Kada čovek poseduje širinu kao Novak Đoković, nove teme i drugačiji uglovi uvek se nameću, pa može da se razgovara unedogled – u intervjuu za B92 prvi teniser sveta govorio je o snovima i košmarima, dodatnoj nervozi kada igra za Srbiju, odnosu sa Bogom, meditaciji…
Đokovićeva satnica, pogotovo u toku turnira, strogo je definisana, ali i van njih teniski život pun je obaveza. Međutim, i Novak ponekad sebi dâ oduška, pa smo počeli pitanjem koji je najduži period u poslednjih pet-šest godina u kojem prvi teniser sveta nije uzeo reket u ruke.
“To je bilo 2011. godine, pauzirao sam posle polufinala Dejvis kupa sa Argentinom. Doživeo sam povredu na US openu, uspeo sam to da završim, a onda sam je pogoršao u Beogradu i sigurno pet nedelja nisam pipnuo reket zbog pokidanog mišića. Kada je reč o odmoru, znao sam da vežem i dve nedelje, uglavnom kada se završi sezona – u toku sezone u letnjem periodu pauziram deset do dvanaest dana. Jedan sam od retkih igrača koji toliko odmara, imam najmanji broj odigranih turnira, ali uzimajući u obzir rezultate koje postižem na najvećim turnirima, dajem sebi luksuz da mogu da se odmorim, a smatram i da je to jako važno za dalju karijeru“, počinje Novak razgovor za B92.
U snove nam često dolazi svakodnevica ili naše misli uobličene na neobičan način. Tenis je ogroman deo Novakovog života, pa je logično da je prisutan i tokom spavanja.
“Bilo je dosta snova, veličanstvenih i prelepih, u kojima sam zamišljao sebe sa najvećim trofejima, pogotovo sa onim sa Rolan Garosa, a taj san se i ostvario. To su samo ’fleševi’, neki inserti – koliko god da je san slikovit, čovek se seća samo nekih kratkih delova. Priznajem, bilo je i noćnih mora, ali to bih zadržao za sebe“.
Novak je postavio nove standarde profesonalizma, mnogi kažu da je Đoković učinio da naporan rad izgleda kao ’kul’ stvar i nešto čemu ostali teže, a to neki prethodni uzori nisu uspevali da postignu.
“Više nego ’kul’, smatram da je neminovnost i neophodnost da budeš profesionalan i posvećen ukoliko želiš da ostvariš najviše ciljeve u najzahtevnijim sportovima. To je sada realnost i svakodnevica – teren, teretana, razvijanje psihofizičkih mogućnosti, izgradnja karaktera, rad na sopstvenoj duhovnosti, sazrevanje u svakom smilu… Rečju, moraš da budeš kompletna osoba kako bi do kraja realizovao svoj potencijal, koliki god on bio“.
Igrao je Đoković u puno finala, ali svejedno se čini da je nervozniji kada nastupa za Srbiju, na OI ili u Dejvis kupu, kao da se susreće sa novom dimenzijom pritiska.
“Istina, drugačiji je osećaj, iako imam dosta iskustva i, hvala Bogu, doživeo sam najveće mečeve koje teniser može da doživi. S druge strane, posebne su senzacije kada predstavljaš svoju zemlju, naročito pred domaćom publikom – mnogo pozitivnih misli ide u mom pravcu, ali i dosta nervoze i napetosti jer je svima jako stalo, pa i meni. Tu je i činjenica da postoji selektor, na šta nisam navikao, kao i saigrači koji me bodre u Dejvis kupu – verovatno doživljaj cele te situacije kreira u meni dodatnu tenziju, što je u krajnjem slučaju normalno jer je i ulog mnogo veći, ne igraš samo za sebe“.
