Srpska pravoslavna crkva i mi vernici danas slavimo Svetog Jovana Krstitelja, praznik posvećen svetitelju i proroku koji je krstio Isusa Hrista na reci Jordan.

Jovan se zove Krstitelj, jer je, po verskom učenju, krstio Isusa Hrista, a Preteča zato što je najavljivao Hristov dolazak.

Molitva Svetom Jovanu Krstitelju

Krstitelju Hristov, propovedniče pokajanja, ne prezri mene pokajnika, nego, udružen sa nebeskim Vojnicima, moli se Gospodu za mene nedostojnog, utučenog, nemoćnog i tužnog, zapalog u mnoge nevolje, izmučenog burnim mislima uma mog, jer sam ja pećina zlih dela, te nema kraja mojoj grehovnoj navici. Um je moj prikovan za zemaljske stvari.

Šta ću učiniti? Ne znam. I kome da pribegnem, da spasena bude duša moja? Samo tebi, sveti Jovane, koji si imenjak blagodati, jer znam da si posle Bogorodice najveći između rođenih od žena, jer si se udostojio da dodirneš glavu Cara Hrista, Jagnjeta Božjeg koje uzima greh sveta.

Moli Njaga za moju grešnu dušu, da bar od sada, u jedanaesti čas, ponesem blagi teret, i primim platu sa poslednjima.

O, Krstitelju Hristov, česni Pretečo, poslednji proroče, prvi mučeniče, postnika i pustinjaka nastavniče, učitelju čistote, i prisni druže Hristov, tebe molim, tebi pribegavam, ne odreci mi tvoju pomoć, nego me podigni palog mnogim gresima, obnovi mi dušu pokajanjem kao drugim krštenjem, jer si začetnik i jednog i drugog: krštenjem spirajući praroditeljski greh, a pokajanjem očišćujući svako rćavo delo: očisti me oskrnavljenog gresima, i uvedi me tamo gde ništa nečisto ne ulazi, u Carstvo Nebesko. Amin!

Kusturica je u autorskom tekstu za portal “Iskra” iskazao podršku Novaku Đokoviću i uputio kritiku sistemu u kom danas živimo.

Tekst prenosimo u celosti:

“Nije li svet već davno postao zatvor u kome bodljikave žice nisu njegov najizrazitiji simbol?! Nisu li kazne za one koji ne žele da se vakcinišu samo jedan korak Svetske vlade ka ostvarivanju ideje o planetarnoj dominaciji i ostvarivanju, kako je negde već rečeno, digitalnog zatvora?! Pritvor u kome se nalazi Novak Đoković samo je izrazita slika pomenute namere. Ko se to tamo nama usprotivio? Ko to želi slobodno da preskače ograde koje smo mi iskovali? Pri tome ne mislim na Novakovu borbu za prava tenisera i uslova pod kojim oni obavljaju svoju gladijatorsku ulogu, tu je i gadna ali i prevelika cena koja se plaća preko tabloida, Instagrama, Tvitera…

Hapšenje Novaka Đokovića, prvog među slobodnima, pobunjenika koji ne želi u okove novog sveta i veruje u pravedniji poredak, ponovljena je slika stare policijske priče iz filma ‘Francuska veza’. Tamo policajac Popaj hapsi najpoznatije tipove u gradu da bi ostatak građana Marseja shvatio da ako je moguće hapšenje najpoznatijih faca, posle takvog događaja, prirodno, svi osećaju strah u kostima.

Novak nema nikakve veze sa sadržajem pomenutog filma, ali je postupak disciplinovanja isti. Udariš na glavnog lika i to je efektnije nego sve one stravične slike zlostavljanja građana Melburna koji na ulici nisu nosili maske. Stara priča nova forma. Samo što je ovde u zatvor strpan onaj koji predstavlja najsavršeniju psihofizičku formu ne samo srpskog roda nego i ostatka čovečanstva. To što je u pitanju gotovo savršena pojava, možda bi bilo i oprošteno ali poreklo je sporno.

Još davno je Makluan pisao o globalnom selu. Nisu mu se ostvarile ideje, mi živimo u digitalnoj provinciji koja pre svega služi da raščoveči čoveka. To je bila lekcija ne samo plemenitom Srbinu koji ‘pada’ na pravoslavni Božić, nego i svakome ko veruje kako je danas moguće upravljati vlastitim životom i koračati putevima koji su obeleženi satelitima i Dži-Pi-ES-om, i društvenim mrežama koje inspirišu maštu upravljača sveta. Oni mnogo lakše obavljaju ‘poslove’ od policajca Popaja iz filma ‘Francuska veza'”, napisao je Kusturica.

