To što je cela Jugoslavija bila manje zadužena nego što su to danas Srbija ili Hrvatska pojedinačno, izgleda da nikome ne smeta, pogotovo kad treba osuti drvlje i kamenje na zle komuniste koji su samo gledali kako da unište potomstvo. A teško da su oni koji su uzimali kredite, kao i čitav svet u to vreme, računali na to da će njihovi naslednici, umesto da razvijaju privredu i usput otplaćuju dugove, dohvatiti oružje i razvaliti Jugoslaviju. Ratovi devedesetih se retko pominju u ovim pričama o kreditima i zaduživanju, nekako se našim revizionistima i antikomunistima ne uklapaju u koncept po kom su za sva zla krivi isključivo Tito i SKJ.

Nacionalistima iz naših državica nije dovoljno što su ubili Jugoslaviju, što su je uništili u krvi i ognju, već je i tako mrtvu cipelare i satanizuju. Čega smo se sve naslušali u ovih 30 godina nacionalističke kontrarevolucije, kakvih je tu sve paranormalnih priča bilo o SFRJ, kakvih sve zlokobnih izmišljotina i zlonamernih difamacija počivše nam države – to ni u oveću biblioteku ne bi moglo da se smesti. Što je najgore, nove generacije odrastaju sa tim lažnim narativima o Jugoslaviji, u atmosferi u kojoj su reči “Jugosloven” i “jugonostalgičar” postale najgore psovke, u uverenju da je SFRJ bila tamnica naroda koji su u njoj više robijali nego živeli.

Grme nacionalističke vedete kako je jugoslovenstvo bilo najveća srpska zabluda, a hrvatski parnjaci im odgovaraju, kao eho, da je najveći diktator Josip Broz Tito zatrovao hrvatski narod idejom jugoslavenstva, pa nikako da se izleče od te opake, zarazne ideologije. A onda im mitropolit Amfilohije uzvraća lelekom da je brozomora bila nаjopаkija bolesti kojа je hаrаlа i još uvek hаrа Crnom Gorom. Takmičenje u popularnoj sportskoj disciplini “Kome je bilo najgore u SFRJ” i dalje ima neizvestan ishod. Kandidata je mnogo, svakome je njegova muka najteža, što je fiktivnija – to je veća.

Ulaganje u obrazovanje naroda

A kakva je zaista bila ta ozloglašena Jugoslavija? I kako to uopšte saznati? Da li treba verovati na reč onima čija sećanja na pokojnu državu nisu tako negativna? Da li se uopšte može verovati tim jugonostalgičarima i sličnim anacionalnim elementima koji sve čine samo da bi upropastili naše savršene nacionalne državice? Takvima ništa nije teško, pa čak ni da lažiraju svoje uspomene, samo da bi podrili ovo blagostanje u kom živimo otkad smo srušili bezbožni komunizam.

Bolje je ipak da se oslonimo na gole činjenice i verodostojne podatke. A njih možemo pronaći u raznim knjigama, recimo u knjizi Istorija Jugoslavije u 20. veku koju je napisala nemačka istoričarka Mari-Žanin Čalić, profesorka istorije Istočne i Jugoistočne Evrope na Univerzitetu “Ludvig Maksimilijan” u Minhenu.

“Nikada ranije država nije toliko ulagala u obrazovanje naroda kao posle 1945. Na prvom mestu bila je borba protiv nepismenosti na selu, zdravstveno prosvećivanje, uvođenje obaveznog osnovnog školovanja, kao i izgradnja narodnih univerziteta, biblioteka i kulturnih organizacija”, piše Čalić. I to je vrlo brzo dalo rezultate. Krajem Drugog svetskog rata polovina stanovništva je bila nepismena, da bi taj broj do 1961. opao na manje od 20 posto. U Jugoslaviji je 1945. bilo samo tri univerziteta i dve visoke škole. Trideset godina kasnije bilo ih je 158.

Po broju studenata SFRJ je bila na četvrtom mestu u Evropi, iza Švedske, Holandije i SSSR-a. Između 1945. i 1960. broj visokoobrazovanih porastao je deset puta, na 500.000 ljudi. Zabeležen je podatak da je šezdesetih godina 381 državni muzej posetilo osam miliona Jugoslovena, a oko 4,3 miliona gledalaca je išlo u pozorište. O tiražima knjiga da i ne govorim, metodom slučajnog uzorka uzimam sa police par primeraka: izdanja iz edicije “Reč i misao” – 20.000 primeraka, poezija Zbignjeva Herberta – 10.000.

