Talas nezadovoljstva zbog uvođenja oštrijih mera zbog korone i obaveznih kovid propusnica, iz Zapadne Evrpe prelio se u Hrvatsku. U Zagrebu se okupilo više od 10.000 ljudi nakon što je odučeno da potvrde o vakcinaciji moraju da imaju službenici državnih i javnih službu kao i sve one koji odlaze u prostorije tih službi ali i zaposleni u školama.
Ljudi iz Zagreba, Šibenika, Splita, ali i drugih hrvatskih gradova okupili su se na protestu koji za sada prolazi bez incidenata. Organizatori skupa koji nije prijavljen policiji, a koji čak ne bi ni smeo biti održan, jer je na snazi zabrana okupljanja više od 50 ljudi, organizovala je inicijativa Prava i slobode koja je organizovala i niz skupova tokom prošle nedelje u više gradova u Hrvatskoj. Vođe i govornici na tim protestima različitih su profila – od veroučitelja, preko onih koji se zalažu za zabranu abortusa do lekara.
Deo okupljenh nosio slike Isusa i Device Marije, transparente na kojima piše “Neću u logor”, “Ne damo vam decu”, “Stop covid-fašizmu”, a sve vreme uzvikuju “Lopovi, lopovi” i “Prodane duše”, tražeći ostavku Plenkovića i ukidanje kovid propusnica.
Kako prenose hrvatski mediji, sa razglasa se puštaju Tompsonove pesme, ali i “Bili cvitak”, pesma Jure Stublića koja se masovno slušala u Hrvatskoj za vreme rata.
Inače, policija je u Roterdamu otvorila vatru na demonstrante, a sedam ljudi je povrijeđeno u neredima koji su izbili u centru ovog grada tokom protesta zbog epidemioloških ograničenja. Gradonačelnik Ahmed Abutaleb je rekao da je sinoć na ulicama vladala “orgija nasilja” i potvrdio da među povređenima ima i policajaca.
Protest je održan i u Austriji, prvoj evropskoj zemlji koja je najavila novi potpuni lokdaun od ponedeljka i potvrdila da će od februara vakcinacija biti obavezna. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Tamo je došlo do manjih incidenata.
I u Australiji se okupilo nekoliko hiljada ljudi koji negoduju zbog mera tamošnjh vlasti koje su za ljude koji se bave određenim zanimanjima uveli obaveznu vakcinaciju, a za one koji nisu cepljeni propisali zabranu za ulaske u zatvorene ugostiteljske objekte i koncerte. U Australiji je vakcinisano skoro 85 odsto stanovništva starijeg od 16 godina.
Vitiligo predstavlja gubitak pigmenta, odnosno boje na pojedinim delovima kože, najčešće se javlja na šakama, stopalima, čelu, pazušnim jamama i preponskim prevojima, a izuzetno retko može da bude zahvaćena i cela površina kože. Uzrok nastanka nije dovoljno poznat.
Odsustvo pigmenta poznato kao vitiligo predstavlja bolest tokom koje se pigmentne ćelije razaraju, što za posledicu ima bele fleke ili pečate po koži. Statistike pokazuju da oko 2% stanovništva pati od ove bolesti, o čijem uzroku stručnjaci još nemaju jedinstveno mišljenje.
Kako se ova bolest dijagnostikuje, ispoljava i leči objašnjava specijalista dermatovenerologije prim. dr Aleksandar Adamović, direktor Gradskog zavoda za kožne i venerične bolesti u Beogradu.
– Vitiligo predstavlja gubitak pigmenta, odnosno boje na pojedinim delovima kože. Naziva se još i leukoderma, što u prevodu znači bela koža. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Na izmenjenim mestima prvo se javljaju bele tačkice koje se dalje šire spajajući se u manja ili veća ograničena polja nepravilnog oblika. Najčešća mesta gde se vitiligo javlja su periferni delovi tela, odnosno šake, stopala, čelo, pazušne jame i preponski prevoji. Izuzetno retko može da bude zahvaćena i cela površina kože. Inače, vitiligo se javlja kod blizu 2% stanovništva, pri čemu se kod polovine obolelih promene ispoljavaju pre navršene druge decenije. Može nastati u bilo koje doba godine i podjednako se sreće kod muškaraca i žena. Tokom života može da se povlači, ali i da napreduje.
Šta izaziva nastanak vitiliga?
– Etiologija i patogeneza su nepoznate i postoji nekoliko teorija, od kojih je u stručnoj javnosti prihvaćeno tri. U osnovi se smatra da je bolest posledica razaranja melanocita, ćelija u koži koje proizvode pigment melanin, ili se iz nepoznatih razloga njegovo stvaranje inhibiše, odnosno koči. Kod trećine obolelih uzrok se krije u multigenetskom nasleđivanju. Ipak, što se tiče većeg procenta obolelih uzroci su različiti. Neuralna teorija pretpostavlja da se iz nervnih završetaka oslobađa neurohemijski medijator koji uništava melanocite ili sprečava stvaranje melanina, mada ne postoji jasno objašnjenje zašto se to dešava. Zagovornici autoimune teorije pretpostavljaju da postoji mogućnost da se u organizmu stvaraju antitela koja uništavaju melanocite. Sa druge strane, po teoriji oksidacionog stresa pretpostavlja se da je akumulacija slobodnih radikala toksična za melanocite, koji ih uništavaju.
