Kofein i njegova korisna, ali i neželjena svojstva, često su predmet istraživanja, ali i polemika. Koliko kafa dnevno je optimalno uneti u organizam? Koji je balans između koristi i štete, da li će nam velika količina kafe “uništiti” želudac, da li ćemo spavati ako je popijemo kasno, jer pobuđuje mozak, da li je mleko u kafi štetno ili, naprotiv, preporučljivo? Da li kafa može da izazove visok pritisak ili nas štiti od kardiovaskularnih i nekih drugih bolesti? Evo šta kažu svetski, a šta naši stručnjaci sa velikim iskustvom.
Kofein štiti od kardiovaskularnih bolesti i reguliše nivo LDL holesterola, kaže nova studija
Najnovija studija, objavljena u Nature Communications, donosi dokaze da kofein smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti. Mehanizam kojim se to postiže još nije otkriven, a u studiji su praćeni cirkulišući nivoi LDL („lošeg“) holesterola u jetri. Rezultati su pokazali da kofein pojačava ekspresiju određenih enzima, koji regulišu mehanizme holesterola i značajno utiču na procese, koji štite od kardiovaskularnih bolesti. Poznato je da su povišeni nivoi cirkulišućeg holesterola lipoproteina niske gustine LTD usko povezani sa razvojem kardiovaskularnih bolesti. Mnogi pacijenti ne uspevaju, čak i uz savete lekara, da postignu svoj cilj i smanje LDL holesterol zbog intolerancije, drugih bolesti, nefunkcionalne kombinacije lekova ili njihovih visokih cena.
Nisu dokazani negativni efekti kofeina na pojavu brojnih bolesti
Kofein je stimulativni alkaloid centralnog nervnog sistema, koji se nalazi u raznim biljkama, najspecifičniji je u kafi i čaju. Većina objavljenih istraživanja kaže da prosečna odrasla osoba, koja unosi od uobičajenih do većih količina kafe, konzumira čak od 400 i 600 miligrama kofeina dnevno. Referentna tela, kao što su Health Canada i U.S. Food and Drug Administration, zaključuju da takve doze nisu negativno povezane sa toksičnošću, kardiovaskularnim efektima, statusom kostiju, neravnotežom kalcijuma, promenama u ponašanju, učestalošću raka ili efektima na klodnost muškaraca.
Italijanski gastroenterolozi, kažu njihove kolege koje su imale priliku da ih ugoste i kod nas na kongresima i simpozijumima, imaju kafe-automate i u kabinetima, i u svojim domovima. Piju od 6 do 8 kafa dnevno. I većini, kako bi se narodski reklo, „ništa ne fali“.
Kofein štiti od karcinoma pankreasa i rektuma, kao i od Alchajmerove bolesti
– Prosečnoj odrasloj osobi bez problema možemo da preporučimo da popije od 4 do 6 šolja kafe dnevno. Minimalna količina, koja ne pravi probleme u ovom kontekstu, je 200 miligrama kofeina. Naravno, ne treba svaki čovek nekritično u sebe da „ulije“ tu količinu. Svaka osoba poznaje svoje telo, znači, ako kod konzumiranja kafe nema kardiovaskularnih problema, lupanja srca, hipertenzije, kofein je najjači antioksidant koji ovim putem može da se unese, i on štiti od svih ovih bolesti. Osobe koje vole da konzumiraju alkohol, kofein štiti od karcinoma jetre. Etanol je prooksidans, a kofein ima antioksidantno dejstvo i to tako jako izraženo, da bi se mogao smatrati čudom. Istraživanja kažu da ljubitelji kafe imaju i manji procenat oboljevanja od karcinoma rektuma. Pored toga, kofein utiče pozitivno na kognitivne sposobnosti pa će tako strasni ispijači kafe retko, ili nikada dobiti Alchajmerovu bolest. Najnovija istraživanja kažu da kofein štiti i pankreas od karcinoma, a velike „kafopije“ ređe oboljevaju od ove bolesti, koja je u ekspanziji. Utiče na regulaciju insulina, i samim tim preveniradijabetes– za eKlinika portal objasnio je professor dr Vojislav Perišić, gastroenterolog.