Mi nismo više ničiji siromašni rođaci

Da vidimo kako je tekao privredni razvoj u zemlji bez jogurta i sa ograničenom količinom hleba po ustima stanovnika. Između 1953. i 1960. industrijska proizvodnja rasla je u proseku za 13,83 posto godišnje. Tih osam godina SFRJ je držala svetski rekord, bila je čak i ispred Japana. Šezdesetih godina godišnji rast je iznosio 8,2 posto, što je za naše današnje državice nedostižni san. Industrijalizacija zaostale agrarne zemlje dovela je do velikih migracija stanovništva, do urbanizacije i rasta gradova. Između 1945. i 1970. iz sela u grad preselilo se oko 5,5 miliona stanovnika, od toga polovina tokom šezdesetih, čime je stanovništvo gradova udvostručeno.

Država je gradila desetine hiljada stanova godišnje, neprebrojne škole i obdaništa, bolnice, domove zdravlja, pruge i autoputeve, sve ono što je bilo neophodno za normalan život Jugoslovena. “Privredno čudo”, kako kaže Čalić, nije dolazilo od kredita, već je “najveći deo kapitala stvoren unutar domaće privrede”. Otuda i zaključak: “Nikada ranije država nije toliko ulagala u industriju, elektrifikaciju i infrastrukturu”. Zanimljivo je videti podatak da je sedamdesetih godina, u vreme ozloglašenih zaduživanja, privredni rast iznosio osam posto godišnje, o čemu danas – u vreme mnogo većeg zaduživanja – naša politička rukovodstva ne mogu čak ni da sanjaju. Stvaranje Pokreta nesvrstanih donelo je Jugoslaviji, osim međunarodnog ugleda, i otvaranje vanevropskih tržišta, pa je izvoz industrije oružja, brodogradnje i građevinske industrije u zemlje Trećeg sveta donosio godišnje 1,5 milijardi dolara.

Šezdesetih godina Jugosloveni su imali više novca nego ikada ranije u svojoj istoriji, od doseljavanja Slovena na Balkan. Realni prihodi su između 1950. i 1965. porasli za 80 posto. Smanjivala se razlika između bogate Evrope i siromašne Jugoslavije, bruto društveni proizvod je u SR Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj 1955. godine bio 4-5 puta veći nego u Jugoslaviji, da bi već 1965. samo tri puta, a do kraja sedamdesetih je ta razlika još više smanjena. “To je bilo izuzetno značajno, kako praktično tako i psihološki: nije se više živelo u evropskom svratištu za siromašne”. Ovo bi trebalo da pročitaju svi današnji lideri koji na sav glas trube o nacionalnom dostojanstvu, dok im većina stanovnika jedva sastavlja kraj s krajem. A mogli bi da se podsete i jedne rečenice Oskara Daviča iz tog doba: “Mi nismo više ničiji siromašni rođaci”.

Modernizacija i emancipacija

“Privredno čudo, veće intelektualne slobode i međunarodna razmena omogućili su zadivljujući procvat umetnosti, kulture i potrošnje, i otvorili velikom delu stanovništva do tada nepojmljive životne mogućnosti”, piše Mari-Žanin Čalić, i nastavlja: “Kritička samorefleksija, želja za promenom i ostvarenjem pretvorila se od elitne u masovnu pojavu”. Došlo je do ogromnih promena i u tradicionalno zaparloženom seoskom životu: “Škole, zadruge, sportska društva, kulturne ustanove, administracija i zdravstvo prodrli su na selo, gde je nestala ranija društvenokulturna i ekonomska samodovoljnost”. Radikalne društvene i ekonomske promene uticale su na promenu načina razmišljanja: “Jedna od najdalekosežnijih promena bila je to što su ljudi čak i u najvećim zabitima počeli kritički da sagledavaju svoje životne prilike. Teški uslovi i zaostalost nisu više prihvatani kao sudbina”.

Emancipacija i oslobođenje žena možda je jedno od najvećih dostignuća socijalističke Jugoslavije. Ustav iz 1946. po prvi put je garantovao ravnopravnost polova. Obavezna osnovna škola važila je i za devojčice, a žene su najzad mogle da nasleđuju imovinu i da budu birane na političke funkcije. Pre Drugog svetskog rata čak dve trećine žena je bilo nepismeno, sada je taj procenat pao na jednu četvrtinu. Trećina studenata i zaposlenih sada su činile žene. Žene su po prvi put dobile pravo glasa i pravo da zarađuju jednako kao muškarci, patrijarhatu je zadan smrtni udarac. Liberalizovani su zakoni o porodici, pa su pravno izjednačena bračna i vanbračna deca, abortus je dozvoljen, a Ustavom iz 1974. planirano roditeljstvo je postalo zagarantovano ljudsko pravo. Opšti napredak odrazio se i na dužinu života, pa je prosečan životni vek sa 51 godine (1948) porastao na 70 godina (1981).

Neupokojeni duh socijalističke Jugoslavije

Modernizacija, industrijalizacija, urbanizacija, suzbijanje nacionalizma, ideologija bratstva i jedinstva, ograničavanje pogubnog verskog uticaja, velika socijalna prohodnost, emancipacija potlačenih slojeva, samoupravljanje, radnička odmarališta, kulturni procvat, prosvećivanje, obrazovanje, negovanje antifašističkih tradicija, nezapamćeni porast standarda i potrošnje, ostvarena radnička prava, ravnopravnost žena, osećanje sigurnosti, minijaturna stopa kriminala, osećanje pripadnosti svetu – samo su neka od dostignuća Titove Jugoslavije.