KADA je kralj Petar II Karađorđević, posle bekstva iz zemlje i kairske odiseje, u jesen 1941. godine stigao u London, prvo što ga je majka, kraljica Marija, upitala bilo je šta je s velikom svetinjom, rukom Svetog Jovana Krstitelja, koja je posle ruske nacionalne katastrofe 1917. godine data na čuvanje i u nadležnost njenom mužu kralju Aleksandru.

Taj događaj, koji je, možda, uticao i na sudbinu cele porodice Karađorđević, bio je duboko urezan i u sećanje kraljevića Tomislava.

– Posle stradanja carske porodice Romanov, desna ruka Svetog Jovana Preteče našla se kod imperatorke Marije Fjodorovne, supruge imperatora Aleksandra Trećeg i majke poslednjeg ruskog cara Nikolaja. Ona je 1919. nekako uspela da izađe iz nove sovjetske države i da preko Krima stigne do Londona, odakle će se uputiti ka stalnom i sigurnom utočištu u Danskoj. Kad je bila na sigurnom, u dogovoru sa mitropolitom Antonijem Hrapavickim, odlučila je da se ova svetinja preda kraljevskoj kući Karađorđevića. Ruku svetog Jovana u Beograd je, krajem dvadesetih godina prošlog veka, doneo Bagration Timuras, njen štićenik, i lično je predao mom ocu – zabeleženo je u knjizi autora ovog teksta “Poslednja ispovest kraljevića Tomislava”.

Posle ove odluke kraljice majke, na neformalnom sastanku inelektualne i vojne elite belogardejaca u Parizu, rodila se ideja da se kralj Aleksandar proglasi za sveslovenskog cara.

U znak zahvalnosti, kralj Aleksandar je Timurasu ponudio visok čin u jugoslovenskoj vojsci. Međutim, ovaj neobični Rus to nije želeo, insistirao je da počne sve iz početka i da prvo završi Vojnu akademiju. Tako je i bilo – bio je najpre pitomac, pa tek onda oficir u kraljevoj gardi.

PRVIH godina ruka je bila u hramu starog dvora, odakle je, po završetku crkve na Dedinju, preneta i tamo čuvana u riznici, a za vreme svakog praznika iznošena je u kraljevsku kapelu.

– Kad je mama čula da kovčeg u kome je bila relikvija nije ponet, bila je vrlo tužna i zabrinuta. Plašila se da zbog izgubljene ruke na našu porodicu ne padne teško prokletstvo. I kasnije, naročito pred smrt, znala je često da se upita da li su sva porodična stradanja i turoban život u izgnanstvu posledica baš toga što naša kraljevska kuća nije sačuvala ruku koja je krstila Isusa Hrista – ostalo je zabeleženo sećanje kraljevića Tomislava.

Kad su 1941. godine Vlada i kralj Petar počeli da se povlače pred najezdom nemačke armije, ruka svetog Jovana poneta je iz Beograda i sakrivena, zajedno sa još nekim dragocenostima, u manastir Ostrog. Zašto je kralj Petar nije poneo i dalje, nikada nije zvanično objašnjeno.

Ruka Krstitelja i dalje je na Cetinju

Zamršeni su bili istorijski putevi kojima je ova svetinja putovala kroz vekove od Jordana do Carigrada, Malte, Rodosa, Peterburga, Sremskih Karlovaca, Beograda, Ostroga, pa do Cetinja, gde se danas nalazi.

Ruku koja je nekada u Jordanu krstila i samog Isusa Hrista, prvi hrišćani su poštovali kao veliku svetinju. Veliki apostol i jevanđelist Luka, obilazeći sa Hristovom propovedi razne gradove i naselja, zatekao se u samarićanskom gradu Sevastiju, gde je bilo sahranjeno obezglavljeno telo svetog Jovana Preteče.

Put ga je dalje vodio u Antiohiju i izrazio je želju da ponese i mošti velikog proroka, predosećajući da će one biti spaljene po zapovesti rimskog imperatora Julijana Otpadnika.

