U Srbiji od dijabetesa boluje oko 750.000 ljudi, skoro svaki deseti stanovnik naše zemlje. Ovi pacijenti su u višestrukom riziku od razvoja kardiovaskularnih i bubrežnih oboljenja, kao i u većem riziku od komplikacija usled korone, što dodatno pogoršava njihovu prognozu i očekivanu dužinu života. Šta je dijabetes, da li se sa ovom dijagnozom može kvalitetno živeti i kako postupiti ukoliko osoba sa šećernom bolešću oboli od kovida-19, govori dr Predrag Bojović, specijalista interne medicine poliklinike “Tectum”.

Kako prepoznati bolest

– Dijabetes melitus je hronična nezarazna bolest koja počinje tiho i može da traje dugo a da pacijent nema nikakvih tegoba, odnosno nekada se dijagnoza postavlja tek kada se jave komplikacije. Karakteriše je smanjena produkcija insulina ili neadekvatan odgovor organizma na insulin, a simptomi su gubitak telesne težine, pojačana žeđ, pojačano mokrenje, malaksalost i umor – objašnjava dr Predrag Bojović.

Faktore rizika treba tražiti među predispozicijama za ovu bolest (nasleđe), stresom, povećanim kalorijskim unosom, gojaznošću, fizičkom neaktivnošću, brzom hranom, hranom i pićem punim šećera…

– Prema najnovijim preporukama, kod zdravih osoba vrednost šećera u krvi našte treba da bude manja od 5,6 mmol/l, a dva sata nakon obroka manja od 7,8 mmol/l. Ukoliko kod nekog otkrijemo jutarnju glikemiju (glikemija našte) veću od 7 mmol/l, ili glikemiju bilo kada u toku dana veću od 11,1 mmol/l, uz prisustvo simptoma tipičnih za dijabetes, sa sigurnošću možemo reći da je reč o dijabetesu – objašnjava naš sagovornik.

Terapija na vreme

Sa šećernom bolešću se može kvalitetno živeti, insistira doktor i dodaje da je veoma važno da pacijenti znaju da je reč o progresivnoj bolesti.

– Dijabetes tipa1 leči se insulinskom terapijom, dok kod dijabetesa tipa 2 terapija započinje dijetama i fizičkom aktivnošću. Što se tiče lekova, odmah po dijagnozi se kreće sa jednim oralnim lekom, najčešće “metforminom”, a zatim se kombinuju dva ili tri oralna preparata. Jako je bitno da se i sa insulinskom terapijom krene na vreme kako bi se sprečile komplikacije – naglašava dr Bojović.

A komplikacije nisu bezazlene, naprotiv, neke su i fatalne, a među najčešće spadaju oštećenje nerava, peckanje i trnjenje nogu, gubitak vida, infarkt, šlog, oštećenja bubrega, dijaliza, amputacija donjih ekstremiteta.

Šećer i kovid-19

Kod osoba koje imaju šećernu bolest nema veće opasnosti da dobiju kovid-19 nego ostali, dodaje naš sagovornik, ali virus kod nekih od njih može izazvati teže simptome i komplikacije.

– Obično osobe s dijabetesom koje imaju pridružene druge bolesti, kao što su kardiovaskularna oboljenja, nose dodatan rizik za razvoj komplikacija usled infekcije koronavirusom. Kako bi se smanjio rizik od oboljenja osobe sa dijabetesom, trebalo bi da se vakcinišu i primenjuju iste jednostavne, a efikasne mere zaštite, od čestog pranja ruku do izbegavanja većih okupljanja – savetuje doktor.

Ukoliko imate dijabetes, a oboleli ste od korone, postupite prema sledećim smernicama, čak i u slučaju zadovoljavajućeg nivoa glukoze u krvi:

* nastavite sa uobičajenom terapijom za dijabetes, nikada ne obustavljajte terapiju insulinom, * proveravajte nivo glukoze u krvi na svaka 2-3 sata, * uzimajte dodatnu tečnost (bez kalorija) i nastavite sa redovnim obrocima, a i unosite 120-180 ml tečnosti na svakih pola sata da ne biste dehidrirali * proveravajte svakodnevno telesnu težinu jer smanjenje telesne težine uprkos redovnoj regularnoj ishrani može da ukaže na hiperglikemiju.