Mrzitelji Jugoslavije usredsrediće se, naravno, na ono čega u toj zemlji nije bilo, ali će zaboraviti mnogo toga da spomenu. Na primer, nije bilo država i entiteta nastalih na genocidu, ratni zločinci nisu slavljeni kao heroji, nije bilo fašizacije društva, nije bilo masovne pljačke društvene imovine, nije bilo prezira prema radnim ljudima, nije bilo neplaćenog prekovremenog rada, nije bilo najveće socijalne nejednakosti u Evropi, nije bilo obračuna mafijaških bandi po ulicama naših gradova, nije bilo sluganskog odnosa prema velikim silama, nije bilo stida zbog pobede u Drugom svetskom ratu, četnici i ustaše nisu bili patriote nego koljači, nije bilo spomenika masovnim ubicama, nije bilo sveprisutnog nacionalističkog ludila od kojeg ne može da se diše. I ništa od toga nam nije nedostajalo.

Mogu pomahnitali, besramni nacionalisti da ruže i blate Jugoslaviju koliko god hoće, mogu da lažu i izmišljaju do mile volje – to će uvek biti uzaludna rabota. SFRJ će im uvek biti kost u grlu, nastaviće da ih posećuje kao nečista savest i neupokojeni duh. Mogu naši nacionalistički lideri da nam obećavaju bolju budućnost, napredak i prosperitet do mile volje, svi znamo da je to gola laž. Jer na pitanje “Kada će nam biti bolje?” jedini tačan odgovor glasi: “Već nam je bilo bolje”. Dok smo živeli u državi koju su nam povampireni nacionalisti razorili, opustošili i raskomadali, pokušavajući usput da nam zatru i svako sećanje na nju.

Autor: Tomislav Marković

Izvor: balkans.aljazeera.net 

Gostujući u emisiji “Govornica”, početkom 2020 godine, prof. dr Nestorović je govorio i o politici:

Politika strašno oduzima energiju. Ona vas skreće sa osnovne stvari, a to je – Šta ćete vi u životu da radite sa sobom. Politika je po svojoj definiciji kratkoročna ljudska delatnost. Mi smo mala zemlja, kod nas je politika dnevnopolitička stvar.

Nacionalizam je dobra stvar kada želite da budete na vlasti.

Ja sam inače bio pomoćnik ministra u Miloševićevoj vladi. Učestvovao sam godinama na demonstracijama protiv Miloševića, a bio sam član SPO-a. Meni su tad te monarhističke ideje bile bliske. Kad su mi ponudili prvo, ja nisam prihvatio, ali su mi onda ponudili da zaista nešto radim. I to je bila reforma visokog školstva. Mnogo mi je žao što je to propalo.

Posle svega toga sam dobio poziv koji se ne odbija, da se učlanim u DS posle petog oktobra. Na silu su me učlanili, nisam baš bio voljan. I jedan čovek onda ustane i kaže – Gde njega primate, on je bio u SPO-u.

Ali meni je ta lekcija dobro došla da shvatim da ne treba time da se bavim jer sam godinu dana izgubio na posao koji je na kraju propao. Tada sam video da treba da se bavim onim što najbolje znam.

Tada sam shvatio da lekari ne bi trebalo da se bave politikom. Zato što nema razloga za to. To su ljudi koji ne osećaju dovoljno zadovoljstvo u medicini.

O PETOM OKTOMBRU

Dr Nestorović je gostovao u Jutarnjem programu na TV Hepi, gde je govorio i o svom razočarenju Petim oktobrom

– Nisam čovek kompromisa i ne volim duge sastanke, rekao je dr Nestorović odgovarajući na pitanje da li bi mogao da se bavi politikom.

– Brzo bih dao ostavku, moje bavljenje politikom je uvek bilo bedno. Moj pokojni šef je obožavao Miloševića, a ja sam bio protiv njega. Imao je Miloševićevu bistu i ja sam uvek govorio : “Baci bre tu bistu!”.

– On mi je odgovorio: “Jedva čekam da ovi tvoji pobede, pa da njih pljuješ”, i bio je u pravu, kaže doktor Nestorović.

– Razočaran sam Petim oktobrom, ljudi su očekivali promene, a ne da dođu drugi ljudi i rade isto što su i ovi radili.

Izvor: alo.rs

Omikron, novi soj korona virusa koji je otkriven na jugu Afrike stigao je u Evropu, a po poslednjim informacijama Velika Britanija je pored Nemačke i Češke treća zemlja u kojoj je registrovan. Svetska zdravstvena organizacija hitno se sastala zbog novog soja korone, a broj njegovih mutacija veći je od bilo kog prethodnog soja, što izaziva strah u naučnom svetu.