U čemu najčešće grešimo, u količini kafe koju ispijamo ili biramo pogrešno vreme za ovaj napitak?
Verovatno ste na broj kafa – od 4 do 6 šolja dnevno, možda sumnjičavo zaklimali glavom. Ako ste možda pomislili da biste, ako popijete toliko kafa, doslovno „umrli“ – niste jedini. Zato smo profesora Perišića pitali u čemu je „tajna“.
– Kada popijete jednu ili dve kafe, a vaš mozak je brz, oštar, „sija“ i dobro ste raspoloženi, znači da je dobar efekat kofeina na vaše telesne funkcije. Ljudi najčešće greše u tome što unose kafu odmah posle obroka. Tako posle doručka popiju jednu ili dve, isto posle ručka i užine, ili svakog obroka. Na takav način anuliraju se korisna dejstva kofeina jer se on meša sa hlorovodoničnom kiselinom prilikom varenja, i može da izazove probleme. Ako se napravi dobar balans u tom smislu, „povući ćemo“ sve ono dobro iz kafe i kofeina, a nećemo iritirati želudac.
Pravilan izbor kafe – arabika ili robusta – veoma je važan
Profesor Perišić ističe da je za optimalnu količinu kafe i što maksimalnije dejstvo kofeina na organizam, pored dobrog plana konzumacije, značajna i vrsta, odnosno izbor kafe.
– Naše kafeterije su odlično snabdevene, stoje „rame uz rame“ sa svetskim po kvalitetu kafe. Veliki je izbor i „arabika“ i „robusta“ kafa, a u tome i jeste suština. Arabika je vrsta kafe čiji se plod bere rukom, sadrži manje kofeina i veću aromu. Robusta je sve kontra, više kofeina, a manje arome. Idealna mešavina jačine i arome bi bila 70 odsto arabike i 30 robusta kafe. Kapućino, recimo, nije moj izbor jer on u osnovi sadrži mnogo više robuste, a manje arabike. To znači da kod njega „caruje“ aroma u odnosu na koristi koje možemo da dobijemo od kofeina. Najbolja vrsta arabika kafe je „Jamaica Blue Mountain Coffee“, a dobra je i kolumbijska. Mudrim kombinovanjem vrsta kafe svako može da napravi sebi maksimalan dobitak između arome u kojoj čovek najviše uživa, i dobrih efekata kofeina na organizam – navodi dr Vojislav Perišić.
Kategorija „zavisnika“ nesumnjivo postoji
Profesor Perišič kaže da nije nikakva tajna da on pije 8 kafa dnevno. Priznaje i da bi mogao da se svrsta u kategoriju zavisnika, budući da ta kategorija ljudi nesumnjivo postoji. Ali, kako napominje, organizam mu, kao i svakom čoveku, jasno govori šta da radi i kako da se ponaša. Šta je za njega dobro, a šta nije.
– Kada osetim „alarm“, odnosno da mi pada mentalna sposobnost, zna se, ide kafa. Ljudima se dešava da, kada naprave pauzu od više sati i ne unesu količinu kafe na koju su navikli, padne koncentracija, mozak se uspori. To je i moj slučaj, i nešto što sa jednog gledišta možemo nazvati zavisnošću, ali sa druge, tu su velike koristi za zdravlje. I to svaki čovek jednostavno na svom primeru može da oseti – mišljenja je poznati gastroenterolog dr Perišić.
Mleko i šećer – da ili ne, a zašto je cikorija u beloj kafi dobra za decu
Koliko ljudi, toliko i mišljenja. Pročitaćemo često da je mleko, u stvari, „zlo“, kao i šećer. Da li ih, i koliko dodavati kafi, pitali smo našeg sagovornika, a on i u ovom slučaju ima specifično mišljenje.
