RODITELJI I DECA U JAPANU: Metode vaspitanja kojima se divi ceo svet
Japan je zemlja kojoj se mnogi dive iz više razloga, a jedan od najvećih je način vaspitanja dece.
Karakter ljudi iz Japana ne prestaje da oduševljava ceo svet. Svi smo imali prilike da čujemo koliko su uporni, istrajni, kako ni pod kojim okolnostima ne gube pribranost i osećaj za komunikaciju. Takođe su poznati po svom poštovanju prema drugima i izuzetno marljivom radu.
Takvi su zato što su takvi bili i kao deca, a takvi su bili kao deca jer su tome učeni.
Deca iz Japana veoma se razlikuju od dece sa Zapada. Umerena su i pristojno se ponašaju, slušaju svoje roditelje i nikada ne histerišu i nemaju napade besa.
U čemu je tajna?
Bliski odnos među članovima porodice različitih generacija je nešto što, između ostalog, čini Japance tako posebnim. Ta veza između starih i mladih zasnovana je na dubokom saosećanju i međusobnoj brizi, kakva se, nažalost, ne može videti skoro nigde u svetu. Stari ljudi se u Japanu smatraju izvorom mudrosti i zaslužuju posebnu pažnju i poštovanje.
S druge strane, stari ljudi imaju puno strpljenja i ljubavi za mlade. Stari Japanci ponašaju se kao mentori, ne kao kritičari i sprovodioci kazne. U tome leži ključ harmonije među generacijama.
Japanci cene i poštuju sve svoje rođake. Istovremeno, imaju veoma striktne granice. Na primer, smatra se neprihvatljivim da baka i deka gaje unuče, zato što roditelji nemaju dovoljno vremena. Porodične veze u Japanu nisu zasnovane na “razmeni usluga”, već na verovanju da sve na ovom svetu ima svoje mesto.
Razumevanje roditeljstva
Većina porodica u Japanu veruje da roditeljstvo treba da bude zasnovano na osećajnosti i razumevanju. Podizanje glasa na dete u Japanu je jednako svim drugim, oštrim kaznama. Roditelji u Zemlji izlazećeg Sunca veruju da izbegavanjem kažnjavanja zapravo uče decu kako da se povežu sa svetom i poštuju tuđa osećanja.
Ako dete nije dobro, mama i tata ga kažnjavaju pogledom ili gestom neodobravanja. Na taj način pokazuju da je takvo ponašanje neprihvatljivo. Fraze poput “povredićeš je/ga” ili “povredićeš se” koriste se da ukažu na nepravilno ponašanje i moguće posledice, a ne tek tako.
Isto pravilo primenjuje se za predmete. Na primer, ako dete polomi igračku, roditelj će reći “pogrešio si”, a ne “polomio si igračku”. Japanci naglašavaju važnost dela, a ne funkcionalnost predmeta. Zato deca od ranog detinjstva uče da budu svesna svega u svakoj situaciji i da vode računa o svemu oko sebe.
Najveća tajna je – slobodno vreme
Japanci svoje slobodno vreme provode sa decom. Učenje ne smatraju zasebnom aktivnošću, već sve rade zajedno. Njima je najvažnije da izgrade jaku vezu s decom.
U Japanu je veoma retko da majka upiše dete u vrtić ako nije napunilo bar tri godine. Japanke svoju decu vode bukvalno svuda, jer veruju da takva fizička bliskost stvara duboke i jake veze. Takođe, veruju da blizina majke smiruje dušu deteta. Majke u Japanu veoma vode računa da dosta razgovaraju s decom.
Odnos sa ocem, bakom i dedom je vrlo sličan. U Japanu porodice redovno ručaju i večeraju zajedno, razgovaraju i prepričavaju jedni drugima šta im se dešavalo tokom dana.
Te porodične priče za stolom često se ponavljaju i tako se detetu usađuje osećaj pripadnosti i identiteta, kao i važnost verbalne komunikacije.
To je glavni razlog zašto deca iz Japana ne prave scene. Odrastaju u okruženju gde je mogućnost neprijatnog iznenađenja svedena na minimum, a ljubavi im nikada ne nedostaje.
Rastu svesni da postoji red kog se treba pridržavati, kao i da svaka osoba ima svoje mesto i ulogu. To im smiruje um, čini ih predusretljivim i pomaže da shvate da nema potrebe za agresivnim ispoljavanjem emocija, prenosi Hayat.ba.
Bil Gejts: „Zašto bih, zaboga, želeo da vas pratim”
Rešavanje klimatskih promena bilo bi „najneverovatnija stvar koju je čovečanstvo učinilo”, kaže milijarder Bil Gejts, osnivač kompanije Majkrosoft (Microsoft).
Okončanje pandemije korona virusa je u poređenju sa ovim „vrlo, vrlo lako”, tvrdi on.
