Korona virus ste imali pre nekoliko meseci, a i dalje otežano dišete? Ili vam se javila tahikardija pošto ste pobedili virus?

Svetska istraživanja pokazuju da niste jedini i da je broj ljudi koji imaju dugoročne posledice korona virusa značajan, naročito kod pacijenata koji su imali teži oblik bolesti.

„Više od 80 odsto ljudi koji su bili u bolnici ima makar jedan preostali simptom šest meseci kasnije”, kaže za BBC na srpskom Miloš Babić*, molekularni biolog i neurobiolog koji trenutno radi na testovima za praćenje širenja Kovid-19 u Americi i Velikoj Britaniji.

„Moja procena, imajte u vidu da je ovo vrlo grubo, iz vrlo preliminarnih podataka, je da će dva do pet odsto ljudi koji su preležali simptomatičnu bolest imati ozbiljne probleme u daljem životu, kao direktnu posledicu Kovida-19″.

Na sva potencijalna pitanja i nedoumice oko dugoročnih posledica koje korona virus može imati na organizam odgovara za čitaoce.

1. Koje su to dugoročne posledice korona virusa?

Možemo govoriti o dve generalne kategorije simptoma.

U prvoj su oni koji su viđeni i kod drugih teških respiratornih bolesti: zamor, otežano disanje, bolovi u grudima i zglobovima.

Ovi problemi se polako povlače vremenom kod velike većine konvalescenata, mada mogu povremeno da ostanu trajni i da vrlo negativno utiču na kvalitet života.

U drugoj kategoriji stoje problemi koji često nisu očigledni, ali su dugoročno mnogo ozbiljniji: oštećenja pluća, srca, bubrega, i mozga.

Kod ljudi koji su već imali slabosti u nekom od ovih sistema, ove dodatne povrede vode u vidljivu bolest, i to su priče koje možete da čujete od ljudi koji sada ne mogu da uhvate dah ili koji dobijaju napade ubrzanog kucanja srca (tahikardije) mesecima pošto su pobedili virus.

Ali kod većine, ovakva oštećenja većim delom ostaju nevidljiva u prvo vreme, ili imaju samo relativno blage simptome – dok se ne desi nešto drugo što takav oslabljeni sistem zatim dovede do daljeg kolapsa.

2. Koliko traju posledice korona virusa?

Kapacitet za oporavak pluća, bubrega, i samog krvotoka varira od osobe do osobe, i još nema dovoljno podataka da se kaže šta se u proseku može očekivati.

Srčana oštećenja su većinom doživotna. Moždana su takođe doživotna, ali mozak je plastičan organ koji može da se reorganizuje i da funkcioniše oko mnogih blažih oštećenja.

Ozbiljnost strahovito varira, od jedva primetnih problema pa sve do katastrofalnih, i teško ih je predvideti.

Najveća studija koju do sada imamo (skoro 50.000 pacijenata iz Velike Britanije) je izmerila dosta teške razlike između konvalescenata i ljudi koji su izbegli virus.

U toku prvih šest meseci posle oporavka, broj srčanih udara je dva i po puta veći; broj progresija u teške bubrežne bolesti je udvostručen.

Druge studije su primetile povećanje neuroloških oboljenja, moždanih udara, pa i neuropsihijatrijskih oboljenja u post-kovid populaciji.

Svi ti podaci su do sada skupljeni od pacijenata koji su oboleli u samom početku epidemije, pre nego što smo imali dobre protokole (steroide i antikoagulanse) kojima se tretiraju sadašnji bolesnici.

Tako da se možemo nadati da će posledice biti manje izražene kod onih koji su dobili bolju negu.

3. Bubrežni sam bolesnik i imao sam koronu. Da li sam u većem riziku od dugoročnih posledica?

To je pitanje na koje je teško dati kratak odgovor.

Generalno, da: osobe sa predispozicijama (starost, velika telesna težina, prethodni kardiovaskularni problemi, prethodno postojeće bubrežne bolesti i slično) u proseku imaju težu bolest i ostaju sa težim sekundarnim oštećenjima.

Takođe, ljudi bez predispozicija koji su imali nesreću da ih pogodi teži oblik bolesti takođe, u proseku, imaju veću verovatnoću težih nusefekata.

Ali s druge strane, imamo i studije koje pokazuju oštećenja kod ljudi koji su imali blage oblike bolesti.

Recimo, studija Državnog univerziteta Ohaja je našla subakutna oštećenja srca kod više od 15 odsto mladih sportista (prosečno 19 godina starosti) koji su preležali kovid sa blagim simptomima ili čak bez simptoma.

Za sada, dok ne prođe više vremena i ne skupimo još podataka, sve populacije moraju da budu pažljive, čak i one kojima je sama bolest skoro uvek vrlo blaga.

4. Koji procenat pacijenata ima dugoročne posledice?

Zavisi od toga šta računate u posledice.

