Roditelji su najvažnije osobe u životu deteta. Oni nas rađaju, upoznaju nas sa ovim svetom i svime što on sa sobom nosi, gaje nas, pomažu nam da prevaziđemo svoje strahove, imaju aktivnu ulogu u oblikovanju naše ličnosti i izgradnji našeg sopstvenog sveta od nule.

Ipak, bez obzira na činjenicu da i mama i tata imaju nezamenljiv udeo u razvoju svakog deteta, postoji jedna naročita veza za koju mislim da ćete se svi složiti da igra veliku ulogu u životu deteta.

To je neuništiva, večna, moćna veza između očeva i ćerki.

Mame, nemojte me pogrešno razumeti. Vi nesumnjivo imate najjaču i najjedinstveniju povezanost sa vašom decom. Ali, postoji nešto posebno u toj vezi oca i ćerke što određuje celokupan život ćerke na istinski zadivljujuć način.

Otac je prva muška figura u životu devojčice.

On je siguran zaklon u koji se ona sklanja.

On je potporni stub njene snage.

On je njena prva ljubav.

Dok nas mame maze i uče da budemo nežnije, očevi nas ohrabruju da budemo jake. Da nikada ne prestanemo da budemo radoznale, pa makar i pravile greške. Da nikada ne odustanemo, ma koliko se plašimo. Da uvek pomeramo svoje granice. Majke su te koje izbegavaju rizike, a očevi su oni koji nas ohrabruju da uvek iznova pokušamo i da se naučimo na greškama.

A sada, pre nego što se neki od vas ne slože s ovim i kažu mi kako uvek postoje izuzeci od pravila, sačekajte. U pravu ste, postoje izuzeci. Niste svi vi imali sreće da vas odgaja brižan otac, pun ljubavi. Ali, ja ne govorim ovo samo zato što sam ja imala sjajno detinjstvo zahvaljujući svom ocu i majci.

Imam ja i naučne dokaze za ovo!

Dakle, zašto očevi imaju tako ogroman uticaj na emotivni razvoj svojih ćerki?

Prema istraživanju objavljenom u Žurnalu društvenih i humanističkih nauka (Journal of Social Sciences and Humanities), kod ćerki koje nisu imale blizak odnos sa svojim očevima postoji veća verovatnoća pojave psiholoških i emotivnih problema, poput depresije i anksioznosti, nego kod ćerki koje su održavale blisku i zdravu povezanost sa svojim očevima.

Nema sumnje da porodica igra veliku ulogu u našoj pripremi za sve buduće odnose. Ćerke uče kako da se ophode sa svojim muževima, momcima, drugovima i ostalim muškarcima na osnovu odnosa koje su izgradile sa svojim očevima i braćom.

Dakle, prirodno, problematični odnosi sa muškarcima, simptomi depresije ili nedostatak samopouzdanja su česta posledica odsustva oca iz života njegove kćeri. Kada dete odrasta sa osećanjem bliskosti sa svojim ocem u periodu puberteta, veća je verovatnoća da će kasnije ostvariti zdrav i zadovoljavajući bračni odnos.

Zdrav odnos sa ocem suzbija kod ćerke strah od uspostavljanja bliskih i intimnih odnosa u kasnijem životu. Za svaku devojčicu, ljubav prema ocu je uvek prvo iskustvo ljubavi prema nekom muškarcu i upoznaje je sa onim što prava muška ljubav predstavlja. Ukoliko je postojalo pozitivno iskustvo ljubavi u njenom odnosu sa njenim tatom u ranom detinjstvu, ona će proći mnogo bolje, i obrnuto. U poređenju s majkama, očevi uglavnom imaju snažniji uticaj na to kako će se njihove ćerke ophoditi i povezivati sa muškarcima u svom životu.

Upravo to je razlog zašto pozitivan odnos otac-ćerka ima tako veliki uticaj na ćerkine odnose i veze s drugim muškarcima.

Brižni očevi imaju naročitu važnost u životu svojih ćerki, jer predstavljaju jasnu protivtežu ukorenjivanju predrasuda o muškarcima. Stoga, ćerka koja je zadovoljna odnosem sa svojim ocem ima veće šanse da bude društveno priznata, da se oseća bezbednom, da bude psihički zdrava i da ostvari svoj puni potencijal.

