Trandavilje (Narodna imena: carev cvet, malvaroza, rdeči slez, slezovina, Trandafil, baštenski slez) je poreklom iz Grčke i Male Azije. Sa ovog područja se raširilo po celoj Evropi, jer su ga zbog lepog izgleda i lepe boje cvetova počeli rado gajiti po baštama.
Botaničke osobine
-
Trandavilje je jednogodišnja ili višegodišnja zeljasta biljka i ima više formi i varijeteta.
-
Jednogodišnja forma ima vretenast i razgranat koren.
-
Stablo je visine 150 – 180 cm, granato. Donji listovi su okruglasti, celog oboda a gornji sa dužom drškom.
-
Liska je i sa lica i sa naličja gusto pokrivena dlakama.
-
Cvetovi su krupni, prečnika 7-8 cm, puni ili polupuni, crni.
-
Plod je pljosnati šizokarp. Seme je bubrežastog oblika, smeđe boje. Masa 1.000 zrna je 8-12 grama.
Jednogodišnje trandavilje ima dug period vegetacije, pa ako se malo zakasni sa setvom, ne obrazuje se stablo. U prosečnim uslovima za nicanje je potrebno 20 – 30 dana. U početku se obrazuje samo lisna rozeta, a stablo se formira od sredine juna. Cveta od početka jula do kraja septembra. Plodovi sazrevaju sukcesivno od kraja avgusta.
Hemijski sastav i upotreba
Od trandavilja se koriste cvetovi (Malvae arboreae flos), koji sadrže bojene materije iz grupe antocijanidina (altein, delfinin, malvadin), sluzi i tanine.
Trandavilje se koristi u narodnoj medicini u obliku čajeva i sirupa protiv kašlja, bronhitisa i nazeba, protiv upale usta. U narodnoj medicini se upotrebljava interno u obliku čaja kao antidijaroik, potom, protiv tegoba u organima za varenje, a spolja za spravljanje obloga kod povreda. Iz cvetova se dobija boja, kojom se boje vino, neke namirnice i lekovi, kao i razni grudni čajevi. Mlado lišće trandavilja služi kao dodatak salatama.
Cvetovi trandavilja se sakupljaju po lepom vremenu, kada su se osušile kapi rose
Gajenje
Trandavilje je biljka sunčanih i od vetra zaštićenih staništa. Seme dobro klija i na nižim temperaturama (8 – 10°C). Dobro se razvija u suvljim staništima iako u fazi formiranja stabla ima povećane potrebe za vlagom. Obilato cveta ako je vreme suvo, toplo i sunčano.
Prema zemljištu nije naročito probirljiv, ali ipak obilnije cveta i daje veće prinose na dubljim, srednje vezanim i plodnim zemljištima sa dobrim vodnim kapacitetom. Suviše vlažni tereni nisu pogodni za gajenje trandavilja.
Kao jednogodišnja biljka, u plodoredu se može gajiti posle većine kultura. Najbolje predkulture su okopavine. Pošto ima dug period vegetacije, seje se što je moguće pre u proleće. Zbog rane setve važno je predkulturu na vreme skinuti sa parcele, da bi se još u toku jeseni zemlja mogla pripremiti za setvu. Na istom mestu može se gajiti nakon tri godine.
Priprema zemljišta se sastoji od dubokog oranja u jesen, a u proleće zemljište se priprema za setvu na uobičajeni način.
Organskim đubrivima treba đubriti predkulturu, jer trandavilje dobro iskorišćava produženo dejstvo organskih đubriva. Mineralno đubrivo se daje u malim količinama (30-40 kg/ha N, 30-50 kg/ha P2O5 i isto toliko K2O). P2O5 i K2O se daju u jesen prilikom oranja zajedno sa polovinom azota, dok se druga polovina azota daje u proleće pre setve.
Trandavilje se jednako uspešno može proizvoditi i rasadom i setvom na stalno mesto. Iako je setva na stalnom mestu ekonomičnija, nedostatak je što biljke kasnije cvetaju (krajem jula). Preporučuje se da se seje što ranije – početkom marta – jer u suprotnom biljke formiraju samo lisnu rozetu, a ne i cvetno stablo.
Seje se na razmaku između redova 60-70 cm, sa 8-10 semenki po dužnom metru, uz upotrebu tri kg semena po hektaru. Optimalna dubina setve je oko 3 cm.
Razmnožavanje rasadom proizvedenim u hladnim lejala je skuplje, ali ima prednost što biljke cvetaju već početkom jula. Kod ove proizvodnje seme se seje u hladne leje krajem septembra, na razmaku između redova 7-8 cm. Seme se pokriva tankim slojem (1,5-2 cm) peska ili treseta. Gusto nikle biljčice se proređuju sredinom oktobra, a da bi se izbegle štete od jesenjih mrazeva, leje treba pokriti staklom ili folijom, koji se skidaju krajem februara – početkom marta, kada se sadi na stalnom mestu. Radi zaštite rasad se može zalivati 0,1%-nom suspenzijom benomila. Sadi se ručno ili sadilicom, na razmaku između redova 70 cm i između biljaka u redu 20 – 25 cm. Količina potrebnog semena je 1,8 kg da bi se proizveo rasad za sadnju jednog hektara.
Kod setve na stalnom mestu nega se sastoji od proređivanja biljčica kada imaju 2-3 formirana lista i to drljanjem poprečno na pravac redova. Da bi se izbeglo zakorovljavanje, dovoljna su 2 – 3 okopavanja ili kultiviranja.