– Stvar je izbora, a i šećer i mleko su zapravo modifikatori ukusa kafe. Šećer ne stavljam u kafu, ni u jednom obliku, i nisam pristalica ni prirodnih, ni veštačkih zaslađivača. Mleko obavezno, dobar „prst“, i to samo punomasno. Kao predlog za poboljšanje arome sugerišem cikoriju. Iz svog velikog iskustva u radu sa decom, njih svakako treba polako navikavati na ukus kafe i to tako što ćete im spremati belu kafu od cikorije. Ona ne sadrži kofein, a neverovatno je korisna biljka. Ima obilje antioksidanata, antiinflamatorno deluje i štiti od infekcija. Belu kafu od cikorije treba deci davati ujutru i uveče – preporučuje profesor dr Vojislav Perišić, specijalista pedijatrijske gastroenterohepatologije i digestivne endoskopije.
Novak odavno ne krije da je uz naporan trening ishrana njegov glavni adut. Upravo zato je Novak otkrio kako izgleda ishrana šampiona i kako mu je pomogla da bude najbolji.
Od ranog jutra unosim tečnost
– Mnogi od nas imaju jutarnje rituale, a moj je da od ranoj jutra unosim tečnost. Prvo što uradim kada ustanem je da popijem veliku čašu vode, ugrejanu na sobnoj temperaturi. Prošlo je osam sati, koliko sam otprilike spavao, a da u moje telo nisam uneo tečnost. Voda je ključna za proces oporavka tela. Međutim, izbegavam hladnu vodu. Kada se unese hladna voda, telo troši više energije da je ugreje i krv navire u digestivni sistem, a meni je krv neophodnija u mišićima. Uvek ujutro možete popiti i šolju čaja., rekao je Novak, kako piše portal Eat this, not that.
Jedem med
– Iznenadiće vas i druga stvar koju uradim čim ustanem: Pojedem dve kašike meda. Svakog dana. Ja uzimam manuka med sa Novog Zelanda, ali su dobri i drugi tamni medovi. Znam šta mislite sada: “Ali, med je šećer”! Da, jeste šećer! Ali vašem telu je neophodan šećer. U suštini, treba mu fruktoza. Takav šećer nalazi se u voću, nekom povrću, a naročito u medu. Med je mnogo zdraviji od čokolade ili energetskih pića. Istina je, čokolada će vam dati “Vau” efekat, ali mom telu ne treba “Vau” efekat jer će kroz 30 minuta sva ta energija biti izgubljena, a meni treba da traje ceo dan.
Napravim moćnu činiju doručka
– Posle istezanja i laganih vežbi spreman sam za doručak. Najčešće sebi napravim moćnu činiju doručka koja uglavnom sadrži: musli bez glutena, punu šaku oraha, lešnika i kikirikija, ulje od bundeve, iseckano voće – najčešće banane, mala kašika kokosvog ulja i mleko.
Pojedem čak i tost
– Činija svih nabrojanih sastojaka mi je obično dovoljna za doručak. Ukoliko mislim da mi nije dovoljno, a ponekad se i to desi, sačekam oko 20 minuta da budem siguran da li sam još gladan. Ako jesam, onda uzmem tost hleb bez glutena i na njega stavim tunu ili avokado, koji naročito volim.
Spakujem ručak koji nosim sa sobom
– Tipičan moj ručak je pasta bez glutena sa povrćem. Paprike, sveži paradajz, đumbir, brokoli, grašak, šargarepa… Kombinujem razna povrća sa pastom preko koje sipam maslinovo ulje i malo soli. U suštini, kada igram meč neophodno mi je što više proteina, ali meni je pasta sasvim dovoljna, baš sve što mi treba.
Nastavljam da pijem tečnost
– Tokom treninga uvek kod sebe imam dve boce energetskih pića, ali ne bilo kojih, već samo ona koja sadrže fruktozu. Nisu mnogo teška za stomak, a pomažu mi da se osvežim. Ono što tražim da energetsko piće ima su: elektroliti, cink, megnezijum, kalcijum, selen i vitamin C. Magnezijum i kalcijum su naročito bitni za srce i mišiće. Posle vežbanja uzmem organsko-proteinski šejk.