Ne potcenjujte razmere izazova, rekao mi je kada smo razgovarali prošle nedelje.
„Nikada nismo izvršili tranziciju o tome šta treba da radimo u narednih 30 godina. Za to nema presedana.”
Pedeset i jedna milijarda je koliko tona gasova sa efektom staklene bašte svet obično izbaci u atmosferu svake godine.
Nula je mesto do koga treba da stignemo.
Gejstova pažnja usmerena je na to kako tehnologija može da pomogne da pređemo taj put.
Obnovljivi izvori energije poput vetra i sunca mogu nam pomoći da dekarbonizujemo električnu energiju, ali, kako ističe Gejts, to je manje od 30 odsto ukupnih emisija.
Moraćemo da dekarbonizujemo ostalih 70 odsto svetske ekonomije – čelik, cement, transportne sisteme, proizvodnju đubriva i još mnogo, mnogo više.
Jednostavno trenutno nema načina da to bude urađeno za mnoge od ovih sektora.
Vlade moraju da prevode
Odgovor leži, kaže Gejts, u naporu za inovacijama u razmerama kakve svet nikada pre nije video.
Ovo mora početi od vlada, tvrdi on.
Trenutno, privredni sistem ne određuje stvarne troškove upotrebe fosilnih goriva.
Većina korisnika ne plaća ništa za štetu nanetu životnoj sredini zagađenjem automobilskim gorivima ili ugljem ili gasom koji su doneli struju u njihove domove.
„Trenutno ne vidite bol koji uzrokujete dok emitujete ugljen-dioksid”, kako kaže Gejts.
Zbog toga kaže da vlade moraju da intervenišu.
„Moramo da odredimo skalu cena kako bismo privatnom sektoru rekli da želimo zelene proizvode”, kaže on.
To će zahtevati ogromna ulaganja vlada u istraživanje i razvoj, tvrdi Gejts, kao i podršku koja će omogućiti rast tržišta novih proizvoda i tehnologija, pomažući tako u smanjenju cena.
Ipak, Gejts je bio poznat po tome što je tvrdio da su propisi sputavali inovacije kada je Majkrosoft pretvorio u višebilionskog monstruma kakav je sada.
Pa zar sada nije malo nepošteno što zahteva vladinu intervenciju?
Odgovorio je da je uvek podržavao „osnovnu ulogu vlade u pogledu puteva i pravde i obrazovanja i naučnog istraživanja”.
Što se tiče klimatskog pitanja, on tvrdi da će biti nemoguće izbeći katastrofu, posebno za one koji žive u blizini ekvatora, a da vlade širom sveta ne zaostaju za tim naporima.
Republikanska stranka u Americi mora da prepozna važnost borbe protiv klimatskih promena, kaže Gejts.
Ovo treba da bude „stalni 30-godišnji pritisak”, smatra on.
„Posao jednostavno ne može promeniti svu tu fizičku infrastrukturu ako tržišni signali nisu stalni i vrlo jasni.”
Teorije zavere o korona virusu
Gejts je postao neka vrsta magneta za teoretičare zavere o korona virusu.
Optužen je za sve, od pravljenja virusa u tajnoj laboratoriji, kao deo projekta globalnih elita za smanjenje broja ljudi na svetu, do upotrebe vakcina za ugrađivanje mikročipova u ljude kako bi ih pratili i kontrolisali.
Smeje se kad ga pitaju o ovome.
„Zašto bih želeo da pratim ljude? Znate, jednostavno me ne zanima kuda ljudi idu.”
Glavna pažnja njegovih velikih dobrotvornih napora do danas bio je bavljenje zdravstvenim problemima u zemljama u razvoju.
Kaže mi da je navikao da ljudima bude dosadan kada na koktel zabavama govori o tuberkulozi i malariji, pa je ovo stvarna promena u odnosu na ono što on naziva „normalnom nejasnoćom rada na zaraznim bolestima”.
Ali kaže da je bio zabrinut da bi govor o klimi mogao izazvati slične kontroverze.
„Ne želim da razvodnjavam glas o pitanjima poput iskorenjivanja poliomijelitisa ili malarije”, objašnjava Gejts, ali kaže da je smatrao da je bilo pravo vreme za objavljivanje plana za borbu protiv klimatskih promena.
Kaže da želi da se njegove ideje ugrađuju u zelene podsticajne pakete koji se predlažu širom sveta i o kojima će se raspravljati uoči ključne klimatske konferencije u novembru ove godine u Glazgovu.
Gejts veruje da smo na ključnoj tački rasprave o klimi.
On opisuje mladu generaciju koja ima „moralno uverenje” da mora biti uključena u donošenje promena po tom pitanju.
„Sada moramo uzeti tu energiju i osigurati da je ona usmerena na politike koje će doneti razliku”, tvrdi on.