Najčešća bolest trandavilja je rđa (Puccinia malvacearum Montagne). Da bi se sprečilo njeno pojavljivanje biljke treba prskati dvonedeljno sa 0,4%-nim cinebom ili 0,2%-nim ditanom M – 45, od početka formiranja lisne rozete pa nadalje.
Cvetovi se sakupljaju po lepom vremenu, kada su se osušile kapi rose. Obično se sakupljaju cvetovi bez čašičnih listova (sine calycibus), posle precvetavanja, kada se krunični listovi sklope. Ređe se sakupljaju cvetovi sa čašičnim listovima (cum calycibus) u punom cvetanju. Berba je kao i cvetanje – sukcesivna. Sakupljene cvetove treba odmah osušiti. Može se sušiti na promajnom mestu ili u sušarama na 40 – 50°C. Prinos je oko 1.000 kg/ha suve droge.
Autor: prof. dr Jan KIŠGECI.
Preuzeto iz monografije LEKOVITO BILJE
Vesna de Vinča, devojačko prezime Jugović je zamenila novim kada je započela misiju popularizacije teze da je u Vinči nadomak Beograda nastala evropska civilizacija, je srpska književnica, bivša novinarka i televizijska autorka velikog broja intervjua sa slavnim ličnostima. Ima 64 godine, a izgleda duplo mlađe. I da to nije samo naš stav, svedoče i mnogi ljudi koji ne mogu da veruju da ova plavuša uveliko gazi sedmu deceniju. Ona je vitka, pokretna, sa bujnom plavom kosom i jasnim pogledom. Sama kaže da je za to zaslužan način ishrane.
Evo šta to Vesna radi kako bi sačuvala mladolikost i vitalnost:
“Gladujem već oko 30 godina. Došla sam do knjige doktora Rudolfa Brojsa, koji je izlečio milione ljudi terapijom gladovanja. Meni se pojavila štitna žlezda i ja sam isprobala njegovu metodu lečenja. Prvi put kad sam gladovala, radila sam to 15 dana. Od tada gladujem svake godine 28 dana sabrano, a ove godine sam gladovala 42 dana. Svake godine napravim čišćenje organizma.
Za inicijaciju ti treba oko 5-6 dana. Da se odlučiš, da nema nikog oko tebe, da isprazniš frižider…
Moraš da imaš jaku volju i to je to. Ja imam jako saznanje. 2016. godine je poznati doktor Osumi dobio Nobelovu nagradu za Autofagiju, to je isto princip gladovanja koji se zasniva na tome da kada telu uskratiš hranu ono jede samo sebe.
Ja sam odlučila da do kraja života petkom nikad neću ništa jesti! To je dan za gladovanje!
Prvi i osnovni smisao gladovanja je detoksikacija – ćišćenje tela od toksina. I to je prva faza gladovanja i ona traje 10 dana.
Tokom gladovanja ja konzumiram:
Ujutru kad se probudim odmah uzmem zeolit, to je suvi klistir.
Posle popijem čaj od žalfije (To je najvredniji čaj koji postoji) pomešan sa još tri čaja: matičnjak, nana i kantarion. To se zove još i Brojsov čaj.
Onda pijem vodu sa limunom, kad god imam osećaj gladi.
Pred spavanje pijem čaj od matičnjaka i zeolit.
A tokom dana uzimam pola čaše ili čašu Brojsovog soka. Glavni sastojak je cvekla koja je čudesna biljka. To je veoma prijatan sok. On se pijucka. Pravilno je da se pomeša sa pljuvačkom.
Ja kuvam sebi i supu od dve glavice luka sa dosta bibera, ali i onu sa paradajz sokom i vodom. Jedem ove supice prvih 5 dana dok se ne prebacim na režim gladovanja. Posle pet dana, osećaj gladi nestaje.
Nakon desetak dana telo počinje da jede samo sebe, tj. sve te izrasline, celulit, sve te loše stvari, ciste i td.
U trećoj fazi ide obnavljanje kože i organa. A četvrta faza je prolepšavanje i duhovni razvoj i duhovna snaga.”
Jovan Memedović o svojoj spoznaji i emisiji koju je snimio u Norveškoj kaže:
Uvek sam imao tu ideju da se prirodi treba vraćati i hteo sam da taj instinkt probudim kod gledalaca. Međutim, nekako sam i ja zaboravio da ako želimo čoveka da vratimo prirodi, onda treba da počnemo od najmlađih, od dece. Zato sam ovu emisiju njima i posvetio.
Iznenadio sam se kada sam se saznao da je dokazano da nam deca “boluju” od nedostataka kontakta sa prirodom. Zamislite uopšte taj neverovatan termin “nedostatak prirode!?” Šta to znači? Znači da deca današnje generacije nisu dovoljno u prirodi, pa se kao rezultat među njima pojavljuju zabrinjavajući trendovi kao što su gojaznost, poremećaj pažnje, nesigurnost, otuđenost, depresija.
Da li je moguće da nas je tehnologija toliko zarobila da smo zaboravili na našu iskonsku potrebu – kontakt sa prirodom?
Lično sam se uverio da naša deca u predškolskim ustanovama sede u pregrejanim vrtićima, jer je napolju hladno, blatnjavo i postoji mogucnost da se udare, poseku… E tada sam shvatio da o tome treba da napravim emisiju. Otišao sam u zemlju koja ima potpuno drugaciji pristup ovom pitanju, otišao sam u Norvešku.