Grickam kafu i med
– Pre meča, kada želim da baš budem spreman i “zagrejan”, uzmem gel sa 25 miligrama kofeina koji grickam. Tokom meča jedem sušeno voće ili sveže banane. Uvek gledam da uz sebe imam i dve kašike meda koje uzmem po potrebi.
Poslednjih godina sve je više organizacija koje se trude da stanovnicima grada pruže priliku da zagrizu voćku ubranu sa drveta na putu do posla ili škole.
Većina dece danas živi u gradovima i često nije ni svesna odakle dolazi hrana koju svakodnevno jede. Takođe, nema ni priliku da iskusi radosti nekadašnjih klinaca poput branja trešanja ili jabuka. Drvo trešnje ili kajsije u gradu se eventualno može nazreti kroz ogradu nečijeg dvorišta, dok su parkovi i zelene površine rezervisani za ukrasne vrste drveća. Da li mora da bude tako?
Stanovnici svetskih metropola uveliko su uvideli da njihovim gradovima nedostaju ova mala zadovoljstva i već godinama u njima postoje organizacije koje se trude da stanovnicima grada pruže priliku da zagrizu voćku ubranu sa drveta na putu do posla ili škole.
“Londonski Projekat voćnjak” (The London Orchard Project) je organizacija koju je osnovala Karina Dankerli kada je u jednoj šetnji kroz park pomislila da bi život u gradu bio mnogo lepši da su prethodne generacije sadile plodonosna stabla. Udružila se sa Rouenom Ganguli i 2011. godine njih dve započele su sa ogranizovanjem akcija sadnje stabala voćki širom Londona. Danas, urbani voćnjaci svojim plodovima hrane stanovnike gradova širom Britanije.
I u SAD urbani voćnjaci počeli su da niču uz već dobro razvijenu mrežu gradskih povrtnjaka. U Sijetlu, Bostonu, San Francisku, na desetine voćnjaka sade i redovno održavaju građani volonteri.
Osim uživanja u svežem voću, druge koristi od gradskih voćnjaka su brojne – oni privlače stanovnike i podstiču na boravak napolju, zbližavaju ljude i uče ih novim veštinama. Posebno su dobri za decu koja na ovaj način uče kako rastu voćke, imaju priliku da sama gaje svoju hranu i zbližavaju se sa prirodom. Takođe, stabla voća pružaju utočište i hranu gradskim pticama.
Sadnja za budućnost
Sadnja jestivih biljaka u gradovima jedna je od najaktuelnijih tema u pejzažnoj arhitekturi i urbani voćnaci deo su sve veće globalne zajednice koja misli na budućnost gradova. Procenjuje se da će do 2050 godine oko 6,3 milijarde ljudi živeti u urbanim sredinama, preporuka Svetske zdravstvene organizacijeje da svaki stanovnik grada treba da ima pristup zelenoj površini u krugu od 300 metara od mesta stanovanja.
Da li bi ovo moglo i kod nas?
Mislili smo da je važno samo da je dete živo i zdravo i da nije bitno kog je pola. Nauka nas je naučila kako se formira pol kod ploda i da zato nema nijednog dobrog razloga za vračanja i bajanja. Ali stvarnost nas je ponovo demantovala. Najnovija vest od suludim i bizarnim ritualima dolazi iz Pakistana.
Lekari u bolnici „Lejdi Reding“ u Peševaru su bili užasnuti kada su prilikom pregleda trudnice ustanovili da joj je u glavu zaboden ekser. Rendgenom je ustanovljeno da joj je u glavi metalni ekser dužine pet centimetara.
Njena priča je bolničko osoblje ostavila bez teksta. Ona je objasnila da je to deo rituala koji joj je preporučio vrač kako bi dobila sina, a ne četvrtu ćerku.
Žena, čiji identitet nije objavljen, bila je potpuno svesna kada je stigla u bolnicu, ali sa velikim bolovima. Ekser je pokušala sama da ukloni iz lobanje, ali nije uspela. Lekarima je rekla da joj je muž pretio da će otići ako rodi još jednu ćerku, pa se tako očajna požalila komšinici koja ju je uputila na vrača.