Da li još neki faktori utiču na nastanak ovog oboljenja?
– Na nastanak vitiliga u dobroj meri mogu da utiču i solarne opekotine, ponovljene traume i stres. Može da se ispolji i kod osoba sa određenim autoimunim bolestima, kod kojih imuni sistem reaguje protiv organa ili tkiva sopstvenog organizma. Takve autoimune bolesti su dijabetes, bolesti štitaste žlezde, perniciozna anemija koja nastaje usled nedostatka vitamina B-12, alopecija areata koju karakteriše gubljenje kose u pečatima, kao i adisonova bolest, retko hronično oboljenje koje nastaje kao posledica razaranja kore nadbubrežnih žlezda. Ipak, neki autori vitiligo smatraju pre svega kozmetičkim problemom. Kada je zahvaćen pigmentni deo oka i trepavice su bele, savetuje se konsultacija sa oftalmologom. Izuzetno retko se događa da se na koži zahvaćenoj vitiligom jave i maligni tumori.
Postoji li način da se ova bolest spreči ili prevenira?
– Pojavu vitiliga oboleli ne može da predupredi jer su prve manifestacije upravo bele fleke na koži. Vitiligo ne boli i ne daje bilo kakve druge tegobe. Jedine patnje mogu biti na psihičkom nivou kada se osoba povlači u sebe i izbegava druženje. Ali, da bi se dobila precizna dijagnoza neophodan je odlazak lekaru, koji kroz anamnezu treba da ispita porodičnu istoriju vitiliga. Tu su i obavezna pitanja o osipu, opekotinama od sunca ili nekoj drugoj kožnoj traumi na mestu gde je počela depigmentacija. Pokazatelj vitiliga može biti i prerano osedela kosa (pre 35. godine). Konačna dijagnoza uspostavlja se na osnovu izgleda promena i histološkim pregledom koji treba da potvrdi nedostatak melanocita u vitiligom zahvaćenoj koži.
Kako se vitiligo leči?
– Terapija vitiliga veoma je kompleksna. Koriste se brojni preparati i primenjuju različite metode. U opštoj i lokalnoj terapiji koriste se kortikosteroidi kao i vitaminski derivati. Ipak, najdelotvornijom se pokazala fototerapija koja podrazumeva primenu fotohemioterapije ili primenu uskopojasnih UVB zraka. UVB uskopojasni zraci deluju na melanocite u ovojnicama folikula dlake, stimulišući na taj stvaranje melanina. Izlaganje ultraljubičastim zracima u kombinaciji sa PUVA terapijom takođe postiže dobre rezultate. Korišćenje posebnih fluoroscentnih lampi ili uređaja sa optičkim vlaknima koji tretiraju velike površine u kratkom vremenskom intervalu, takođe pomažu. Nekada se dogodi da spontano, bez lečenja dođe do repigmentacije, gde se zahvaljujući ponovnoj aktivnosti melanocita u stvaranju melanina, koži vraća normalan izgled.
A kada je reč o kosi?
– Kosa takođe trpi posledice usled smanjenog prisustva pigmenta melanina. Ukoliko je prisustvo redukovano kosa postaje proseda, dok apsolutni izostanak kosu “boji” u belo. Podsećanja radi, koža se sastoji od tri sloja, epiderma, derma i potkožnog tkiva. Melanin, koji određuje boju kože, dlaka i očiju proizvodi se u epidermu. Za kožu je od izuzetne važnosti jer joj pomaže u zaštiti od ultraljubičastih zračenja. Ljudi svih rasa rađaju se sa približno istim brojem melanocita, pigmenta melanina. Brzina kojom se melanin stvara u ovim ćelijama i njihova koncentracija nasleđuje se, predstavljajući glavne faktore za razlike u boji kože, kose i očiju. Ukoliko se melanin ne proizvodi na pravi način dolazi do pojave vitiliga, ali i gubitka boje kose koja počinje prevremeno da sedi.
Da li je moguće moguće vratiti pigment sedoj kosi?
– Ta priča je tek na nivou bazičnih istraživanja… U tim istraživanjima se tvrdi da do gubitka pigmenta dovodi “masivni oksidativni stres”. Masivni oksidacioni stres navodno dovodi do akumuliranja vodonik-peroksida u folikuli kose, koji dalje utiče na gubitak prirodnog pigmenta. E sada bi trebalo nekakvim tretmanom “pseudokatalaze” aktivirati UVB zračenje i na taj način sprečiti akumulaciju vodonik-peroksida, koji u trenutku kada se izbaci iz folikule dlake navodno omogućava da vlas dobije pređašnji izgled! Na kraju krajeva, po onome što se zna, na ovaj način vraćen je kod određenih osoba samo pigment kože. Međutim, bez obzira na sve navedeno ne zna se ni ko su te osobe, ni u kojem je stepenu vitiligom zahvaćena koža, pa shodno tome ne može ni da se da ozbiljan komentar na ovu teoriju. Pritom, oksidacioni stres nije jedini uzrok gubljenja pigmenta i nastanka vitiliga i sede, odnosno bele kose.
