Sve lekovite biljke nam je savršena promisao dala na poklon. Ja nisam nikakav iscelitelj, ali se beskrajno radujem što imam priliku da pomognem drugima. Zato i učim ljude da sami naberu, pa će i mene biti više za one kojima stvarno treba.” – Oliver Stanojević.
Oliver poznaje i koristi 105 biljaka, a njegova kolekcija, najveća na prostorima stare Jugoslavije, broji više hiljada receptura. Lekovito bilje i preparati bio je njegov diplomski rad na Tehnološkom fakultetu. Živi na planini Tari, a radi i kao rekreator hotela “Omorika”, vodi ljude po planini i upoznaje ih s lekovitim biljem.
“Nemojte molim vas da pišete o meni senzacionalistički, voleo bih da ta priča bude ljudska, iz šumice, rumena kao obrazi seoske devojke s planine. Ne bih želeo da me neko doživi kao iscelitelja jer posle decenija rada s biljkama tek vidim koliko ne znam”, kaže Oliver. U vreme berbi ustaje u četiri, seda u svoju staru „dijanicu” koja se kreće protivno svim principima automobilske gerijatrije i veći deo godine provodi po šumama i proplancima Tare sakupljajući lekovito bilje. Rađanje sunca dočekuje na nekoj livadi ispijajući prvu jutarnju kafu skuvanu na plinskoj bočici. Čim se rosa podigne, počinje lagano da bere, zahvaljujući se i izvinjavajući se prirodi. Kući se vraća u sumrak.
“Berbu ne shvatam kao rintanje, u branju nalazim mnogo zadovoljstva. Sve što postoji u prirodi dato nam je iz najveće ljubavi, pa ono što iz nje uzimamo ne treba da otimamo, nego da primamo iz najveće ljubavi. Duboko verujem da za sve bolesti ima leka, ali nema za sve ljude jer mnogi ne veruju onome iz čega su sazdani: tamo gde vas je Bog dao, dao vam je i lek, samo morate verovati u to, i morate se pročistiti.
Čovek odveze kola kod automehaničara da mu promeni ulje i srećan je što je to uradio, a ne seti se da investira taj novac u pročišćavanje svog tela i duše. Ja berem pobožno i molim biljke da mi oproste, svestan da su i one žive i da imaju strah. Nikad ne čupam iz korena niti otimam čitavo nalazište, samo njegov deo, da bi biljka mogla da se obnovi i sledeće godina ponovo dâ. Osim toga, učim ljude da sami beru, jer nijedna biljka koju kupite ili je drugi ubere za vas neće biti tako moćna kao ona koju ste ubrali za sebe ili nekoga koga volite. S nadom da će vam pomoći.”
Oliver je rođen u malom selu Bosanska Crvica kod Bajine Bašte. Fakultet je završio u Banjaluci, živi na Tari i to su tri mesta koja ne bi menjao ‘za sva carstva ovog sveta’. Njegovi roditelji su bili učitelji u tom malom selu na levoj obali Drine, u kome je njegov otac gajio pčele. Godine 1967. opština je davala besplatne placeve na Tari s namerom da naseli i oživi tu čudesnu planinu. Na onom koji je pripao njima napravili su idiličnu kuću koja je Olivera i sestru iškolovala jer su je na početku izdavali.
Otac mu je rano umro, pa Oliver nije mnogo toga stigao da nauči od njega, ali se majka herojski borila za njega i njegovu sestru. Upisao je Tehnološki fakultet koji nije mnogo voleo, zato što mu se činilo da je najlakši i diplomirao je lekoviti bilje na Katedri za organsku hemiju i biohemiju. Počeo je da radi na fakultetu, ali budući da mu je bilo teško da prihvati činjenicu da je njegova majka ostala sama na planini, 1983. godine se vratio na Taru i nikada zbog toga nije zažalio.