Ali to neće biti lako, upozorava on.
Ovo mora i dalje biti veliki prioritet za svet.
Nada se da ćemo „imati malo sreće” i uspeti u razvoju inovativnih novih tehnologija koje zaista rešavaju teška pitanja, kaže on.
Ali optimista je da još možemo izbeći najgore efekte klimatskih promena.
„Znate, video sam mnogo puta, inovacije nas iznenađuju na pozitivan način.”
Ko je Bil Gejts?
-
Jedan od osnivača Majkrosofta 1975.
-
Na četvrtom je mestu najbogatijih ljudi na svetu sa imovinom vrednom 124 biliona dolara, prema Forbsu.
-
Poklonio je više od 50 biliona dolara kroz dobrotvornu fondaciju koju je osnovao sa spurugom Melindom 1994.
-
Pouvukao se iz Majkrosofta 2008. godine da bi se posvetio dobrovotvornom radu
-
Trenutno mu je pažnja usmerena na globalno zdravlje i razvoj, obrazovanje i borbu protiv klimatskih promena
Izvor: bbc.com
LAKE VEŽBE ZA PROŠIRENE VENE: Oslobađaju od otoka, bolova i osećaja “teških nogu”
Jednostavna vežba za proširene vene pomaže da se oslobodite pritiska u otečenim nogama!
Oticanje nogu izaziva skupljanje prevelike količine tečnosti u tkivima, a medicinski se ovi otoci nazivaju edemi.
Proverite i sami koliko je ozbiljno ovo oticanje time što ćete natečeno mesto pritisnuti prstom – ako ostane udubljenje duže od par sekundi, vreme je da se pozabavite ovim problemom.
Najmanje što možete da učinite za sebe jeste da napravite kratku vežbu – čak i dok radite, naročito ako morate dugo da stojite ili sedite.
Mnogi će reći kako nemaju za to uslova, ali setite se stare pouke – ko ne nađe vremena za svoje zdravlje, moraće da nađe vremena da bude bolestan.
Početna, laka a veoma delotvorna vežba jeste pomeranje stopala od skočnog zgloba. Ako stojite, ovu vežbu radite tako što se popnete na prste, pa spustite na pete. Ponavljajte ovu vežbu onoliko vremena koliko je potrebno da izbrojite do 60.
Ako sedite, potrebno je da ispravite noge u kolenima i da radite stopalima, zatežući prste i vraćajući ih u prvobitni položaj, kao da šijete na starinskoj mašini.
Ovo su jednostavne vežbe koje će naterati krv da krene “pravilnim” pravcem i pomoći da se smanji opterećenje na vene.
Kad se vratite s posla, odvojite pet minuta za sebe i lezite na pod ili tvrđi dušek, na leđa, pa podignite noge i oslonite ih na zid.
Na kraju dana, istuširajte potkolenice naizmenično toplom i hladnom vodom – ako ne možete da izdržite hladnu vodu, dovoljno je i da bude bar mlaka – cirkulaciju podstiče razlika u njenoj temperaturi.
Izvor: lepaisrecna.mondo.rs
PEČURKE: Hrana koja LEČI ove BOLESTI
Pečurke su od davnina poznate i korišćene kao izvor hrane. Najpre su rasle i sakupljale se u svom prirodnom staništu da bi poslednjih decenija proizvodnja pečuraka u veštačkim uslovima dostigla svoju ekspanziju. Kroz istoriju, uloga pečurka u lečenju mnogih poremećaja prvenstveno imuniteta je opisana još u starim tradicionalnim istočnjačkim medicinama. Kinezi i danas u sklopu svoje tradicionalne medicine koriste više od 100 različitih vrsta pečuraka. Jestive pečurke često se smatraju terapijskom hranom koja poseduje antikancerogena, antivirusna i profilaktička dejstva.
Povećana potražnja uticala je na proizvodnju različitih vrsta pečuraka ali i proizvoda na njihovoj bazi. Pokrenula su mnogobrojna istraživanja o vrstama, sastavu različitih vrsta i pozitivnim dejstvima na humani organizam.
Najznačajnija su istraživanja koja su dokazala antitumorno dejstvo određenih vrsta pečuraka. Sa hemijskog stanovišta pečurke su bogate proteinima, imaju nizak sadržaj masti i vrlo visok udeo nezasićenih masnih kiselina. One su bogat izvor gotovo svih esencijalnih aminokiselina i vitamina, naročito vitamina B i D gupe. Takođe su izvor minerala, poput selena i cinka, čije prisustvo utiče pozitivno u prevenciji kancerogenih i kardiovaskularnih oboljenja.