Više od 20 odsto ljudi koji su imali kašalj i gušenje (čak i oni koji nisu morali da budu bolnički lečeni) ima tragove plućnih embolizama, i fibrozne ožiljke u plućnom tkivu; ali je teško reći koji od njih će zbog toga imati posledice koje su kasnije bitne.

U zavisnosti od toga kako izaberete šta merite, možete dobiti vrlo različite brojeve, i možete naći studije koje pod istim pojmom – ozbiljnih durogočnih efekata – barataju ciframa u rasponu od dva do skoro 50 odsto.

Možemo očekivati da će, pored dva do pet odsto ljudi koji će imati teške posledice, još dodatnih pet do 10 odsto imati manje ali merljive posledice.

Recimo, ljudi koji bi u svakom slučaju dobili srčane bolesti će ih dobiti ranije u životu, i morati ranije da počnu sa lečenjem.

Drugo, čak i ako virus jeste ostavio oštećenja, to samo osnažuje potrebu za nečim što bi i onako trebalo da se radi: fizička vežba i dobra ishrana.

Naime, dugoročno najveći potencijalni problem su tiha oštećenja koja čine organizam slabijim i osetljivijim na buduće napade i bolesti; osnažiti organizam, pogotovo kardiovaskularni sistem, i izbeći rizike poput gojaznosti otud postaje još važnije za dugoročno zdrav život.

5. Da li postoje neke mere predostrožnosti kako do komplikacija ne bi došlo?

Apsolutno najbolje što se može uraditi je pridržavati se mera zaštite, izbeći virus, i vakcinisati se.

Ali za one koji su već preležali virus, mogu se pomenuti dve stvari.

Prvo, većina konvalescenata nema trajne posledice, tako da ne treba paničiti unapred.

Ako ste preležali, držite oko na zdravstvenom stanju, nemojte ignorisati simptome, pogotovo ne srčane.

I nadajte se najboljem.

* Doktor Miloš Babić je interdisciplinarni naučnik sa diplomama informatike, hemije, molekularne biofizike i doktoratom iz neurobiologije. Ima objavljene naučne radove u poljima neurometabolizma, degenerativnih bolesti, onkologije, toksikologije, i osnovne molekularne biologije.

Tehnologija koju je razvio sa doktorkom Džoan Jekli trenutno se koristi u testovima za praćenje širenja korona virusa u Americi i Velikoj Britaniji.

Izvor: bbc.com

Ustanovljavanje Božićnog posta, kao i drugih višednevnih postova se odnosi na drevna vremena hrišćanstva. Već od IV veka sv.Amvrosije Milanski, Filistrije, blaženi Avgustin pominju u svojim delima Božićni post. U V veku je o Božićnom postu pisao Lav Veliki.

Prvobitno je Božićni post trajao za jedne hrišćane sedam dana, a za druge – malo duže. Na saboru 1166 godine koji je održan u vreme konstantinopoljskog patrijarha Luke i vizantijskog cara Manuila svim hrišćanima je bilo naredjeno da poštuju 40 – dnevni post uoči velikog praznika Hristovog Rodjenja.

Antiohijski patrijarh Valsamon je pisao, da “je sam svjatiješi patrijarh rekao da iako dani tih postova (Uspenjskog i Božićnog) nisu odredjeni pravilom, potrudimo se medjutim da sledimo nepisano crkveno predanje i dužni smo da postimo …od 15 dana novembra”.

Božićni post je poslednji višednevni post u godini. Počinje 15 (28 po novom) novembra i traje do 25 decembra (7 januara), traje četrdeset dana i zbog toga se u Crkvenom ustavu naziva Četrdesetnicom, kao i Veliki post. Pošto post hranom počinje na dan praznika sv.apostola Filipa (14 novembra po starom), onda se još naziva i Filipovim.

Zbog čega je ustanovljen Božićni post

Božićni post je zimski post, i služi nam za osvećenje poslednjeg dela godine tajanstvenim obnovljenjem duhovnog sjedinjenja sa Bogom i pripremom za praznovanje Hristovog Rodjenja.

Lav Veliki piše: “Samo poštovanje uzdržanja je odredjeno u četiri vremenska perioda, kako bismo u toku godine spoznali da nam je neprestano neophodno očišćenje i da pri rasejanosti života uvek treba da se trudimo da postom i milostinjom čistimo greh, koji se umnožava zbog telesnih slabosti i nečistote želja”.

Prema rečima Lava Velikog, Božićni post je žrtva Bogu za sakupljene plodove.

“Kao što je nama Gospod podario ovozemaljske plodove, – piše svetitelj – tako i mi u vreme tog posta treba da budemo darežljivi prema siromašnima”.

Prema rečima Simeona Solunskog, “post Božićne Četrdesetnice izobražava post Mojsija, koji je postivši četrdeset dana i četrdeset noći dobio na kamenim tablicama Božije zapovesti. A mi, posteći četrdeset dana, sozercavamo i primamo živu Reč od Djeve, ne nacrtanu na kamenu, već ovaploćenu i rodjenu, i prisajedinjujemo se Njegovoj Božanskoj ploti”.