Zaista je tužno što je sve do pre nekoliko decenija otac često bio smatran obaveznim da se isključivo stara o zadovoljenju materijalnih potreba porodice, a majka da bude domaćica i da brine o deci…

Međutim, lepo je znati da je danas očinstvo dobilo sasvim novu dimenziju i značenje. Jer, vaspitavanje nije samo mamina odgovornost. Dobro vaspitavanje znači podjednako učešće i odgovornost oba roditelja kada se radi o podizanju dece.

Otac bi trebalo da obezbedi bezbedno i zaštitiničko okruženje za svoju ćerku, i to ne samo fizički, već i emotivno. Očevo ponašanje bi trebalo da ohrabri njegovu ćerku da se nikada ne plaši da podeli svoja osećanja.

Na kraju krajeva, nema sumnje da smo mi proizvod onih koji nas vaspitavaju. Konačno, mi smo svi preprogramirani tako da težimo onom tipu ljudi i odnosa koji su nam poznati. Evo, došla sam do zaključka – žene na kraju završe udajući se za „svoje očeve“.

Autor: Stefani Rids (Stephanie Reeds)

Izvor: viseodzivota.com /the power of silence

Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili Čika Jova, je jedan od najplodnijih pesnika srpskog romantizma. Rođen je 6. decembra 1833. godine u Novom Sadu, a preminuo je 14. juna 1904. godine u Sremskoj Kamenici.Završio je prava i medicinu, a uporedo sa tim je pokretao i uređivao brojne književne časopise. Pisao je lirske, satirične, političke i dečje pesme.

Zmaj potiče iz ugledne porodice, a roditelji su mu bili Marija Gavanski i Pavle Jovanović, gradonačelnik Novog Sada. Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, dok je više razrede pohađao u Halašu i Požunu (današnjoj Bratislavi). Nakon gimnazije je upisao prava u Pešti koja je studirao i u Pragu i u Beču. Stekao je dobro obrazovanje, a u gradu muzike je upoznao političara Svetozara Miletića i pesnike Đuru Jakšića i Branka Radičevića koji će uticati na njegovo stvaralaštvo.

Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveći predstavnik. 1858. godine je objavio prvu pesmu „O Gaši“, a tokom života je napisao oko 450 dečjih pesama. Najpoznatije su: „Al’ je lep ovaj svet“, „Pačija škola“, „Materina maza“, „Taši, taši“, „Zima, zima, e pa šta je“, „Žaba čita novine“, „Zeka iz jendeka“, „Prvi sneg“, „Ciganini hvali svoga konja“, itd. Neke od pesama za odrasle su: „Zar ja ljubit’ više ne smem“, „Moji mrtvi“, „Misleć’ na te“, „Mrtvo cveće“, „Svetli grobovi“ koju je napisao posle smrti prijatelja Đure Jakšića, itd.

1860. godine se vratio u Novi Sad i, kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika, postao je službenik u opštinskom sudu. Na toj funkciji se kratko zadržao jer ga je privukao književni rad pa je pokrenuo časopis „Javor“ i satirični list „Komarac“.

1861. godine je upoznao svoju buduću suprugu. Njegova sestra od tetke, Pava Nešković, se razbolela pa joj je Jovan došao u posetu. Negovala ju je Eufrosina koja je pesniku zapala za oko. Pošto je bio stidljiv, nije se usudio da joj otkrije svoja osećanja, već ih je iskazivao u pesmama koje je čitao sestri. Tako je započeo zbirku „Đulići“ (od turske reči Gül koja znači ruža) u kojoj je opevao svoju ljubav prema devojci. Skupio je hrabrost i napisao joj pismo u kojem ju je nazvao imenom jednog od najlepših cvetova, Ruža. Strahujući od odgovora, otišao je iz Novog Sada, a po povratku ga je sačekalo pismo u kome mu Ruža otkriva da njeno srce njemu pripada. 1862. godine su se venčali, a slavlju su prisustvovali mnogi učeni ljudi poput Jovana Đorđevića, Jakova Ignjatovića, Svetozara Miletića, itd.

Tada su nastale neke od najlepših Zmajevih pesama: „Kaži mi, kaži, kako da te zovem“, „Tijo noći moje sunce spava“, „Zaspala si, a ja budan“, i druge u kojima opisuje najsrećniji period svog života koji je kratko trajao.