Cink i selen, fenolne komponente i neka specifična jedinjenja koja se nalaze u pečurkama, nosioci su antioksidativnog delovanja pečuraka i proizvoda na bazi pečuraka. Zbog ovih osobina pečurke su funkcionalna hrana, izvor lekovitih supstanci i važan činilac pravilne ishrane. Područje Srbije, kao i cela teritorija Balkana, bogate su različitim vrstama pečuraka. Nažalost vrste koje ovde rastu, od kojih se neke sakupljaju i koriste u ishrani, slabo su istražene u pogledu nutritivnih karakteristika, kao i u pogledu potencijalnih komponenti koje bi se koristile u savremenoj medicinskoj praksi.
Pečurke koje se svojim hemijskim sastavom, a samim tim i dejstvom, mogu izdvojiti iz celog svetskog carstva su:
Ganoderma lucidum
se smatra pečurkom za koju se vezuje upotreba u medicinske svrhe duga više od 4.000 godina. Najviše se koristi u Japanu i Kini. Danas se može dobiti kultivacijom, što značajno doprinosi njenoj široj upotrebi.
U ovoj pečurki pronađeno je oko 100 različitih komponenti koje pokazuju antihipertenzivno i antialergijsko dejstvo. Tradicionalno, ona se koristi u terapiji hroničnog hepatitisa, nefritisa, hipertenzije, artritisa, bronhitisa, astme i gastritisa.
Lentinula edodes
je karakteristična za područje Kine, Japana i drugih azijskih zemalja zbog specifičnih klimatskih uslova u kojima raste. Proizvodnja ove pečurke evidentirana je, doduše u veoma malom proizvodnom obimu, i na teritoriji naše zemlje. U Kini je poznata kao shiitake pečurka.
Za razliku od drugih pečuraka već je široko prihvaćena od strane zapadnih zemalja, kako zbog svojih nutritivnih karakteristika, tako i zbog svojih lekovitih svojstava. U Japanu se koristi kao pomoćno sredstvo u hemoterapiji.
Grifola frondosa
naziva se i „Hen of woods” ili „Sheep’s head” zbog svog neobičnog izgleda. U Japanu ova pečurka se naziva Maitake. Od 1970. godine se uzgaja, na panjevima i strugotinama, čime je postala dostupna širokoj grupi konzumenata.
U Kineskoj medicini tradicionalno se koristi kod stomačnih problema, problema sa spavanjem, hemoroida i nervoze. Naučna istraživanja pokazuju da proteini izolovani iz ove vrste pečuraka poseduju antikancerogeno delovanje. Klinička ispitivanja urađena sa visoko prečišćenim polisaharidom iz ove pečurke pokazala su visoku efikasnost u terapiji kancera pluća, dojke, jetre, prostate i mozga.
Kapsule koje u sebi sadrže osušenu Maitake pečurku široko su prihvaćeni dijetetski suplementi na tržištu azijskih zemalja, ali i SAD i Evrope.
Cordyceps sinensis
je jedna od najzanimljivijih lekovitih pečuraka azijskih zemalja. Radi se o pečurki parazitu koja parazitira na larvi Lepidoptera, polako zalazeći u sve delove njenog tela. Larva se zakopava u zemlju i umire, a kasnije se na istom mestu razvija pečurka Cordyceps. Ova takozvana katerpilar pečurka poznata i kao Tochukaso i vekovima se koristi u tradicionalnoj kineskoj medicini.
U Srbiji i Zapadnom Balkanu ukupno je do sada identifikovano nešto više od 1.200 različitih vrsta pečuraka. Neke od najpoznatijih vrsta sa našeg terena su Morchella (smrčak), Agaricus (rudnjača), Tricholoma (jurjevka), Lepista (modrikača), Russula (zekice), Lactarius (mlečnice), Coprinus (mastiljavke), Amanita (pupavke), Cantharellus (lisičarke), Pleurotus (bukovače), itd. Gotovo sve ove pečurke, sem što se smatraju namirnicama veoma kvalitetnog sastava, izvor su potencijalno značajnih biološki i farmakološki aktivnih supstanci. Međutim, mali broj naučnih istraživanja je urađeno u ovom polju i one se uglavnom koriste u ishrani. One koje privlače posebnu pažnju su:
Boletus edulis
najviše korišćena divlja pečurka na našoj teritoriji ili pečurka poznata pod nazivom vrganj. Vrganj je izuzetno ukusna jestiva delikatesna vrsta pečuraka. Ova pečurka raste leti i u jesen u listopadnim, ali i jelovim i smrekovim šumama.
Smeđe boje, sa obavezno svetlijim obodom. Meso kod mladih plodova je tvrdo, ali kasnije omekša, prijatnog je ukusa i mirisa. Ova pečurka se u značajnim količinama sakuplja i priprema za otkup.
Pečurka Lycoperdon saccatum
poznata je pod nazivom puhara. Ovih pečuraka ima svuda, po livadama, pašnjacima, svim šumama. Pojavljuju se početkom leta i mogu se pronaći do pred zimu posle svake obilnije kiše.