MEĐUTIM, iako Sevastijci nisu hteli da se rastanu sa ovim dragocenim blagom, Svetom Luki su, odvojivši je od moštiju, ipak dali naročito poštovanu desnu ruku. Kada su Arapi ovladali Antiohijom, ruka je krišom preneta u Carigrad. Za vreme careva Konstantina Porfirogenita i Romana, bila je smeštena u crkvi carskog dvora, posvećenoj Bogorodici Farskoj. Tu je bila do 1484. godine, kad su je, zbog bezbednosti, vitezovi Jovanovog reda sa Rodosa preneli na Maltu.

Kad je Napoleon zauzeo Maltu, jedini u celini sačuvani deo moštiju Svetog Jovana Krstitelja (ruka sa tri delića časne glave), 1798. godine dospeće u Rusiju, kao sveta relikvija maltežanskog reda Svetog Jovana Jerusalimskog. Za ovo dobročinstvo ruski imperator Pavle Petrovič Romanov dobija zvanje velikog magistra Jovanovog reda.

Svečana ceremonija predaje relikvija bila je održana u dvorskoj crkvi Gačinskog dvorca – omiljenoj vangradskoj rezidenciji. Ruski Sinod je proglasio i poseban praznik povodom prenošenja relikvija sa maltežanskog ostrva u Gačinu. Taj dan obeležavao se 12. oktobra po starom kalendaru.

Po specijalnoj naredbi vrha Ruske pravoslavne crkve, 1799. godine, novodobijene svete relikvije – desna ruka i tri delića časne glave Svetog Jovana Krstitelja – bile su prenete u Peterburg, gde su uz najviše ceremonije bile smeštene u veliki dvorski hram Svetog spasa, pored imperatorskog Zimskog dvorca.

Kad je 1801. godine umro imperator Pavel Petrovič, njegov naslednik imperator Aleksandar Prvi odrekao se titule velikog magistra, a 1817. godine i potpuno ukinuo Jovanov red malteških vitezova u Rusiji. Međutim, za vreme vladavine imperatora Nikolaja Pavloviča, kada je završen s izgradnjom i svečano osvećen novi pavlovski gradski hram u Gačinu (1852. godine) obnovljeno je praznovanje.

SVAKE godine, 11. oktobra po starom kalendaru, svetinje su bile prenošene iz Saborne crkve Zimskog dvorca u Peterburgu u gačinsku dvorsku crkvu, gde se održavalo svečano celonoćno bdenje. Ujutro, na sam praznik, posle liturgije, litija je sa svetinjom išla u Pavlovski hram, gde se održavao moleban (blagodarenje) a relikvije su ovde ostajale desetak dana.

Po završetku Drugog svetskog rata, kako se nije znalo gde se nalazi svetiteljeva ruka, počele su da kolaju razne priče i mistifikacije. Jedna od tih je krenula iz Španije, po kojoj je do ruke došao lično Gering. On je, navodno, poklonio Hitleru, a ovaj generalu koji je organizovao spasavanje Musolinija. Posle toga je, nekim putem, završila u Španiji.

Kada je Tomislav Karađorđević 1955. godine boravio u Madridu, posetila ga je grupa ljudi i ponudila mu da otkupi ruku za milion funti.

– To je u ono vreme bilo ogromno bogatstvo. Ne samo da nisam imao te pare, već nisam imao ni kome da se obratim za taj novac. Možda je i bolje što je bilo tako, jer da sam imao taj novac, ja bih ga dao – ispričao kraljević Tomislav.

Međutim, relikvija je sve vreme bila u Jugoslaviji.

Po završetku Drugog svetskog rata, jedan od kaluđera iz manastira Ostrog ispričao je novim komunističkim vlastima šta se nalazi u njihovim kelijama. U najstrožoj tajnosti kovčežić s rukom Jovana Krstitelja prebačen je u Cetinjski muzej. Tek 1968. godine jedan od policajaca koji je učestvovao u toj akciji, nošen grižom savesti, obavestio je igumana Marka, starešinu manastira, o tome gde se nalaze relikvije.

TITOV režim je bio na vrhuncu svog uspona, te o vraćanju relikvije Crkvi nije bilo ni govora. Međutim, tajnim dogovorom između direktora muzeja Stanislava Raka Vujoševića i mitropolije, mimo znanja političara, manastiru na Cetinju bile su predate neke neimenovane “crkvene stvari” koje nisu bile interesantne za muzej.