BOJA KOSE
Uprkos brojnim istraživanjima naučnici nemaju pravi odgovor zašto kosa sedi, ali se zato zna da se šansa za pojavu sede kose povećava za 10 do 20% posle treće decenije. Kakva će kosa biti kod neke osobe zavisi od rasporeda, tipa i količine melanina u srednjem sloju dlake ili omotaču.
U kosi postoji tamni, odnosno eumelanin, i svetli, odnosno feomelanin. Mešavinom ova dva pigmenta u različitim odnosima, dobija se čitav spektar nijansi kose. Ćelije melanina, melanociti, skupljaju se u otvorima kože kroz koje raste dlaka, poznatim kao folikule. Čim se dlaka u korenu formira melanociti ubrizgavaju pigment melanin u ćelije koje sadrže keratin. Keratin je protein koji čini našu kosu, kožu i nokte. Međutim, ovaj proces ne traje večno. Sa godinama melanin se redukuje, zbog čega kosa počinje da sedi, a ukoliko se proces dovoljno dugo nastavi, ona postaje sasvim bela.
Svaka folikula dlake ima “melanogentički sat” koji usporava ili sasvim zaustavlja aktivnost melanocita, zbog čega se i smanjuje količina pigmenta koji dospeva u vlas, ističe profesor citologije dr Dezmond Tobin sa engleskog univerziteta Bredford. On tvrdi da kosa sedi zbog starosti i genetskih predispozicija, a da su geni, zapravo, ti koji regulišu iscrpljivanje pigmentnog potencijala za svaku pojedinačnu folikulu. Zato je kod nekih ljudi ceo proces ubrzan, dok je kod drugih usporen i traje više decenija.
Brojke u Japanu su toliko zadovoljavajuće da su naučnici počeli da se bave istraživanjem na koji način je ova država jedina u svetu sa zanemarljivim postotkom zaražavanja nakon udara delta soja.
U Japanu je pandemija koronavirusa doživela neočekivani obrt. Tamošnji naučnici tvrde da je delta varijanta istrebila samu sebe kao proizvod greške u mutaciji.
U ovoj zemlji je polovinom avgusta ove godine zabeležen nagli porast slučajeva zaražavanja koronavirusom, a cifre su bile i više od 23.000 novozaraženih na dnevnom nivou. U ovom momentu, brojke su pale na samo 170 novozaraženih po danu, a brojke koje se tiču smrtnih slučajeva su jednocifrene.
Ovaj drastičan pad novoobolelih, kao i smrtnih slučajeva, pripisan je prvobitno vrlo visokoj vakcinaciji, prihvatanju nošenja maski u javnosti, a naročito u zatvorenim prostorima, ali i drugih epidemioloških faktora. Ipak, deo medicinskih naučnika smatra da je ovaj pad jedinstven u svetu.
Genetičar japanskog Nacionalnog instituta za genetiku Izuri Inoue veruje da je Japan imao sreću da je delta varijanta uglavnom iskorenila samu sebe i druge varijante korone virusa.
Genetičar i njegove kolege već neko vreme proučavaju mutacije virusa SARS-CoV-2 i kako na njih utiče protein nsp14, koji je ključan za razmnožavanje virusa. RNK virusi, poput novog koronavirusa, obično imaju vrlo visok nivo mutacija, što im pomaže u brzom prilagođevanju na promene u okolini. Međutim, to otvara i mogućnost za takozvanu “katastrofalnu grešku”, odnosno da se dogode loše mutacije i na kraju izazovu izumiranje određene varijante.
Što se tiče japanskog petog talasa koronavirusa, Inoue veruje da je nsp14 delta varijante zakazao u zadatku srečavanja greške, s obzirom na genetsku studiju uzoraka prikupljenih između juna i oktobra ove godine.
Nasuprot očekivanju tima genetičara, u uzorcima nsp14 delta varijanteje primećen je nedostatak genetske raznovrsnosti, dok su mnogi uzorci imali genetske promene na području koje se naziva A394V, koje je povezano s proteinom nsp14.
Inoue je pojasnio da su bili doslovce šokirani kad su ovo otkrili.
“Delta varijanta je u Japanu bila izrazito prenosiva te je istisnula sve druge varijante. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Ali kako su se mutacije nakupljale, verujemo da je s vremenom postala manjkav virus koji se više nije mogao da pravi replike“, obrazložio je.
Ipak, ono što treba napomenuti je da je u Japanu više od 70 dsto stanovništva potpuno vakcinisano, te i to može biti razlog manje transmisije virusa, a onda i slabljenja epidemiološke slike.