Puhare su oblika vrećice ili jajolike, veličine plodonosnog tela. Sve su jestive dok su mlade, i kad su na poprečnom preseku snežno bele boje. Čim počnu da žute puhare nisu za jelo. Kada ova pečurka sazri izbacuje spore kroz otvor koji se formira na temenu plodonosnog tela.
Macrolepiota procera
je pečurka poznata i pod nazivom sunčanica, parazolka, kišobranara.
Ova pečurka raste tokom leta i jeseni gotovo u svim predelima, na šumskim čistinama, livadama, proplancima i u planinskim predelima.
Ona je jestiva i vrlo ukusna pečurka. Meso ove pečurke je belo, mekano, prijatnog mirisa i specifičnog ukusa koji podseća na ukus lešnika.
napisao: Danijel Jurić, dipl. inženjer prehrambene tehnologije
izvor: pharmamedica.rs
JEDITE KAO CAR DUŠAN: Recepti za jela sa carskog dvora
Dvor cara Dušana bio je stecište velkog broj ljudi iz svih krajeva njegovog carstva „na tri mora”. Svi oni su donosili svoje običaje spremanja hrane, začine, recepte … pa je i carska trpeza bila veoma bogata.
Na dvoru prvog srpskog cara dobre hrane nije nedostajalo. Sa velikom teritorijom stigli su i novi začini, nove vrste mesa, do tada nepoznati recepti…
Hrana je imala veliku važnost na Dušanovom dvoru, a o kvalitetu onoga što su car i njegovi najbliži jeli brinuo se jedan vredni mladić – Lazar Hrebeljanović (da, upravo onaj koji će kasnije postati najvoljeniji srpski knez koji je na Kosovu polju stao na crtu turskim osvajačima).
Na dvoru se jelo mnogo mesa – divljač, riba, pernata živina, suvo meso i naravno, slanina. Naročito je cenjeno bilo ovnujsko meso, a sa primorja se na dvor donosila i morska riba, hobotnice, kao i usoljena ikra. Posle Dušanovih osvajanja, Srbi su imali svoje solane u Albaniji i Grčkoj.
Od ostalih začina, koristio se biber, majčina dušica, hajdučka trava, metvica, a dopremani su šafran, cimet, mirođija, karanfilić… Med je najčešće zamenjivao šećer.
Povrće nije bilo mnogo cenjeno. Zvalo se zelje, a kada bi pominjali „ljuto zelje” mislili su na luk i rotkve. Tu i tamo, mogao je da se pojede crni i beli luk, kupus, zelena salata, rotkvice, maslačak, blitva i dosta vrsta pečuraka.
Osim mesa, mleko i svi proizvodi od mleka (sir, kajmak …) su bili prave poslastice. Neka „stara” srpska jela tada su bila „mlada” – kako na dvoru tako i među običnim svetom, jela se: gibanica, proja, cicvara, popara …
Izbor pića nije bio tako veliki, ali se pilo kvalitetno piće. Na dvoru, medovina (vino od meda) je bila glavno piće, a točilo se i piva koje se u Istočnoj Srbiji zvalo „alovina”. Ipak, upravo su preci cara Dušana u Srbiji ustanovili vinogradarstvo, a čak je i postojao zakon kojim se zabranjivalo dodavanje vode u vino. Car Dušan je imao veliki podrum u okolini Prizrena, pa se na njegovom dvoru točila „dobra vinska kapljica”.
Na dvoru cara Dušana se jelo zlatnim priborom. Nož je bio uobičajan, a za ovo vreme se vezuju i prve viljušaka, mnogo pre pojave ovog rekvizita na drugim evropskim dvorovima.
Recepti sa srpskog dvora
Piletina u medu
Pileće grudi se blago usole i dobro istrljaju medom. Ovakvo meso se ostavi da odstoji dva sata, pa se uvalja u pšenično brašno i prži na masti dok ne dobije zlatnu boju. U posudu u kojoj se meso pržilo sipa se belo vino, beli luk i malo majčine dušice, pa se tim sosom preliva meso i tako služi. Ovo jelo datira iz XII veka, a poznato je da se služilo na dvoru od vremena Stefana Prvovenčanog.
Biftek sa belim lukom
Iseckati srednje komade junećeg bifteka u potopiti u rasol od kupusa da odstoje jedan dan. Onda se izvade, prosuše se i istrljaju belim lukom i maslinovim uljem. Tako pripremljeno meso se peče na žaru. Gotovo meso se preliva sosom od crnog vina, meda, pečuraka i kupina koji se pšeničnim brašnom povezuje do srednje gustine. Ovaj recept datira sa kraja XIII veka.