Šta se krilo pod nazivom “crkvene stvari” saznalo se 24. oktobra 1994. godine, na Arhijerejskom saboru Srpske patrijaršije. Ruka koja je krstila gospoda i dalje je na Cetinju. Danas, kada smo svedoci vraćanja kulturnih dobara, između bivših jugoslovenskih republika, možda bi moglo da se razmišlja da se ruka Svetog Jovana konačno vrati “kući”, odnosno tamo gde je kraljica majka, Marija Fjodorovna i upitila, u kraljevsku kapelu na Dedinju.

Izvor: novosti.rs

Srpska pravoslavna crkva i vernici  20. januara slave Svetog Jovana Krstitelja, praznik posvećen svetitelju i proroku koji je krstio Isusa Hrista na reci Jordanu.

Praznik Sveti Jovan Krstitelj posvećen je Isusovom rođaku, poznatom kao Jovan Preteča. Jovan se zove Krstitelj, jer je, po verskom učenju, krstio Isusa Hrista, a Preteča zato što je najavljivao Hristov dolazak.

Obeležava se dan posle Bogojavljenja, kao sećanje na Krštenje Isusovo i ulogu svetitelja koji je pripremao narod za novu veru.

Postoji verovanje da ako u ponoć, pre Svetog Jovana, jedno jaje spustite u posudu sa vodom: ako potone, to znači da vam je sudnji dan blizu.

U narodu postoji običaj da se ljudi na Jovanjdan bratime i kume, jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja. Vernici, bilo pravoslavci ili katolici, vrlo često daju Jovanovo ime svojoj deci. Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, a katolici obično slave imendan. Jovan Krstitelj je bio  jevrejski asketski propovednik iz 1. veka koji je vršio obredna kupanja na reci Jordan. Pozivao je ljude na pokajanje i okretanje Bogu. Najpoznatiji je po tome što je krstio Isusa, koji je prihvatio njegovu poruku. Jovan je ubijen za vreme kralja Judeje Iroda koji je naredio da se proroku odseče glava.

Neki suštinski elementi Jovanovog pokreta, kao post i krštenje, su verovatno ušli u rano hrišćanstvo pod uticajem Jovanovih učenika. U hrišćanstvu se poštuje kao svetac, pustinjak i mučenik, prethodnik Isusov.

Sveta vodica je voda koja je osvećena tokom verskog obreda – Malo i Veliko vodoosvećenje. Smatra se svetom, posebnom i lekovitom vodom. Bogojavljenska vodica se nikada ne kvari.

 Značaj Bogojavljenske vodice

Bogojavljenska voda divna je potvrda pravoslavne vere. Njena je osobina da godinama ostaje sveža, ukusna, osvećena i lekovita. Odavno se čuva običaj da se ova vodica čuva u naročitom sudiću cele godine, jer ona pomaže u svakoj bolesti i kad mala deca imaju strah noću, i kad čoveku naglo pozli i kad mu hrana ne prija i kad ne može da podnosi bolove u bolesti i kad mu se smućuju pomisli i ne zna kako jednu stvar da reši – i uopšte, mnogobrojne su prilike u životu i teškoće kad se Bogojavljenska vodica sa verom upotrebi i stvarno koristi. Na sam dan Bogojavljenja crkva dozvoljava da se tom vodicom krope sve odaje i svaki kutak i da sva čeljad piju koliko ko hoće. Ali, u svima drugim danima godine, Bogojavljenskom vodicom, ne sme ništa drugim danima u godini da se kropi, sem da se pije u bolesti. A zdravi ako žele, moraju koji dan postiti, pa tu vodicu uzeti ujutru.

U našem narodu od davnina poštuje se Bogojavljenska vodica. U 14. veku, za vreme cara Dušana i kneza Lazara, onim ljudima kojim nije dozvoljeno da se pričeste zbog nekog velikog greha, dozvoljeno im je da poste i okuse Bogojavljenske vodice.

Svaka kuća, na dan Bogojavljenja, kad sveštenik sveti vodu, treba da je uzme u naročit sud i da se čuva preko cele godine.

Vladika Nikolaj Žički

Šta je Sveta vodica i kako se osvećuje voda – Malo i Veliko vodoosvećenje

Sveta vodica se koristi pri mnogim sveštenoradnjama i činovima pravoslavne Crkve, bilo da se neposredno osvećuje, bilo da se koristi ranije osvećena voda: prilikom osvećivanja hramova, domova, grobnih spomenika i raznih predmeta koji čoveku služe ili se on njima koristi.