Odmah sam znao gde ću naći pravi primer. Otišao sam kod junakinje jedne moje ranije emisije, a to je Tuva Torston. Tuva je sve, pa i mene, fascinirala svojim druženjem sa vukovima. Ranije nisam pominjao da se ona preselila iz grada u planinu, ne zbog vukova već da bi napravila park prirode posvećen deci.
Tuva Torston vodi ogroman prirodnjački park – Langedrag. U parku su i divlje i domaće životinje. Deca uzrasta od 6 do 14 godina dolaze organizovano i ostaju od 3 do 7 dana. Ne retko dolaze u pratnji roditelja. Deca ustaju već oko pola 7 ujutu i prvo što urade pomuzu koze, pa hrane konje, izvode ih u šetnju, timare… Organizovano odlaze u šumu gde uče o preživljavanju u prirodi, drugi ceo dan i sami provedu u divljnini i snegu, i još mnogo toga… Boraveći tamo i sam sam dosta naučio.
Na drugom kraju Norveške u gradiću Stange posetio sam predškolsku ustanovu koja je smeštena na farmi. Pravilo ovog vrtića je da deca moraju dnevno ostati napolju minimum 6 sati. Potpuno je nevažno da li je sneg, kiša, vetar. Deca uzrasta 4-5 godina su već samostalna i za naše shvatanje isuviše hrabra i slobodna. Pitao sam vaspitačice šta kada neko dete padne ili dođe do povređivanja, šta vam kažu roditelji? Dobio sam odgovor koji ću pamtiti – rekla je da roditelji to i traže! Kažu – samo neka se čeliče!
Na trećoj lokacjii, u samom Oslu, postoji farma konja i jahački klub. Deca iz obližnje osnove škole dolaze na dvočasnovnu nastavu gde čiste štale, hrane životinje, izučavaju zemljiste. Ali to nije samo radni boravak u prirodi, posle u učionici dužni su da napišu sta su radili na farmi i da daju svoje objašnjenje. Za nastavnicu koja je uvela ovaj program najvažnije je da deca aktivno učestvuju i shvate pravila prirode koja nas okružuje.
Sva tri primera podržava vlada Norveške, a roditelji su prezadovoljni.
Boravak u prirodi u većoj meri treba da bude deo školksog programa. Rekreativne nastave treba da se vrate svojoj iskonskoj nameni, a to je boravak u prirodi! Trebaju nam ljudi koji će se umesto kladionica osmeliti da otvore parkove prirode, i vaspitače koji će decu umesto u igraonicu povesti na kampovanje.
Sa druge strane, i roditelji moraju aktivnije učestvovati. U Norveškoj sam našao jednu našu porodicu. Mihailo Đorđević živi na selu na samo sat vremena vožnje od Osla. On je lako i sa oduševljenjem prihvatio norveški recept vaspitavanja dece i to mi je dalo dodatnu nadu da će posle moje emisije i roditelji u Srbiji shvatiti poruku: vreme je da deci pored novih mobilnih telefona i kompjutera date i svakodnevnu porciju prirode!
Da li bi ovo moglo i kod nas?
Dr Branimir Nestorović rekao je u emisiji Fokus na televiziji B92 da na osnovu epigenetike, nauke kako geni predaka utiču na potomke, zaključio da je to što su naši preci gladovali uticalo da budemo otporni na neke bolesti.
„Moj deda je gladovao prelazeći kroz Albaniju i to je uticalo da ja danas budem otporan na neke bolesti. Komunističke zemlje su gladovale, a zbog toga imamo mnogo manju smrtnost na istoku u odnosu na zapad“, rekao je Nestorović.
Prema njegovim rečima, kada se pogleda linija koja razdvaja svet u Berlinu, istočno je smrtnost znatno manja, a zapadno katastrofa.
„U svim tim komunističkim zemljama ljudi su često gladovali, dok su na zapadu upropašćeni tim viškom hrane, ali loše hrane“.
Ističe da se treba hraniti voćem i povrćem, i ponekad gladovati.
“Ovo je hrabri Tata koji sam odgaja starije Bojanu i Anu i trojke tek rodjene, jer je majka umrla nakon porodjaja od kancera! (tužan emotikon) Rodbina mu je savjetovala da ih daruje sirotištu jer ih neće moći sam odgojiti. Bogdan je prestao komunicirati sa svojom rodbinom i samostalno odgaja svoju djecu, ne tražeći pomoć ni od koga! Hvala ko podeli,” piše u opisu jedne slike muškarca sa dvoje male dece i troje novorođenčadi u, kako se čini, crkvi.
Ukradena fotografija i izmišljena priča: Niko nije tražio da otac da svoje petoro dece u sirotište
Fotografija muškarca sa dve devojčice i trojkama već nekoliko godina kruži na mnogim jezicima sa pričom da je ocu porodica rekla da decu napusti i da u sirotište nakon majčine smrti. Njihova majka Kasi umrla je posle porođaja ali ostatak priče je izmišljen, potvrdio je za AFP Činjenice otac Džoj Rot.
Objava je postavljana i podeljena mnogo puta prema podacima Fejsbuka. Pretraga reči iz opisa slike pokazuje da se ta fotografija često pojavljuje na društvenim mrežama.
Fotografija je stvarna, ali priča nije.
Priča Džoja i Kasi Rot
Obrnuta pretraga slike dovela je do članka lokalnog američkog lista Kanzas Siti Star objavljenog 2016. godine i do Fejsbuk stranice “Kasine trojke” na kojoj je ta fotografija postavljena 21. aprila 2016. Stranica je kreirana da bi objavila “novosti o Leviju, Ašeru i Pajperu” (Levi, Asher i Piper) i u znak sećanja na njihovu ljubaznu majku koja je za njih dala život,” piše u opisu.