Božićni post je ustanovljen radi toga da bismo se pre dana Hristovog Rodjenja očistili pokajanjem, molitvom i postom, kako bismo čista srca, duše i tela mogli sa strahopoštovanjem da dočekamo Sina Božijeg Koji se javio svetu, i da bi Mu pored običnih darova i žrtvi, prineli naše čisto srce i želju da sledimo Njegovo učenje.

Kako se počelo sa praznovanjem Hristovog Rodjenja

Početak ovog praznika se odnosi na apostolska vremena. U Apostolskim postavkama se kaže: “Poštujte bratijo dane praznične, a najpre dan Hristovog Rodjenja, koji treba da praznujete u 25-i dan desetog meseca” (decembra). Tamo je još rečeno: “Dan Hristovog Rodjenja da se praznuje jer je ljudima data blagodat rodjenjem Božije Reči od Marije Djeve na spasenje svetu”.

U II veku na dan Hristovog Rodjenja, 25 decembar (po julijanskom kalendaru) ukazuje Kliment Aleksandrijski.
U III veku na praznik Hristovog Rodjenja napominje sv.Ipolit.

U vreme gonjenja hrišćana od strane Dioklecijana, početkom IV veka, 303 godine, 20 000 nikodimijskih hrišćana je bilo spaljeno u hramu na sam praznik Hristovog Rodjenja.
Od tog vremena kada je Crkva dobila slobodu, i postala vladajuća u Rimskoj imperiji, praznik Hristovog Rodjenja nalazimo rasprostranjenim u celoj Vaseljenskoj Crkvi, kako se to može videti iz pouka sv.Jefrema Sirina, sv.Vasilja Velikog, Grigorija Bogoslova, Grigorija Niskog, sv.Amvrosija, Jovana Zlatoustog i drugih Otaca Crkve IV veka, na praznik Hristovog Rodjenja.

Nikifor Kalist, pisac iz XVII veka, u svojoj crkvenoj istoriji piše da je car Justinijan u VI veku ustanovio praznovanje Hristovog Rodjenja po celoj zemlji.
U V veku je to bio Patrijarh Konstantinopoljski Anatolije, u VII Sofornije i Andrej Jerusalimski, u VIII sv.Jovan Damaskin, Kozma Maumski i German, Patrjarh Carigradski, u iX prepodobna Kasija i drugi, imena koja nam nisu poznata, a koji su za praznik Hristovog Rodjenja napisali mnoge sveštene pesme, koje se i danas čuju u crkvama pri proslavljanju svetlog Hristovog praznika.

Kako se hraniti u toku Božićnog posta

Ustav Crkve uči od čega se treba uzdržavati u vreme postova – “svi koji blagočestivo poste strogo treba da poštuju ustave o vrsti hrane, to jest da se u postu uzdržavaju od neke hrane, ne kao od skverne, već kao neprilične postu i zabranjene od strane Crkve. Hrana, od koje se treba uzdržavati u vreme posta je sledeća: meso, sir, buter, mleko, jaja, a ponekad i riba, u nekim postovima”.

Pravila uzdržanja koje je Crkva propisala za Božićni post su isto toliko stroga koliko i za Petrovski post. Pored toga u ponedeljak, sredu i petak Božićnog posta ustavom je zabranjena roba, vino i ulje, i dozvoljena je samo hrana bez ulja (suhojedenje) samo posle večernje. Ostalim danima – u utorak, četvrtak, subotu i nedelju – je razrešeno da se uzima hrana sa biljnim uljem. Riba je u toku Božićnog posta razrešena subotom i nedeljom i na velike praznike, naprimer na praznik Vavedenja u hram Presvete Bogorodice, na hramovne praznike i na praznike velikih svetitelja, ukoliko ti dani padaju u utorak ili četvrtak. Ukoliko ti praznici padaju u sredu ili petak, onda je razrešenje samo na vino i ulje.

Od 20 do 25 decembra (po starom kalendaru) post se pojačava, i u tim danima čak ni subotom ni nedeljom nije dozvoljena riba. Medjutim upravo u te dane pada proslava gradjanske Nove godine, i mi hrišćani treba da budemo posebno trezveni kako veseljem, pijenjem vina i uzimanjem hrane ne bismo narušili strogost posta.

Posteći telesno, istovremeno je potrebno da postimo i duhovno. “Posteći bratijo telesno, postimo i duhovno, i raskinimo sve veze sa svakom nepravdom”, – zapoveda Sveta Crkva.