Kako je prenela lekarima, dok je pevala nekoliko pesama, ekser joj je zabijan u glavu. Za sada je nejasno ko je to uradio, ali je sigurno da ona to nije mogla sama ali da je dala svoj pristanak.
-Rekla je da je žena u njenom mestu uradila isto i rodila dečaka, iako je ultrazvuk pokazao da je njeno nerođeno dete devojčica, rekao je dr Hajder Suleman Kan, neurohirurg u bolnici Lejdi Reding.
Članovi ženine porodice čuli su je kako vrišti od bolova i pokušali su da joj pomognu, ali nisu uspeli pa su je doveli u bolnicu gde su lekari uspeli da uklone strano telo iz lobanje.
Ali umesto da obaveste policiju, lekari su objavili bizarnu priču na Internetu. Policija u Pešavaru je započela istragu i trenutno pokušava da identifikuje žrtvu, u nadi da će na kraju privesti pravdi „iscelitelja“.
Šef policije u Peševaru Abas Ahsan je na Twitteru objavio da je postavljen specijalni tim kako bi se priveo vrač, ali i kako bi se istražilo zašto lekar incident nije prijavio policiji, piše Oddity Central.
srecna.republika.rs
Kalanhoja se lako gaji, dugovečna je i cveta zimi. Zovu je još “boginja suza”, jer je po legendi nastala iz suze zaljubljene boginje. Zahvaljujući takvom poreklu, biljka se daruje u ime ljubavi i vernosti.
Kalanhoja raste nisko i zbijeno i ima brojne listove pljosnatog oblika. Cvetovi su sitni i sklupljeni u cvasti crvene, žute, narandžaste, roze, ljubičaste i bele boje, a pojavile su se i dvobojni varijeteti.
Većina onih koji su biljku gajili bacaju je nakon cvetanja, što je pogrešno jer se biljka može sačuvati i trajati još neko vreme. Kad cvetovi izblede, treba ih orezati, ostaviti na hladnije mesto i ne zalivati. U narednih šest nedelja, biljka treba da bude u tamnoj prostoriji ili zamračena 16 sati dnevno, tačnije ne izlaže se svetlosti osam sati dnevno. Na taj način se stvara fenomen veštačkih kratkih dana koji kalanhoju pripremaju za novo pupljenje. Kad se pojave novi pupoljci, biljka se iznosi na svetlije mesto, počinje se sa zalivanjem i prihranjivanjem.
Kalanhoja je sa Madagaskara doneta u Evropu 1939. godine, a najveći proizvođači su Danci koji su zaslužni i za razvoj novih sorti.
Rast biljke je relativno spor i njena prosečna visina je 20 do 40 centimetara. Stablo starijih biljaka postaje drvenasto, dok listovi mogu da akumuliraju vodu, pa kalanhoja može izdržati sušni period. Dobro podnosi boravak u grejanim prostorijama, ali ne treba da budu blizu izvora toplote. Odgovara joj temperatura od oko 15 stepeni Celzijusa. Ne zahteva često zalivanje, jer su listovi akumulatori vode.
Zimi se zaliva jednom u dve nedelje, a leti jedanput nedeljno. Kad se biljka zaliva, treba dobro natopiti zemlju u saksiji, ali ne sme da bude viška vode, zbog čega je bitno da postoji drenažni sloj na dnu. Pri zalivanju treba izbegavati polivanje preko listova i cvetova.
Kalanhoja je vrlo izdržljiva zbog čega je pogodna za ljubitelje cveća, koji nemaju naviku da često zalivaju biljke.
Razmnožavanje
Kalanhoja može da se razmnožava iz semena ili reznica. Razmnožavanje iz semena je dugotrajno, odnosno može da traje i do deset meseci, dok je kod orezivanja potrebno dve do tri nedelje da iznikne. Orezivanje ove biljke se vrši u maju i junu, a reznica se stavlja u pesak.