Izvor: espreso.co.rs

Doktor ginekolog Borislav Antonijević šokirao je uživo u emisiji najpre s rečenicom da ćemo imati barem 18 doza vakcine, ali se ni tu nije zaustavio

Borislav Antonijević, doktor ginekologije šokirao je u jednom podkastu gde je govorio o buster dozi vakcine.

Najpre je rekao da je “bitno da ćemo imati jedno 18 doza vakcine”, a briljirao je na pitanju kako će se zvati četvrta doza.

– Četvrta doza će se zvati buster bustera, a onda ćemo da skraćujemo pa će biti bu, bubu, bububu, bubububu… Pa kad pitaš nekoga šta je primio nećeš znati da li taj čovek muca ili govori o toj vakcini – rekao je ovaj doktor. Ljudi masovno ovaj video komentarišu, i to negativno.

Prof. dr Vladimir Jakovljević, dekan Medicinskog fakulteta u Kragujevcu za Kurir kaže da ne voli da govori loše o kolegama, koje po Hipokratovoj zakletvi smatra i svojom, na neki način “braćom”.

– Kada vidite ovakav jedan javni nastup kolege koji je završio velike škole, zapitate se da li svi zaslužuju da nose tu časnu titulu. Mi kao ljudi iz struke moramo da imamo neki nivo u ophođenju među sobom i ljudima koji nisu medicinski obrazovani. Jedan lekar sebi ne sme da dozvoli jedan rijaliti rečnik, što se u ovom snimku vidi – rekao je on.

Prof. dr Radmilo Janković, zamenik direktora Kliničkog centra Niš odbio je da prokomentariše potez Antonijevića jer je kako kaže “ignorisanje majka svih kazni”.

Izvor: kurir.rs

Jedna žena u Škotskoj punih godinu i po dana je trpela bolove u ruci, a da lekari nikako nisu mogli da utvrde šta joj je. Osim bolova, bila je potpuno zdrava, a kada su konačno pogledali rendgenske snimke, ostali su bez teksta!

Žena stara 44 godine, čije ime nije objavljeno, imala je bolove u ruci i ramenu koji nikako nisu mogli da prođu. Rendgenski snimci urađeni u više navrata pokazali su čudnu pojavu – izgledalo je kao da njene kosti nestaju!

Na svakom sledećem snimku, kost ruke bila je sve bleđa i bleđa… Na kraju je utvrđeno da žena boluje od Goram-Stautovog sindroma, nazvanog u narodu i “bolest nestajućih kostiju”. Izuzetno retka bolest zabeležena je svega u nekoliko desetina slučajeva u čitavom svetu!

Ovaj retki fenomen podrazumeva da se tkivo kostiju polako degeneriše, a da ga zamenjuju krvni i limfni sudovi koji rastu i prodiru u kost, i praktično je zamenjuju. Nisu poznati uzroci ove bizarne bolesti u kojoj benigni tumori krvnih sudova i vezivnog tkiva zamene koštano tkivo kao u naučno-fantastičnom filmu.

Ne postoji lek za ovu čudnu bolest, prenosi “Lajv sajens”, a terapija može samo da olakša obolelima simptome. Pored dugih kostiju ruku i nogu, ova bolest javlja se i u kostima karlice, ramena, rebara, pa čak i lobanje i vilice.

Izvor: mondo.rs

Verujem da će mnogi da pronađu i svoju priču čitajući moju i ovo nije tekst u kom želim samo da kukam, već da na neki način upozorim sve ljude šta ih čeka ako se razbole i da na neki način apelujemo na državne organe da urade nešto po pitanju zdravstvenog sistema.