Telesni post bez duhovnog ne doprinosi ništa za spasenje duše, već nasuprot tome može da bude i duhovno štetan, jer čovek uzudržavajuči se od hrane, ispunjava se svešću o sopstvenom preimućstvu zbog toga što posti. Istinski post je povezan sa molitvom, pokajanjem, uzdržanjem od strasti i poroka, iskorenjenjem zlih dela, opraštanjem uvreda, uzdržanjem od supružničkog života, sa izbegavanjem zabava i gledanja televizora. Post nije cilj, već sredstvo – sredstvo za smirivanje svog tela i očišćenje od grehova. Bez molitve i pokajanja post je samo obična dijeta.

Suština posta je izražena u sledećoj crkvenoj pesmi: “Posteći od hrane, dušo moja, a ne čisteći se od strasti, – uzalud se tešimo nadanjem: jer ukoliko ti post ne donese ispravljenje, biće mrska Bogu, kao lažna, i upodobiće se zlim demonima, koji nikada ne jedu”.
Neki smatraju da u današnjoj siromašnoj situaciji u Rusiji, kada se plate ne isplaćuju, kada mnogi nemaju novca, post nije tema za razgovor. Setimo se reči Optinskih staraca: “Oni koji ne žele da poste dobrovoljno – postiće nedobrovoljno…”

Šta treba jesti na Badnji dan

Poslednji dan Božićnog posta se naziva Badnji dan (sočeljnik), jer ustav nalaže da se tog dana jede žito. Žito se sprema od zrna pšenice. Ono je prihvaćeno radi podražavanja postu Danila i trojice dečaka, koji se spominju uoči praznika Hristovog Rodjenja, koji su se hranili zrnevljem, kako se ne bi oskvernili od paganske trpeze (Dan. 1, 8), – i saglasno rečima Jevandjelja: “Carstvo nebesko je kao zrno gorušično koje uzme čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju semena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim” (Mt. 13, 31-32).

Kod pravoslavnih hrišćana se na Badnji dan sačuvao blagočestivi običaj da se ništa ne jede do prve večernje zvezde, koja podseća na pojavu zvezde na istoku, koja je objavila Rodjenje Gospoda našega Isusa Hrista.

Na Badnji dan je propisano da se jede samo jednom dnevno posle Božanske Liturgije. Za trpezom po pravilu Crkve ustanovljeno da se jede “sa uljem. Sir, i tome slično, kao i ribu nikako ne smemo da se drznemo da jedemo”.

Izvor: manastir-lepavina.org

Većina prvih dama ima uspešne sopstvene karijere, daleko od politike, a zajedničko je da su im supruge vrlo retko pod reflektorima javnosti.

Supruge aktuelnih članova predsedništva BiH povezuje i to što su sve tri više posvećene porodičnim obavezama, nego karijerama.

Snježana Dodik – ekonomska tehničarka, posvećena porodici

Iako se dugogodišnji lider Republike Srpske, a danas srpski član predsedništva BiH Milorad Dodik gotovo svakodnevno pojavljuje u regionalnim medijima, njegova supruga Snježana to čini samo u retkim prilikama.

Odlaze zajedno na glasanje i tek na poneko protokolarno putovanje.

Snježana je, prema pisanju medija, ekonomska tehničarka i nikada se nije bavila politikom.

U vezi su još od srednje škole, a prijatelji kažu da ona voli da se druži i rado ugosti prijatelje.

Koliko se skriva od reflektora, pokazuje i podatak da se nije pojavila na suprugovoj inauguraciji 2018. godine.

Ipak, prisustvovala je inauguraciji američkog predsednika Donalda Trampa.

Tamo je bila u pratnji tadašnje premijerke Republike Srpske Željke Cvijanović.

Njih dve su slikale i selfi, kao dokaz da su pozvane na inauguraciju, ali se kasnije ispostavilo da su tamo bile kao turistkinje, pisalo je sarajevsko Oslobođenje.

Pored brojne imovine koju deli sa suprugom, Snježana Dodik je vlasnica poslovnog prostora od 101 kvadrata u Laktašima, dva automobila marke pežo, kao i zemljišta koje se prostire na 225.000 metara kvadratnih u Laktašima i Gradiški, objavio je Centar za istraživačko novinarstvo.

Imaju sina Igora i ćerku Goricu.

Vildana Džaferović – ekonomistkinja u penziji

Zahvaljujući privatno-poslovnom putovanju u medijima se nedavno govorilo i o supruzi bošnjačkog člana predsedništva BiH Šefika Džaferovića – Vildani.

Džaferovićev kabinet demantovao je navode da je ona juna ove godine putovala o državnom trošku u Tursku.

Vildana Džaferović je, inače, od izbora supruga na funkciju, navodno na njegovo insistiranje, postala penzionerka, pisalo je Oslobođenje u tekstu o prvim damama.

Njih dvoje su se upoznali u mladosti.

Oboje su bili vrsni studenti – Šefik prava, a Vildana ekonomije, citira Oslobođenje biografiju objavljenu na internet stranici Stranke demokratske akcije Bakira Izetbegovića, čiji je Džaferović član skoro tri decenije.

Do penzije ona je radila kao ekonomistkinja.