Iako je, kao i Australija, i Japan zakasnio da započne vakcinaciju protiv COVID-19, delom zato što je bio zauzet testiranjem vakcina domaće proizvodnje radi bezbednosti, to ih nije sprečilo da sprovedu vakcinaciju u punom sjaju. Čak su u jednom trenutku zvaničnici su istakli da nema dovoljno obučenog osoblja na raspolaganju za primenu vakcina, ali i to se prevazišlo, te je sada ogroman broj ljudi imunizovan.
Stanovnica Tokija Majuko Kono rekla je da se život u gradu vraća u normalu, nakon što je broj slučajeva dostigao vrhunac na više od 5.000 dnevno. Rekla je da je videla primetnu razliku u načinu na koji je Japan ove godine nosio velike epidemije kada je stigla delta varijanta, u poređenju sa prošlom godinom.
“Ove godine mogu da idem u noćni klub, kafić, bar ili teretanu, ali prošle godine nisam mogla“, rekla je ona i dodala da je sve gotovo isto kao pre korone, osim što se nose maske.
Srpska pravoslavna crkva i mi vernici 24. novembra slavimo Svetog kralja Stefana Dečanskog, koji se u narodu naziva još i Mratindan.
Stefan Uroš III Nemanjić (1276-1331) je bio sin kralja Milutina i otac cara Dušana. Otac je naredio da ga oslepe, a sin da ga u starosti udave. Pri oslepljenju javio mu se sveti Nikola u hramu na Ovčem polju i obećano mu je da će mu vratiti vid.
“Stefane, ne boj se, evo tvojih očiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću tih ih vratiti”, rekao mu je.
Pet godina je sveti Stefan proveo u Carigradu kao zatočenik u manastiru Svedržitelja. Svojom mudrošu, trpeljivošću, podvigom i blagodušnošću izazivao je divljenje i monaha i celog Carigrada. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Kada je prošlo pet godina sveti Nikola čudotvorno je vratio vid oslepljenom kralju Stefanu koji je potom sagradio hram Visoki Dečani.
Svoj vek je proživeo kao pravednik i mučenik i tako ga i skončao 24. novembra 1336. godine. Zajedno sa svetim Savom i knezom Lazarom čini trojstvo najmudrijih, najpožrtvovanijih i najblagorodnijih ličnosti i svetitelja koje je dao srpski narod.
U narodu, posebno u istočnoj Srbiji, postoje interesantni običaji povezani s ovim praznikom koji potiču iz paganskih vremena. Po jednom, na Martindan su Stari Sloveni slavili kult vuka koji je istovremeno moćan protivnik i zaštitnik od demona. Tako je nastalo verovanje da 24. novembra Sveti Mrata saziva sve vukove i određuje im koliko ovaca od kojeg domaćina smeju da pojedu te zime tako da nikome ne nanesu preveliku štetu. Otud i običaj da se ovce ne izvode na ovaj dan iz tora.
Takođe, postoji i izreka: “Sveti Mrata, sneg za vrata”, kojom je označen početak zimskog, hladnog i snežnog perioda godine. Prema verovanjima u pojedinim delovima Srbije, ako na ovaj dan domaćin prihvati kućne poslove na sebe, ukućanima će krenuti nabolje, ali ako se ponaša razmaženo i negoduje, godina će biti loša.
U ovim danima ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove. Postoji verovanje ako je na Mratindan maglovito vreme, zima će biti promenljiva. Ako je dan sunčan i vedar, zima će biti mrazovita. Ukoliko imate bilo kakav problem sa očima, na ovaj dan bi trebalo da se pomolite ovom svecu, izgovarajući ove reči:
“Tebi, bogoslavni Velikomučeniče, izvrsnome zaštitniku, prinosi pobedne i blagodarne pesme Crkva, koju ti izbavljaš od zala. I ti, imajući slobodu pred Bogom, oslobađaj nas od svih opasnosti, da ti kličemo: Raduj se, kralju Stefane, mučenika ukrase!”
Novak Đoković će morati da bude vakcinisan kako bi se od 17. do 31. januara takmičio na Australijan openu.
Kreg Tili, direktor turnira i predsednik Teniskog saveza Australije, pojasnio je da će svi igrači morati da prime dve doze vakcine kako bi se takmičili.
To znači da bi srpski teniser morao da ima papir o dve doze primljene vakcine kako bi u Melburnu mogao da stigne do istorije i osvojio 21. grend slem pehar. Ovo nije uspeo da uradi nijedan teniser u istoriji, a teško je očekivati da će Novak propustiti priliku da postane najboljih ikada i u tom segmentu.
„Postalo je kristalno jasno kad je premijer najavio nekoliko nedelja ranije da morate da budete potpuno vakcinisani da bi ste učestvovali na Australijan openu, da bi uopšte došli u Viktoriju.
Odmah smo to prosledili igračima, to je jedan način na koji možete da obezbedite sigurnost svih.