Novinar sam i to je jako stresan posao, tu su rokovi, rad sa ljudima – poznatim i nepoznatim, a kada imate i zdravstveni problem, to može da bude pogudno! Mnoge kolege sam izgubila u prethodnih nekoliko godina i moram priznati da sam se uplašila kao nikada do sada. Pozlilo mi je na radnom mestu i nakon izmerenog krvnog pritiska od 220/130 kola Hitne pomoći odvezla su me u bolnicu. Upravo tada počinje moja agonija sa zdravstvenim sistemom koja traje 6 meseci…

Ne želim da u ovom tekstu pominjem imena bolnica niti doktore, jer nije poenta da njih degradiram već želim da ukažem na ceo sistem koji je u sunovratu. Kada su me dovezli u bolnicu, doktorka mi je izmerila još jednom pritisak, postavili su me da legnem, dali mi lek i rekli da sačekam jedno pola sata. Posle pola sata “izbacili” su me iz sobe zarad sledećeg pacijenta koji je stigao, a ja sam još 45 minuta u hodniku čekala doktorku ne bi li se neko smilovao da mi vrati papire i da odem kući da legnem. Već sam ogladnela i tresla sam se, ali kada sam pitala sestru hoće li doktorka uskoro jer sam gladna i malaksala dobila sam genijalan odgovor:

– Sad će, sad će, idite u pekaru preko puta imaju odličan burek! – reče sestra meni sa pritiskom 220/130! Ok…

Uplašena zbog stanja, rešila sam da obavim ceo sistematski pregled. Preko firme otišla sam u privatnu kliniku (drugačije ne bih imala sredstava), gde su mi posle detaljnih analiza otkrili ogromnu cistu na bubregu, promera 15cm. Da santimetara, ne milimetara! Rečeno mi je da odmah moram da idem na operaciju, kao da je to baš tako lako. Tu počinje jurnjava za doktorima. Opet preko koleginice, odlazim na skener i još jedan ultrazvuk u državnu ustanovu kako bismo započeli proces uspostavljanja dijagnoze ne bi li me iko primio na operaciju. Šokirani onim šta vide i činjenicom da sam pokretna tempirana bomba koja može da, bukvalno pukne svakog sekunda, odlazim na bolovanje i upućuju me kod urologa. Moj “prvi preporučeni” urolog mi kaže da dođem na kliniku u 7:30 tog i tog dana, naravno, kada sam stigla tačno na vreme, rečeno mi je da on danas uopšte nije dežuran tu, već u urgentnom popodne. Ma, nije meni teško – naći ću te ja. “Tempirana bomba” odlazi i traži ga po Urgentnom centru, čovek pogleda moje papire, kaže da ostavim broj telefona i da će mi se javiti za par dana kada se konsultuje sa kolegama. Prolazili su dani i nedelje, a njega nema. Opet “nogom” upadam na kliniku, nalazim ga, a on je uspeo nekako da pogubi skoro sve moje papire i šalje me na Polikliniku KBC gde treba da se prijavim za operaciju. Ma, nije problem, hajmo opet peške… Upisuju me u svesku i saopštavaju da će mi se uskoro javiti i da kada mi se jave obavim sve analize potrebne za operaciju.

Naravno, dani su prolazili, mesec dana…niko živ mi se nije javio. Osećate se bespomoćno, uplašeno, ne znate više kome da se obratite, da li će vam se nešto desiti i slično. Sasvim normalno razmišljanje osobe koja treba da se operiše, a ne zna ni kad ni šta ni kako. Komisija za bolovanje već ne može da mi produžava bolovanja jer nemam datum operacije, a moje stanje je samo gore i gore. Kolege iz redakcije pomogle su mi da nekako dođem do načelnika Urološke klinike, gde mi je istog trenutka zakazana operacija i ja sam nedelju dana kasnije bila u potpunoj anesteziji.