Nakon jedne neplaćene metro karte završio je iza rešetaka, na kratko al` dovoljno da više ne pronađe stalni posao. Crtao je portrete po ulicama, zabavljao turiste, oko Central parka i skupljao dolare za povratnu avionsku kartu. Živeo po parkovima i podzemnim stanicama dok nije sklepao „zamak” od kartonskih kutija na donjem Menhetnu.
„O Americi sam znao više dok sam dane i noći provodio u mojoj posavskoj birtiji `Mali raj`, nego posle svih ovih godina bitisanja u njoj. U njoj me sad sve zbunjuje, a najviše ljudska lica. Danima bih mogao da ih posmatram, tumačim, proučavam i uživam u svakom. Na njima je sve zapisano, da li su srećni, zaljubljeni, uplašeni, odakle su, čime se bave, kuda žure”, priča mi Simo Sisa ispred svog uličnog menhetenskog „zamka” od kartonskih kutija.
Na rastanku mi rukom pokazuje u pravcu Posavine i dovikuje:„Svrati opet zemo, nemoj da me zaboraviš”.
Kad god bih se našao u donjem gradu Menhetna potražio bih zemljaka Simu „Sisu” da nastavimo gde smo prethodni put stali. Popijemo po neku, da razgalimo dušu. I moju i njegovu. Uvek bih ga našao na istom mestu, u njegovom „zamku” od kartona. Ispružio se Sima na starim novinama, dok `fata sunce sa neba.
Oko njega sve pod „konac”, doterano da bi mu i naše posavske domaćice pozavidele. Plastične šoljice za kafu isprane, osušene i cik-cak poredane. U galonu od potrošene marmelade cakle se kašike i viljuške. Dva čista tanjira se dodiruju u kutiji od cipela.
Odmah pored je biblioteka. Knjige poređane po azbučnom redu. Malo strči, iscepana od čestog listanja Grgičeva „Engleska gramatika za svakoga” iz 1988. godine i vodič savetnik „Kako postati milioner” na engleskom jeziku. Tu je i poveća hrpa „Njujorkera”, po datumima i sekcijama poslagana.
Iznad glave na cipelskoj šnjuri visi stari tranzistor iz kojeg drnda bluz.
„Gde si Sisa, budim ga sa pripremljenim čokanjom šljive koju čuvam u mojoj sobi samo za njega i par „njuport” cigara.
„Marš konju jedan”, odgovara on škiljeći kroz poluotvorene kapke.
„Šta ti je bolan. Ja sam tvoj. Zemo”, pravdam se.
„Takvih ‘ajvana sam se ja davno odrek’o. Da mogu sve bi’ vas podavio k’o mačiće”, u dahu recituje dugogodišnji stanovnik ovog grešn og grada.
Ali, čim spazi našu brlju, odmah omekša, razvedri se, mada ga huja ne pušta lako. Ustaje, šeta u krug i s vremena na vreme zamahne „majagerijem”, al` se ipak, na kraju, smiluje na zemu.
Posle par gutljaja šljive oči mu se raširiše, zacakliše, lice zarumeni. Okrenu pogled na stranu kao da nešto krije, pa našim lepim jezikom poče:„Dobra. Vrati me u život”.
Nisam stigao da mu odgovorim niti da ga čestito pitam za zdravlje a on nastavi rafalno.
„Doš’o nas fakat. Nekad’ su nas terali k’o kerove, avlijanere. Dušom nisam mogao danut, kosti odmorit’. Al’ došo vrag po svoje. Gde su sad, u mišijoj rupi. E da ova korona neće nikad proći”.
Kuko bi još dugo da se ne odgegasmo do naše „kafane”, između sedme i osme ulice, na po jednu tursku kafu. Sjedimo u ćosku, niko nas ne zarezuje ni „pet para”. Okolo, na zidovima slike Đokovića, Divca i ostalih zvezda džetseta.
Odjednom, sav narogušen, mrzovoljan k’o da su mu sve lađe potonule, iza šanka viče vlasnik „Kafane” Vladimir Ocokoljić:„Šta bre vas dvojica ‘oćete? ”
Na vrh jezika mi osta jedna naša, sočna…
„Dve turske, odvikuje Sisa”.