SZO je u petak objavila da omikron ima 32 mutacije na spajk proteinu što ga čini veoma zaraznim i opasnijim. Međutim, po poslednjim informacijama koje stižu iz epicentra zaraze ovim novim sojem, postoji mogućnost da je omikron zapravo “bezazleniji” od ostalih mutacija.

Anđelika Kece, predsednica Udruženja lekara Južnoafričke republike izjavila je da omikron izaziva blago oboljenje bez najčešćih simptoma koji se vezuju za ovu infekciju.

“Radi se o blagoj bolesti sa simptomima kao što su bol u mišićima ili umor, koji traju dan ili dva dok se oboleli ne oseća dobro. Do sada, otkrili smo da zaraženi nisu gubili miris i ukus. Mogu da imaju blag kašalj. Nema izraženih simptoma. Od onih koji su inficirani, neki se trenutno leče kod kuće”, izjavila je Kece.

Dobra vest je i da omikron nije utvrđen kod vakcinisanih osoba, kao i da bolnice nisu preopterećene pacijentima zaraženim ovom varijantom korone. A da li je omikron opasniji za nevakcinisane, Kece kaže:

“Znaćemo to za dve nedelje. Omikron je prenosiv, ali za sada, kao lekari, ne znamo zbog čega se digla tolika buka oko njega, jer ga i dalje proučavamo. Znaćemo više za dve, tri nedelje, jer imamo nekoliko pacijenata u bolnici i radi se o mladim ljudima, mlađim od 40 godina”, objasnila je doktorka.

Izvor: mondo.rs

Kada čovek poseduje širinu kao Novak Đoković, nove teme i drugačiji uglovi uvek se nameću, pa može da se razgovara unedogled – u intervjuu za B92 prvi teniser sveta govorio je o snovima i košmarima, dodatnoj nervozi kada igra za Srbiju, odnosu sa Bogom, meditaciji…

Đokovićeva satnica, pogotovo u toku turnira, strogo je definisana, ali i van njih teniski život pun je obaveza. Međutim, i Novak ponekad sebi dâ oduška, pa smo počeli pitanjem koji je najduži period u poslednjih pet-šest godina u kojem prvi teniser sveta nije uzeo reket u ruke.

“To je bilo 2011. godine, pauzirao sam posle polufinala Dejvis kupa sa Argentinom. Doživeo sam povredu na US openu, uspeo sam to da završim, a onda sam je pogoršao u Beogradu i sigurno pet nedelja nisam pipnuo reket zbog pokidanog mišića. Kada je reč o odmoru, znao sam da vežem i dve nedelje, uglavnom kada se završi sezona – u toku sezone u letnjem periodu pauziram deset do dvanaest dana. Jedan sam od retkih igrača koji toliko odmara, imam najmanji broj odigranih turnira, ali uzimajući u obzir rezultate koje postižem na najvećim turnirima, dajem sebi luksuz da mogu da se odmorim, a smatram i da je to jako važno za dalju karijeru“, počinje Novak razgovor za B92.

U snove nam često dolazi svakodnevica ili naše misli uobličene na neobičan način. Tenis je ogroman deo Novakovog života, pa je logično da je prisutan i tokom spavanja.

“Bilo je dosta snova, veličanstvenih i prelepih, u kojima sam zamišljao sebe sa najvećim trofejima, pogotovo sa onim sa Rolan Garosa, a taj san se i ostvario. To su samo ’fleševi’, neki inserti – koliko god da je san slikovit, čovek se seća samo nekih kratkih delova. Priznajem, bilo je i noćnih mora, ali to bih zadržao za sebe“.

Novak je postavio nove standarde profesonalizma, mnogi kažu da je Đoković učinio da naporan rad izgleda kao ’kul’ stvar i nešto čemu ostali teže, a to neki prethodni uzori nisu uspevali da postignu.

“Više nego ’kul’, smatram da je neminovnost i neophodnost da budeš profesionalan i posvećen ukoliko želiš da ostvariš najviše ciljeve u najzahtevnijim sportovima. To je sada realnost i svakodnevica – teren, teretana, razvijanje psihofizičkih mogućnosti, izgradnja karaktera, rad na sopstvenoj duhovnosti, sazrevanje u svakom smilu… Rečju, moraš da budeš kompletna osoba kako bi do kraja realizovao svoj potencijal, koliki god on bio“.

Igrao je Đoković u puno finala, ali svejedno se čini da je nervozniji kada nastupa za Srbiju, na OI ili u Dejvis kupu, kao da se susreće sa novom dimenzijom pritiska.