Šljive punjene kozijim sirom u slanini
Ima podataka da ovaj recept datira iz 1393. godine. Suve šljive se potope u vodu da omekšaju, izvade se, ocede i osuše. Kada im se odstrane koštice, na njihovo mesto stave se orasi u komadima i kozji sir. Sve se obmota tanjim šnitama slanine i peče na žaru. Jelo se obično služilo na komadićima pšeničnog ili ražanog, zapečenog hleba.
Izvor: StvarUkusa
Životna priča- KAKO JE KLOŠAR SPASIO SLAVNOG SRPSKOG HIRURGA: U životu nikada ne znate ko vam može pomoći
Kako je jedan beskućnik u Briselu uspeo da promeni život lekaru koji nije uspevao da nostrifikuje diplomu i postigne sve ono što u Srbiji nikad nije mogao
Priču hirurga prenosimo u celosti:
“Mislio sam da ću sa završetkom Medicinskog fakulteta te davne 2000. godine biti presrećan jer ipak nije bilo lako u roku završiti fakultet tih 90 godina prošlog veka. Prevario sam se. Tek sam tada uvideo da je to tada bilo najveće razočarenje jer očekivanje da ću kao mladi lekar započeti usavršavanje i raditi ono za šta sam učio je bila zabluda.
Odlučujem da odem u Zapadnu Evropu i da pokušam u nekoj stranoj zemlji koja će mi možda dati šansu za rad i učenje. Da bar pokušam, da se ne bih kajao što nisam pokušao tada kada sam imao priliku. Uspevam da dobijem vizu i stižem u Belgiju bez znanja jezika. Bio sam presrećan kada sam uspeo naći jeftin i pristojan stan blizu centra Brisela ali mi nije trebalo puno vremena da ukapiram da u zapadnoj Evropi najjeftiniji stanovi i jesu u centru grada a da sve ono što vredi se nalazi na periferiji desetak kilometara od centra.
Počinje intenzivno učenje jezika i traženje mogućnosti da mi se prizna diploma Medicinsko fakulteta. Došla je i ta 2002. godina, jezik sam uspešno savladao ali nisam uspeo da savladam zid na koji sam nailazio prilikom traženja mogućnosti za priznavanjem diplome. Tada sam počeo da se lomim i razmišljao da se ponovo vratim u Srbiju jer ipak nisam toliko godina studirao da bih radio nešto drugo .
I upravo u to vreme u zgradi gde sam živeo, vlasnik izdaje jednu sobu osobi koja većinu svog vremena živi na ulici sa svojim psom u koga uglavnom svi zovu ,,klošar’’.
Pustio je dugu kosu i bradu i uglavnom je imao prljavu garderobu na sebi. Bio je krupan i visok sa izrazito plavim očima. Ja sam ga zvao po njegovim imenom Frank.
– Doktore možeš li mi dati dva evra za pivo, reče mi Frank jednom prilikom. Dao sam mu…
Sutra dan ponovo sretnem Franka: „Dobar dan Doktore, kako ste ?
Ja mu odgovaram: „Molim te nemoj da me zoveš doktore.
– Pa kako meni su rekli da si ti doktor.
– Jesam lekar ali čim nemam dozvolu jer mi ne priznaju diplomu onda nisam lekar odgovorio sam mu ko iz topa. Frank je samo ćutao.
Sutradan po povratku u stan vidim jednu ceduljicu: ,,Dragi doktore , povodom priznavanja vaše diplome sutra imate zakazano u 14 časova sa gospođom E.E. na dole naznačenu adresu”
I sada dok ovo pišem vidim taj list papira. Počnem nervozno da ga tražim, nema ga, čekam ga do 2 ujutru ne dolazi do njegove sobe.
Sutradan u 13 časova odlučujem da odem do E.E. Uz put ponavljam rečenice koje bih želeo reći. Dolazim do kuće naznačene na adresi, njeno ime stoji obeleženo na vratima. Zazvonim jednom veoma diskretno i jednim delom sebe možda i poželim da se vrata ne otvore jer kako je moguće da mi jedan ,,klošar’’ omogući sastanak sa E.E., jednim vrlo cenjenim hirurgom.
Vrata su se na sreću otvorila i osoba koja ih je otvorila tihim tonom je izgovorila: „Dobro došli, doktorka vas očekuje”.
Da je mogla zemlja da se otvori sigurno bih skočio.
Saslušala me je i već sutradan sam imao zakazano sa dekanom i predsednikom komisije za dodeljivanje specijalizacije iz Hirurgije. Nostrifikacija, tj. jedan ogroman ispit provere mog znanja zakazan za tri meseca, svake srede asistiram E.E. u privatnoj klinici za šta sam adekvatno plaćen. Da mi je rekla da joj ja plaćam, plaćao bih.
Život mi se izmenio iz korena. Ali mesecima nisam spavao više od pet sati jer Franka više nisam video. U slobodno vreme sam tumarao ulicama Brisela tražeći ga.