U svetoj tajni Krštenja, osvećena voda postaje „vodom očišćenja, banjom preporoda, izvorom života“, u kojoj se kršteni rađa „vodom i Duhom“ za novu dolazeću stvarnost Carstva Nebeskoga.

Osvećenje vode ima svoje poreklo u prvim vekovima ranog hrišćanstva, o čemu svedoče drevni pisani izvori, kao apostolske ustanove. Evhologion Serapiona Tmuiškog kao i rani oci Crkve: Teodorit, blaženi Jeronim, Epifanije i drugi. Ipak, u početku nije postojalo ustanovljeno pravilo kada, gde i kako se vrši vodoosvećenje. Postojala je izvesna razlika u tim obredima. No svima njima je zajedničko da se osvećenje vode vrši pomoću određenih molitava, prizivanjem Svetoga Duha, kao i krstolikim blagosiljanjem i pogruženjem u vodu Časnoga Krsta, što i danas čini elemente svakog vodoosvećenja.

Danas su poznata dva osvećenja vode: veliko i malo. Veliko vodoosvećenje se vrši dva puta u godini na Krstovdan (Navečerje Bogojavljenja) i na Bogojavljenje, u kome se sećamo Krštenja Isusa Hrista u reci Jordan, u kome Crkva vidi ne samo prototip omivanja grehova, no i stvarno svećenje prirodne vode pogružavanjem Boga u telu u vodu. To je svečani obred kojem, skoro redovno, prisustvuje veliko mnoštvo naroda, koji osvećenu vodu nose svojim domovima, jer se ta Sveta Vodica – Bogojavljenska vodica, čuva u svakom domu preko cele godine kao velika svetinja, a koristi se samo u velikoj nuždi (bolesti, uznemiravanje od strane zlih duhova). U nekim našim krajevima običaj je da sveštenik sam raznosi Bogojavljensku vodicu po domovima vernika.

Malo vodoosvećenje vrši se u različitim prilikama, pri drugim crkvenim činovima i obredima, pa i na zahtev pojedinih vernika. Prema svakoj potrebi, može se vršiti malo osvećenje vode u svako vreme i na svakom mestu: u kući, u polju, u vrtu i tako dalje.

Koliko može da se čuva Bogojavljenska vodica

Sveta Vodica, naročito ona Bogojavljenska vodica (koju narod uglavnom i uzima i nosi svojim domovima), može se čuvati neograničeno vreme. Ma koliko dugo je čuvali, ona ne gubi svoju osvećujuću blagodat niti postaje podložna kvarenju. Ima u narodu porodica koje Bogojavljensku Vodicu čuvaju po trideset i više godina, s tim što svake godine, od nove Bogojavljenske Vodice, kada je donesu iz crkve, pomalo dodaju u flašu u kojoj drže staru Bogojavljensku vodicu.

No, glavno pitanje je: „Nakon jedne godine, kada stigne nova Sveta Vodica, šta da se radi sa starom“?

Odgovor na to direktno pitanje u crkvenim knjigama ne piše, niti ima bilo kakvo pisano naređenje u vezi toga. Ali zato postoji narodno predanje i običaj koji je Crkva prećutno usvojila, te je isti običaj stekao predanjsku vrednost, kao i mnoge druge stvari koje se putem predanja u Crkvi čuvaju.

Dakle, po tom narodnom običaju, a sada i crkvenom predanju, ukoliko se sva količina Bogojavljenske Vodice ne utroši pobožno u toku godine, onda se taj ostatak, kada stigne nova Bogojavljenska Vodica, saspe u bunar, u reku ili u cveće. U svakom slučaju tamo gde se neće izložiti gaženju i obesvećenju.

Što se pak tiče Vodice koja se po domovima sveti za Vaskrs (nikada: na Vaskrs), ona se u toku posta može, i treba, uzimati svako jutro po malo pre svakog jela, i tako utrošiti. Ona se upravo i osvećuje sa tim ciljem, da bi sveti veliki praznik Vaskrsenja Hristovog dočekali u osvećenim domovima, ali i sa osvećenim dušama svojim (kao hramovima Duha Svetoga), čemu pobožno korišćenje svete Vodice itekako doprinosi.

 Izvor: Praktična veronauka