Ubrzo im se rodio sin Mirko, a 1863. godine porodica se seli u Peštu gde je Jovan radio u najstarijoj književnoj, kulturnoj i naučnoj instituciji srpskog naroda, Matici srpskoj, i bio nadzornik zadužbine koju je osnovao prvi Srbin doktor prava, Sava Tekelija.

1864. godine je pokrenuo satirični list „Zmaj“, a to će postati i njegov nadimak. Nastao je od datuma 3. maj kada se, pre 16 godina, održala Majska skupština na kojoj je srpski narod sebe proglasio politički slobodnim i nezavisnim od Austro-Ugrarske. Pored ovog nadimka, imao je još 398 pseudonima od kojih je prvi bio Osijan (suncem obasjan).

Završio je i objavio zbirku pesama „Đulići“ i upisao je medicinski fakultet. Onda su usledile tragedije koje će obeležiti pesnikov život i zauvek ga promeniti. Sin Mirko je umro kada je imao tri godine, a ćerka Tijana sa tri meseca. Utehu su tražili trećem detetu u Savi, ali on je umro nakon nedelju dana. Četvrto dete, Jug, je umro na rođenju. Rodivši Smilju, Ružino srce nije moglo da izdrži toliku patnju pa se i ona brzo upokojila.

Nesrećnom pesniku je ostala samo ta devojčica koja je živela svega dve godine. Iako je bio lekar, nije mogao da ih spase od tuberkuloze za koju, u tom periodu, nije bilo leka. U međuvremenu se vratio u Novi Sad i otvorio je ordinaciju. Nekoliko godina kasnije je počeo da živi u Pančevu gde je pokrenuo list „Žiža“.

Zmaj je ženi i deci napravio spomen u vidu zbirke pesama „Đulići uveoci“ u kojoj opisuje svoju bol zbog strašnih gubitaka koje je doživeo. Okrenuo se svoj deci ovog sveta i za njih je uređivao časopise „Neven“, „Kolarac“, itd.

Jovan je Smilji uzeo dadilju, Mariju Kostić, koja je imala dve ćerke Macu i Anku. Nakon njene smrti, devojčice je prihvatio kao svoje i sa novom porodicom se preselio u Beograd. Tu je obavljao privatnu praksu i postao je dramaturg Narodnog pozorišta.

Nekoliko godina kasnije, sa Marijom i devojčicama se preselio u Zagreb. Živeli su blizu pozorišta da bi Maca i Anka mogle da uče glumu. Međutim, i one su uskoro preminule zbog čega se pesnik, skrhkan bolom, vratio u Sremsku Kamenicu koja se nekada, u njegovu čast, zvala i Zmajeva Kamenica.

Utehu je pronalazio u radu. Prevodio je mađarsku književnost, posebno mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija, zatim Geteova, Hajneova, Puškinova i Ljermontova dela. 1878. godine je pokrenuo humoristički časopis „Starmali“, a saradnici su mu bili Ljubomir Nenadović, Laza Kostić, itd. Od 1880. godine je počeo da uređuje „Neven“, najbolji dečji časopis u to vreme. 1882. godine su završena izdanja pod nazivom „Pevanija“ i „Drugo pevanija“ koja obuhvataju šaljive pesme koje je Zmaj objavljivao u raznim časopisima.

U svojim pesmama, Hrvate je nazivao „srpskom braćom“ i zagovarao je jedinstvo ova dva naroda. 1883. godine je u pesničko-političkom časopisu „Starmali“ objavio pesmu „Šta se čuje“ u kojoj govori o nevoljama Hrvata zbog pokušaja Austrougara da ih mađarizuju i poziva Srbe da im pomognu.

1985. godine je štampana zbirka pod nazivom „Snohvatice“, 1899. godine „Čika-Jova srpskoj deci“, 1900. godine „Devesilje“, a 1901. godine „Čika-Jova srpskoj omladini“.

Napisao je šaljivi pozorišni komad „Šaran“ i pesničku legendu „Vidosava Branković“.