Džaferovići su bili na meti kritika zbog zapošljavanja rođaka u javnim preduzećima, objavio je portal Dnevni avaz.

Sabina Komšić – prva dama sa najdužim stažom

Najduži staž na mestu prve dame ima Sabina Komšić, jer je njenom suprugu ovo treći mandat u predsedništvu.

Hrvatski član ovog tela bio je od 2006. do 2014, pa ponovo od 2018. godine.

Sabina Komšić je imala priliku da upozna Mišel Obamu, tadašnju prvu damu Amerike.

Ljubavna priča Sabine i Željka počela je prvog ratnog leta.

Iako su živeli u istoj zgradi, on na 15. spratu, ona na desetom, do rata se skoro da nisu ni poznavali.

Počeli su da prvo da se druže, a zatim od 28. avgusta 1992. i da se zabavljaju, ispričala je ona u intervjuu za Graciju.

Na isti datum 1996. venčali su se tokom skromne ceremonije.

„Željko nije želeo da stupimo u brak u ratu jer je stalno bio na liniji, moglo mu se nešto dogoditi i nije me želio unesrećiti.

„To je bilo vrlo pošteno od njega. Čekali smo da rat završi i onda se venčali”, ispričala je ona.

Zbog rata je napustila i studije Građevinskog fakulteta, a kasnije joj je porodica bila prioritet.

Godinama su pokušavali da dobiju dete i išli su na sedam vantelesnih oplodnji, da bi posle deset godina dobili ćerku Lanu.

Kako je rekla u intervjuu za Graciju, ranije su muž i ona slušali Erika Kleptona i U2, ali su zbog ćerke „izgubili korak u muzici”, pa slušaju Tošeta Proeskog.

Sanja Musić Milanović – epidemiološkinja i promoterka javnog zdravlja

Za razliku od Sabine Komšić i Snježane Dodik, Sanja Musić Milanović, supruga hrvatskog šefa države, relativno često se pojavljuje u medijima.

Ona nije samo prva dama, već je i naučnica i promoterka javnog zdravlja.

Kao epidemiološkinja, u februaru je učestvovala u vakcinisanju stanovništva pogođenog zemljotresima oko Siska i Petrinje, a kasnije i u Zagrebu.

To nije sprečilo njenog supruga, hrvatskog predsednika Zorana Milanovića, da u jeku pandemije korona virusa epidemiologiju opiše kao „mambo džambo”.

„U ovoj celoj sagi oko kovida jedino me oduševljava kako je ova vrsta nauke, biohemija, virusologija izumela lek.

„Sve ovo drugo, epidemiologija, to je mambo džambo”, rekao je Milanović u julu 2021, prenosi hrvatski portal Indeks.

Doktorka Musić Milanović je rođena 1969. u Zagrebu, gde je završila osnovnu i srednju školu.

Diplomirala je na zagrebačkom Medicinskom fakultetu, a zatim završila i međunarodne poslediplomske studije o javnom zdravlju Univerziteta u Briselu, piše u biografiji.

Doktorat je odbranila u Zagrebu na temi „Demografske, bihejvioralne i socio-ekonomske odrednice debljine odraslih u Hrvatskoj”.

O debljini kao zdravstvenom problemu i dalje često govori u medijima.

Danas je docentkinja na Katedri za medicinsku statistiku, epidemiologiju i medicinsku informatiku Medicinskog fakulteta.

Milanovićevu suprugu Večernji list opisao je kao „samozatajnu devojku” dalmatinsko-hercegovačkih korena, koja je u mladosti izlazila u diskoteke.

Upoznali su se na novogodišnjoj zabavi 1991, a na prvo letovanje otišli su novcem koji je Milanović zaradio prodajući usisivače po kućama.

Milica Đurđić – doktorka i partnerka prve gej premijerke na Balkanu

Beli mantil je odabrala i partnerka srpske premijerke Ane Brnabić, inače prve gej predsednice Vlade na Balkanu.

Milica Đurđić je doktorka, o kojoj nema mnogo zvaničnih podataka.

List Blic je pisao da je studije Medicinskog fakulteta u Beogradu završila u roku i sa svim desetkama.

Do trudnoće je radila u Kliničkom centru Srbije u Centru za radiologiju i magnetnu rezonancu.

Februara 2019. Milica Đurđić je rodila sina Igora, začetog veštačkom oplodnjom.

„Ana Brnabić je jedna od prvih premijerki čija se partnerka porodila dok je ona na funkciji… i prva na svetu čija se partnerka porodila u istopolnom paru”, rekli su iz kabineta premijerke za agenciju AFP.

U Srbiji još nije donet Zakon o istopolnim partnerstvima, niti je gej parovima dozvoljeno da usvajaju decu.

Prema pisanju medija, njih dve su već 11 godina u vezi, a upoznale su se, navodno, u jednom baru u Beogradu.

Ponekad se na kulturnim događanjima pojave zajedno, kao što je bilo nedavno kada je holivudski glumac Džoni Dep bio u poseti Beogradu.