Na stranici su tokom godina neprestano postavljane fotografije na kojima se vidi petoro dece kako odrastaju sa ocem. Prema opisu, fotografija podeljena na društvenim mrežama snimljena je prilikom krštenja trojki. Druge fotografije je snimio profesionalni studio Reflekšns Fotografi (Reflections Photography) i te slike se nalaze takođe na Fejsbuk stranici tog studija. AFP Činjenice je odlučio da ne stavlja link do te slike da bi zaštitio privatnost dece.
AFP Činjenice je kontaktirao Džoja Rota (Joey Rott) koji i dalje administrira stranicu “Kasine trojke”. Potvrdio je da je dao intervju za list Kanzas Siti Star i da su informacije u tom članku tačne. Iste informacije se nalaze na njegovoj Fejsbuk stranici.
Džojeva supruga Kasi (skraćenica od Kasija – Cassia) rodila je trojke Levija, Ašera i Pajpera 29. januara 2016. godine. “Neočekivano je preminula” 8. februara od krvnog ugruška u plućima. Džojeva porodica nije pokušala da ga ubedi da se odrekne svoje dece i on ih ne odgaja sam.
“Bake i deke se rano pojavljuju, neki vozeći sat vremena, kako bi pomogli bebama i pripremili starije devojčice za školu i vrtić. Pomažu i ostali rođaci i prijatelji. Glas se proneo i grad se skupio. Komšije, pa čak i nepoznati ljudi donirali su jelo i majčino mleko,” napisao je novinar lista Kanzas Siti Star. Ljudi su takođe donirali za pomoć porodici preko 177.000 dolara preko kampanje Gofundme.
Drugi mediji su objavili vesti o toj priči, kao ovde i ovde, uključujući i video intervjue.
“Znam da je mnogo mojih slika podeljeno širom sveta u poslednjih pet godina. Ali ne uspevam da ih pratim, a nisam znao da se ta slika deli,” rekao je 25. marta 2021. Džoj Rot za AFP Činjenice u poruci na Fejsbuk mesindžeru.
Manipulisanje emocijama ljudi kako bi se profitiralo
Obrnuta pretraga slika na Guglu i Jandeksu pokazala je da Džojeva fotografija kruži društvenim mrežama na drugim jezicima i sa nekim malim varijacijama u priči. U tom postu na engleskom se navodi da se majka zvala Marija i da je umrla od raka i pozivaju se ljudi da prate stranicu. Potpuno isti post je ovde objavljen i na grčkom. Na rumunskim stranicama u postovima se kaže: “Sam odgajam ovih pet dušica” i pozivaju se ljudi da “pokažu svoju podršku”.
Pretraga reči “Bogdan je prestao komunicirati sa svojom rodbinom i samostalno odgaja svoju djecu” na Fejsbuku dovela do postova sa istom pričom ali drugom slikom i drugim imenima. Tu sliku je razobličio bosanski sajt za proveru činjenica Raskrinkavanje. Majka dece sa slike je živa i otac se ne zove “Nikola” nego “Pavel Viktorovič”.
Takve priče se lako dele na društvenim mrežama jer su potresne i izazivaju jake emocije kod ljudi. Međutim, postoje i stranice i sajtovi koji samo kradu fotografije i izmišljaju tragične priče kako bi profitirale na ljudskim osećanjima. Ta stranica na primer pravi marketinške objave i promocije i objavila je nekoliko puta priču o “Bogdanu” i “Aleksu” (Nikola u drugim postovima) i to u razmaku od samo nekoliko nedelja.
Drugi primer takvih “klikbejt” priča (koristeći emocije ljudi da ih nateraju da kliknu na dugme “like” ili na linkove do sajtova) je priča o “Judinom poljupcu” između bika i čoveka koji je navodno pustio bika kojeg je odgajao iz detinjstva da umre u areni. U tom slučaju je takođe fotografija stvarna, ali priča izmišljena, kao je AFP već objasnio.
Guru Novaka Đokovića u žižu javnosti dospeo je kad je najboljem teniseru sveta bilo najteže. Ko je čovek iz senke?
Treneri Marjan Vajda i Goran Ivanišević, fizioterapeut Ulises Badio, agenti Edoardo Artaldi i Elena Kapelaro… Novak Đoković oduvek je bio okružen vrhunskim stručnjacima koji su dobrim delom zaslužni za njegovu poziciju na teniskom krovu sveta
Ipak, daleko veće interesovanje javnosti izazivaju “saradnici” iz senke. Jedan od njih je i reiki-master Žarko Ilić.
Duhovni učitelj podučio je Novaka japanskoj tehnici isceljivanja. Žarko je lekar, doktorant medicinskih nauka, sa značajnim iskustvom u istraživanju ljudske psihe. Pre svega, on je tragalac za odgovorima i lekom za bolesti savremenog doba, a sa slavnim teniserom, njegovom suprugom, koja ih je i upoznala, i mlađim bratom Markom sarađuje godinama.
Šta je, zapravo, reiki? Reč je o metodi duhovnog razvoja koja eliminiše stres, relaksira i leči. Zasnovana je na verovanju da životna energija protiče kroz organizam. Osobe koje praktikuju reiki koriste tehniku polaganja ruku na telo ili iznad tela. Time se, navodno, čiste i jačaju energetski kanali. Osim što ublažava bol i fizička dejstva, terapija pruža smirenje na duže staze, utiče na donošenje ispravnih odluka i postizanje samopouzdanja, a ima i antidepresivna svojstva.
