Mnogi stručnjaci kao pomoćno sredstvo u borbi protiv pošasti koja je zarobila svet od marta 2020, vide razvoj lekova, pa otuda i ne čudi što se trenutno širom planete sprovode brojna ispitivanja.

U Srbiji se najviše govori od remdesiviru i deksametazonu, čija upotreba je odobrena i u drugim državama, a nedavno je u Beograd stigao i kontingent leka sotrovimab, potvrdila je Sanja Radojević Škodrić, direktorka Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja (RFZO).

„Primenjuje se kod pozitivnih pacijenata u prvih 10 dana ako imaju visoke faktore rizika da dođe do teške faze bolesti i eventualno smrti.

Daje se ambulantno, u obliku infuzije, jedanput i zaista je pokazao izuzetno visoku efikasnost”, objasnila je Radojević Škodrić.

Prethodno su u maju nadležni u Srbiji nabavili lekove bamlanivimab i regeneron za lečenje Kovida-19.

Ta dva leka se primenjuju u prvih deset dana od pojave simptoma i predstavljaju još jednu šansu da se infekcija zaustavi u ranoj fazi bolesti, saopštio je tada Republički fond za zdravstveno osiguranje.

Kompanija Fajzer saopštila je nedavno da je započela veliko istraživanje u kome testira oralni antivirusni lek za sprečavanje kovid infekcije.

Zdravstveni zvaničnici u Srbiji za to vreme više puta su upozoravali ljude da ne uzimaju lekove na sopstvenu ruku.

Od početka pandemije, u Srbiji je prema zvaničnim podacima od korona virusa preminulo 9.157 ljudi, a zaraženo je 1.055.296.

Koji su lekovi korišćeni?

• Remdesivir

Tokom prošle godine, u svetskoj javnosti najčešće su pominjana tri leka za koja su stručnjaci smatrali da pomažu borbi protiv Kovida-19.

Jedan od njih je remdesivir, pre svega namenjen lečenju hepatitisa C i respiratornog sincicijskog virusa.

Reč je o antiviralnom leku, što znači da utiče na sposobnost korona virusa da se razvije unutar tela.

Radi po principu zbunjivanja virusa jer ima sličan hemijski sastav kao neke sirovine koje su Kovidu-19 neophodne da bi se razmnožavao.

Tako ga onemogući da se hiljadu puta umnoži.

U Srbiji je prošao sve procedure i od 12. oktobra 2020. počela je distribucija.

„Daje se u intravenskoj infuziji jednom dnevno pet dana ili deset, ako nema rezultata”, izjavio je ranije za BBC na srpskom Srđan Pešić, klinički farmakolog i profesor Medicinskog fakulteta u Nišu.

„Studije su pokazale da kod srednje teških i teških pacijenata dovodi do smanjenja dužine bolesti, kao i da smanjuje težinu prelaska u ozbiljniju fazu”, ističe Pešić.

Najpoznatiji pacijent koji je lečen remdesivirom je bivši američki predsednik Donald Tramp, a razvila ga je američka farmaceutska kompanija „Gilead sajens”.

„To je veoma skup lek, koji se daje samo u određenoj fazi bolesti i uz konzilijarnu odluku”, rekla je za RTS Sanja Radojević Škodrić.

Klinički testovi su pokazali da ovaj lek skraćuje simptome infekcije korona virusom sa 15 na 11 dana.

Ipak, nema dokaza da remdesivir može da sačuva živote.

Potpis ispod videa,

„Jedan u milion”: Vakcine različitih proizvođača od greške do uobičajene procedure u Srbiji

• Favipiravir

Favipiravir takođe spada u antiviralne lekove koji su prenamenjeni borbi protiv korona virusa.

Njega već nekoliko meseci ima u Srbiji i predviđen je nacionalnim protokolom.

„On je u tabletama, a može da se koristi od početka infekcije i jeftiniji je”, navodi Pešić.

Ovaj lek – registrovan kao avigan – popularniji je na istoku u Rusiji, Kini i Japanu, gde je korišćen za grip, dodaje.

Poput remdesivira, i ovaj lek se koristi u ranoj fazi infekcije.

• Deksametazon

Deksametazon je prvi lek koji je dokazano spasao živote ljudi koji boluju od korone.

Reč je o leku koji sprečava upale i smanjuje smrtnost ljudi koji su priključeni na respirator, a bolesni su duže od sedam dana.

Dakle, deksametazon ne bi trebalo da se primenjuje kod osoba sa blagim simptomima i ne treba da se daje prebrzo.

Prvi rezultati istraživanja pokazali su da on smanjuje rizik od smrti kod trećine pacijenata na respiratorima i petine onih koji su na kiseoniku.

Ovaj lek deluje tako što prigušuje imuni sistem tela.

Infekcija korona virusom stvara upalu, pa telo pokušava da se bori.

Ali imuni sistem se ponekad preoptereti i takva reakcija često može da bude fatalna, jer reakcija koja treba da napadne infekciju počne da napada ćelije koje samo telo proizvodi.

Deksametazon smiruje ovaj efekat.

Lek ne deluje na ljude sa blažim simptomima, pošto prigušivanje imunog sistema u tom stanju ne bi bilo od pomoći.

Deksametazon je jeftin lek koji već postoji i ima ga u dovoljnim količinama.

Prvi put je napravljen 1957. godine, a sa širokom upotrebom počelo se 1960.

Zato što je toliko dugo u prodaji, lek nije patentiran, što znači da više različitih kompanija može da ga proizvodi.

• Bamlanivimab

Namenjen je pacijentima koji su se tek razboleli, a koji su kritični po određenim kriterijumima da dobiju teške oblike kovida.

Koristi se pre svega kod starijih od 65 godina, koji imaju pridružene bolesti, kardiovaskularne probleme, hipertenziju, bolesne bubrege i probleme sa plućima.

„U pitanju su gotova antitela koja su napravljena u laboratoriji, a koja reaguju u toj prvoj fazi, sprečavaju da virus uopšte uđe u naše telo ili sprečava da se on i dalje replikuje i dalje proširi kroz naše telo”, Srđan Pešić, klinički farmakolog.

• Molnupiravir

Stručnjaci molnupiravir opisuju kao lek koji budi nadu i koji bi mogao da utiče na tok pandemije.

To je antivirusni lek, koji zaustavlja replikacuju virusa u organizmu.

Koristi se kod blagih i umerenih slučajeva zaraze koji mogu da prerastu u teške, uključujući hospitalizaciju i smrt.

Vlada Srbije je potpisala sporazum o nabavci sa proizvođačem, ali on neće odmah biti dostupan ljudima.

Da bi se to dogodilo, kaže za RTS Bojan Trkulja iz Udruženja proizvođača inovativnih lekova, prvo je potrebna dozvola zemlje proizvođača, u ovom slučaju SAD.