Svi igrači su to razumeli, čitavo osoblje na Australijan openu će morati da bude vakcinisano. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Ali, kada se nalazite u državi gde je više od 90 odsto ljudi potpuno vakcinisano, onda je urađen sjajan posao, to je prava stvar.
Novak je ranije rekao je to privatna stvar, ali je ovde imao velike uspehe i to mu je davalo vrati vetar u jedra. Nadam se da ćemo videti Đokovića“, rekao je Tili.
Srbin je najuspešniji teniser u istoriji Australijan opena sa devet titula, a ukoliko stigne do desete postaće tek drugi igrač koji je jedan grend slem osvoji deset i više puta. Rafael Nadal je 13 puta slavio na Rolan Garosu.
Još uvek nije poznato da li se Đoković vakcinisao jer je pojasnio da tu informaciju želi da zadrži za sebe. Ipak, njegovo putovanje u Francusku i poseta Central parku u Njujorku naslućuju da je to već uradio.
Doktor Željko Ranilović, zaposlen u Domu zdravlja Zemun, započeo je štrajk glađu zbog, kako tvrdi, mobinga i progona koji tvrdi da doživljava od v.d. direktorke Doma zdravlja Aleksandre Cvetković.
Ranilović, koji je zaposlen na Službi za kućno lečenje, završio je u petak u 14:30h svoju smenu tokom koje je, kako kaže, konzumirao poslednji obrok.
„Zvanično sam kod pisarnice proglasio štrajk glađu, biću u Domu zdravlja i štrajkovaću dok direktorku ne smene. Nisam uzeo bolovanje, radicu od ponedeljka, pa dok me ne izda telo“, tvrdi dr. Ranilović.
Doktor tvrdi da je zlostavljanje na radnom mestu počelo još od njegovog zaposlenja, kao i da je na ličnoj osnovi.
„Od 2018. kada je Cvetković proglašena za v.d. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
direktorku, kreće moj progon na sve načine. Često me je ponižavala komentarima da sam neiskusan lekar iako imam dosta iskustva, kao i da bi trebalo da stičem znanja radom po selima“, objašnjava Ranilović.
On kaže da ima podršku kolega, kao i da drugi trpe mobing, ali da ćute jer „strahuju za posao i zbog strahovlade koja se u ustanovi sprovodi“.
Pored mobinga, kao glavne razloge za štrajk Ranilović navodi niz nepravilnosti na konkursu za specijalizaciju lekara, kao i direktorkino nezakonito pretresanje zdravstvenih kartona zaposlenog.
„U julu ove godine organizovan je treci konkurs za specijalizaciju na kome sam ja sabotiran. Konkurs se boduje prema dva objektivna parametra – prosečna ocena na fakultetu i dužina radnog staža, kao i prema oceni rukovodioca. Moja prva želja je bila interna medicina i jedini sam u Domu zdravlja imao 14 od mogućih petnaest bodova, međutim, nisam primljen“, tvrdi doktor.
Doktor se između ostalog žali i na neprofesionalno postupanje direktorke koja je navodno pročitala njegov zdravstveni karton, odnosno izveštaj od psihijatra u kome piše da je pretrpeo stres na radnom mestu.
„Moj zdravstveni karton ima pravo da vide samo moj izabrani lekar i sud, ali ona kao moj poslodavac nema. Kako bi došla do mog kartona da, recimo, radim u Maksiju?“, kazao je Ranilović.
Tokom štrajka glađu dr Željko Ranilović će se nalaziti u Domu zdravlja u Zemunu , uveče će spavati u vreći za spavanje, a od ponedeljka nastaviće da regularno prima pacijente.
Upala uha se često dobija kada smo prehlađeni, imamo neke alergije ili nam se začepi Eustahijeva tuba. Kada je uho upaljeno Eustrahijeva tuba se blokira i skuplja tečnost u srednjem uhu koja se teško izvlači. Upalu uha nažalost najčešće dobijaju deca i bebe jer je njihova Eustrahijeva tuba mnogo uža od iste kod odraslih. Često se dešava da upalu uha dobijemo na moru ili kad se vratimo sa mora. Desi se da voda uđe u uho, ne može da izađe i ono se upali. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Ako vam se to desi na moru, potražite lokalnog lekara koji vam može pomoći.
Kakve simptome imamo prilikom upale uha?
Upala uha može da dovede do povišene temperature, često ćemo slabije čuti na to uho, gubićemo ravnotežu, teže ćemo spavati, ali pored svega toga postojaće dosta jak bol u uhu. Upala uha iako zvuči bezazleno to nije, može da se desi da vi ili vaše dete, ako se upala ne leči adekvatno počnete slabije da čujete na uho u kome je bila upala.
Lečenje upale uha
Lečenje upale uha uglavnom nije dug proces. Treba da odete do dežurne ORL ordinacije gde će vam očistiti i isprati uho, a zatim ga pregledali. Kada uvide u čemu je problem sledi davanje terapije. Najčešće ta terapija bude lek u uho koji treba da menjate svakog dana u istoj toj ambulanti. Stavljanje leka u uho ne traje dugo, ali može da bude bolnije, da vam se zavrti u glavi ili da vam pripadne muka. Nakon što ste dobili lek uho će vam biti začepljeno, ali već posle prvog dana ćete se osećati mnogo bolje.