„Znao sam”, promrlja on.
Sa računom od seadmnaest dolara, bez rahatluka, dobaci: „Bez gustiranja, molim”. Nismo se dugo zadržali. Izašli smo bez pozdrava.
Na rastanku mi se pohvali da je napokon skupio dovoljno za avionsku kartu u jednom pravcu: „Još da nabirinčim za poklone pa kući, na moju Savu i zbogom Ameriko, čemeriko. Zauvek”.
Simo Sisa mladost je proveo u jednoj bosanskoj varošici pored Save. Devojke su veremile za njim. Talentovan za mnoge stvari. Bez gumice, jednim potezom, crtao je drugare k’o žive. I sport mu je išao od ruke, najbolje karate. Zbog duge crne kose lokalni mangupi su ga prozvali Vinetu, po televizijskom junaku istoimenog filma iz kasnih sedamdesetih, oštrog pogleda i nabujalih mišica.
Maštao je naš Vinetu da postane glumac. Prvo u Zagrebu a posle ni u Beogradu nisu prepoznali njegov talenat. Na Savi se kupao cele godine. Sneg do kolena, hladnoća štipa za obraze, tera suze na oči, a on u ogrtaču i papučama „maršira” k’o da je usred leta. Pokretom ramena baca sve sa sebe i bez okolišanja naglavačke u ledenu Savu.
Bilo je i kibicera. Jedni su mu se divili a drugi izrugivali. Zbog neke nepravde, jednog jutra je prelomio da krene u beli svet. Prvo kratko u Čehoslovačku, pa malo duže u Švedsku. Ali, đavo mu nije dao mira. Na kraju je završio na dokovima Njujorka. Tu je od kraja prošlog veka.
Nakon jedne neplaćene metro karte završio je iza rešetaka, na kratko al` dovoljno da više ne pronađe stalni posao. Crtao je portrete po ulicama, zabavljao turiste, oko Central parka i skupljao dolare za povratnu avionsku kartu. Živeo po parkovima i podzemnim stanicama dok nije sklepao „zamak” od kartonskih kutija na donjem Menhetnu, sa pogledom na rodnu Posavinu.
Imao sam nekih obavaza, nedelje su proletele brzo dok se nisam naoružao našom brljom za još jednu čašicu razgovora sa zemom Sisom.
Na mestu gde je godinama prkosio njujorskim neboderima ni traga od njega i njegovog „zamka”. K’o da me nožem neko probode. Okrenem se levo, desno nigde moga zeme.
„Sinoć su došli đubretari sa kesama za smeće, za pet minuta porušili sve, i nestali niz ulicu”, kaže mi njegov komšija Portorikanac Roberto.
„A Bosnia”, pitam za zemu pošto su ga tako oslovljavale komsije?
„Dan pre toga su našli su ga nepomičnog. Ubacili u crna kola i odvezli u odvezli u nepoznatom pravcu”.
Celu sledeću nedelju obilazio sam mrtvacnice i groblja donjeg grada Menhetna. A i šire. Nigde ni traga ni glasa o mom komšiji iz Posavine Simi Sisi, kome nekad ni jedna cura nije mogla da odoli, a frajeri zavideli na hrabrosti i „Vinetu” stasu.
Osta „Vinetu” zauvek u zemlji predaka, sa skupljenim dolarima za povratnu kartu u jednom pravcu.
Marko Smiljić, Njujork
„ Vi znate da je Tesla spalio sve svoje papire govoreći da svet nije spreman za ono što je otkrio. Onaj ko bi došao do Teslinog oružja vladao bi svetom. Mene plaše sve te privatne laboratorije širom sveta. Mi ne znamo šta se tu sve dešava“, rekao je dr Nestorović u emisiji Fokus na televiziji B92.
Najveći deo Teslinih papira, kako tvrdi Nestorović, završio je kod Džona Trampa, ujaka Donalda Trampa.