„Onog momenta kada dobijemo dozvolu američke Uprave za hranu i lekove (FDA), naša Agencija za lekove doneće odluku – nadam se da će odluka biti pozitivna”,

„Praktično, odmah posle donošenja te odluke lek će biti dostupan našim pacijentima”, rekao je Trkulja.

Pavle Zelić iz Agencije za lekove, kaže da se stav američke Uprave za hranu i lekove ne može očekivati pre decembra.

Kako navodi, lek budi optimizam, ali „moramo biti svesni da ne može biti končano rešenje”.

„Vakcinacija ostaje primarno i osnovno sredstvo za masovnu reakciju za masovnu primenu lekova koji će sprečiti da se razvija kovid”, rekao je on.

• Vitamini, antibiotici, steroidi

Građani su tokom pandemije često na sopstvenu ruku, kod kuće, uzimali razne lekove za koje su mislili da će im pomoći u borbi protiv korona virusa.

Radan Stojanović, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, više puta je upozoravao da se ne uzimaju lekovi koje lekar nije prepisao.

Iako su ispitivanja pokazala da je primena kiseonika i kortiko steroida efikasna, građani nemaju dovoljno znanja da bi to mogli da koriste, izjavio je ranije za televiziju N1.

Ne preporučuje ni upotrebu hemomicina i drugih antibiotika na svoju ruku.

Tokom epidemije dosta se pričalo i o vitaminu D i raznim suplementima za jačanje imuniteta.

Stojanović kaže da ni suplementi, ni vitamin D nisu registrovani za lečenje infekcija, ali da je kod pacijenata sa teškom kliničkom slikom zapaženo da su imali nizak nivo vitamina D u krvi.

Međutim, kako navodi, to ne znači da „zbog toga navalimo svi u apoteke i kupujemo vitamin D”.

Profesor ističe da ljudski organizam funkcioniše kao precizna mašina i da je za građane najvažnije da se adekvatno hrane, spavaju i imaju fizičku aktivnost, a da ne treba očekivati čuda od suplemenata.

Šta kažu lekari?

Infektolog Dragan Delić navodi da je za obuzdavanje pandemije korona virusa najvažnija vakcinacija, što ne znači da lekovi nisu važni.

Kako kaže, vakcinacija i lekovi imaju potpuno različite zadatke.

Vakcinacija pre svega sprečava da se osoba zarazi, a lekovi su deo „posfestum” medicine – ulaze u upotrebu kada se infekcija već desi i njihov cilj je da smanje teške kliničke forme i smrtnost zaraženih.

„Lekovi ne mogu da budu zamena za vakcinaciju”, izjavio je Delić za novinsku agenciju Beta.

„Za mene je težište na vakcinaciji, to je primarno, da ne dođemo u situaciju da koristimo skupe lekove čija efikasnost nije sto odsto”, naveo je.

Kada je reč o ceni Delić kaže da je uobičajeno da ona bude ogromna kada se lek tek pojavi na tržištu.

Radan Stojanović, farmakolog, kaže za Radio-televiziju Srbije da se idealni lek protiv korona virusa uzima oralno, što znači da bi ljudi mogli da ga piju kod kuće, pa bi bolnicama bilo lakše.

Šta kažu nadležni?

Da aktivno rade na nabavci lekova protiv korona virusa.

„Pričamo sa Evropskom unijom, farmaceutskim kompanijama iz SAD, Kinom, Japanom”, izjavila je nedavno premijerka Brnabić.

Međutim, kako kaže, problem je što su ti lekovi „katastrofalno skupi”, ali da je posao države da nađe novac.

Predsednik Vučić izjavio je da je Srbija nabavila 500 doza „najboljeg leka protiv korona virusa”.

„Verujem da ćemo od tih doza uspeti da spasemo 100-200 života”, rekao je Vučić, dodajući da jedna doza košta 5.000 dolara.

Nije rekao odakle je nabavljen, piše dnevni list Danas.

Mogu li lekovi za HIV i malariju da izleče od virusa korona?

Na početku pandemije, dosta se pričalo tome da bi lopinavir i ritonavir – lekovi protiv HIV virusa – bili efikasni u lečenju Kovida-19.

Međutim, za to ima malo dokaza.

Ti lekovi nisu pospešili oporavak, smanjili broj smrti, niti umanjili stepen virusa u pacijentima sa ozbiljnim simptomima Kovida-19.

A tu su i lekovi protiv malarije – hlorokin i hidroksihlorokin, o kojima je najviše pričao bivši američki predsednik Donald Tramp.

Na samoinicijativno uzimanje hlorokina upozoravala je i Sanja Radojević Škondrić, ističući da se to nikako ne radi.

„To je lek koji se koristi i za lečenje malarije, reumatidnog artritisa, lupusa i doziranje nije isto za te bolesti i za infekciju Kovid-19″, rekla je Škodrić.

Ona je upozorila da preterana količina tog leka može da izazove slepilo, oštećenje bubrega i drugih organa.

Potpis ispod videa,

Srbija, studiranje i korona virus: „Nedostaje nam fakultet”

Slučaj ivermektin

Veliku buru širom sveta, pa i u Srbiji, izaziva slučaj ivermektin.

On se koristi za lečenje ljudi i životinja, pojedini su ga nazivali „čudotvornim protiv korona virusa”, a posebno ga zagovaraju protivnici vakcina.

Pomama za ivermektinom – zasnovana na snazi verovanja u istraživanja – navela je veliki broj ljudi širom sveta da ga uzimaju.

Manija za ovim „čudom” od leka nastanila je i Vajber grupe u Srbiji koje trenutno broje više hiljada članova, piše Istinomer.

U njima se iz minuta u minut razmenjuju poruke o tome gde se može nabaviti ivermektin, u kom obliku i u kojoj dozi je preporučeno da se uzima.

Međutim, lekari apeluju da se on ne uzima.

• „Ne koristite Ivermektin za lečenje Kovida-19″, apeluje lekar

Doktor Stefan Mandić-Rajčević, asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu, izjavio je za Istinomer da neverovatna popularnost ovog leka šteti celokupnom odgovoru na pandemiju.

„Kada osoba misli da je ivermektin odgovarajuća prevencija, najčešće odustaje od drugih vidova dokazano efikasne prevencije kao što su vakcinacija, upotreba maski i održavanje fizičke distance”, naveo je Mandić-Rajčević.

„Zbog toga ima veću šansu da oboli, a kada već oboli i nastavi da koristi ivermektin, rizikuje da se mnogo kasnije javi lekaru, misleći da će ivermektin rešiti problem, a tada će već imati težu kliničku sliku.”

On ističe i da je ivermektin izaziva različite nuspojave, kao što su vrtoglavica, muka, dijareja, pad krvnog pritiska, različite vrste napada, pa i smrt, kao i da može imati nepredvidive interakcije sa drugim lekovima koje ljudi inače uzimaju.

BBC je takođe otkrio da postoje ozbiljne greške u velikom broju ključnih studija na koje se pozivaju zagovornici ovog leka.