Sestre i doktori bili su fantastični i baš zato ne želim da njih degradiram, ako me razumete. Ipak, došlo je do komplikacija, ugrađen mi je bio i JJ stent, da vam ne objašnjavam, to je jedna dugačka žica koja vam donekle ide uz mokraćni kanal pa sve do kičme. Bolno je i izrazito neprijatno. Nakon mesec dana u bolnici, jedva sam čekala da izađem, kontrola mi je zakazana za mesec dana i mislila sam da je sve idealno. Ipak, bolovi su bili sve gori i gori, nisam mogla da se pomerim, konstantno sam išla u wc sa bolnim mokrenjem. Plakala sam kao kiša svaki dan i ako sam se trudila da ostanem jaka.

Inače, ono što treba da znate jeste da odmah nakon izlaska iz bolnice morate da se javite komisiji za bolovanje, onako kilavi, u bolu, sa sve svežom ranom. U 7 ujutru morate da budete ispred Vladetine, jer u suprotnom na red ćete stići oko 7 uveče. Vrata se otvaraju u pola 8, a verujte u 7 je već red duž cele ulice. Bez dva sata nemojte ni da razmišljate da ćete proći.

U agoniji prolazi mesec dana, odlazim na kontrolu.

Čekanje…čekanje…čekanje. Nekako stižem na red, doktor koji me je operisao na ultrazvuku uočava da operacija nije bila uspešna, da je bubreg cističan opet i da mora da se vadi. Da li možete da zamislite moj izraz lica kada sam čula ove “divne” vesti? Doktor se svojski potrudio da mi zakaže opet skener i scintegrafiju bubrega, ali evo i do dana današnjeg mi se nisu javili kada da dođem. Naravno, sve sam uradila privatno, bolje da ne znate koliko me je iskoštalo ako računate i da ne primam celu platu.

Pokušavam da stignem opet do mog doktora kako bi video rezultate i skener, ali kada sam pokušala da zakažem, rečeno mi je da se javim za mesec dana! Ma nema šanse. Na kvarno prolazim šalter i sestre i upadam kod njega u sobu, naravno da me je čovek primio. Zakazao mi je vađenje stenta za 3 nedelje i rekao da se konsultujemo sa načelnikom šta ćemo sada. Izvađen mi je stent, a onda ŠOK. Doktor odlazi iz ambulante, svi nestaju, a ja opet ne mogu nikoga da nađem.

Desni bubreg mi je funkcionalan 20 odsto, krvna slika u katastrofalnom stanju, a niko mi nije rekao kada opet da dođem, kada će mi izvaditi bubreg koji samo nanosi štetu, moj krvni pritisak je još uvek jako visok i na lekovima sam. Bukvalno se osećam kao da me je sistem pustio niz vodu, pa ako umrem, šteta je. Ne znam kada treba i kako da se kontrolišem, ali se nadam da će na kraju biti sve dobro.

Poenta je da je najgora stvar u životu, razboleti se u Srbiji ako niste funkcioner, moćnik, tajkun ili biznismen. Mi ostali smo zaista samo smrtnici. Ne znam kakve posledice je sve ovo napravilo u mom telu i organizmu, ali opet ću se boriti kao lav, sve do poslednjeg atoma snage.

Srećno vam bilo “bolovanje” u našoj maloj Srbiji!

Autor: Natalija Atanacković

 Izvor: espreso.co.rs

Akademik i profesor Aleksandar Aleksejevič Redko, doktor medicinskih nauka, uzdrmao je Rusiju svojim otkrićima o vakcinaciji i pravim razlozima umiranja obolelih od korona virusa.

Ovaj virolog smatra da se smrtnost u pandemiji uopšte nije povećala zato što je virus toliko opasan. Razloge vidi u žalosnoj organizaciji zdravstvene zaštite, zastarelim merama i spornom načinu lečenja.

„Ja ulazim u kovidne bolnice. Ja pratim taj rad… Ja sam svestan šta se tamo događa… Tog virusa koji je nekada bio, sada već nema. To za šta se spremaju da naprave vakcinu, a to se obično radi 6 godina, eto toga virusa nema.