Poseta ORL ordinaciji
Kada ste odradili sve što je bilo potrebno i kada ste bili u ambulanti, dobili lek, ali jednostavno upala ne prolazi potrebno je da odete u ORL ordinaciju. Tamo će vam doktor detaljno pregledati uho. Može da se desi da lekar u ambulanti nije dao dobru prognozu ili niste dovoljno agresivno lečili upalu. U ORL ordinaciji će vam opet dati terapiju koju treba da koristite i reći će vam kada treba da dođete na kontrolu. Ako ste imali upalu uha duže od dve nedelje moguće je da će vam lekar iz ORL ordinacije dati uput da proverite sluh kada prođe upala za slučaj da vam je oslabljen na uhu na kome je ona postojala.
Upala uha, ako se na vreme i ozbiljno leči uglavnom nije ništa strašno i brzo prolazi. Nekoliko dana ćete osećati bolove, ali ako lečite adekvatnim lekovima bol će brzo proći. Ako vaše dete ima upalu uha to će biti nekoliko neprospavanih noći i dosta suza, ali imajte na umu da će sve biti gotovo za nekoliko dana.
Alchajmerova bolest je najčešći tip demencije (obuhvata preko 70% svih demencija) i spada u grupu tzv. Degenerativnih demencija. Naziv je dobila po doktoru Alojzu Alchajmeru koji ju je klinički i patološki opisao 1906.godine analizom samo jedne bolesnice stare 51 godinu.Definisana je kao klinički entitet koji se karakteriše poremećajem kognitivnih (saznajnih) funkcija koje počinje postepeno i progredira tokom narednih 8-10 godina završavajući se smrću.
Koji su faktori rizika za Alchajmerovu bolest?
Faktore rizika za pojavu bolesti možemo podeliti na one na koje nije moguće uticati ( starost ( kao najznačajniji faktor rizika), pol (predominacija ženskog pola),genetika (2,5-5% familijarnih formi)) i na one koji su podložni kontroli i promeni (neregulisan krvni pritisak, šećerna bolest, povišen nivo masnoće u krvi, aritmija,gojaznost ili pothranjenost, pušenje,prekomerno konzumiranje alkoholnih pića,fizička neaktivnost itd.)
Koji su simptomi Alchajmerove bolesti?
Bolest počinje lagano,gotovo neprimetno ili vrlo blagim smetnjama.Manifestuje se poremećajima pamćenja (prvenstveno za skorašnje dogadjaje), teškoćama u komunikaciji,oštećenjem vidno-prostorne orjentacije,poremećajem apstraktnog mišljenja.Vremenom napreduje,sve više smanjujući samostalnost I funkcionalnost pacijenta, uz pojavu strahova,nesanice, poremećaja ponašanja, raspoloženja… U poslednjem stadijumu bolesnici su vezani za krevet, bez sposobnosti govora I kontrole fizioloških potreba.
Kako se postavlja dijagnoza Alchajmerove bolesti?
Na ovo oboljenje možemo posumnjati na osnovu pažljivo uzetih podataka od samog pacijenta i,što je često značajnije, od članova porodice, tj. osoba koje pacijenta dobro poznaju. Dijagnoza se postavlja kada kognitivni i/ili bihejvioralni simptomi utiču na sposobnost funkcionisanja u aktivnostima svakodnevnog života, u odsustvu psihijatrijskog oboljenja.
Nakon pažljivo uzete anamneze, obavlja se neurološki pregled , a zatim i skrining testovi za orjentacionu procenu kognitivnog oštećenja. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Kad god postoji mogućnost, potrebno je uraditi detaljno neuropsihološko ispitivanje.
U cilju isključenja drugih bolesti,koje mogu dovesti do sličnih simptoma, potrebno je uraditi sledeće dijagnostičke procedure:
-provera hormona štitaste žlezde (FT4, TSH) I nivoa vitamina B12 u serumu
– Dopler magistralnih krvnih sudova vrata I mozga
-Magnetna rezonanca ili skener glave
-Elektroencefalografija i pregled cerebrospinalne tečnosti (likvora),što ne spada u obavezne kliničke procedure I radi se samo u posebnim slučajevima
Kako se leči Alchajmerova bolest ?
Lečenje demencije počinje saopštavanjem dijagnoze!
U terapiji se primenjuju lekovi koji spadaju u tzv. simptomatsku terapiju, koja ima za cilj da uspori tok bolesti , odloži potpunu nesposobnost pacijenta i smeštanje u instituciju.
Takodje se daju lekovi koji popravljaju raspoloženje pacijenta, umanjuju osećaj straha, ublažavaju uznemirenost , popravljaju san i utiču na eventualna halucinatorna doživljavanja.
U tretmanu demencije veliki značaj imaju nefarmakološke mere koje podrazumevaju miran i prijateljski stav prema pacijentu,uz pružanje adekvatne podrške negovatelju.