Od ukupno 26 proučenih studija, pet je sadržalo podatke koji su verovatno lažirani – na primer, pojavljivale su se bukvalno nemoguće brojke ili nizovi identičnih pacijenata koji su samo kopirani.

U narednih pet nađeni su krupni znakovi da nešto nije u redu.

Brojke nisu davale pravilan zbir, procenti su bili pogrešno izračunati ili lokalne zdravstvene vlasti nisu ni znale da su studije uopšte sprovedene.

Uz sva ova problematična ispitivanja, 14 autora studija na molbu nije ponovo poslalo njihove podatke.

Doktor Kajl Šeldrik, član grupe koja je istraživala ove studije, izjavio je da nisu pronašli „nijedno kliničko ispitivanje” koje tvrdi da ivermektin sprečava smrt od kovida.

Takođe, on ističe da je ono sadržalo „ili očigledne znakove fabrikacije ili toliko krupne greške da se dovodi u pitanje čitava studija”.

U krupne probleme spadaju:

• Podaci o istim pacijentima korišćeni su u više navrata da bi predstavili neke navodno druge ljude

• Dokazi da izbor pacijenata za grupe za testiranje nije bio nasumičan

• Brojevi se ne javljaju u prirodnom nizu

• Netačno su izračunati procenti

• Lokalne zdravstvene vlasti ne znaju da su vršene te studije

Zdravstvene vlasti u SAD, Britaniji i Evropskoj uniji takođe su otkrile da nema dovoljno dokaza za upotrebu ovog leka protiv kovida.

Kako je u svetu?

Brojne države su tokom 2020. odobrile upotrebu leka remdesivir, barem za najteže slučajeve oboljevanja.

Lek remdesivir je odobren za upotrebu u borbi protiv korone u više zemalja, navodi novinska agencija Rojters, pozivajući se na podatke proizvođača, kompanije Gilead.

Američka Agencija za hranu i lekove (FDA) odobrila ga je početkom maja za hitnu upotrebu, a otprilike u isto vreme to su uradile i japanske vlasti.

Krajem maja, nadležni u Velikoj Britaniji su krajem maja odobrili upotrebu remdesivira kod određenih grupa kovid pacijenata.

Na Tajvanu je ovaj lek odobren za korišćenje kod težih slučajeva virusa, a u junu je sličnu odluku donela i južnokorejska vlada.

Tokom leta prošle godine, Indija, Singapur i Izrael su takođe odobrile upotrebu leka kod teških kliničih slučajeva.

U julu 2020, Evropska unija je odobrila remdesivir za korišćenje u lečenju Kovida-19, a godinu dana kasnije zahtev za odobrenje drugog leka, ronapreva, koji predstavlja koktel antitela, podnela je švajcarska kompanije Roše.

Australijske vlasti su pre godinu dana odobrile remdesivir za punoletne pacijente koji imaju ozbiljne simptome.

Izvor: bbc.com

Na društvenim mrežama, pa čak i na fasadama zgrada, osvanule su pretnjnje dr Konu sa sve dr pod navodnicima, jer je kao kobajagi doktor, i da ga treba nabiti na kolac.

Takođe, navodi se i da je plaćenik Rokfelera i “Jevrejčina koji odmah treba da završi kao Đinđić”, da ga treba likvidirati.

Podsetimo, Kon je rekao je da je dobio policijsko obezbeđenje nakon protesta antivaksera ispred njegovog stana.

– Nikada neću zaboraviti to što su demonstranti protiv kovid propusnica ispred moje zgrade uzvikivali “Mengele, Mengele”. To su zabludeli ljudi koji su naopakih doživljaja svega – rekao je dr Predrag Kon govoreći još jednom o pretnjama s društvenih mreža i dolasku antivaksera ispred njegovog stana.

– Mimoišao sam se s njima. Da li bih izašao? Sve zavisi, ja moram da računam i na svoje zdravlje. Teško da bih se uzdržao da ne izađem, a još veća patnja bi to bila za moju porodicu. Mislim da je policija odradila svoj posao i ja im zahvaljujem. Odmah idemo u neku politizaciju, zašto neko nije uhapšen – nije to pitanje za mene. Nije ovo počelo od juče, nije od tog dana – rekao je dr Kon u emisiji “Persona non grata”, pokazavši pretnje koje su mu upućene putem društvenih mreža.

Navodi i da se u medijima mesecima govori protiv Kriznog štaba.

– Uvek je dobra kritika, postavlja se tu pitanje načina i korišćenja određenih termina. I zašto se dešava ovaj krešendo ispred moje kuće i kuće profesora Tiodorovića. Postoji jedna fama – kontradiktorne izjave. Šta je kontradiktorno? Da li vi mislite da ja radim dobar posao? Ja sam svoj život predao, moje zdravstveno stanje je fragilno, ja sam sve dao što sam mogao, spreman sam da se žrtvujem. Dobio sam obezbeđenje, s tim da mi niko nije javio, nego mi je porodica rekla da je ispred marica – rekao je dr Kon.

O zahtevima za svoju smenu, rekao je:

– Ja ne mogu da siđem s tog broda ukoliko mi neko ne kaže. Sa njim tonem i ja. Ja se ne udaljavam od toga. Kako da izađem, na koji način da pogledam u ljude posle?! Svi zdravstveni radnici su poniženi u ovakvoj situaciji, to sam rekao javno i to govorim na Kriznom štabu. Ovo je krajnje ozbiljna borba – rekao je on.

Izvor: .espreso.co

Suplementi, vitamini i minerali koji su preplavili tržište zapravo služe kako bi farmaceutska industrija zgrnula ogroman novac, a njihova efikasnost nikada nije dokazana, upozorava profesorka dr Danica Grujičić, jedna od naših najboljih neurohirurga. Ona naglašava da nikako ne treba verovati u delotvornost tih “šećernih vodica” koje se nalaze na rafovima u gotovo svim apotekama.

Prema njenim rečima, suplementi su sve popularniji, jer se ljudi plaše bolesti, a veoma mali broj pacijenata u stvari kupuje skupe citostatike i lekove, pa farmaceuti upravo zarađuju na ovim dodacima ishrani.

– Da se razumemo, suplementi nisu otrovni i to je jedina činjenica koju znamo o njima. Njihovu delotvornost niko nikada nije ispitao. Da bi se nešto nazvalo lekom i da bi se našlo u apoteci, taj proizvod mora da je temeljno ispitan i da je matematički dokazano njegovo svojstvo – kaže ona.

Doktorka Grujičić pojašnjava da se to radi obimnim analizama i istraživanjima na velikom broju ljudi. Ukoliko se pokaže da je suplement pomogao ili popravio zdravstvenu sliku većini, tek onda bi trebalo da se prodaje i reklamira.