“Istina, drugačiji je osećaj, iako imam dosta iskustva i, hvala Bogu, doživeo sam najveće mečeve koje teniser može da doživi. S druge strane, posebne su senzacije kada predstavljaš svoju zemlju, naročito pred domaćom publikom – mnogo pozitivnih misli ide u mom pravcu, ali i dosta nervoze i napetosti jer je svima jako stalo, pa i meni. Tu je i činjenica da postoji selektor, na šta nisam navikao, kao i saigrači koji me bodre u Dejvis kupu – verovatno doživljaj cele te situacije kreira u meni dodatnu tenziju, što je u krajnjem slučaju normalno jer je i ulog mnogo veći, ne igraš samo za sebe“.

Posle najvećih titula Đoković se uvek zahvali svojoj porodici i timu, a naročito na tome što su ga “trpeli“ tih prethodnih dana. Pitali smo ga šta im to radi, a Novak se nasmejao i rekao:

“Verovatno nije momentat da ulazim u detalje, ali u principu se dosta toleriše moj svakodnevni ritam i navike koje mi služe da bih se što bolje pripremio. Oni su tu da mi pruže podršku koja mi izuzetno znači – bilo bi mi barem duplo teže bez nje. Iako na terenu jesam sâm, oni se staraju o svim stvarima koje me okružuju – satnica kada jedem i šta jedem, nabavka, organizacija reketa, oporavka, psihičke pripreme… Apsolutno sve, brinu do najsitnijih detalja kako bismo zajedno postigli cilj“.

U najtežim trenucima na terenu nije retko da Novak pogleda u nebo – u finalu Australijan opena 2012. godine obratio se Bogu rečima ’još samo jedan’, a i na nedavnom Rolan Garosu bilo je komunukacije sa višom silom. Njegova majka Dijana nedavno je u jednoj emisiji prokometarisala upravo Novakovu reakciju sa finala u Parizu – objasnila je situaciju koju je malo ko primetio, Novakov pogled prema nebu i rečenicu: “Evo me, tu sam“.

“To je vrlo subjektivno, svako ima svoj način na koji pokušava da se usredsredi – neko to pokušava molitvom, neko jednostavno pravilnim disanjem ili pomišlju na određene situacije iz života koje unose mir i pozitivnu energiju. Nemam specifično samo jednu stvar na koju se fokusiram kada zatvorim oči, nekoliko ih je, ali se svode na disanje i pokušaj da se sve misli usmere ka sadašnjem trenutku. Univerzum funkcioniše tako da staloženom umu postaje potpuno otvoren i daje svoju podršku, pa se trudim da budem zahvalan na tom trenutku i da molim za prisustvo sveprožimajuće energije“.

Na tragu tog pitanja došli smo do sledeće teme – meditacije, koja ima svoje mesto u načinu životu prvog tenisera sveta. Negativne misli u različitim životnim segmentima svakodnevno pokušavaju da nas poljuljaju, ali način na koji se sa njima borimo ključ je svega. Upravo je to ono što Đokovića razlikuje od njegovih kolega.

“Kao i svaki čovek, prolazim kroz oscilacije i u toku svakog dana imam misli koje nisu poželjne i koje mi štete više nego što koriste. Mogu da vam kažem ono što u mom slučaju deluje – ne pokušavam da takve misli i emocije potisnem, već da ih prihvatim, da tražim način da se suočim sa njima i da pronađem rešenje kako bih svu tu energiju preusmerio u svoju korist. To je neko osnovno objašnjenje, ali ponavljam, svako na svoj način to radi“, kaže Novak i dodaje:

“Ponekad možda deluje neprirodno da u određenim situacijama daješ sebi neke pozitivne afirmacije i da izgovaraš pozitivne reči, ali to je nešto što jako pomaže jer svet energije oko nas funkcioniše na taj način – svi mi imamo elektromagnento polje i ono što emituješ, to i dobijaš nazad. Zato se trudim da uvek budem vedar u svojim mislima, ali i da takvi budu ljudi kojima se okružujem, vesti koje čitam, situacije sa kojima se susrećem… Kada si okružen takvom energijom i kada na takav način urediš život, onda dobijaš pozitivne rezultate“.

Za kraj, zamolili smo Novaka da pošalje kratku poruku svim navijačima u Srbiji.

“Velika ljubav i veliki pozdrav. Nikada neću zaboraviti ono što su mi ljudi u Srbiji priredili, doček 2011. godine posle osvajanja Vimbldona kada sam postao prvi na svetu. Rekao sam tada i opet kažem da sam večni dužnik tom narodu na prelepom događaju i nezaboravnom danu – šaljem im ljubav i pozitivnu energiju da ih nosi kroz njihove živote“, zaključio je Đoković za B92.

Izvor: b92.net

Novak Đoković često inspiraciju pronalazi u Nikoli Tesli, kog je citirao:

„Bolest dolazi zbog mislenog pada.

Čovek treba da bude sam svoj lekar.

Ako nije tih iznutra, onda mu uzalud svi lekovi i najbolji lekari.

Podsvest modernog čoveka je uzburkana kao nemirni okean sa velikim olujnim talasima. Podsvest prepuna utisaka čini da duša bude nemirna. Emocije tada ključaju poput erupcije vulkana.