Posle tri meseca uspevam da nostifikujem diplomu i dobijam specijalizaciju iz Hirurgije. I tako posle 5 meseci, jedne srede, tokom jedne operacije sa E.E. uspevam da je upitam: „Meni je Frank pomogao.., pokušavam da ga nađem ali ne uspevam, ko je Frank ?”
E.E. mi je tihim tonom odgovorila: „ Frank, njegov otac, deda i pradeda potiču iz jedne vrlo ugledne belgijske porodice. Svi su po profesiji arhitekte. Frank je imao porodičnu nesreću i u udesu je izgubio svoju suprugu i dete, tada je uzeo svog psa i otišao iz kuće. Niko ga nije video pet godina. Kada se pojavio na vratima kod mene zamolio me je da vam pomognem kao ste moj sin. I iz ljubavi prema njegovoj porodici to nisam mogla da odbijem.
Prošlo je osam godina od tada, završio sam sa najboljim ocenama hirurgiju u Belgiji i Francuskoj.
Radio sam u najeminetnijim bolnicama specijalizovanim za transplataciju organa. Postavljen sa šefa urgentnog dela hirurgije. Sve ono što sigurno ne bih ostvario u Srbiji ostvario sam kao stranac u Evropu.
Franka nisam više video do 2012. godine. Prolazeći pored jedne vrlo prometne ulice u Anderlehtu krajičkom oko zapazim Franka sa dugom sedom kosom kako se niz stepenice spušta u metro. Zaustavljam auto na sred ulice i trčeći ulazim u metro. Čujem zvuk odlazećeg metroa i nadam se da je to metro iz suprotnog pravca. Prevario sam se, Frank je i tada uspeo da nestane.
U životu nikada ne znate ko je ko i ko vam može pomoći. Ako ne možete pomoći nemojte odmoći i nemojte nikada omalovažavati bilo koga pa onoga koji spava na ulicu.
Meni se život promenio kada mi je jednog takvog Bog sam poslao.
Frank hvala ti, neću te nikada zaboraviti”.
Izvor: politika.rs
Šta je to što nezavisnu ženu čini poželjnom?
Poznato je da svako ljudsko biće mrzi kada se na njega vrši bilo kakav pritisak, a činjenica je da mnoge žene imaju tendenciju da se za svoje izabranike vezuju patološki i da jedino takvu vezu priznaju kao ljubav. Zatim skaču iz veze u vezu u potrezi za onim pravim koji će ispuniti njihove nade i očekivanja… Skaču iz razočarenja u razočarenje.
Gledajući filmove i serije stekli smo nerealnu predstavu kako ljubav treba da izgleda. Prateći popularne obrasce ponašanja na pleća naših najbližih svaljujemo ogroman teret naših nerealnih očekivanja.
Prevelika očekivanja će oterati svakoga
Patološka vezanost za nekoga zvuči strašno, međutim još je strašnija činjenica da se ovakav način vezivanja za voljenu osobu smatra nečim najnormalnijim.
Kad god želimo nekoga jer ne možemo da živimo sami, kad god očekujemo od druge osobe da uvek bude uz nas, kad god tražimo od muškarca da se čitav njegov život vrti oko nas, da rešava naše probleme, da nam pomaže u svemu, da se ne odvaja od nas, da nam konstantno daje potvrdu svoje ljubavi, mi u stvari činimo sebi medveđu uslugu i predstavljamo lak plen onima koji od nas žele samo korist.
Pokušavamo da nateramo osobu koja treba da bude naš životni i seksualni partner da preuzme roditeljski stav prema nama. Naravno da u muškarcu svesno ne tražimo oca, ali podsvesno to činimo i tako vršimo ogroman pritisak.
Nemoj da ga jašeš
Jednostavno je – muškarce odbijaju žene koje večito izigravaju damu u nevolji i koje poput puzavice ne mogu ili ne umeju opsatati same, pa “jašu” svoje partnere za svaku sitnicu.
Verujte da muškarci na kilometar mogu da nanjuše očajnicu. To da ti je muškarac potreban – bilo zbog materijalne ili emotivne sigurnosti, je nešto što se i te kako vidi. I to je ono što muškarce izuzetno odbija.
Privlače ih žene koje ne pripadaju nikome – svoje, nezavisne i slobodneSvako pravo muško kraj sebe prvenstveno želi ravnopravnu partnerku, a ne klinku. Razlika nije u broju godina, već u samostalnosti i zrelosti. A to su odlike koje se već iz daleka vide, podjednako kao i očaj.