Posle najvećih titula Đoković se uvek zahvali svojoj porodici i timu, a naročito na tome što su ga “trpeli“ tih prethodnih dana. Pitali smo ga šta im to radi, a Novak se nasmejao i rekao:
“Verovatno nije momentat da ulazim u detalje, ali u principu se dosta toleriše moj svakodnevni ritam i navike koje mi služe da bih se što bolje pripremio. Oni su tu da mi pruže podršku koja mi izuzetno znači – bilo bi mi barem duplo teže bez nje. Iako na terenu jesam sâm, oni se staraju o svim stvarima koje me okružuju – satnica kada jedem i šta jedem, nabavka, organizacija reketa, oporavka, psihičke pripreme… Apsolutno sve, brinu do najsitnijih detalja kako bismo zajedno postigli cilj“.
U najtežim trenucima na terenu nije retko da Novak pogleda u nebo – u finalu Australijan opena 2012. godine obratio se Bogu rečima ’još samo jedan’, a i na nedavnom Rolan Garosu bilo je komunukacije sa višom silom. Njegova majka Dijana nedavno je u jednoj emisiji prokometarisala upravo Novakovu reakciju sa finala u Parizu – objasnila je situaciju koju je malo ko primetio, Novakov pogled prema nebu i rečenicu: “Evo me, tu sam“.
“To je vrlo subjektivno, svako ima svoj način na koji pokušava da se usredsredi – neko to pokušava molitvom, neko jednostavno pravilnim disanjem ili pomišlju na određene situacije iz života koje unose mir i pozitivnu energiju. Nemam specifično samo jednu stvar na koju se fokusiram kada zatvorim oči, nekoliko ih je, ali se svode na disanje i pokušaj da se sve misli usmere ka sadašnjem trenutku. Univerzum funkcioniše tako da staloženom umu postaje potpuno otvoren i daje svoju podršku, pa se trudim da budem zahvalan na tom trenutku i da molim za prisustvo sveprožimajuće energije“.
Na tragu tog pitanja došli smo do sledeće teme – meditacije, koja ima svoje mesto u načinu životu prvog tenisera sveta. Negativne misli u različitim životnim segmentima svakodnevno pokušavaju da nas poljuljaju, ali način na koji se sa njima borimo ključ je svega. Upravo je to ono što Đokovića razlikuje od njegovih kolega.
“Kao i svaki čovek, prolazim kroz oscilacije i u toku svakog dana imam misli koje nisu poželjne i koje mi štete više nego što koriste. Mogu da vam kažem ono što u mom slučaju deluje – ne pokušavam da takve misli i emocije potisnem, već da ih prihvatim, da tražim način da se suočim sa njima i da pronađem rešenje kako bih svu tu energiju preusmerio u svoju korist. To je neko osnovno objašnjenje, ali ponavljam, svako na svoj način to radi“, kaže Novak i dodaje:
“Ponekad možda deluje neprirodno da u određenim situacijama daješ sebi neke pozitivne afirmacije i da izgovaraš pozitivne reči, ali to je nešto što jako pomaže jer svet energije oko nas funkcioniše na taj način – svi mi imamo elektromagnento polje i ono što emituješ, to i dobijaš nazad. Zato se trudim da uvek budem vedar u svojim mislima, ali i da takvi budu ljudi kojima se okružujem, vesti koje čitam, situacije sa kojima se susrećem… Kada si okružen takvom energijom i kada na takav način urediš život, onda dobijaš pozitivne rezultate“.
Za kraj, zamolili smo Novaka da pošalje kratku poruku svim navijačima u Srbiji.
“Velika ljubav i veliki pozdrav. Nikada neću zaboraviti ono što su mi ljudi u Srbiji priredili, doček 2011. godine posle osvajanja Vimbldona kada sam postao prvi na svetu. Rekao sam tada i opet kažem da sam večni dužnik tom narodu na prelepom događaju i nezaboravnom danu – šaljem im ljubav i pozitivnu energiju da ih nosi kroz njihove živote“, zaključio je Đoković za B92.