Bez rada na emocijama, duhovnost je samo kula od karata.

A šta je čovek bez mira u duši?

Odvojen od božije blagodati, pokušava da uzaludno pronađe utehu u materijalnim stvarima. Tamo utehe nema, to je rupa bez dna. Još, još, daj još i na kraju ponovo praznina.

Kada duša postane mirno more, bonaca, tada počinje isceljenje.

Zapamtite to, to je zlatno pravilo.

Izvor većina bolesti je u duhu, zato duh može da pobedi većinu bolesti“, napisao je Đoković.

Bojan Jovančić je ratni vojni veteran i invalid, koji živi u strogom centru Niša u bedi. Ovaj Nišlija, koji se dobrovoljno javio za odbranu Kosova i Metohije pre 22 godine, razboleo se i trajno je nesposoban za rad usled povreda zadobijenih tokom bombardovanja.

Bojan dane provodi na lečenju i živi sa bolesnom majkom Mirjanom, u kući bez struje.

– Ne mogu ni da se okupam i odem kod lekara kao čovek na pregled, jer nemamo struju. Poslednjih godina veoma teško održavamo higijenu, jer bez struje to je u našim uslovima nemoguće. Imamo plinsku bocu, tu grejemo vodu, ispržimo nešto za ručak i to je to. Sa prvim mrakom, bauljamo po kući, snalazeći se teško, jedva preživljavajući – kaže Bojan.

– Invalid sam sa preko 70 odsto nesposobnosti, preživljavam sa majkom u stanu punom vlage i bez mogućnosti da išta po tom pitanju promenimo i pored silnih pokušaja – dodaje.

On dodaje i da je bio tenkista i pripadnik 211. oklopne brigrade iz Niša, koja je sve vreme rata bila raspoređena na Kosovu i Metohiji.

U jednom od naleta NATO aviona, projektil su pali blizu tenka gde je Bojan stajao. Kamenje i geleri pogađaju ga u leđa, a zbog neadekvatne medicinske pomoći koja mu je tada pružena, veoma brzo posle završetka rata počeće Bojanova borba za život, koja i danas traje zbog bolesti koje su mu dijagnostifikovane.

– Imam emboliju pluća, ožiljak na plućnom krilu 5 cm, na drugom 1,5. Čitav stomak mi je rasečen, jer mi je pukla vena u stomaku, imao sam dva ugruška krvi, operaciju. Stalno moram da idem kod lekara, jer imam trombofiliju, tj.veliku sklonost ka zgrušavanju krvi – kaže Bojan.

Majka je stara, bolesna, polomila je nogu, ruku, boluje od osteoporoze, otežano se kreće, uz pomoć štaka.

– Prošle zime, majku je zahvatio plamen sveće, te je zadobila i opekotine – kaže Bojan.

Svi koji žele da pomognu mogu to da urade na sledeći način.

Post net uplate 062 175 52 36
Dinarski račun 200-124455049-97
Devizni račun 200-124454832-69
Iban RS: 35200000012445483269

Od kada se u Rusiji pojavila navodna informacija da ljudi koji primaju vakcinu Sputnjik skoro dva meseca ne bi trebalo da konzumiraju alkohol, mnogi se i u Srbiji pitaju – da li će čašica rakije uz ručak ili krigla piva morati da pričekaju dok traje imunizacija?

„Meni to niko nije pomenuo kada sam došao da primim vakcinu. Samo mi je rečeno da tog dana ne dižem ništa teško, bez fizičkog napora i da odmorim”, kaže Aleksandar Lapaducović iz Zaječara za BBC na srpskom.

Mišljenja lekara su po ovom pitanju podeljena.

Pojedini smatraju da se treba uzdržati od konzumiranja alkohola tokom vakcinisanja, drugi govore da ga je dozvoljeno piti, ali u razumnim, umerenim količinama.

Dakle, alkohol nije potpuno zabranjen, međutim njegovo unošenje u organizam, saglasni su stručnjaci, može da smanji imuni odgovor na korona virus.

„Žestoka količina alkohola može da utiče na mogućnost imunskog sistema da odgovori.

„To se ne odnosi na jednu čašicu dnevno, već se verovatno misli na neke veće doze, ali da Rusi nisu hteli sada da preciziraju šta je velika, a šta mala doza, pa su tako formulisali”, objašnjava za BBC na srpskom imunološkinja i docentkinja na Medicinskom fakultetu u Beogradu Emina Milošević.

Milošević kaže da prilikom vakcinisanja do sada „nije bilo striktnih preporuka”, osim da ne treba „ekscesivno da se pije” (pijenje 60 grama alkohola u jednoj prilici).

Ipak, dodaje da bi i kod RNK vakcina veća količina alkohola dovela do toga da se lipidne partikule – čestice koje štite RNK i omogućavaju mu da uđe u našu ćeliju – „ponašaju drugačije”.