Biti odrasla, samostalna žena znači prvenstveno biti uzdignuta iznad sopstvenog pola i uopšte podele na polove. To znači biti odrastao, samostalan, sposoban čovek. To podjednako važi i za muškarce i za žene, međutim žene češće zauzimaju ulogu podređenih, zavisnih i nesposobnih jedinki. Žene čekaju princa, žene očekuju nekoga da ih spasi od sopstvenog života, a onim pravim smatraju muškarca koji razrešava njihove životne probleme.
Ne hvataj se za njega kao za slamku, već stani uspravno i zgrabi ga za đoku!Istina je da nikada nećeš biti srećna i da će kraj tebe svaki muškarac biti pogrešan sve dok od drugih budeš očekivala ono što sama ne možeš ili ne umeš.
Da bi ostvarila zrelu vezu potrebno je da uzmeš stvari u svoje ruke i prestaneš da izigravaš nemoćnu devojčicu kojoj je ljubav spas.
Svaki put kada pokušaš sebe muškarcu da nametneš kao prioritet, vezuješ mu ruke, sputavaš ga i oduzimaš mu priliku da te voli.
Ako želiš da se muškarac trudi oko tebe, pokaži mu da ti nije potreban
Ne, ovo nije savet kako da izmanipulišeš muškarca da te voli, ovo nije savet kako da se pretvaraš da bi zavela bilo koga. Radi se o tome da postaneš kvalitetna i potpuna osoba, bez obzira na to da li trenutno u tvom životu postoji neko značajan ili ne; da postaneš i ostaneš slobodna ili nezavisna – bilo da si u vezi ili ne; da ne pripadaš nikome drugome do samoj sebi – jer samo tada i možeš istinski nekoga voleti.
Tvoja nezavisnost, sposobnost, sloboda je ono što će muškarca naterati da i sam radi više na sebi i postane bolja osoba – upravo je to onaj pravi trud koji svako mora ulagati u vezu.
Tek kada mu jasno staviš do znanja da ćeš bez problema otići onog momenta kada te ne bude tretirao kako treba, jer je i bez njega tvoj život sjajan, imaš osnovu za pravu ljubav i vezu. Tek kad si kraj nekog zato što ga želiš, a ne zato što ti je potreban, oslobađaš i njega da ti pruži najbolje od sebe – zato što tako želi, a ne zato što mora da te ne bi izgubio.
Emotivne ucene te srozavaju u njegovim očima
Kada smo malo pre rekli da treba da mu staviš do znanja da uvek možeš da odeš – ovo nikako ne treba shvatiti u formi ucene. To treba da bude prosta činjenica tvog postojanja. Celokupan tvoj život i tvoje ponašanje treba da bude svedočanstvo tvoje slobode i nezavisnosti. A činenica da uvek možeš otići nije pretnja, već logična posledica tvoje slobode. Na kraju krajeva, to znači da isto može učiniti i on.
Ucenjujemo iz straha, ucenjujemo iz slabosti, zavisnosti, iz žeje da imamo, da posedujemo… razloga je mnogo, a svaki čini nesrećnima i nas i naše “žrtve”, jer ne ostavlja prostor da budemo ono što zaista jesmo.
Vi niste tu da jedno drugo držite za povodac, već da jedno u drugome uživate i da zajedničkim snagama gradite svoju budućnost. Vezanih ruku se malo toga može postići.
Ljubav s vezom i ljubav bez veze
Ljubav je takođe nešto što postoji nezavisno od veze i baš zato nas drži u vezi. Mnogo je veza u kojima je jako malo ili nimalo ljubavi, kao što i bez veze možemo biti ispunjeni ljubavlju. Činjenica da nekoga volite ne znači da sa tom osobom treba da provedete život. Ljubav je sila koja oplemenjuje naše postojanje, a ne sila koja nas sputava, porobljava i lancima vezuje.
Ljubav je ono što počinje od sebe i preliva se na svet oko nas. Možemo je deliti na vrste, ali u suštini ljubav je uvek jedna ista, duboka i suštinska, čista – bilo da njome volimo sebe, život, boga ili bližnjeg svoga. Ljubav je bezinteresna – ona ne zahteva ništa za uzvrat, ona je sama sebi dovoljna i ispunjujuća. Zato nema većeg blagoslova nego voleti.
Mi zaista možemo voleti one koji su kilometrima udaljeni od nas i biti srećni… podjednako kao što možemo i život provesti sa osobom koju samo mislimo da volimo i kraj koje nikako da postanemo srećni.
I upravo zato će muškarac samo istinski slobodnu ženu smatrati premijom u ovoj životnoj lutriji – jer u njoj prepoznaje ljubav. Ljubav ne pritiska, ljubav oslobađa. Onaj ko je ispunjen ljubavlju može biti sam, ali nikada neće biti usamljen. Kada jednom postaneš takva žena, svako će želeti parče tvog raja…
Izvor:besnopile.rs
Ko rano rani, dve sreće grabi: Razlozi zbog kojih treba biti ranoranilac!