Guru Novaka Đokovića pomogao je kad je bilo najteže
Pre nekoliko godina, posle jednog meča u kojem nije ličio na sebe, Novak je sa Žarkom otišao u Veliki kanjon u Nevadi. Tom prilikom istakao je da strmim liticama nacionalnog parka prosto struji energija sa svih strana.
“Veliki kanjon jedno je od najmoćnijih mesta na svetu. Taj mir i veza sa prirodom su neverovatni”, rekao je američkim novinarima.
Stalno okružen knjigama, u svojoj sobi ili biblioteci, samo je učio. Drugo ga ništa nije zanimalo. Dešavalo se da je nad knjigom provodio dvadesetak sati dnevno, a spavao samo četiri. Ako nije učio, onda je sa velikom strašću gutao dela Getea ili Voltera, usput pokušavajući da dokuči zakone fizike. Uostalom, bio je odličan student “najbolje tehničke škole na svetu”, kako je otac, sveštenik Milutin Tesla nazvao Visoku tehničku školu u Gracu. Ali, najednom se mladi Nikola Tesla, kome je tada bilo 20 godina, opustio…
– Vreme koje je proveo u Gracu bilo je veoma bitno za karijeru Nikole Tesle. Došao je u Grac kada mu je bilo 19 i tu proveo dve godine. Baš tu je naučio osnove o elektrotehnici, mehanici, a tada je Tehnička škola imala najnovije i najbolje mašine, i bila vodeća školska institucija u Evropi, iako još uve ne i univerzitet, kao što je danas – objašnjava Fajks.
Kako je došlo do toga da se Tesla, nakon svršene gimnazije, zaputi u Grac, umesto da nastavi porodičnu tradiciju i postane sveštenik beležio je sam naučnik:
„U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: `Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku`. `Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli`“.
I zaista Nikola Tesla je 1875. godine upisao Visoku tehničku školu u Gracu, koja je u to vreme okupljala najbolje studente iz jugoistočne Evrope i severne Italije.
I do 1877. godine pohađao je Visoku tehničku visoku školu u Gracu.
Želeći da se dokaže ocu Milutinu, s početka je učio svakodnevno od 3 časa ujutru do 23 časa uveče. Spavao je samo četiri sata dnevno i svo slobodno vreme provodio u učenju. Čitao je sve što mu dođe pod ruku, a stotinu tomova Volterovih spisa bili su za njega „mačiji kašalj“.
„Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog `Fausta`“, sećao se Tesla.
Tokom prve godine u Gracu, kako je zapisao književnik Vladimir Pištalo u lirskoj biografiji „Tesla, portret među maskama“, Nikola se slabo zanimao za svet van biblioteke i politehnike.
„Nije ga impresionirala prijatna klima, ni termalni izvori u Tobelbadu. Ni sahat kula iz šesnaestog veka. Ni Mura. Ni mostovi. Ni pivnice. Pravio se neiznenađen životom Graca koji nije nastojao da upozna. Gospodin Tesla je provodio svako veče u biblioteci. Počeo je da radi po osamnaest sati dnevno. Na prvoj godini, položio je devet ispita – dvaput više nego što je potrebno“, piše Pištalo, citirajući potom pismo dekana ocu, parohu u Gospiću u kome je naveo:
„Vaš sin je zvezda prvog reda“.
I dok su drugi studenti učili „nauku“ kao pesmicu od koje će živeti, recitujući je celog života, Tesla se, kako podseća Pištalo, od srca interesovao za samu suštinu stvari. Pored fizike, gutao je čitave tomove klasične i filozofske literature.
„On je čitao i svet se širio. Najposle, hteo je da bude pronalazač a pronalaženje je širenje sveta. Pred zatvaranje je izlazio iz biblioteke i zurio u Kantovo zvezdano nebo. Osećao je kako raste pod eksplozijama zvezda“, zabeležio je Vladimir Pištalo u knjizi „Tesla, portret među maskama“ za koju je dobio NIN-ovu nagradu.
I profesori iz Graca su ubrzo uočili talenat mladog studenta, koga je već zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje, beleže različite biografije naučnika. Primera radi, kada je njegov profesor Pešl iz Pariza dobio mašinu jednosmerne struje i koristio je u jednoj vežbi 1877. godine – uz pomoć četkica mašine, koja je korišćena poput motora, nastalo je kovitlanje iskri i glasni zvuci, Tesla je primetio da motor može da se koristi i bez četkica.
– Gospodin Tesla će postići velike stvari, ali to sigurno ne. To bi bilo kao da se sila koja deluje pravolinijski, poput gravitacije, pretvori u kružno-krivolinijski delujuću silu. To je nemoguća ideja – bile su reči profesora.
Iako je Tesla poštovao autoritet profesora, znao je da sam mora da iznađe rešenje za „taj problem“.
Ali, tako blistav student, najednom je posustao. U u zimskom semestru 1877/78 ispisan je iz Graca. Iako postoje spekulacije da je iz Tehničke škole izbačen, Fajks priča da to samo delimično odgovara istini:
– Naprosto, nije platio školarinu kada mu se završila stipendija… U početku je bio jedan od najboljih studenata, možda i najbolji, i zaista je sve svoje vreme provodio učeći. Ali, onda je odjednom počeo da se zanima za druge stvari, nije mu učenje toliko bilo bitno, sam je eksperimentisao, radio…Neki su čak svedočili da je Nikola Tesla potrošio sav novac za školovanje na kockanje…Prosto, odjednom se izmestio iz tog čisto akademskog sveta. Međutim, bez obzira na to već je tokom prve godine studija toliko toga savladao da je uskoro sam mogao da počne da radi, mimo svih akademskih, uobičajenih postulata – kaže Fajks.