– Koliko se ništa ne zna o suplementima, govori i to što se u svakoj reklami na televiziji na kraju kaže da bi se pre upotrebe trebalo konsultovati sa lekarima. Upravo to je “ograda” od nekih neželjenih dejstava – objašnjava ona.

Govoreći o popularnosti dodacima ishrani, ona kaže da se ljudi najviše “pecaju” na razne vitaminčiće, lekovite vode, elektrolite, magnezijume i aspirine.

– Niko ne ode kod svog lekara da pita da li je taj proizvod bezbedan. Ljudi čak i ne proveravaju da li im je potreban neki od tih vitamina i igraju se sa svojim zdravljem. Zato je veoma važno da se vrati poverenje u medicinu i da se ponovo “ožive” porodični lekari – dodaje Grujičićeva.

Ona objašnjava da je moguće da nam pojedini suplementi malo poprave imunitet, ali da svakako, na primer, vitamin C nikog nije izlečio.

– Biljke iz Amazonije prolaze samo sanitarnu i bakterijsku kontrolu. Biljne apoteke niču kao pečurke posle kiše gde su u ponudi flašice ruske, američke i kineske vode. Možda se kod nekog javi placebo efekat, ali većina živi u zabludi da su zdravi, jer uzimaju suplemente – dodaje ona.

Dr Grujičić ocenuje da bi najbolje bilo da se uradi ispitivanje svih suplemenata koji su u prodaji, ali da je to jako skupo.

Na crno nude lažne proteine i vitamine

Internet je preplavljen oglasima koji nude različite dijetetske suplemente, a prednjače oni namenjeni sportistima. Istraživanjem samo 17 stranica Fejsbuka, koje je uradio jedan od zvaničnih distributera, otkriveno je da se nudi čak 3.020 neregistrovanih suplemenata.

Na ovaj način potrošači rizikuju svoje zdravlje, a stručnjaci upozoravaju da bi kupci trebalo da budu još oprezniji kada suplemente kupuju u sportskim radnjama, teretanama, fitnes-centrima. Problem je i to što je ciljna grupa izrazito velika, pa su ovi neispitani proizvodi dostupni i deci. Lekari upozoravaju da nije toliki problem ukoliko se preko interneta kupi falsifikovan sat, majica, patike, ali jeste kada se nabavljaju dodaci ishrani ili bilo kakviproizvodi koji mogu da utiču na zdravlje.

– Zato treba pročitati sastav svakog leka i još se konsultovati sa lekarima. Posebno je opasno uzimati suplemente koji pomažu raspoloženju, jer sve što utiče na psihu može imati i suprotan efekat. To je jednostavno zločin prema samom sebi – dodaje dr Grujičić.

Sa njom je saglasna i nutricionista-dijetetičar Jovana Srejić. Ona ocenjuje da je jedini suplement koji je ispitan vitamin C, koji pomaže da se poboljša imunitet, ali on ne leči i nije preporučljiv za svakog pacijenta.

Istraživanja pokazuju da sa folnom kiselinom koju uzimaju trudnice treba biti oprezan, jer može imati negativan efekat

– Svedoci smo da je vitamin E, koji je bio jako popularan jedno vreme, možda kancerogen. Takođe, istraživanja pokazuju da sa folnom kiselinom koju uzimaju trudnice treba biti oprezan, jer može imati negativan efekat – kaže Srejićeva.

Ona dodaje da je najsigurnije da se zdravo hranimo unosimo voće i povrće.

– Vitamini koji su rastvorljivi u mastima zadržavaju se u telu i mogu da naprave kamenac! Najopasnije su šumeće tablete, koje su na samom dnu lestvice i imaju najviše hemije u sebi – zaključuje ona.

Najpopularniji suplementi

Multivitamini

Iako su multivitamini najrasprostranjeniji suplementi, nema dokaza da ljudi imaju ikakve koristi od njih. Francuski istraživači su do 2010. pratili 8.000 dobrovoljaca koji su tokom šest godina uzimali multivitamine ili placebo pilule. Otkrili su da su osobe koje su uzimale suplemente imale veći rizik od srčanih oboljenja i kancera u odnosu na one koje su uzimale placebo.

B6, folna kiselina, magnezijum

Studija države Ajove 2011. koja je pratila zdravlje 38.000 žena otkrila je da vitamin B6 povećava rizik od smrti za 4,1 odsto, folna kiselina za 5,9 odsto, gvožđe za 3,9 odsto, magnezijum 3,6 odsto, cink tri odsto i bakar za 18 odsto.

Vitamin C

Lekari su se s ovim vitaminom upoznali davnih pedesetih godina 18. veka. On pomaže da se iscele rane, ojačava vezivna tkiva i održava ćelije zdravim. Ipak, uprkos tome, gotovo da nema dokaza da li je dobar i u vidu suplementa. Na nekim testiranjima dokazano je da skraćuje trajanje prehlade, ali nema stvarnih dokaza da tera bolesti, a u velikim dozama definitivno je štetan po zdravlje.

Vitamin E

Američki istraživači sa Klinike u Klivlendu nedavno su otkrili da muškarci koji uzimaju 268 miligrama vitamina E svakog dana tokom sedam godina imaju 17 odsto veći rizik da dobiju rak prostate, u odnosu na one koji ne uzimaju taj suplement.

Kalcijum

Kalcijum se obično preporučuje sredovečnim i starijim osobama za zaštitu kostiju. Ima i dokaza da može sprečiti nastanak polipa u crevima – izraslina koje se mogu pretvoriti u kancer. Ipak, suplementi kalcijuma povećavaju rizik od srčanih oboljenja kod muškaraca, prema studiji koju je sproveo američki Nacionalni institut za proučavanje kancera.

Selen

Selen je mineral koji se nalazi u morskim plodovima, mesu i žitaricama. U malim dozama predstavlja esencijalni mineral, a njegov nedostatak povezan je sa ranom demencijom i slabim imunim sistemom. Međutim, iako sprečava srčana oboljenja, veće doze povezane su sa nastankom dijabetesa tipa 2, kažu istraživači u radu objavljenom u žurnalu “Kokrejn lajbreri”.

Izvor: .espreso.co

Američka vlada objavila je dugoočekivani izveštaj o NLO u kojem je navedeno da analitičari iz sektora odbrane i obaveštajnih podataka ne raspolažu sa dovoljno podataka da bi utvrdili poreklo misterioznih letećih objekata koje su viđali vojni piloti.

U izveštaju, koji je podnet Kongresu i javno objavljen, obuhvaćena su viđenja 144 objekata koje je vlada zvanično nazvala “neidentifikovanim vazdušnim pojavama”, a koji datiraju od 2004. godine.

U velikom izveštaju američke vlade o neidentifikovanim letećim objektima (NLO), navodi se da vojni i obaveštajni analitičari ne raspolažu sa dovoljno podataka da bi utvrdili poreklo misterioznih letećih objekata koje su viđali vojni piloti, uključujući i pitanje da li oni predstavljaju napredne tehnologije neke države, atmosferske pojave ili su vanzemaljske prirode.