„Odnosno da se zbog alkohola iz njih oslobodi RNK”, kaže doktorka.

Profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu i članica Kriznog štaba – doktorka Tanja Jovanović izjavila je za Blic da ako su u pitanju „alkoholičari s oštećenjem jetre, umesno je da se u periodu imunizacije uzdržavaju od alkohola.

„U svim ostalim slučajevima dozvoljena je umerena upotreba alkohola”, dodala je virusološkinja.

Mišljenje sa koleginicama deli i doktor Sergej Boljević, specijalista patofiziologije i pulmologije, šef katedre patologije čoveka na Sečenovskom univerzitetu u Moskvi, koji je među prvima primio rusku vakcinu Sputnjik.

„Velike količine alkoholnih pića smanjuju imunitet i mogu negativno da utiču na stvaranje antitela.

„Ali nije problem kada je reč o manjim količinama, da se popije čaša ili dve vina dnevno. To niko ne brani”, izjavio je doktor Boljević za Novosti.

Ipak, dodaje da je poslednja preporuka da se oni koji nameravaju da se vakcinišu, uzdrže od unošenja alkohola tri dana pre i tri dana posle vakcinacije.

Šta kažu vakcinisani?

Aleksandar Lapaducović je u petak, u Domu zdravlja, u Zaječaru, primio vakcinu kineske kompanije Sinofarm.

Posle popunjavanja prijave, kontrole kod lekara opšte prakse i primanja vakcine u ruku kojem ne piše, otišao je kući zadovoljan, ali bez informacije o tome da li mu je zabranjeno da u narednim danima konzumira alkoholna pića.

„Dvojica mojih kolega iz kancelarije je takođe vakcinisano, ali ni njima to niko nije pominjao”, kaže on.

Ipak, rešio je da, „iako mu ništa nije rečeno”, ne pije alkohol dok ne primi drugu dozu.

„Zbog epidemiološke situacije trenutno izbegavam da se viđam sa ljudima, a i nemam neku naviku da pijem, tako da ću bez velike muke da izdržim još dvadesetak dana do druge vakcine”, osmehujući se zaključuje Aleksandar.

Alkohol i ruska vakcina

Potpredsednica Vlade Rusije Tatjana Golikova, zadužena za zdravstvenu zaštitu, prva je izjavila da pijenje može negativno da utiče na razvoj imuniteta na Kovid.

Golikova je, međutim, savetovala da se „ograniči” upotreba alkohola, što mnoge medije nije sprečilo da ovaj savet pojačaju rečima „potpuna zabrana”.

Prema rečima zamenice premijera, vakcinisani ruskom vakcinom trebalo bi da ograniče konzumaciju alkohola u u roku od 42 dana.

Ana Popova, šefica Rospotrebnadzora, otišla je dalje u upozorenjima.

„Ako želimo da imamo zdravlje i zaštitnu reakciju, moramo dati telu priliku da ga formira. I zato, ni pre, ni posle, ni umesto, ni tokom… ništa”, – mirno je rekla Popova na pitanje radija „Komsomolskaja Pravda”.

Ona je povećala period apstinencije na 56 dana, uzimajući u obzir dve runde vakcinacije.

Stepen zabrinutosti ublažio je šef istraživačkog tima koji je stvorio vakcinu Sputnjik.

„Naravno, ne dolazi u obzir bilo kakva potpuna zabrana alkohola tokom vakcinacije.

„To je samo razumno ograničenje konzumiranja dok telo ne formira vlastiti imunološki odgovor na infekciju korona virusom”, rekao je novinarima akademik Aleksandar Ginzburg, direktor Centra Gamalei.

Ipak, „toplo je preporučio” uzdržavanje od alkohola tri dana posle svake injekcije.

Lekari i stručnjaci sa kojima je BBC razgovarao nisu se saglasili oko toga koliko su opravdane zabrane pijenja tokom perioda vakcinacije.

„Obično etilni alkohol utiče na efikasnost vakcinacije na bilo koga.

„Veruje se da može uticati na proizvodnju specifičnog imuniteta, antitela i ćelija protiv odgovarajućih antigena u vakcinama”, rekao je Nikolaj Krjučkov, imunolog i generalni direktor organizacije za istraživanje ugovora Clinical Excellence Group.

Naglasio je da ovaj efekat nije specifično povezan sa vakcinom protiv kovida, već je tipičan za druge lekove za imunoformiranje.

Prema Krjučkovu, neophodno je da se uzdržite od konzumiranja alkohola najmanje mesec i po dana.

„Bolje je da ga uopšte ne koristite tokom ovog perioda. Ali ako ga koristite, onda za muškarce – do 30 grama (čistog) alkohola nedeljno, za žene – manje, 25 ili 27″, dodao je.

