Koliko je blistavih, revolucionarnih, genijalnih umova nepravedno proterano iz istorije i razvejano iz javnog sećanja, samo zato što su bile žene…
Žene koje su nas svojim neustrašivim karakterima i sudbinama koje je krojio i ranjavao čist idealizam, vera u neki humaniji svet i spremnost na ličnu žrtvu zarad opšteg dobra toliko zadužile, da bez njih danas ne bismo mogle da završavamo fakultete, da se zapošljavamo…
Mi smo im se pak odužili, kako već majstorski umemo – zaboravom.
Hajde da se kroz priču setimo svih tih neverovatnih, čudesnih, ponosnih žena zahvaljujući kojima imamo izbore da živimo onako kako želimo, ali i da ovo društvo činimo bar malko boljim i humanijim mestom za život…
Kad je Džon Lenon 1972. snimio pesmu “Woman Is the Nigger of the World” (“Žena je crnja sveta”) radio stanice širom planete momentalno su je cenzurisale.
I premda je dirljivo jasna humana poruka na koju Lenon ukazuje – na obespravljenost, eksploataciju i nejednake mogućnosti žena na obrazovanje, rad, platu, slobodu kretanja i izbora u vladajućem muškom svetu (baš kao i Crnci u svetu “belog čoveka” vekovima), te da svi moramo nešto da uradimo – politički korektnim licemerima i dušebrižnicima zasmetala je reč “crnja”.
Deklarativno demokratskom svetu u kom živimo takva istina para uši.
No uprkos vekovima borbe svih onih koje/i su sanjale/i o svetu u kome ćemo svi imati jednaka prava, i danas živimo u muškom svetu.
Anatomija – sudbina?
No, na našu sreću, nisu sve devojčice kroz istoriju pristajale na uvreženu mantru uz koju su odrastale da je “anatomija njihova sudbina”.
Videćemo kako su junakinje ove naše priče morale da se suprotstave porodici, čaršiji, institucijama i obogotvorenim autoritetima, kraljevima i ministrima da bi dobile pravo da se obrazuju i rade.
Danas zvuči nepojmljivo da u Srbiji žene nisu imale pravo na osnovnu školu do 40-ih godina 19. veka; za visoko obrazovanje izborile su se početkom 20. veka.
Zamislite kad još 1870. Srbija javno polemiše „Da li je žena sposobna da bude ravnopravna sa čovekom“.
Bio je to spis Svetozara Markovića, kojim je ovaj progresivni socijalista i mislilac prosvećivao Srbiju:
„Žena-doktor pokazuje u isto vreme, da je sposobna za nauku kao i čovek i postaje materijalno nezavisna. Osim toga medicinska praksa je takva struka, gde će žena pre ili posle održati savršenu pobedu nad čovekom. U ophođenju sa bolesnicima treba još nežnosti, osetljivosti, pažnje, u čemu se čovek nikada ne može meriti sa ženom. Zato su u primitivnom društvu lekari većinom žene, kao što je kod nas Srba i dan danas“.
Prva srpska lekarka
Draga Ljočić (1855-1926), bila je prva Srpkinja koja je na čuvenom Univerzitetu u Cirihu (prvi u Evropi koji je 1863. dozvolio ženama da studiraju) stekla diplomu doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, i tako 1879. postala prva srpska lekarka.
Al’ ne lezi vraže – deset godina u Srbiji nije mogla da se zaposli jer „žene ne služe vojsku“.
Tada je za državnu službu bio obavezan vojni rok.
Da ironija bude veća – junakinja naše priče imala je čin poručnika(!): u srpsko-turskom ratu odlikovana je u bici na Šumatovcu (prekinula je studije da bi se kao bolničarka priključila srpskoj vojsci).
Godinama je Ministarstvu unutrašnjih dela pisala molbu za „lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola“.
Tek joj je na urgiranje kraljice Natalije (koja je bila pobornica emancipacije žena u Srbiji) omogućeno da ponovo polaže ispite pred specijalnom komisijom (uprkos diplomi prestižnog ciriškog unverziteta, koju nisu proveravali u slučaju njenih muških kolega).
Srbija tada nije imala Medicinski fakultet, a naši lekari školovali su se na evropskim univerzitetima.
No kad na posletku, zaprepašćena njenim znanjem,komisija nije imala kud, Draga Ljočić zaposlena je kao lekarska pomoćnica (sa manjom platom od muških kolega, bez prava na povišicu i penziju), a zapravo je radila kao načelnica ženskog odeljenja Opšte državne bolnice.
Dakle, imala je znanja za načelnicu, ali je plaćana i tretirana kao pomoćnica. I što je najzanimljivije i što indikativno ilustruje stepen licemerja i šovinizma patrijarhalne srpske sredine: za vreme svih ratova u kojima je učestvovala (srpsko-turski, srpsko-bugarski, balkanski ratovi, Prvi svetski rat) Srbiji je Draga Ljočić bila potrebna kao lekarka.1885. godine u srpsko-bugarskom ratu radila je kao jedini lekar u čak tri bolnice u Beogradu!
Čim su ratovi prestajali, a muškarci se sa fronta vraćali, vraćane su i žene u svoje patrijarhalno tapacirane ćoškove i zapećke.
Odjednom više nisu bile „sposobne“ za lekarske službe koje su obavljale za vreme rata.
Draga Ljočić zato 1889. godine rezignirano piše Ministarstvu unutrašnjih dela „… iz prakse dosadašnje gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje“.
Bio je to prst u oko pretpostavljenima.
Načelnik Saniteta izvlači džokera iz rukava:
„Ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe – na čoveka, koji će je rukovoditi u njezinom životu.“
Na osnovu ovog argumenta, zaključuje „da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar…. Ko zna prirodu ženskinja i njhovo opredeljenje, naročito jedne ženskinje koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže, da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti.“
Iako je sve pobrojane dužnosti gospođa Ljočić za vreme svih ratova vršila.
Al’ „istina“ je vazda bila privilegija jačeg.
A prirodu ženskinja, vidi se iz priloženog, najbolje su poznavali muškarci.
Ova neobično odvažna ženskinja, rođena polovinom 19. veka, bila je čista provokacija za mizogino srpsko društvo.
Bila je prva žena koja je udajom zadržala svoje devojačko prezime, što je bilo nečuveno. Bila je prva srpska sifražetkinja – pobornica jednakog prava glasa za muškarce i žene.
Pisala je i kralju Milanu i državnom savetu, sa jednom jedinom molbom: da se njen rad vrednuje kao i kod njenih muških kolega!
Izvor: https://www.danas.rs/