„Ide priča koja sada spada u teorije zavere, da će Tramp uskoro da saopšti da postoje alternativni izvori energije. Veliki deo papira je završio u Beogradu, potom kod Nemaca tokom okupacije, a onda u Rusiji nakon oslobođenja“, priča dalje Nestorović.
Navodeći da istražuje život naučnika Nikole Tesle, rekao je da on nije jeo meso, već samo ribu, povrće i voće.
„Tesla je pio sokove, jedini porok mu je bio viski“, kazao je on i dodao da se naučnik družio sa piscem Čarlsom Dikensom.
Veruje da je Hitlerov specijalac Oto Skorceni ubio Teslu tako što ga je ugušio tokom spavanja, da na njegovom telu nisu pronađeni tragovi koji bi pokazali uzrok smrti, da da postoji knjiga, a čak i film koji govori o tome.
Pas je lutao putem i na sve načine pokušavao da privuče pažnju kako bi ljude odveo do mesta nesreće
Ovčarka Tinsli privukla je pažnju pošto je stajala na mostu i lajala na automobile. Zabrinuti građani su pozvali policiju Nju Hempšira koje izašla na teren da proveri o čemu se radi, javio je CNN.
Policajac Tom Sandberg i njegove kolege ubrzo su našli velikog psa koji je bio uplašen i nervozan, a poručnik Dan Baldasare je rekao da su ga pokušali da ga pomere sa puta. Ali nisu uspeli. Svaki put kad bi joj se približili, ona bi im pobegla i vraćala se na isto mesto gde su je pronašli.
– Stajala je na vrhu nasipa i gledala dole – rekao je poručnik Baldasare.
Tinsli je stajala na nasipu i na sve načine je pokušavala da privuče pažnju građana i policije
Policajci su primetili oštećeni deo ograde, a onda i prevrnut kamion. Jedan od dvojice povređenih muškaraca je bio Tinslin vlasnik.
Vozači kamiona su od siline udara ispali iz kamiona koji se prevrnuo na krov, bili su smrznuti a na njihovom telu su bile vidljive brojne povrede.
Policajci su shvatili da im je ona privlačila pažnju kako bi spasila svog gazdu nakon nesreće.
-Stvarno čudesno, spasila im je život. Sumnjam da bi preživeli noć na ovako niskim temperaturama, rekli su iz policije koji su povređene prevezli u lokalnu bolnicu.
Nakon nesreće, za CNN se oglasio Tinslin vlasnik, Kam Londri:
-Ona je moj anđeo čuvar. Nisam mislio da je toliko pametna da napravi tako nešto, rekao je Kam dodavši da ona stalno putuju sa njim i da je prilično razmažena, ali da će njena hrabrost i heroizam biti dodatno nagrađeni.
-Dobije sve što poželi. Sad moram smisliti nešto posebno. Uveče će svakako dobiti malo češkanja, a za večeru ću joj pripremiti neku divljač ili hamburger, kaže ponosni vlasnik psa heroja.
”Ja sam iz miješanog braka. Majka mi je muslimanka, a otac je bio Srbin.
Našao sam se nekako izmedju. Ne dijelim ljude na Srbe ili muslimane.
Moj djed je umro dva mjeseca nakon što je počeo rat, ali mi je tokom opsade Sarajeva postavio najteže pitanje. Pitao me je: ”Ko su oni ljudi koji nas granatiraju ?
Rekao sam da ne znam, da su to negativci.
A on mi je odgovorio da je čuo kako su to Srbi jer je i sam bio Srbin.
Rekao sam da je u pravu i onda mi je postavio to pitanje: ”A ko su naši?
Rekao sam da ne znam.
Možda u tom ratu nije bilo naših. Možda smo svi naši i ničji.
To je bio jedan od razloga sto sam odlučio otići. Otisao sam iz Sarajeva u avgustu 1992 godine. Možda sam zato ovde u Ljubljani. Nisam u Beogradu, nisam u Zagrebu, već ovdje.”
1...184185186...504Stranica 185 od ukupno 504