Veliki ljubitelj Zmajeve poezije bio je Nikola Tesla koji ga je smatrao najvećim srpskim pesnikom. 1897. godine dva velikana su se srela u Beogradu. Zmaj je napisao stihove u čast naučnikovog dolaska koji su ga toliko ganuli da je počeo da plače i poljubio je pesnikovu ruku. Po povratku u Ameriku, Tesla je preveo nekoliko Zmajevih pesama na engleski jezik pa je on prvi srpski književnik čija su dela tamo objavljena.

14. juna 1904. godine je preminuo u snu i otišao je kod svoje Ruže i dece. Sahrani je prisustvovalo mnogo ljudi koji su oplakivali pesnikovu smrt i tužan život.

 U njegovu čast, Matica srpska je ustanovila Zmajevu nagradu koja se dodeljuje za poeziju na srpskom jeziku, organizuje Zmajeve dečje igre u Novom Sadu koje predstavljaju najveći dečji festival u Srbiji i dodeljuje Povelju Zmajevih dečjih igara kao priznanje za stvaralački doprinos književnosti za decu.

1973. godine RTB je snimila TV seriju za decu pod nazivom „Neven“, a pesnika je glumio Mića Tomić.

 Neki od najpoznatijih Zmajevih citata su: „Nije znanje – znanje znati, već je znanje – znanje dati.“ „Lepši je pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka, nego kad čovek sahranjuje svoje ideale.“ „Ako si pao, nemoj se ukaljati, ako si se ukaljao, nemoj se valjati.“ „Ne treba se pravdati… Opravdanje prijateljima nije potrebno, a neprijatelji vam ionako neće poverovati.“ „Sećanje je lako za svakog ko ima memoriju. Zaborav je težak samo za one koji imaju srce.“ „U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu.“

izvor: biografija.org

Očna lekarka Valentina Đorđević, zaposlena u Specijalnoj bolnici za plućne bolesti “Ozren” u Sokobanji, propisala je svom suprugu lek ivermektin kao terapiju za koronavirus. Recept je, bez odobrenja nadležnih, sama sastavila i odnela u jednu apoteku u Nišu, gde su joj “nabavili” medikament, koji je u Srbiji zabranjen za lečenje kovida-19. Povodom ovog slučaja juče je u bolnici obavljen vanredni inspekcijski nadzor, a direktorka ustanove kaže za Nova.rs da će koleginica biti strogo kažnjena.

„Bila sam u šoku kada sam čula da je koleginica Đorđević sama lečila svog muža i to ivermektinom. Ne mogu da verujem da je zloupotrebila formular bolnice, jer je na lekarskom izveštaju sa našim logom, propisala ivermektin i sa tim otišla u apoteku. Ona se raspitivala u apotekama u Nišu gde bi mogla da kupi ovaj lek, pa je pronašla jednu u kojoj su ga nabavili, a predala im je lekarski izveštaj, tako da imaju pokriće“, objašnjava za Nova.rs dr Gordana Antonijević, direktorka Specijalne bolnice za plućne bolesti „Ozren“ u Sokobanji.

„Doktorka Valentina je oftalmolog, nije pulmolog i nema prava da propisuje lekove za upalu pluća pacijentu obolelom od koronavirusa, pa iako je u pitanju njen suprug, to je bilo veoma rizično i neodgovorno“, naglašava dr Antonijević, pneumoftiziolog.

„Ivermektn sme da propiše kožni lekar za ljude ili veterinar za životinje i niko drugi. Ne mogu da shvatim zašto nije muža dovela kod nekog od pulmologa, a radi u bolnici za plućne bolesti i mogao je čitav tim ljudi da ga leči prema protokolu. Verovatno je mislila da će umeti sama, jer je od nas svih ovih godina slušala kako se tretira upala pluća, pa je smatrala da je nepotrebno da ga smešta u bolnicu. Verujem da nije imala zlu nameru, da se uplašila za njegov život, ali ovako nešto nikad više ne sme da se ponovi“, kaže direktorka bolnice.

Suprug doktorke Đorđević je, kako saznajemo, tokom 10 dana u novembru 2021. imao visoku temperaturu, a regularne terapije mu nisu pomagale, pa se doktorka odlučila za terapiju, koja u našoj zemlji nije odobrena za lečenje infekcije kovidom.