I posle Graca najpre se zaposlio u Mariboru kao pomoćni inženjer, a potom je završio studije u Pragu. Onda je stiglo zaposlenje u Budimpešti, gde je otkrio obrtno magnetno polje. Dolazi i do Pariza, gde se zaposlio u Edisonovoj kompaniji, koji ga 1884. poziva u Ameriku.
Uprkos kratkom boravku na Tehničkoj školi, na kojoj nikada nije diplomirao, niti je dobio ocene za poslednji semestar, dodeljen mu je počasni doktorat u Gracu 1937. godine. Tesla je tada u telegramu napisao:
„Prihvatam neprocenjivi počasni dokument od vaše Visoke škole u kojoj sam pod vođstvom izvanredno uzornih i očinski naklonjenih učitelja, jasnim pojmovima umanjio svoje neizmerno neznanje. Ovim plemenitim ljudima dugujem znatan deo mog stvaralaštva… Stari duh istrajno živi u vašim slušaonicama. Neka vaša čuvena, tradicijom ovenčana i neprevaziđena ustanova i u narednim stolećima deluje u stalno napredujućem duhu, u cilju napretka i širenja nauke i za dobrobit čovečanstva“.
Postavka, kako ističe naš sagovornik, sumira Tesline dane u Gracu, neka otkrića, ali i njegovu ostavštinu u ovom gradu.
– Na univerzitetu danas laboratorija na Institutu za tehniku visokog napona nosi njegovo ime. Nedavno je otkrivena i statua Nikole Tesle. Uostalom, univerzitet je Tesli, iako nikada nije diplomirao darovao počasni doktorat– priča Adrijan Fajks.
Jedan od najvažnijih dana u životu Nikole Tesle bio je čas kada je izumeo obrtno magnetno polje, princip delovanja njegovog motora za polifazne sisteme. A toga ne bi bilo da nije bilo školovanja i gutanja knjiga u Gracu. I sam je pisao:
„Duboko u pozadini moga mozga nalazilo se rešenje koje međutim još nisam bio u stanju da potpuno izrazim. Jedno poslepodne šetao sam sa prijateljem u gradskom parku, pa sam mu deklamovao razne stihove. U to vreme znao sam napamet čitave knjige. Jedna od njih bila je Geteov `Faust`. Sunce je zalazilo i ja se setih slavnog mesta:
`Sunce uzmiče i dan umire; A ono dalje novi život stvara; Ah što nemam krila pa da se rašire; Da za tobom letim iznad zemnog žara; Lep je to sanak dok Sunce odmiče; Al telesno krilo lako ne niče; Uz laka, čila, duhovna krila`. Kad sam te reči u inspiraciji izgovorio, pojavila mi se ideja kao blesak munje, i dugo tražena istina bila je u momentu otkrivena!“
Diskushernija može imati uzrok u psihičkom stanju čoveka i započinje mnogo pre manifestacije bola, objašnjava poznati dr Ridiger Dalke!
Čak 550 mišića i 400 tetiva i ligamenata, kao i 35 pojedinačnih pršljenova – ovako izgleda kičma u brojkama, taj stub našeg tela koji, nažalost, sve više strada pod “teretom” modernog načina života. Ako isključimo genetsku predispoziciju i povrede, premalo kretanja, tj. zanemarivanje fizičke aktivnosti, glavni je razlog što sve više ljudi danas pati od bolova u kičmi. Ali, kako tvrdi autor knjige Bolest kao govor duše, lekar i psihoterapeut Ridiger Dalke, problemi s diskovima (od njih zavisi pokretljivost), pomeranje pršljenova, problemi s držanjem, skolioza i druge bolesti kičme, uveliko su uslovljeni i stanjem psihe, pa tako stres, “teret” briga koji sebi stavljamo na leđa i brojna druga duhovna opterećenja ustvari su glavni krivci za probleme s kičmom.
Pod nesvesnim duhovno-duševnim opterećenjima stradaju prvenstveno diskovi, ta mekana elastična jezgra koja se prilagođavaju pokretima kičme i deluju poput amortizera prilikom udaraca i istezanja. “Diskovi se, dok je to moguće, prilagođavaju različitim opterećenjima, ali pre ili kasnije bude im svega dosta i njihova ovojnica od vezivnog tkiva pukne i dolazi do teške povrede – hernije diska. Najčešće mesto nastanka hernije proizlazi iz anatomskih predodređenosti. Na mestima gde sistem amortizera najslabije amortizuje, a teret je najteži, diskovi su najviše izloženi opterećenju. Više od 90% hernija pogađa donja tri diska”, kaže dr Dalke, napominjući da hernija diska utelovljuje sklonost izmicanju pod pritiskom.
Operacijom se, tvrdi Dalke, to stanje može kratkoročno olakšati, ali se problem tako gura dublje u senku, odakle će se ponovo javiti kad se za to ukaže prilika. “Problemi s hernijom diska počinju znatno ranije nego što se ona manifestuje kao neizdrživ bol. Zdrava elastična želatinozna jezgra u unutrašnjosti diska obično, pod svim pritiscima i opterećenjima, prirodno uzmiču prema istegnutoj strani. Ako se izgubi elastičnost, više ne može tako lako da se pomera. Ako pritisak poraste, povećava se opasnost od pucanja spoljašnjeg vezivnog prstena, pri čemu jezgro izlazi kroz pukotinu i pritiska nerve izazivajući jak bol.