Mediji su pisali da je Dep bio „očaran” Milicom.

Elizabeta Đorgievska – profesorka Stomatološkog fakulteta i naučnica

Potpuno nezavisno od muža, akademsku karijeru već decenijama gradi i prva dama Severne Makedonije Elizabeta Đorgievska.

Supruga makedonskog predsednika Steve Pendarovskog redovna je profesorka na Stomatološkom fakultetu i šefica Katedre za dečju i preventivnu stomatologiju na Univerzitetu „Sv. Ćirila i Metodija” u Skoplju.

Godine 1997. proglašena je za studentkinju generacije na Univerzitetu.

Devet godina kasnije je i doktorirala.

Učestvovala je u brojnim međunarodnim istraživanjima tokom poseta univerzitetima u Velikoj Britaniji, Belgiji i Americi i objavila je više od 90 naučnih radova.

Gostujuća je profesorka i na prestižnom Kolumbija Univerzitetu u Njujorku, navodi se u zvaničnoj biografiji na sajtu predsednika.

Sa Stevom Pendarovskim ima sina Ognjena, a kada je suprug pominje na društvenim mrežama, zove je Beti.

Jasminka Krivokapić – inženjerka građevine

Prva dama o kojoj ima najmanje javnih podataka jeste supruga crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića.

Jasminka Krivokapić je inženjerka građevine.

Njih dvoje imaju petoro dece i dvoje unučića, sa kojima su se slikali tokom njegove predizborne kampanje.

Poznato je da u Bijeloj imaju porodičnu kuću, gde je bračni par fotografisan letos u ležernom izdanju, kako idu u piljarnicu u papučama.

U imovinskoj karti Zdravka Krivokapića navodi se da je Jasminka vlasnica automobila opel astra i da je nasledila kuću od 133 kvadrata na placu od 1.600 metara kvadratnih, prenele su podgoričke Vijesti, ali se ne navodi gde.

Izvor: bbc.com

Ženeva — Izvršni direktor Svetske zdravstvene organizacije za Evropu pozvao je Evropske zemlje da razmotre obaveznu vakcinaciju.

Rob Batler je rekao za “Skaj njuz” da je “vreme da se razgovor vodi i iz perspektive pojedinca i iz perspektive zajednice. To je zdrava debata.”

SZO je, podsetimo, još početkom novembra saopštila da je Evropa postala epicentar širenja koronavirusa, a projekcije o dodatnih 500.000 smrtnih slučajeva pomerene su na 700.000. Projekcija SZO je da će ukupan broj smrtnih slučajeva od kovida 19 na evropskom tlu do marta 2022. stići i do dva miliona.

Međutim, bivši direktor Odeljenja SZO za zdravlje majki, dece i adolescenata, Entoni Kostelo, savetovao je vladama da pažljivo krenu sa obavezom vakcinacije iz straha da će “odbiti mnoge ljude koji nemaju poverenja u vladu i vakcine”.

Umesto prisile i sveobuhvatnih karantina, on se zalagao za mere poput nošenja maski i rada od kuće.

Širom Evrope, samo 57 odsto ljudi je u potpunosti vakcinisano, prema statistikama koje pruža veb-sajt “Aur vorld in dejta”.

Prošlog petka, austrijski kancelar Aleksander Šalenberg najavio je da će vakcinacija biti obavezna za sve stanovnike, osim onih koji imaju pravo na medicinsko izuzeće od 1. februara 2022.

Izvor: b92.net.

Popiti čašicu ili dve rakije pre jela čest je običaj kod kuće ili u restoranu, ali ta navika ne otvara apetit niti poboljšava ukus hrane. Naprotiv, može je samo pokvariti, baš kao i varenje, što će vam signalizovati pulsiranje želuca, koji na taj način šokiramo. međutim, ako popijete gorki liker u malim gutljajima, nećete zatvoriti ukusne receptore, nego ih pripremiti, baš kao što ćete i podstaći želudačne sokove.

Stoga umesto jedne ljute, prema bontonu stola, mogu se popiti biljna, gorkasta pića s blažim alkoholima. Nikako nemojte odabrati slatko u čašici jer biste mogli da dobijete gorušicu, pa takva pića sačuvajte za kraj, odnosno dezert.

Prema legendi, ritualno ispijanje gorkastih pića pre jela kako bi se podstaklo varenje seže još u drevnu Grčku, kada je otac medicine, Hipokrat upravo preporučivao ritualno ispijanje aromatiziranog gorkog vina pre obroka. Istorija beleži takvu kulturu i kod drugih drevnih civilizacija koje su koristile gorka, lagana alkoholna pića u istu svrhu: od Asiraca do Egipćana i Tatara.

Aperitiv je postao popularan tek krajem 18. veka, a naročito je zaživeo u Italiji. Pićima poput vermuta, martinija i kamparija s vremenom je rasla popularnost, a uskoro su nastali i popularni spritz, negroni i bellini.