„Unos alkohola tokom vakcinacije nije zabranjen”, usprotivila se Antonina Oblasova, šefica nevladine organizacije za kolektivni imunitet, koja promoviše vakcinaciju među Rusima.

Oblasova naglašava da nigde u svetu ne postoje preporuke koje ograničavaju ljude u razumnoj konzumaciji alkohola posle vakcinacije.

„Alkohol zaista ima imunosupresivni efekat i ne treba puno piti na dan vakcinacije i neko vreme nakon što ste je primili, jer može, doduše neznatno, ali smanjiti efikasnost.

„Jedna čaša vina (dnevno) neće uticati ni na šta”, objašnjava Oblasova.

Alkohol i druge vakcine

Iako je konzumacija u velikim i nekontrolisanim količinama alkohola štetna po zdravlje uopšte, od ljudi se ne traži da se uzdrže od pijenja umerenih količina alkohola pre vakcinacije, kaže dr Hana El Sali, vanredna profesorka molekularne virologije i mikrobiologije i medicine na Bejlor koledžu i jedna od nacionalnih kopredsednika ispitivanja vakcine Moderna.

„Konzumacija alkohola nije procenjena kao promenljiva u velikom kliničkom ispitivanju faze 3″, rekla je za Heltlajn.

„Ne očekujemo da će povremena ili umerena konzumacija alkohola imati negativan uticaj na vakcinu.

„I ne tražimo od ljudi da se uzdrže od alkohola u periodu vakcinacije”, rekla je ona.

Dr Kristofer Tompson, vanredni profesor na Odeljenju za biologiju Univerziteta u Merilandu, koji se bavi imunologijom i mikrobiologijom, upozorava da treba izbegavati prekomernu upotrebu alkohola tokom vakcinacije.

Iako još nema konkretnih podataka o alkoholu i vakcini protiv korona virusa, „većina dostupnih podataka o tome kako alkohol utiče na imuni sistem i odgovori vakcina sugerišu da ljudi, uopšte, treba da izbegavaju prekomerno pijenje i obilno pijenje u vreme vakcinacije “, rekao je.

„U idealnom slučaju, alkohol u velikim količinama treba izbegavati najmanje nedelju dana pre prve doze i mesec dana posle druge doze.”

Neke studije, međutim, sugerišu da umerena konzumacija alkohola (do jednog pića dnevno za žene i do dva pića dnevno za muškarce) poboljšava odgovor na vakcine.

„Oni koji umereno uživaju u alkoholu imaju tendenciju da pokazuju bolju proizvodnju antitela i citotoksični (CD8) odgovor T-ćelija”, rekao je Kristofer Tompson.

„Pored toga, umerena konzumacija alkohola može povećati količinu antivirusnih citoksina ili malih hemijskih prenosnika koji pomažu u koordinaciji imunološkog odgovora.”

Međutim, primetio je da istraživači ne znaju da li su ta neznatna poboljšanja kratkoročna ili dugotrajna.

Zaključak je, rekao je Tompson, da za ljude koji retko piju ili piju umereno, nema potrebe – iz imunološke perspektive – da promene veliki deo onoga što rade kada dobiju vakcinu protiv Kovida-19.

„Čaša vina ili pivo ne bi trebalo da naruši odgovor na vakcinu i, zapravo, može malo da poboljša odgovor tela”, rekao je.

Alkohol i vakcinisanje u Velikoj Britaniji

U Velikoj Britaniji su upotrebnu dozvolu dobile vakcine američkih kompanija Fajzer/Biontek i Moderna, kao i domaća AstraZeneka.

Profesorka Šina Krukšank sa Univerziteta u Mančesteru je izjavila da „moraš imati imuni sistem koji radi tip-top da bi imao dobar odgovor na vakcinu, te ako piješ noć pre ili odmah potom, to nimalo neće pomoći”.

Takođe je rekla da bi ljudi koji primaju vakcine trebalo da izbegavaju alkohol jer njegovim konzumiranjem menjaju sastav mikroorganizama u crevima koji mogu da zaustave nadiranje bakterije i virusa.

Doktor Ronks Ikaria dokazao je na eksperimentu u BBC emisiji The Truth About… Boosting Your Immune System da je samo tri čaše vina dovoljno da smanji nivo limfocita, odnosno belih krvnih zrnaca koje učestvuju u borbi protiv zaraze i do 50 odsto.

Međutim ima i onih koji su nešto blaži po tom pitanju.

„Nema dokaza da će, ukoliko popijete jedno pivo ili čašu vina nekoliko dana posle vakcinisanja, to omesti vaš imunološki odgovor ili zaštitu usled vakcine”, rekao je Vilijam Mos, izvršni direktor Međunarodnog centra za pristup vakcinama pri Univezitetu Džons Hopkins, za američki Insajder.

„Kada se tako nešto izloži na jedan takav ekstreman način, po mom mišljenju to zapravo šteti javnom zdravlju”, dodao je Mos.

Izvor: bbc.com

Jesi l’ živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.