Darinka Grujić Radović, žena koja je od 1915 spasila i udomila na hiljade ratne siročadi.
Dva rata koja su zahvatila kako Srbiju, tako i ostatak sveta ubedljivo su donela najviše stradanja. A najtežu sudbinu doživelo je na stotine hiljada mališana ostavljenih bez roditelja, čitavih porodica, domova i – detinjstva. Da nije u ondašnjoj Srbiji bilo dame sa nadimkom “Mama Grujić”, ubedljivo bi ih bilo i mnogo više.
Jer, ko god bi odlučio usvojiti na stotine i hiljade mališana bez roditelja, taj bi na sebe preuzeo i posebnu roditeljsku ulogu. Tako je i gđa Darinka Grujić-Radović (1878 – 1958) svojevremeno prepoznala da će njena “porodica” biti od onih sa mnoštvom članova – iako nijednog od njih ne spajaju krvne veze, piše portal 011 info.
Ta porodica nosila je ime “Srpsko-američki dečji dom”. Njena glava bila je upravo Mama Grujić, iako valja pomenuti da je imala i nesebičnu pomoć “sa strane”. Njena priča, iako vezana za decu iz Srbije, počinje hiljadama kilometara daleko od naše zemlje.
Osnivanje porodice za decu unesrećenu ratom
Još pre no što će se posvetiti zbrinjavanju ratne siročadi, Darinka Grujić-Radović već je gradila svoj humanitarni “staž”. Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Njena misija započinje u trenutku kada se pre Prvog svetskog rata kao srpski emigrant obrela u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovde postaje predsednica udruženja “Srpska žena”, i ta je organizacija blisko sarađivala sa američkim Crvenim krstom. Tokom ove saradnje Darinka upoznaje Džona Frotingema, Amerikanca koji će narednih godina odigrati značajnu ulogu u misiji pomaganja deci koja su se našla u vrtlogu rata.
Predratni period Darinka je mahom provela sakupljajući novčana sredstva namenjena za pomoć Srbiji. Među njima je bila i Frotingemova donacija u visini od 10 hiljada dolara, ujedno i najveća do tada suma poklonjena Darinkinoj organizaciji. Gđa Grujić-Radović u međuvremenu je provela mnogo vremena pričajući mu o teškim uslovima života srpske ratne siročadi. Njena svedočenja potakla su Frotingema da po tom pitanju učini i nešto konkretno, čime se rađa ideja o tome da iz Amerike put Srbije krene čitav kontingent bolničke opreme.
Zahvaljujući Frotingemovoj donaciji, Darinka najpre uspeva da u Sremskoj Kamenici osnuje “Dom za ratnu siročad”. Sklonište je odmah pronašlo 2.200 mališana, dok istovremeno deo poklonjene medicinske opreme biva upućen u Beograd. Džon Frotingem ubrzo poklanja još jednu donaciju: ukupno 200 hiljada dolara, uz 200 bolničkih kreveta, nekoliko lekara i pratećeg medicinskog osoblja, iz Amerike je dopremljeno u Srbiju.
Krajem 1914. godine, u tada već ratom zahvaćenu Kraljevinu Darinka stiže sa namerom da se u potpunosti posveti brizi o ugroženoj deci. Iznova se udruživši sa Frotingemom, najpre osniva dve bolnice na samom jugu zemlje, u Đevđeliji i Skopju. Naredna destinacija biće grad Šabac, gde pod svoje uzima decu koja su ostala bez roditelja nakon austrougarskih zločina. Tamošnji utisci definitivno će je opredeliti da odlučno nastavi sa humanitarnim radom.
Ratne neprilike, pritom, nimalo joj nisu išle na ruku. Dom za ratnu siročad u Sremskoj Kamenici već tada je zbrinjavao veliki broj dece, a Darinka je mališane pronalazila na svakom koraku – po gradovima, varošima, spaljenim i uništenim selima, kraj puteva gde su završavala nakon pogibije roditelja… Koliko god je bilo moguće pokušala ih je skloniti na sigurno, te se i njena “porodica” iz dana u dan nastavila uvećavati.
S obzirom na ratne okolnosti, uslovi za tako nešto u Srbiji svakako nisu bili idealni. Od tada pa tokom narednih godina, “Dom za ratnu siročad” otpočeće neobično putovanje po čitavoj zemlji.
“Ekspedicija” Mame Grujić po ratom zahvaćenom Balkanu
Pre no što će započeti nesvakidašnju “turneju”, Darinka svoju sve veću porodicu najpre zbrinjava u beogradskoj opštini Mladenovac. Nakon toga se upućuje u Niš, da bi do kraja 1915. godine ratne prilike primorale srpsku vojsku na povlačenje preko Albanije. U istom periodu, Grujić-Radović kreće put Skopja, gde uspeva smestiti decu u prostorije jedne škole. Potom nastavlja ka Bitolju i Đevđeliji, ali sticajem okolnosti, ubrzo biva prinuđena da pređe u susednu Grčku – najpre u Solun, a nakon toga u Atinu.