“Svi slučajevi osim jednog, koji je pripisan grešci u radaru, ostaju neobjašnjeni i predmet su daljih analiza”, rekli su američki zvaničnici koji su razgovarali sa novinarima pod uslovom da ostanu anonimni, na brifingu o zaključcima izvšetaja.

Kod preostalih 143 slučajeva, vlada tek treba da donese zaključak da li su prijavljeni fenomeni vanzemaljskog porekla, izjavili su zvaničnici.

Takođe, radna grupa nema dovoljno dokaza da zaključi da li neki od prijavljenih incidenata predstavljaju eventualne nepoznate sisteme letenja koje su razvili američka vlada, komercijalni entiteti, ili pak neka strana vlada, naveli su zvaničnici.

“Na osnovu podataka kojima raspolažemo, nemamo jasne indikacije da li su neki od tih neidentifikovanih vazdušnih fenomena deo stranog obaveštajnog programa prikupljanja podataka, i nemamo jasne podatke koji bi ukazivali na veliki tehnološki napredak nekog potencijalnog protivnika SAD”, rečeno je novinarima na brifingu.

Izveštaj sadrži i primere fenomena koji su od ranije poznati javnosti, pošto je Pentagon objavio video snimke koje su snimili piloti američke mornarice, a na kojima se vide tajanstvene letelice nadomak istočne i zapadne obale SAD, čija brzina i sposobnost manevrisanja prevazilaze poznate tehnologije u avijaciji. Na letelicama se nije jasno video motor niti površine za kontrolu letenja.

U izveštaju se zaključuje da ove pojave svakako dovode u pitanje bezbednost letenja i mogu predstavljati izazov po nacionalnu bezbednost SAD, i dodaje da za ove fenomene “verovatno ne može postojati samo jedno objašnjenje”.

Ovo nije prvi zvanični vladin izveštaj o ovoj temi. Američko vojno vazduhoplovstvo je sprovelo raniju istragu o NLO koju je nazvalo “Projekat plava knjiga”, koji je završen 1969. Sadržao je spisak 12.618 pojava od kojih je se kod 701 pominju objekti koji su zvanično ostali “neidentifkovani”.

1994. američko vojno vazduhoplovstvo je objavilo da je sprovelo studiju da bi se locirala dokumenta i podaci u vezi sa “incidentom u Rozvelu” 1947. u Novom Meksiku. U studiji je rečeno da materijal pronađen blizu Rozvela odgovara onome posle rušenja balona – što je bilo dugogodišnje objašnjenje vojkse za incident, te da nema dokumenata koji bi pokazali da su tada pronađena tela vanzemaljaca ili vanzemaljski materijal.

Izvor:rts.rs

“Moj život na selu je težak, voleo bih da imam kupatilo sa bojlerom, da grejemo vodu za kupanje. Voleo bih da imam svoju sobu, da imaju gde drugari da mi dođu. Voleo bih da ozdravim i da ne idem više u bolnicu, jer bolje mi je u mojoj kući koja je stara i ornula, nego u bolnici” – ovako je jedan dečak u školi odgovorio na temu “Moj život na selu”.

Marko Smiljković (16), iz sela Gornja Ržanica kod Aleksandrovca, posle 6 godina od kako je napisao pomenuti rad, sanja iste snove. U međuvremenu je imao dve operacije od ukupno 5. Prvi put je operisan sa samo 7 meseci, drugi put sa nepune dve godine. Potkožni tumori glave na vratu, tumori desne strane trupa, operacija testisa, ugradnja čelične šipke u kičmeni stub, operacija skolioze, mider, problemi sa zubima, teška zdravstvena slika za jedno dete – objavljeno je na društvenoj mreži Fejzbuk.

Kako je navedeno u postu, dečak Marko živi sa ocem, majkom, sestom i babom u kući koja je stara preko 200 godina i koja preti da se uruši. Prošle godine pao je plafon u sobi gde su Marko i sestra Milica spavali, srećom pala je sredina plafona, pa su deca ostala nepovređena. U kući 4 sijalice i jedna česma, stari smederevac na koji se kuva i greje voda za kupanje, stari televizor i kreveti duplo stariji od Marka.

Ovde se dalje navodi da je malo lepih trenutaka kojih Marko može da se seti u prošlosti, a kako tvrdi autor posta objavljenog na društvenoj mreži, najdraže mu je kada su za njega igrali navijači Zvezde i Partizana, kada je dobio biciklu od Neleta iz Holandije, kada je išao u zoološki vrt. Sada ima drugare u srednjoj školi koji ga vole i pomažu, voli da se druži sa njima ali ne izlazi u grad – piše u postu.

– Porodica je u više navrata pisala Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, 2016. i 2017. godine, odgovor nikada nisu dobili, a kopije pisma zavedene na pisarnici ministrastva stoje. Naše društvo treba da stidi od ovog dečaka koji 16 godina živi od očeve minimalne plate i socijalne pomoći. Starija sestra se zaposlila u Vrnjačkoj banji u ugostitestvu i polovinu svoje plate daje Marku za školovanje, doručak i garderobu – napisao je Ognjen Kolarević, autor postavljenog teksta o dečaku.

On dalje kaže da su uz saglasnost Markovih roditelja i samog Marka, napravili nekoliko fotografija koje će izazvati suze kod mnogih. Kako kaže možda se neko i seti malog dečaka, njegovog pismenog rada i nedosanjanog sna.

– Nezavisne NARODNE NOVINE Rasinskog okruga pokreću akciju da Marku konačno sagradimo dve sobe i kupatilo. Apelujemo na ljude dobre volje, udruženja, medije, političare, sporpska društva, dijasporu, da se uključe jer ovaj dečak to zaslužuje – napisao je Kolarević.

Pored svih nedaća, Marko ne skida osmeh sa lica, u duši kako mu je jedino on zna.

Marko Smiljković Ržanica – Aleksandrovac

dinarski žiro račun: 325-9300600148800-74 Vojvođanska banka

Dečak MARKO: Sanjam da OZDRAVIM i imam kupatilo

“Moj život na selu je težak, voleo bih da imam kupatilo sa bojlerom, da grejemo vodu za kupanje. Voleo bih da imam svoju sobu, da imaju gde drugari da mi dođu. Voleo bih da ozdravim i da ne idem više u bolnicu, jer bolje mi je u mojoj kući koja je stara i ornula, nego u bolnici” – ovako je jedan dečak u školi odgovorio na temu “Moj život na selu”.

Marko Smiljković (16), iz sela Gornja Ržanica kod Aleksandrovca, posle 6 godina od kako je napisao pomenuti rad, sanja iste snove. U međuvremenu je imao dve operacije od ukupno 5. Prvi put je operisan sa samo 7 meseci, drugi put sa nepune dve godine. Potkožni tumori glave na vratu, tumori desne strane trupa, operacija testisa, ugradnja čelične šipke u kičmeni stub, operacija skolioze, mider, problemi sa zubima, teška zdravstvena slika za jedno dete – objavljeno je na društvenoj mreži Fejzbuk.