“Ispričala nam je tek nedavno, da je bio dugo pod temperaturom i sa teškom upalom pluća. Uplašila se da se neće izboriti sa bolešću, nije znala kako da mu pomogne. Čitala je komentare i brojne tekstove o ivermektinu, kako se leče pacijenti u Indiji, pa se ponadala da će taj lek pomoći. Naravno do leka se ne može doći svuda i tek tako, a kako je ona lekar u bolnici za plućne bolesti, iskoristila je naš zvanični formular za izveštaje. Doktorka Đorđević je inače odličan oftalmolog, veliki je stručnjak za svoju oblast, zato ne znam šta joj se desilo da ovako postupi”, kaže dr Antonijević.

Iako se ovaj slučaj desio krajem prošle godine, inspekcija Ministarstva zdravlja u bolnici je tek juče izvršila vanredni nadzor.

“Bila je inspektorka, a doktorka Valentina je napisala izveštaj u kojem objašnjava zašto je propisala ivermektin, kako je došla do leka i navela je da ga je koristila za ličnu upotrebu, privatno, da nema veze sa bolnicom. Biće žestoko kažnjena jer su ovakve stvari nedopustive, a izvršićemo temeljnu unutrašnju kontrolu. Obeshrabruje saznanje da je ovakvih slučajeva mnogo, ne samo u Nišu, već i u drugim gradovima Srbije, gde lekari zloupotrebljavaju izveštaje ustanova u kojima rade, kako bi nabavljali nedozvoljene lekove”, navodi naša sagovornica.

Podsećamo da je komandant Kovid bolnice “Karaburma” dr Ivo Udovičić, krajem 2021. izjavio da su u toj ustanovi lečili više osoba zaraženih koronavirusom, čije se stanje pogoršalo nakon uzimanja leka “ivermektin”.

Naime, u novembru prošle godine pokrenut je postupak pred sudom časti od strane Lekarske komore Srbije (LKS), protiv 18 lekara, zbog neadekvatnog lečenja i savetovanja pacijenata u vezi sa koronavirusom, od kojih su pojedini preporučivali i lek “ivermektin”. Lekari protiv kojih je pokrenut postupak mogli bi lako da ostanu bez licence, odnosno dozvole za rad. Takođe, zaključak stručnog tima sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, je da ivermektin, nije efikasan u borbi protiv koronavirusa.

Izvor: nova.rs

Istoričarka i profesorka na Filozofskom fakultetu Dubravka Stojanović opisala je stravične uslove porođaja i objasnila zašto se žena primoravala da u nehumanim uslovima donese nov život na svet. Setite se toga kad sledeći put neko potegne priču o „hrabroj babi koja se sama porodila u njivi više puta i bez ičije pomoći“.

„Srpski lekari, počevši od Batuta pa na dalje, često su opisivali kako izgleda porođaj, potogovo na selu. Govorili su o tome da se porođaj smatrao prljavom stvari i da je zbog toga žena bila proterana iz kuće u trenutku kada porođaj počne. Zbog toga su se žene često porađale na njivi, ili još češće ako bi porođaj krenuo u kući tokom noći, one su izolovane, najčešće u štalu. To je bila druga zidana kuća u okviru imanja i nekako se smatralo da porođaj i pripada štalskim uslovima. Bilo bi postavljeno nekoliko sasvim nečistih ponjava i tu bi žena ostajala sama i to se smatralo stidnom i neprijatnom stvari.“, priča Stojaković.

Dodala je da se pupčana vrpca često prekidala nesanitarnim alatom koji bi se našao u štali, tako da su smrtni slučajevi žena prilikom porođaja bili česti.

“U tim uslovima porođaj se pretvarao ne samo i agoniju bola, nego u izuzetno čest uzrok smrtnosti i žena i novorođenčadi”, rekla je Stojanović i naglasila da je upravo to bio uzrok za kratak životni vek žena u ruralnim sredinama”, rekla je istoričarka i dodala da je upravo ovaj faktor smanjivao životni prosek žena.

Stojanović je dodala da iz ovih podataka vidimo odnos društva i države prema javnom zdravlju, a zaključak je da se “život žena nije smatrao naročito važnim”. I danas, kada smo odmakli od porođaja u njivi, svedoci smo brojnih svedočenja žena o nasilju kom su izložene u porodilištima i nehumanim uslovima koji ostavljaju doživotne traume, a ne bi smelo tako da bude.

Izvor: zadovoljna.nova.rs