“U Beogradu sam par godina kasnije u jednoj knjižari kupio knjigu o lečenju biljem Sadika Sadikovića koji je umro još 1928. godine, a bio je vrhunski travar i najveći autoritet za tu oblast s ovih prostora. To je bila prekretnica: narednih deset godina nisam pročitao nijedne novine, ništa osim literature vezane za trave. Kad sam naučio dovoljno da sam mogao sâm da počnem da pravim recepture, nisam ih naplaćivao. Umesto novca, prihvatao sam recepte, pa su mi ljudi donosili čitave sveske požutelih, oštećenih listova koje su skidali sa svojih tavana. Sakupio sam hiljade recepata koje pokušavam da obradim i to je naveće bogatstvo koje ću svojoj deci ostaviti. Jako mi je važno što sam svom selu vratio bar deo duga – roditeljima, komšijama, tim skromnim i časnim ljudima od kojih sam učio. Srećan sam što ih nisam izneverio.”
Zašto je Tara toliko posebna za vas?
“Srbija ima dosta planina, ‘dečake’ (Zlatibor, Kopaonik, Goč…) i ‘devojčice’ (Fruška gora, Bukulja…). Uvek sam više voleo pitome planine ženskog roda, a Tara je beskrajno umiljata, nije upropašćena prekomernim naseljavanjem, nema gradski prevoz, a ima asfaltne staze koje vas kroz nju usmeravaju. Kad izađete 200 metara iznad naselja imate utisak da ste sami na svetu. Na njoj raste više od 1.100 biljnih vrsta, što je gotovo trećina ukupne flore Srbije.
Analize su pokazale da biljke koje rastu na Tari, kantarion na primer, imaju 30 odsto više aktivnih materija od onih koje uspevaju na drugim mestima. Radiestezisti koji su je ispitivali kažu da ima najviše dobre energije u Evropi, naročito mesta Maljur i Dobro polje, a da bi neko kod Srba dobio ime ‘Dobro’, mnogo dobra je morao učiniti. Uostalom, ni Tarabićima se nije javljalo u podnožju gde su imali kuće, nego u Dobrom polju gde su, od Đurđevdana do Mitrovdana vodili stoku na ispašu.”
Znam da se plašite velikog novca, da ga ne priželjkujete – to je krajnje neobično, posebno u najmaterijalnijem trenutku ljudske istorije… ?
“Prijatelji kojima sam pomogao, a koji su se pre nekoliko godina iseljavali u instranstvo, u ime zahvalnosti su mi dali na poklon ključeve jednog od svojih automobila da se ‘ne brukam’ više sa svojom Sonjom kako zovu moju ‘dijanu’. Zahvalio sam im se, i rekao da svoju Sonju nikada ne bih izdao, jer svoje ranjene ne ostavljam na bojištu. Ona me nikada nije izneverila, sedim ovde sa vama jer me je ona dovezla, sve berbe sam sa njom odradio, u svemu što jesam ona je saučesnik.
Često tamo gde se zavlačimo nema puteva, pa se gega i hukće, a komšije me zadevaju da sam više pod njom, nego u njoj. Ali ide i zato sam joj strašno odan. Pre petnaestak godina, kada sam počeo da isporučujem čajeve biljnim apotekama, uhvatio sam sebe da ne razmišljam o tome da li će to nekome pomoći, nego o tome koliko ko kome duguje. Postao sam mali knjigovođa. Kada sam to shvatio, vratio sam se na ono što jesam.
Smatram svojim ličnim uspehom to što nisam podlegao novcu i onome što njime može da se kupi, što sam ostao onakav kakav sam bio onda kada sam otkrio lepotu bilja. Da nisam imao toliko ljubavi za ovo što radim možda bih danas bio salonski travar bez duše koji bi vozio džip i koga bi svakog jutra sačekivali redovi ljudi pred ‘ordinacijom’ kao mnoge koji su pročitali dve knjige o travama i počeli da izigravaju lokalne iscelitelje…
Izvor: sensa.mondo.rs