Kako je navedeno u postu, dečak Marko živi sa ocem, majkom, sestom i babom u kući koja je stara preko 200 godina i koja preti da se uruši. Prošle godine pao je plafon u sobi gde su Marko i sestra Milica spavali, srećom pala je sredina plafona, pa su deca ostala nepovređena. U kući 4 sijalice i jedna česma, stari smederevac na koji se kuva i greje voda za kupanje, stari televizor i kreveti duplo stariji od Marka.

Ovde se dalje navodi da je malo lepih trenutaka kojih Marko može da se seti u prošlosti, a kako tvrdi autor posta objavljenog na društvenoj mreži, najdraže mu je kada su za njega igrali navijači Zvezde i Partizana, kada je dobio biciklu od Neleta iz Holandije, kada je išao u zoološki vrt. Sada ima drugare u srednjoj školi koji ga vole i pomažu, voli da se druži sa njima ali ne izlazi u grad – piše u postu.

– Porodica je u više navrata pisala Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, 2016. i 2017. godine, odgovor nikada nisu dobili, a kopije pisma zavedene na pisarnici ministrastva stoje. Naše društvo treba da stidi od ovog dečaka koji 16 godina živi od očeve minimalne plate i socijalne pomoći. Starija sestra se zaposlila u Vrnjačkoj banji u ugostitestvu i polovinu svoje plate daje Marku za školovanje, doručak i garderobu – napisao je Ognjen Kolarević, autor postavljenog teksta o dečaku.

On dalje kaže da su uz saglasnost Markovih roditelja i samog Marka, napravili nekoliko fotografija koje će izazvati suze kod mnogih. Kako kaže možda se neko i seti malog dečaka, njegovog pismenog rada i nedosanjanog sna.

– Nezavisne NARODNE NOVINE Rasinskog okruga pokreću akciju da Marku konačno sagradimo dve sobe i kupatilo. Apelujemo na ljude dobre volje, udruženja, medije, političare, sporpska društva, dijasporu, da se uključe jer ovaj dečak to zaslužuje – napisao je Kolarević.

Pored svih nedaća, Marko ne skida osmeh sa lica, u duši kako mu je jedino on zna.

Marko Smiljković Ržanica – Aleksandrovac

dinarski žiro račun: 325-9300600148800-74 Vojvođanska banka

„Pozivamo vas da zabranite vađenje rude i obradu metala u dolini Jadra u Srbiji. Naročito zahtevamo da otkažete predloženi rudnik litijuma Rio Tinto u Loznici. Zahtevamo da zaštitite biodiverzitet, plodno tlo, poljoprivredna sela i bogata kulturna područjaOdbijamo da dozvolimo Vladi da uništi dolinu Jadar u naše ime. Odbacujemo trovanje izvora vode. Proces odvajanja hemijski stabilnog litijuma od rude jadarita uključuje upotrebu koncentrovane sumporne kiseline. Proces bi se odvijao 20 km od reke Drine i koristio bi 300 kubnih metara vode svakog sata, dok bi se hemijski prečišćena voda vraćala u reku Jadar“,  piše u peticiji.

„Odbijamo zagađenje vazduha. Tretmani navedenim agresivnim kiselinama proizvode otrovne gasove koji se mogu raširiti u radijusu većem od 10 kilometara, a koji nagrizaju kožu i pluća ljudi i životinja“, piše dalje u peticiji.

Kako ističu Rio Tinto nudi 700 novih radnih mesta, a „zaboravlja da spomene da će 19.000 ljudi biti raseljeno sa ove teritorije“.

„Ova peticija je samo prvi korak u borbi protiv ovog rudnika, u kojoj smo u ime Ustava Srbije i stanovnika doline Jadar, kao i svih građana Republike Srbije koji će trpeti katastrofalne posledice ovog ekološki razornog projekta“,  piše u peticiji.

Peticiju možete podpisati klikom na ovaj link     https://you.wemove.eu/campaigns/stop-rio-tinto-mine

Serija zemljotresa koji su proteklog vikenda u kratkom roku pogodili Mladenovac, ukazuju da je taj prostor u kojem ih dugo nije bilo, živ, da se u njemu sakupila seizmička aktivnost i da se u narednom periodu, možda za desetak godina može očekivati jak udar u Šumadiji, kaže seizmolog Slavica Radovanović.

Ona kaže da je od 1929. godine pa do sada zemljotres u Mladenovcu od 3,7 stepeni po Rihteru četvrti jači zemljotres na prostoru Šumadije.

Ističe da nema razloga za paniku, da bi gradnje u tom delu Srbije trebalo da su dobre, ali da ovi zemljotresi treba da budu opomena za buduće gradnje i da se ojačaju oni koji treba.

– Oni samo ukazuju da je taj prostor živ, da prosto dugo tu nije bilo zemljotresa takvih magnituda, 20-ak godina. Poslednji su bili 2001. kod Barajeva, a nešto malo pre toga sličnih magnituda kod Azanje i Velike Krsne. Sve ovo govori da je taj prostor živ i da u njemu, a u kojem su se pre stotinak godina događali jaki zemljotresi, mogu da budu generisani takvi – objasnila je Slavica Radovanović za Telegraf.

Dok gleda kartu zemljotresa u Šumadiji, ona podseća da je 1994. godine bio u Smederevskoj Palanci jačine 3,9, a 2001. u Barajevu od, takođe, 3,7.

– Od 3,6 stepeni po Rihteru bio je 1950. godine skroz južno, blizu Kraljeva, na samoj granici. Dakle zadnjih 70 godina mi tu nismo imali tako jak zemljotres, ako izuzmemo rudničku trusnu oblast. Gledamo samo oblast severno od Rudnika do Beograda. Pre toga, bio je 1929. godine jačine 3,9 kod Smederevske Palanke. Dakle, to je četvrti najjači zemljotres na prostoru Šumadije za sve ove godine, decenije, a sada ih imamo 2 u 20 godina – navodi Slavica Radovanović.

Objašnjava da to znači da se polako na tom prostoru akumulira seizmička energija.

– Najverovatnije taj veliki zemljotres neće bii uskoro, trebalo bi da mu prethodi još neko veće ubrzanje. Sada bi to trebalo pratiti. Ne bih rekla da će se to dogoditi uskoro, ali neki rok od 10-ak godina jeste logičan da se očekuje da se jak zemljotres dogodi na prostoru Šumadije – objašnjava ona.

Na pitanje koliko je dobro što je počelo sa, uslovno rečeno, blažim zemljotresima, objašnjava:

– Oni samo svedoče da tu počinje… To govori o tome da tu već sada ima toliko nakupljene energije da, kada se jedan dogodi, on može da isprovocira drugi. To je kao kada su ljudi raspoloženi za svađu, dosta je jedan da počne, onda će drugi da je prihvate.