Za sve ovo vreme, ovom putujućem Domu prirdružuje se i sve više dece. Rat je tek zašao u drugu godinu, a ogroman broj njih već je ostao bez roditelja. I Mama Grujić, pritom, morala se snalaziti iz dan u dan: tako su, primera radi, tokom boravka u Solunu utočište našli pod američkim šatorima, dok su ih u Atini tamošnji vojnici razmestili u obližnje vile i školske prostorije.
Privremeno nastanivši mališane u grčku prestonicu, Darinka na kratko odlazi u Ameriku kako bi sa Džonom Frotingemom dogovorila dalje aktivnosti vezane za Dom. Ovde će steći i zavidan publicitet, i to nakon što je američka štampa prenela priču o njenim nepokolebljivim nastojanjima da, uprkos svim poteškoćama, što više dece dobije toliko potrebnu sigurnost. Uz neskriveno oduševljenje dočekala ju je i tamošnja delegacija, te se Darinka u Grčku vraća sa velikom količinom donirane odeće i hrane.
Uprkos tome, okolnosti i dalje nisu bile ružičaste. Grčka u međuvremenu objavljuje rat Nemačkoj i Bugarskoj, a zaoštrena politička situacija ponovo je ugrozila opstanak “Doma za ratnu siročad”. Za Mamu Grujić i njene mališane to je značilo iznova put pod noge i potragu za novim prebivalištem. Srećom, ovoga puta dobijaju pomoć francuskih saveznika, koji će ih svojim brodom “Devon” prevesti na sigurno.
Francuski raj za srpske mališane
Tog decembra 1916., ogroman broj ljudi okupio se u luci francuskog grada Tulona, poželevši dobrodošlicu – kako ih je tamošnja štampa nazvala – “deci mučenicima”. Mnogočlana porodica se iz Tulona upućuje u Nicu, i to je bio trenutak kada napokon, nakon dugog lutanja, uspeva pronaći mir i sigurnost. U vili “Alhambri” dobila je krov nad glavom i sve uslove za iole pristojan život, a mališanima se ubrzo otvaraju i vrata osnovne škole. Mlađi su sada mogli boraviti u zabavištu, dok su deca školskog uzrasta pohađala časove francuskog i engleskog jezika.
Time otpočinje i novo poglavlje za “Dom za ratnu siročad”. U čast Darinkinog humanog saborca ustanova je ponela novo ime: “Dom za siročad Džona Frotingema”. Uskoro, međutim, na njegovo insistiranje, preimenovan je u “Srpsko-američki dečji dom”, piše portal 011 info.
Kao direktor je na njegovo čelo stala Darinka Grujić-Radović. Osposobiti ratnu siročad za samostalan život, te im pružiti priliku da se školuju i postanu “svoji ljudi” – ovo je za nju bila nova misija. Uz novostečenu sigurnost, aktivnosti Doma više se nisu ograničavale isključivo na privremeno zbrinjavanje dece od hladnoće i gladi. U narednom periodu, jedna grupa mališana poslata je i na školovanje u Englesku, a dečje utočište u vili “Alhambri” bilo je otvoreno sve do okončanja rata.
Godine 1919., Mama Grujić se sa mališanima napokon mogla vratiti u Srbiju. Kao privremeno rešenje, njihovom boravku su poslužili paviljoni “Letnjikovca za slabunjavu decu” na beogradskom Košutnjaku. Ubrzo potom vraćaju se u Sremsku Kamenicu u dvorac mađarskog grofa Karačonjija, dok Darinka u međuvremenu ne odustaje od namere da pronađe trajno rešenje za Dom. Više puta upućivala je zahtev da se zgrada novog Doma izgradi na Topčideru. On, međutim, nikada nije ispunjen, te “Srpsko-američki dečji dom” u Sremskoj Kamenici ostaje sve do zatvaranja godine 1933. Usledela je još jedna selidba u Beograd, ovoga puta u Krunsku ulicu br. 14 i prostorije Doma “Čarls Dikens”.
Dve godine kasnije, u Americi umire dugogodišnji Darinkin saborac Džon Frotingem. Što se pak, Mame Grujić tiče, s početkom Drugog svetskog rata lagano se gube tragovi o njenom daljem životu i delovanju. Ono što se zna jeste da je sremskokamenički dom, nakon preseljenja u prestonicu, pretvoren u Domaćičku školu, a uoči rata Darinka nastavlja sa radom kao članica organizacije “Beogradsko žensko društvo”.
Zna se i toliko da je umrla 1958. godine, te da je sahranjena na beogradskom Novom Groblju. Ipak, lokacija njenog groba do danas nije pronađena, budući da njenog imena nema u evidenciji sahranjenih. Uprkos tome, Darinka Grujić-Radović ostaće upamćena kao jedna od najaktivnijih humanitarki u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, ali i kao žena koja je značajno doprinela učvršćivanju američko-srpskog prijateljstva.
1...230231232...503Stranica 231 od ukupno 503