Digestivi se piju pri kraju jela kako bi se podstakla cirkulacija i poboljšalo varenje. I dok će vam Francuzi preporučiti kakav konjak, dobar brendi ili Chartreuse (kartuzijanski biljni liker), Italijani se zalažu za rakiju od grožđa, gorki amaro, Fernet-Branco (gorki liker koji broji više od 40 biljaka i začina, kao što su mirisna smola, rabarbara, kamilica, kardamom, aloe, šafran, gospina trava i druge).

Nemci na kraju jela nazdravljaju likerima kao što su Kräuterlikör i Underberg, a u Španiji i Portugalu dominiraju ojačana vina.

Za koji god se napitak odlučili, budite nežni prema svom zdravlju, piše Pun kufer.

Profesor dr Branimir Nestorović primećuje da se često hvalimo time kako pijemo „razne minerale” a da zapravo ne znamo koji su nam zaista potrebni, koje treba da pijemo u paru, ali i koje nikako ne treba kombinovati. Deficit minerala, baš kao i njihova pogrešna kombinacija, može izazvati razne neprijatnosti, ali i ozbiljnije probleme. Zato otkriva trik kako možete uzimati čak i nekompatibilne minerale, a da pritom svaki ipak postigne maksimalni učinak. Govori i o mineralu koga ima čak 100 puta manje nego što treba da ga bude na našem tanjiru i nudi jednostavno rešenje, kao i o mineralima važnim za plodnost, trudnoću i decu.

“Većinu vitamina u dovoljnoj meri unosimo redovnom ishranom: problem predstavljaju minerali. Kad vam kažu pijem neke minerale, ti neki minerali su mnogo važniji, jer je hrana deficitarna sa njima, a bez njih nema života. Ja uvek počinjem od esencionalnog minerala, a to je cink jer mi živimo u području koje je deficitarno ovom supstancom. 300 enzima u našem organizmu ne mogu da funkcionišu bez cinka. Neophodan je za plodnost. Žene i muškarci koje žele dete treba da uvek piju cink. Deca koja imaju deficit cinka imaju problem u rastu i razvoju” objašnjava doktor.

Prema njegovim rečima ko se odluči za suplement cinka uz njega obavezno treba uzimati selen, jer su oni par.  “Ako pijete još neki mineral, morate voditi računa da li je kompatiban sa cinkom, jer u suprotnom može se desiti da jedan drugi uništava i da pogoršaju stanje organizma”, navodi on.

“Gvožđe i cink nikada ne piju zajedno jer stradaju creva, usporava se napredak kod dece”, upozorava doktor.

“Drugi važan mineral je magnezijum, koji je takođe deficitiran u našoj sredini. Problem je što se on slabo apsorbuje, a posebno ako planirate da uzimate cink, jedan drugom ometaju apsorpciju, ipak magnezijum može da se uzima preko kože. Postoje preparati u vidu sprej magnezijuma, a najednostavnije je da se kupate u magnezijumu, dovoljno je 20 minuta da ga koža upije”, ističe Nestorović.

Jedini slučaj kad ih možete uzimati zajedno je uz vitamin C.

“Esencijalni element za zdravlje je jod, a kod nas ga nema. Količina koju dnevno unosimo je beznačajna, manja je od jednog mikrograma, a potrebno je od 100-200 mikrograma, što znači 100 puta manje nego što nam treba. Problem je što je jedini izvor ovog minerala morska riba i alge i jodirana so. Savremena medicina sugeriše o smanjenju unosa soli, tako se smanjuje unos joda i ništa niste postigli. Trebalo bi koristiti ribu ili neki od preparata joda, kaže doktor.

“Hrom je izuzetno važan za našu ishranu posebno za one koji imaju problem sa dijabetesom, jer učestvuje u procesu lučenja insulina, upozorava Nestorović.

Izvor: alo.rs

Alchajmerova bolest (AD) je najčešći uzrok demencije, koji pogađa oko 44 miliona ljudi širom sveta. U nekim zemljama ti brojevi bi se mogli utrostručiti u narednih pedeset godina, a naučnici očajnički pokušavaju da pronađu načine da spasu živote.

Sada se pokazalo da nova metoda lečenja uspešno imunizuje miševe protiv životinjskih modela AD. Još ne znamo da li može da koristi taj pristup za vakcinaciju ljudi protiv bolesti, ali rezultati izgledaju obećavajuće u poređenju sa drugim pokušajima.

Autori sada pozivaju komercijalne partnere da im pomognu u daljem istraživanju.

“Iako su naučni eksperimenti trenutno još uvek u ranoj fazi, ako bi ovi rezultati bili replicirani u kliničkim ispitivanjima na ljudima, onda bi to moglo biti transformativno. To otvara mogućnost ne samo za lečenje Alchajmerove bolesti kada se simptomi otkriju, već i za potencijalnu vakcinaciju protiv bolesti pre nego što se simptomi pojave”, kaže farmakolog Mark Kar sa Univerziteta u Lesteru (Engleska, Velika Britanija).