Mora li da se dogodi jak udar

Na pitaje da li mora da dođe na postoru Šumadije do jakog zemljotresa ili može ta seizmička aktivnost da se završi sa nekoliko blažih, kaže da će se jak udar sigurno dogoditi odnosno da će se ta seizmička aktivnost završiti velikim udarom.

– Sad je samo pitanje koji vremenski period. To su prostori gde se prelamaju neki regionalni uticaji. Na tom prostoru mora u jednom trenutku da se dogodi jak zemljtres – kaže Slavica Radovanović.

Kaže da nema razloga za paniku, i podseća da smo na tom prostoru imali jake zemljotrese.

– Znamo kako to izgleda. Tu je građevinski gledano, situacija znatno izmenjena. Tu bi trebalo da je dobra gradnja. Prema tome nema nikavog razloga za paniku. Ovo je, prosto, jedna opomen da i ako ima nešto što smo loše sagradili, da se malo popravi, ojača, a da ubuduće isto vodimao računa jer mi imamo zemljotrese. Nismo bez njih – rekla je seizmolog Slavica Radovanović.

Izvor: Kurir.rs/Telegraf.rs

Kad sam bila dete, sanjala sam da postanem veterinarka. Zamišljala sam da se igram sa nestašnim štencima, umirujem uplašene mačiće i – budući da sam bila dete sa sela – pregledam životinje sa lokalnih farmi kad im baš nije najbolje.

Sanjarila sam o prilično idiličnom životu – ali na kraju nije baš ispalo tako. Umesto toga, završila sam kao radnica u klanici.

Provela sam tamo šest godina i – ne samo da dane nisam provodila čineći da se sirote krave osećaju bolje – već sam bila zadužena za to da svakog dana bude ubijeno oko 250 njih.

Bilo da jedu meso ili ne, većina Britanaca nikad nije kročila u klanicu – i to s dobrim razlogom. To su prljava, pogana mesta. Po podu je svuda razbacan životinjski izmet, vidite i možete da namirišete njihova creva, a zidovi su okupani krvlju.

A miris… Udara vas kao zid kad prvi put uđete u prostoriju i vazduh je zasićen njim svuda oko vas. Miris umirućih životinja okružuje vas kao izmaglica.

Zašto bi bilo ko želeo da poseti, a kamoli da radi na jednom takvom mestu?

Što se mene tiče, bilo je to zato što sam već nekoliko decenija provela radeći u prehrambenoj industriji – u fabrikama gotove hrane i sličnim mestima.

I tako, kad sam dobila ponudu od klanice da budem šefica kontrole kvaliteta, radeći direktno sa klaničarima, delovalo je to kao prilično bezazlena promena posla. Bila sam tada u četrdesetim godinama.

Mog prvog dana tamo, poveli su me u obilazak postrojenja, objasnili mi kako sve funkcioniše i, najvažnije od svega, ispitivali me napadno i uporno o tome da li sam dobro. Bilo je krajnje uobičajeno da ljudi padaju u nesvest tokom obilaska, objasnili su mi, a fizička bezbednost posetilaca i početnika bila im je na prvom mestu.

Bila sam dobro, mislim. Bilo mi je muka, ali mislila sam da ću se navići.

Ubrzo sam, međutim, shvatila da nije imalo smisla pretvarati se da je to posao kao i svaki drugi. Nisam sigurna da su sve klanice iste, ali moja je bila brutalno, opasno mesto za rad.

Nebrojeno puta bi, uprkos rigoroznom praćenju svih procedura za omamljivanje, klaničare udarila ogromna krava koju su obuzeli spazmi dok su je dizali do mašine za klanje.

Isto tako, krave koje bi se uvodile u prostor bi se uplašile i počele da paniče, što je bilo prilično zastrašujuće i za sve nas ostale. Ako ste već u životu stajali uz neku od njih, onda znate da su to ogromne životinje.

Lično nisam pretrpela nikakvu fizičku povredu, ali je to mesto i te kako uticalo na moj um.

Dok sam provodila dan za danom u toj ogromnoj kutiji bez prozora, postajalo mi je sve teže da dišem i siva magla se spustila na mene. Noću bi me mučili košmari, ponovo mi prikazujući užase kojima sam prisustvovala tokom dana.

Jedna veština kojom ovladate dok radite u klanici je disasocijacija. Naučite da otupite pred smrću i patnjom.

Umesto da razmišljate o kravama kao o jedinstvenim bićima, počinjete da ih razdvajate u njihove komercijalne, jestive delove tela. To ne samo da olakšava vaš posao – neophodno je i za preživljavanje.

Postoje stvari, međutim, koje imaju moć da se probiju kroz tu otupljenost. Za mene su to bile glave.

Na kraju trake za klanje nalazio se ogroman kontejner, ispunjen stotinama kravljih glava. Svaka od njih bila je odrana, a svo meso koje je moglo da se proda bilo je odstranjeno. Ali jedna stvar je i dalje bila prisutna – njihove očne jabučice.

Kad god sam prolazila pored tog kontejnera, nisam mogla da se ne osećam kao da me gleda stotine parova očiju. Neke su optuživale, znajući da sam učestvovala u njihovim smrtima. Neke su delovale kao da preklinju, kao da nekako mogu da se vratim kroz vreme i spasem ih.

Bilo je odvratno, zastrašujuće i srceparajuće, sve to istovremeno. Osećala sam se krivom. Prvi put kad sam videla te glave, morala sam da uložim veliki napor da ne povratim.

Znam da su takve stvari mučile i druge radnike. Nikad neću zaboraviti taj dan, nakon što sam u klanici već provela nekoliko meseci, kad je jedan od momaka zasekao sveže ubijenu kravu kako bi joj izvadio utrobu – i iz nje je ispao fetus teleta. Bila je trudna. On je odmah počeo da viče i maše rukama.

Odvela sam ga u salu za sastanke da bih ga smirila – i sve što sam mogla da mu kažem bilo je: „Nije u redu, prosto nije u redu”, iznova i iznova. Bili su to prekaljeni ljudi i retko su pokazivali bilo kakve emocije. Ali videla sam kako mu se suze skupljaju u očima.

Čak i gora od trudnih krava, međutim, bila su telad koju smo nekad morali da ubijamo.

Fizički zahtevna uloga

Na internet stranici, Britansko udruženje prerađivača mesa (BMPA) kaže da britanska mesna industrija ima neke od najviših standarda higijene i dobrobiti na svetu.

Mnogi članovi, kažu iz udruženja, „nalaze se u samom vrhu dizajna klanica sa postrojenjima pravljenim tako da smeste životinje i pomognu im da se lakše, bezbolno, bez patnje i nelagode kreću po prostoru”.

Prerada mesa u Velikoj Britaniji zapošljava oko 75.000 ljudi od kojih je otprilike 69 odsto iz drugih zemalja članica Evropske unije, ističe BMPA.