Nastala bol širi se niz nervna vlakna prema periferiji. Kod tipičnog išijasa može da seže sve do stopala”, objašnjava dr Ridiger Dalke. On napominje i kako u pojedinim slučajevima može da dođe i do oduzetosti nogu, ali i mokraćne bešike ili creva. “Kod akutnih slučajeva hernije, istisnuta jezgra sama od sebe se vraćaju na svoje mesto, a u mnogim slučajevima može da se vrati tako što se “okačimo rukama o neku prečku ili tretmanom kod kiropraktičara. Međutim, i nakon toga pri svakom ekstremnom pokretu možete da očekujete novu herniju diska”, upozorava stručnjak navodeći kako se pravo rešenje ovog problema skriva u odstranjivanju tereta na duhovno-duševnom nivou.
Dalke navodi šest ključnih pitanja koje sebi treba da postave svi koji često pate od išijasa:
-
Kako stoje stvari s čestitosti u mom životu?
2. Pokazujem li stav, odnosno zauzimam li se za važna pitanja?
3. Jesam li fleksibilan i savitljiv, sposoban za istinsku poniznost?
4. Da li je moj ženski deo pod pritiskom ili čak ucenjen od strane mog muškog dela?
5. Nosim li nesvesno teret u koji svesno ne verujem?
6. Kakav teret podnosim da bih stekao priznanje?
Posledice nekontrolisanog korišćenja mobilnih telefona, kao i laptopa i tableta, uz sedenje ispred računara i televizora jesu ozbiljne, a ponekad i zastrašujuće.
U najnovijoj studiji koju su finansirali nacionalni instituti za zdravlje nekoliko evropskih zemalja otkriveno je da previše provedenog vremena kraj ekrana fizički može da promeni strukturu mozga kod dece. Studija je otkrila prerano tanjenje korteksa mozga – prvog sloja koji pomaže u procesiranju informacija iz fizičkog sveta.
Na takve probleme, kao i na oštećenje očnog dna koje se može javiti preteranom upotrebom mobilnih telefona, upozorava i dr Ranko Rajović, jedan od najvećih stručnjaka u Evropi za rani razvoj inteligencije kod dece, koji kaže da deca kada koriste mobilni kao da se drogiraju.
BIOLOŠKA NAGRADA
Svaki put kad mozak nešto novo nauči, luči hormone sreće – endorfine. To je biološka nagrada kad nešto savladamo. Kad dete prohoda svojih prvih par koraka u životu, ono je tada puno tih hormona sreće. Kad protrči, nauči da pliva, nauči da vozi bicikl… Taj veliki endorfin dobije se pet-šest puta u životu. Mali endorfin dobije se jednom dnevno ili u dva dana.
Dete kada dobije telefon dešava se sledeće: kada pređe jedan nivo igrice, dobije endorfin, drugi nivo – ponovo endorfin, treći nivo – endorfin i tako dalje. Za 10 minuta 10 puta se javi hormon sreće, što nije fiziološki. Endorfinski receptori su kao morfijumski receptori – dete kao da se drogira, a roditelji toga nisu svesni – objašnjava nam dr Rajović, koji je inače specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije i doktor sportskih nauka, saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju i osnivač Mense Srbije.
Dr Rajović kaže da je lično apsolutno za modernu tehnologiju i ističe da su sve to korisne stvari, ali da se postavlja pitanje granice na šta prvo moraju da reaguju roditelji koji bi trebalo da znaju koliko su nove tehnologije dobre, ali i potencijalno opasne.
– Ako roditelj da detetu mobilni i pusti bez ikakvih ograničenja da dete samo odredi gde je granica korišćenja, onda se pravi problem jer mobilni i svi sadržaji koje nudi brzo okupiraju dečji mozak. Bolje je ograničiti upotrebu mobilnih ili potpuno onemogućiti pristup, posebno maloj deci čiji se mozak i kognitivne regije intenzino razvijaju (do pete godine najviše i nešto manje do sedme i dvanaeste godine). Ako roditelj koristi mobilni telefon po nekoliko sati dnevno (internet, poruke, FB, drugi sadržaji), onda će to verovatno raditi i dete. Bolje je da roditelj recimo čita knjige i odmalena uči dete da gleda i čita slikovnice, i to će biti dobar putokaz za dete – ističe naš sagovornik.
NEOPHODNA GRANICA
Dr Rajović kaže da je poslednje istraživanje, čiji se rezultati još obrađuju, pokazalo da je primetan porast broja dece sa mobilnim telefonima, a da te aparate ima čak oko 90 odsto učenika u četvrtom i petom razredu.
– Od toga četvrtina učenika ga koristi samo za zvanje, a ostali koriste dostupne aplikacije i većina njih provodi u proseku od jednog do dva sata dnevno, a vikendom do tri sata uz telefon. Zabrinjavajuće je što taj trend raste čak i kod mlađe dece. Moram istaći da su mobilni telefoni apsolutno nedopustivi za decu u vrtiću ili u nižim razredima osnovne škole. Međutim, svedok sam i vidim da roditelji često kupuju telefone i deci u prvom ili drugom razredu osnovne škole. Ako gledamo strogo biološki, njima telefoni nisu potrebni do 13-14. godine, odnosno do kraja osnovne škole. Sve ovo znači da moramo da se aktivnije bavimo ovim problemom, da roditelji budu edukovani, da se uvede kontrola korišćenja novih tehnologija (jer je gotovo nemoguće zabraniti) i tako sprečimo oštećenje biološkog razvoja deteta – smatra dr Rajović.