Jedno od obeležja Alchajmerove bolesti je akumulacija beta-amiloidnih (Ab) proteina koji se mogu naći u mozgu otprilike dve trećine pacijenata sa kliničkom dijagnozom.

Oni sami po sebi nisu nužno loši za kogniciju – njihovo prisustvo može biti važno za zdravlje mozga – ali kada se neki skraćeni oblici pojave i spoje zajedno, istraživanja pokazuju da mogu postati toksični, što dovodi do neurodegeneracije.

Pokazalo se da drugi tretmani protiv AD koji neselektivno ciljaju na ove proteine imaju štetne efekte, ali novi pristup imunizaciji cilja samo na toksične skraćene proteine.

Istraživači su identifikovali porodicu antitela pod nazivom TAP01 kod miševa koja bi mogla da neutrališu skraćene proteine dok zdrave ostavljaju na miru. Ova antitela bi stoga mogla biti koristan način za zaustavljanje unakrsnog povezivanja skraćenih proteina.

Obećavajuća antitela

Da bi bili sigurni da ova antitela deluju i na ljude, autori su kreirali verziju pod nazivom TAP01_04.

Koristeći rendgensku kristalografiju (KSRC) za bolje proučavanje delovanja TAP01_04 antitela u mozgu transgenog “humanizovanog” miša, tim je primetio da se ona vezuju za skraćeni region proteina. Ne samo da je smanjen amiloidni plak u mozgu miša, već je održan metabolizam glukoze i sprečeni su deficiti pamćenja i gubitak neurona.

Istraživači su zatim stvorili direktniju “vakcinu”, nazvanu TAPAS. Oponašajući skraćene proteine, pokrenuli su imuni sistem miša da sama proizvodi antitela tipa TAP01. Kada je ova vakcina data na dva mišja modela pretkliničke AD, pokazala je slične rezultate kao i sama antitela.

Ovo je zaista uzbudljiva vest, ali iako su beta-amiloidni plakovi povezani sa mnogim oblicima Alchajmerove bolesti, ova vakcina možda neće moći da spreči sve oblike bolesti.

Novi dokazi, naime, sugerišu da AD može uključivati više podtipova. Otprilike jedna trećina pacijenata sa kliničkom dijagnozom nema beta-amiloidne plakove, što znači da vakcina protiv njihovog formiranja možda neće sprečiti degeneraciju mozga.

Međutim, ako ova potencijalno nova vakcina prođe kroz klinička ispitivanja na ljudima, mogla bi poboljšati zdravlje mozga milionima.

Izvor: b92.net

U stopalima se nalaze nervni završeci koji su povezani sa brojnim organima, i zbog toga se stimulacija ovih tačaka koristi kao metod za izlečenje brojnih oboljenja.

Još u drevnom Egiptu se ova metoda koristila kao prevencija i pomoć pri otklanjanju zdravstvenih tegoba.

Pritiskom ruku na određene tačke stopala vaš organizam postaje opušteniji, stimuliše se određeni deo tela i time se podstiče proces prirodnog samoizlečenja.

Vaše telo će se napuniti energijom. Masažom se danas otklanjaju mnogi zdravstveni problemi  poput bolova u leđima, artritisa, visokog krvnog pritiska, dijabetesa, slabe cirkulacije…

Masažu mnogi koriste da bi ublažili stres. Važno je da je svakodnevno ponavljate. Zato pre spavanja obavezno posvetite pažnju svojim stopalima.

Pozitivni efekti masaže stopala:

Opuštanje tela, oslobađanje od stresa.

Jačanje imuniteta.

Podsticanje probave.

Poboljšavanje cirkulacije.

Lečenje nesanice.

Ublažavanje glavobolje.

Pomoć kod anksioznosti i depresije.

Postizanje ravnoteže i sklada tela.

Održavanje pravilne funkcije organa.

Kako da izmasirate stopala?

Jedan od načina na koji možete da sami izmasirate vaša stopala je da uhvatite nožne prste jednom rukom, a gležanj drugom rukom,  pa polako okrećete stopalo u jednom smeru, a zatim u drugom.

Uhvatite prste i povlačite ih prema sebi zadržavajući ih u tom položaju 15 sekundi. Ponovite isto i na drugu stranu.

Uhvatite stopalo s obe ruke i palčevima pritiskajte vaša stopala stvarajući blagi pritisak. Povlačite vaše prste od pete ka gore i ponovite ovo nekoliko puta. Na kraju, povucite vaše prste u suprotnu stranu, odnosno prema peti, laganim pritiskom.

Izvlačite svaki prst. Jedan po jedan.

Uhvatite jednom rukom palac, a drugom ostale prste tako što ćete stopalo povući prema gore i protresti ga.

Izvor: objektiv.rs