Sada postoji neki Delta soj…, mogu ga nazvani kako hoće, ali to je nešto drugo. A sada vas vakcinišu protiv nečega što je bilo pre 2 godine, jer tog virusa više nema. To je obmana i zločin. I govore da nam (vakcina) ne pomaže, jer je visus mutirao. Pa zašto nas onda vakcinišete? Zato, ovo što nam predlažu, to nije vakcina.

Ja kažem: A – virus niste videli (SARS KoV 2 nije izolovan), B – vakcine protiv njega nema, V – treća faza ispitivanja biće završena 31.12.2022. godine. A sada je 21. godina… Ispitivanja nisu završena. Nisu objavljeni rezultati prve faze… Nisu objavljeni rezultati treće faze, zato što ona nije ni završena. I kada neki medicinski lažovi kažu da su čitali 2. februara rezultate treće faze u časopisu „Lancet“, oni lažu iz jednog prostog razloga, jer sam i ja to čitao. Napisano je da je tip antitela neodređen, protivepidemijskog efekta nema, imuni odgovor nije utvrđen. Pa koje rezultate imaju? Po tim „rezulatima“ treba zatvoriti projekat. A oni počinju masovnu vakcinaciju. Ja smatram da vakcine nema.

To što postoji nije ni provereno ni dokazano. To što je odobreno, ja verujem da je odobreno na komercijalnoj osnovi, ovo što trenutno postoji, kao što i prethodne četiri vakcine koje je proizveo „Gamalei“, ni jedna nije prošla sertifikaciju SZO.

I neki kažu: „Pa mene su vakcinisali, i osećam se dobro“. Momci, 25% je placebo! Vi ste dobili placebo. Zato se i osećate dobro.

Ja imam veliki broj poznanika i poznanica, koji su A – oboleli, B – sada ne žive na ovom svetu. Posle vakcinacije. Upravo posle vakcinacije.

Po podacima patologa, 62% od ukupno zaraženih, su vakcinisani.

Šta ima konkretno u vakcini „Sputnjik“ Kakav je mehanizam formiranja antitela?

Kada govorite o formiranju antitela, rećiću vam da sam ja branio doktorsku disertaciju o imunologiji, ali sam se bavio i ćelijskim imunitetom, pa sam u tom pogledu skeptičan. Zašto vrednujete imunitet po visini antitela? Ko vam je rekao da je dobro, ako imate mnogo antitela? Ja, na primer, smatram da je loše imati mnogo antitela. Sve je obratno… Treba utvrditi ćelijski imunitet…

Čovek dolazi u restoran sa QR kodom, kojim se dokazuje da je čovek vakcinisan. Ili da je preboleo. Može li on prenositi sobom infekciju? Može. Dakle, QR kod ne štiti od onog ko je tu došao. Znači, to je prosto STIGMATIZACIJA! QR kod određuje: ovi su dobri, a ovi su loši. Zdravi su – loši, a bolesni i vakcinisani su – dobri! Eto šta vam pokazuje QR kod. Ništa više.

Nema pandemije. Za pandemiju je potrebna epidemija u svim zemljama. Pandemije nema. Za pandemiju je potrebno 5% obolelih istovremeno. A mi imamo 7% zaraženih za dve godine. 7% za dve godine! Nema epidemije. Oni ovo samo nazivaju pandemijom, ali je ne proglašavaju. Jer, onda treba da uvedu vanredno stanje, i da ispune sve svoje obaveze prema društvu. Ali, onda moraju da plate kompenzaciju svima koji su izgubili posao, svima koji gladuju, učinite sve što od vas zavisi. Možete i policijski čas da proglasite. Ali, objavite vanrednu situaciju. Vi ovo nazivate pandemijom, ali je ne proglašavate. Ni u jednom dokumentu toga nema.