Dr Rajović kaže da je jedini savet koji može dati roditeljima taj da ne kupuju deci mobilne, a ako su ga već kupili, da naprave granicu korišćenja, i to maksimum pola sata.
– Dao sam predlog u okviru EU projekta Erasmus (NTC for all), da se napravi aplikacija koja će omogućiti kontrolu korišćenja mobilnih i nadzora i nadam se da će to biti pomoć za roditelje, ali pre svega za decu. Aplikacija je nazvana NTC green i trenutno je u fazi ispitivanja i biće dostupna roditeljima već u januaru, a napravljena je tako da, nakon što se instalira u telefon, ona će sprečiti dete da ga koristi duže od pola sata. Tada se telefon zaključa i ako dete ponovo želi da se igra, moraće prvo 20-ak minuta da se kreće sa telefonom i izvodi razne zadatke da bi ponovo proradio – objašnjava nam naš sagovornik.
Usmeriti pažnju na druge stvari
Sa dr Rajovićem slaže se i pedagog Sanja Rista Popić, koja kaže da je na pitanje u kom uzrastu detetu dozvoliti da koristi mobilni telefon pravi odgovor: Što kasnije, to bolje!
– Roditeljima je ponekad teško izvodljivo da preporuke ovog tipa primene i u praksi jer kompjuter i mobilni telefon čine sastavni deo njihove svakodnevice. U tom smislu, ukoliko se roditelji ponekad i nađu u situaciji da dete izlože ekranu u nekom delu dana, važno je da vode računa da to ne bude odmah ujutru ili neposredno pred spavanje, za vreme jela, igre, da se on koristi namenski, u kratkom vremenskom periodu, te da se uređaj isključi po završetku sadržaja. Dok je dete malo, to mogu biti kratke, blage, edukativne forme bez reklama od 5 do 10 ili 15 minuta, bez grubih smena tonova i slika. Važno je imati u vidu vrstu i intenzitet sadržaja kojem se dete izlaže, te prethodno izvršiti odabir prihvatljivog sadržaja u skladu sa uzrastom deteta – savetuje naša sagovornica koja je specijalista za konsalting i edukaciju roditelja.
Ona kaže da decu ne treba nagovarati i ubeđivati da ne koriste mobilne telefone, već sa njima treba uspostaviti odnos međusobnog poštovanja i poverenja, uključiti ih u uspostavljanje porodičnih pravila oko korišćenja ekrana, te postići jasan dogovor oko toga šta se u koje vreme koliko dugo može gledati (na dnevnom ili još bolje nedeljnom nivou) da se sedenje pred ekranom ne bi ustanovilo kao svakodnevna navika.
– Što je dete uključenije u postavljanje kućnih pravila ovog tipa, ohrabrivanje da razvija odgovornost i samostalno isključivanje uređaja po završetku, to su veće šanse da će se dete radije pridržavati ovog pravila i sa roditeljem lakše sarađivati oko toga. U “vreme za ekran” se računa bilo koji tip uređaja (mobilni, tablet, kompjuter) pa je važno i to imati na umu. Kada su u pitanju deca ranog uzrasta, na roditelju je da vrši odabir, da odlučuje koji sadržaj je u skladu sa njegovim vrednostima i prioritetima, da upoznaje dete sa tim šta je njemu prihvatljivo da gleda a šta nije, te da se stara o tome da se to poštuje. Ne samo u svojoj kući već i u detetovom širem okruženju (dok provodi vreme sa dadiljom, bakom i dekom, u vrtiću…) – objašnjava Sanja Rista Popić.
Takođe, mnogi roditelji ne znaju šta da rade ukoliko ih dete ne sluša i uporno traži telefon. Imate li neki savet za njih, kako da ostanu čvrsti u stavu da ograniče upotrebu telefona svom mališanu?
U slučaju da roditelji ne znaju šta da rade ukoliko ih dete ne sluša i uporno traži telefon, ona kaže da onda tate i mame uvek mogu usmeriti svoju i detetovu pažnju na sve one druge lepe, zanimljive i korisne dnevne aktivnosti koje smatraju prioritetima, koje su dugoročno dobre kako za dete tako i njihov međusobni odnos.
– Podrazumeva se da i sami kod sebe razvijaju dobre navike koje će detetu poslužiti kao dobar primer. Ukoliko dete od ranog uzrasta ohrabruju da čita, da se slobodno i samostalno igra, da ide napolje, provodi vreme u prirodi, da se druži, da razvija maštu, da se kreće i bude aktivno, ukoliko roditelj provodi dovoljno kvalitetnog vremena sa njim i neguje blizak odnos – tada nema toliko bojazni od telefona. Čak i mobilni telefon može da se koristi radije za neke druge namene, kao na primer, za fotografisanje. Kada god dete uporno traži telefon i pored jasnih dogovora oko toga, iza toga često stoji neka potreba koju dete na taj način pokušava da zadovolji koje najčešće ni samo nije svesno. Kada roditelj pomogne detetu da identifikuje kako na drugačiji način može zadovoljiti ono što mu je potrebno, tada je mnogo lakše zajedničkim snagama iznaći odgovarajuće alternative – smatra naša sagovornica
1...187188189...506Stranica 188 od ukupno 506
