sam od života“, „Kari Šabanovi“, „Zbogom, moja mladosti“, „Stara uspomena“, „Mirjana“ i „Suze moje“;

1983. godine iz filma „Balkan ekspres“: „Lili Marlen“, „Ljiljana Lili“, „Maramica markizet“ i „Ja žudim“ (duet sa Tanjom Bošković);

1988. godine Jugoton: „Svirajte, cigani“ i „Da mi je stari živ“.

Albumi:

„O majko, majko“ (1973);

„Nikad neću da te zaboravim“ (1976);

„Umoran sam od života“ (1979);

„Čekaj me“ (1981);

 „Prokleta nedelja“ (1982);

 „Dva smo sveta različita“ (1983);

„Dotak’o sam dno života“ (1984);

 „Idi zauvek“ (1986);

„E, moj brate“ (1986);

 „Da li je moguće“ (1987);

 „Evo me opet“ (1988);

 „Kafana je moja sudbina“ (1990).

Izvor: glossy.espreso.co.rs