Vi sve zakone narušavate. Ne postoji informisana saglasnost građanina. Vi mu kažete da je vakcinacija dobrovoljna. U redu, ako je dobrovoljno ja onda neću. Ako je takav protokol, onda ja neću. Onda idite, vi ste slobodni. Tako govore na vakcinalnim punktovima. Mi vas nećemo vakcinisati. Samo dobrovoljno. A ako je dobrovoljno, a to je eksperiment, platite mi strah, platite mi zato što ja žrtvujem svoje zdravlje, i kompenzirajte mojim rođacima gubitak hranitelja. E, tako, momci. U tom slučaju sam ja za vas. Do tada sam protiv!

PCR test uopšte neupotrebljiv za analizu kovida. Virus kovida je kratkog lanca virus, a pcr testira viruse dugog lanca. To je potpuno druga sfera. I ne može utvrditi korona virus.

Mi ćemo umreti od laži. Od totalnih laži. Zato što kuda god da se okrenemo vidimo laž.

Deca se uče na distanci, a onda u apoteku ili kino i tamo pokupe virus.

Ovo nije epidemija, već politički, socijalni i ekonomski eksperiment nad našim stanovništvom“, ističe ruski akademik.

Izvor: srbin.info

Doktori u Bostonu doživeli su prizor iz horor filma kada su pregledali pacijenta starog 38 godina, koji je iznenada dobio napad, bio je dezorijentisan i pričao je nepovezano.

Muškarac iz Masačusetsa, čije ime nije saopšteno, jedne noći se srušio na pod. Supruga ga je pronašla i pozvala Hitnu pomoć. Nije odgovarao na pitanja, prema njenim rečima, “lupetao” je besmislice, a pogledom je fiksirao jednu tačku na plafonu dok mu se celo telo treslo.

Nije imao nikakvu istoriju bolesti, uzimanja lekova ili opijata, i ovo je bio prvi napad koji je doživeo u životu.

 Urađene su mu sve moguće analize, i zbog straha od neurološkog problema, doktori su uradili i skener mozga. Na slici su ugledali jeziv prizor – nekoliko pantljičara se nastanilo u mozgu pacijenta. Ovo stanje naziva se cerebralna cisticerkoza, i nastaje kada se paraziti uneti kroz hranu, najverovatnije nedovoljno termički obrađeno meso svinje, nastane u mozgu.

Dve decenije ranije, ovaj čovek emigrirao je iz ruralne Gvatemale, gde su ovakva stanja relativno česta zbog loše higijene i nepravilne obrade hrane. Američki lekari bili su šokirani jer se ova bolest retko viđa u razvijenim zemljama. Moguće je da je pantljičare uneo još u domovini, 20 godina ranije, i da su sve to vreme živele u njegovom telu.

Paraziti kao što je pantljičara mogu se uneti kroz digestivni trakt, ali se mogu prenositi i sa čoveka na čoveka ako inficirana osoba ne opere ruke nakon odlaska u toalet. Jaja u kojima se nalaze pantljičare tako mogu da završe na površinama koje će dodirnuti sledeća osoba, pa uzeti nešto da jede… Jasno vam je kako dalje ide ova prilično gadna infekcija.

Simptomi su gubitak težine, problemi s varenjem, bolovi u stomaku, ali parazit ne mora da ostane u sistemu za varenje, kao što se dogodilo u ovom slučaju. Pantljičare mogu kroz mišiće i krvotok da “putuju” dalje kroz organizam i izazovu čitav niz simptoma, u zavisnosti od toga gde će ostati.

Najčudnije je što jaja u kojima se pantljičare nalaze mogu mesecima, čak i godinama, da budu u svojevrsnoj hibernaciji u organizmu, i da uopšte ne izazovu imuni odgovor tela.

Najbolji način da se zaštitite od ove bizarne infekcije je da meso, naročito svinjetinu ali i ribu, dobro termički obrađujete, vodite računa o higijeni u kuhinji kada radite sa živim mesom i perete ruke pre i posle odlaska u toalet.

Izvor: mondo.rs