„Britance sprečava da učestvuju u preradi mesa nespremnost da rade u nečemu što se doživljava kao zahtevno okruženje”, kažu oni.

„Većina ljudi, dok jede meso, nalazi da im je teško da rade u njegovoj proizvodnji delom zbog očigledne averzije prema postupku klanja, ali i zato što je to fizički zahtevna uloga.”

Na vrhuncu krize sa bolešću ludih krava i kravljom tuberkulozom devedesetih, morala su da budu zaklana čitava grla životinja.

Ja sam u klanici radila posle 2010. godine, mnogo posle krize sa bolešću ludih krava, ali ako bi životinja bila pozitivna na testu za tuberkulozu ili bolest ludih krava, oni bi i dalje doveli čitavo grlo da bude odstranjeno – bikove, junice i telad.

Sećam se posebno jednog dana, kad sam tamo već provela oko godinu dana – morali da zakoljemo pet teladi istovremeno.

Trudili smo se da ih zadržimo u oboru, ali bila su toliko mala i koščata da su mogla lako da se provuku i skakuću okolo, blago nesigurna na novorođenim nogama. Njuškala su nas poput štenaca, zato što su bila mlada i radoznala. Neki od momaka i ja smo ih mazili, a ona su nam sisala prste.

Kad je došlo vreme da ih ubijemo, bilo je teško, i emotivno i fizički. Klanice su pravljene za klanje odista krupnih životinja, tako da su boksovi za omamljivanje bili prave mere za zadržavanje krave koja teži oko tone.

Kad smo stavili prvo tele unutra, ono je doseglo samo oko četvrtinu visine boksa, ako i toliko. Ubacili smo svih pet teladi unutra odjednom. A onda smo ih ubili.

Nakon toga, gledajući mrtve životinje na podu, klaničari su bili vidno uznemireni.

Retko sam ih videla toliko ranjive. U klanici se emocije obično suzbijaju. Niko nije pričao o osećanjima; preovladavao je osećaj da ne smete da pokažete nikakvu slabost.

Plus, bilo je mnogo radnika koji ne bi ni mogli da pričaju o osećanjima sa nama ostalima čak i da su želeli. Mnogi radnici su bili migranti, uglavnom iz istočne Evrope, a njihovo poznavanje engleskog često nije bilo dovoljno dobro da potraže pomoć ukoliko ih nešto tišti.

Mnogi muškarci sa kojima sam radila tezgarili su na drugim mestima – radili bi 10 ili 11 sati u klanici, a odmah potom odlazili na neki drugi posao – a iscrpljenost je često uzimala maha.

Neki bi imali probleme sa alkoholom, često dolazeći na posao osećajući se jako na alkohol. Drugi su se navlačili na energetska pića, a više njih doživelo je srčani udar. Ta pića su potom bila uklonjena iz aparata, ali bi ih ljudi i dalje donosili na posao od kuće i pili ih u tajnosti u kolima.

„Ja sam ljubitelj životinja”

Klaničar iz klanice Tiderford opisao je pristup poslu za Lanac ishrane na Svetskom servisu BBC-ja:

„U suštini, ja sam ljubitelj životinja. Ne uživam u onome što radimo, ali ako mogu to da uradim onoliko tiho i profesionalno koliko je to moguće, onda mislim da smo postigli nešto. Samo biti profesionalan, uraditi to, potom se isključiti – a onda, kad završimo s poslom, otići kući i biti normalna osoba. Nije to za svakoga. Znam nekoliko kasapina koji odbijaju da uđu u klanicu; sama pomisao na oduzimanje nečijeg života čini da im je teško da prihvate ili prisustvuju tome.”

Rad u klanici je povezan sa mnogim problemima mentalnog zdravlja – jedan istraživač koristi izraz „Traumatski sindrom počinioca” da bi opisao simptome PTSP-a od kojih pate radnici u klanicama.

Lično sam patila od depresije, što je bilo stanje samo pogoršavano dugim radnim vremenom, fizički napornim poslom i stalnim prisustvom smrti. Posle nekog vremena, postala sam suicidalna.

Nije jasno da li rad u klanici izaziva ove probleme ili sam posao privlači ljude sa već postojećim stanjem. U svakom slučaju, to je izuzetno izolovan posao i teško je potražiti pomoć.

Kad bih rekla ljudima šta radim, ili bih se susrela sa apsolutnim gađenjem ili radoznalom, šaljivom fascinacijom. Bilo kako bilo, nikad nisam mogla da otvoro govorim o uticaju koji to ima na mene.

Ponekad bih se našalila s njima, pričala im krvave priče o dranju krava ili rukovanju njihovom utrobom. Ali uglavnom bih ćutala.

Nakon što sam već nekoliko godina radila u klanici, jedan kolega je počeo da pravi neukusne komentare o tome kako „neće biti ovde za šest meseci”. Niko to nije shvatao ozbiljno.

Bio je pomalo šaljivdžija, tako da su ljudi odmah pretpostavili da se sprda sa nama, da zapravo želi da nam poruči da će naći neki novi posao.

Ali ja sam se osećala zaista nelagodno. Odvela sam ga u drugu prostoriju i pitala ga šta je mislio pod tim, a on se raspao preda mnom. Priznao mi je da ga opsedaju misli o samoubistvu, da oseća da više ne može da izdrži i da mu je potrebna pomoć – ali me je preklinjao da ne kažem ništa našim šefovima.

Uspela sam da ga nateram da potraži pomoć od lekara opšte prakse – i pomogavši mu, shvatila sam da je i meni potrebna pomoć.

Osećala sam se kao da su jezive stvari kojima sam stalno prisustvovala počele da mi zamućuju razum i zapala sam u ozbiljno stanje depresije. Delovalo je kao veliki korak, ali osećala sam da moram da odem odatle.

Nakon što sam napustila posao u klanici, sve je krenulo nabolje. Potpuno sam promenila radnu oblast i počela da radim sa dobrotvornim organizacijama za pomoć u vezi sa mentalnim zdravljem, ohrabrujući ljude da govore o vlastitim osećanjima i potraže profesionalnu pomoć – čak i ako misle da im nije potrebna ili smatraju da je ne zaslužuju.

Nekoliko meseci nakon odlaska, čula sam se s jednim bivšim kolegom. Ispričao mi je da je čovek koji je radio sa nama, čiji je posao bio da dere kožu sa strvina, izvršio samoubistvo.

Ponekad se setim dana provedenih u klanici. Pomislim na bivše kolege koje neumorno rade, kao da veslaju u mestu na nepreglednom okeanu, sa kopnom daleko van vidokruga. Setim se kolega koji nisu preživeli.

I noću, kad zatvorim oči i pokušam da zaspim, ponekad i dalje vidim stotine parova očnih jabučica kako mi uzvraćaju pogled.

Izvor: bbc.com