Dr. Richard Moskowitz: Ne mogu da ćutim o vakcinama – Ovo je sve ono što kriju od vas A MORATE DA ZNATE
Očigledna posledica je da je epitet “anti-vakser” pogrdan, ali još jedan, manje očigledan epitet je da je netačan, jer postoji mnogo roditelja koji moraju da žive sa svojim uverenjem da su njihova deca ubijena ili nepovratno oštećena vakcinama i koji, u principu, nisu protiv svih vakcina, već jednostavno imaju pitanja i sumnje u vezi sa njima, žele da budu sigurnije, i iznad svega, traže javno priznanje i potvrdu istine njihovog iskustva, uključujući njihovo pravo da odluče da ne nastave sa vakcinisanjem dece u budućnost.
Kao porodični lekar sa pedesetogodišnjim iskustvom, koji brine o mnogim takvim porodicama, ne mogu da čutim o ogromnoj težini patnje i invalidnosti koja je povezana sa vakcinom, dovoljnoj da slomi svako srce, koja ostaje uglavnom skrivena i nepriznata, i u najmanju ruku, vapi za opreznošću, uzdržanošću i jednostavno za sažaljenjem za gledište onih čije je proživljeno iskustvo, šta god ga je prouzrokovalo, toliko tragično i različito od svih drugih koji su dovoljno privilegovani da ignorišu ili ostanu netaknuti njihovim gubitkom.
Kada se te tragedije dogode, njihovi doktori, prijatelji i rođaci ih gotovo uvek posmatraju kao slučajne ili kao rezultat nekog genetskog defekta, ali nikada ih ne dovode u vezu sa vakcinom ili vakcinama koje su im manje-više nedavno prethodile. To znači da roditelji ili lažu, ili su neuki ili glupi, i da moderna nauka zna šta se zaista desilo njihovoj deci bolje od onoga što su zaista doživeli i proživeli i da je nauka o vakcinama utemeljena van svake razumne sumnje.
To me dovodi do mog drugog razloga za pisanje, naime, da podsetim vaše čitaoce da su propitivanje i sumnja u srcu naučnog napora, da nauka, po definiciji, nikada ne sme da bude „konačna“. Pokojni Ričard Fejnmna, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, je to najbolje opisao:
„Nema učenja bez postavljanja pitanja, a pitanje zahteva sumnju. Pre nego što počnete eksperiment, ne morate znati odgovor. Ako već znate odgovor, nema potrebe za prikupljanjem dokaza; i da sudite o dokazima, sve morate uzeti u obzir, a ne samo delove koji vam se sviđaju. To je odgovornost koju naučnici osećaju jedni prema drugima, neku vrstu morala“.
Pored tragičnih iskustava tolikih porodica, evo još nekoliko, podjednako važnih razloga istaknutih lekara i naučnika, za sumnju u standardni, ortodoksni stav da su vakcine bezbedne i efikasne:
1) Čak i Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) sada priznaje da se navodno bolesti koje se mogu sprečiti vakcinom šire prvenstveno od vakcinisanih pojedinaca;
2) male epidemije koje se sada javljaju primećene su pretežno kod vakcinisanih pojedinaca;
3) mnoge vakcine dovele su do pojave novih, rezistentnih vrsta istih organizama protiv kojih smo vakcinisani, kao i potpuno novih vrsta u nekim slučajevima;
4) deca koja se suočavaju sa akutnim febrilnim bolestima kao što su grip, boginje, zauške, rubeola i male boginje imaju manje šanse da razviju hronične autoimune bolesti i rak, kasnije u životu;
5) studije bezbednosti vakcine se vrše prvenstveno od strane same industrije lekova, ili od strane vladinih agencija koje uglavnom vode prošli, sadašnji ili budući rukovodioci industrije, umesto da to čine nezavisna regulatorna tela;
6) ove studije retko uključuju nevakcinisane subjekte kao „kontrolne grupe“, i tipično daju druge vakcine ili toksične hemijske adjuvanse umesto pravih placeba;
7) neželjene reakcije vakcina prihvataju se samo ako se javljaju u roku od nekoliko sati ili dana nakon vakcinacije, čime se proizvoljno iz razmatranja u potpunosti isključuje hronična dimenzija;
8) vodeći istražitelj ima apsolutnu nadležnost da odluči da li su neželjeni izveštaji o drugim nuspojavama od strane samih subjekata povezani ili nisu u vezi sa vakcinom, na osnovu kriterijuma koji nikada nisu određeni i dozvoljeno je da ostanu poslovna tajna, ako uopšte postoje
9) mnoge vakcine sadrže hemijske adjuvanse i druge sastojke za koje se zna da su neurotoksični, kao što su aluminijum, živa i deterdženti kao što je Polisorbat 80, za koje se zna da prolaze krvno-moždanu barijeru, akumuliraju se u moždanom tkivu i uzročno su povezani sa raznim oblicima oštećenja mozga;
10) CDC priznaje da više od 25 odsto američke dece koja su danas rođena pate od nekog oblika oštećenja mozga, ali da nikada nije istraživao, ili čak pokazao veliko interesovanje za istraživanje, koji je procenat ovih slučajeva povezan sa vakcinom;
11) drugi sastojci vakcine obuhvataju ljudske i životinjske ćelije, DNK, RNK i proteine, koji gotovo sigurno izazivaju imunološke reakcije, ali nisu proučavani, ili u svakom slučaju takve studije nikada nisu objavljene.
Helsinška deklaracija o pravima eksperimentalnih subjekata i Nirnberški kodeks o ljudskim pravima, oboje osmišljeni nakon nacističkih zločina tokom Drugog svetskog rata, u više navrata naglašavaju pravo svakog pojedinog pacijenta ili eksperimentlnog subjekta na potpuno informisani pristanak pre bilo kakve medicinske procedure, sa veoma retkim izuzecima, kao što je hitna opasnost po javno zdravlje.
Ali rutinsko vakcinisanje dece i odraslih obavezno je samo kao pitanje politike, kako bi se sprečile moguće bolesti u budućnosti, koje većina ljudi nikada ne bi ni dobila, a u mnogim slučajevima bi se oporavili ukoliko bi se razboleli. Neke se zapravo u velikoj meri šire samim procesom vakcinacije.
Većina doktora ipak i dalje veruje u ono što im CDC kaže, da su vakcine jednako bezbedne i efikasne, iako je Vrhovni sud presudio da su one, po prirodi, nebezbedne, kako bi zaštitili njih i industriju od pravne odgovornosti za štete koje uzrokuju, kojoj je podložna svaka druga industrija.
Ovo, smatram, nije nauka, već pseudonauka, slepi dogmatizam i kvazi-religiozna vera da je sve što važi za nauku u ovom trenutku apsolutna istina, van svake sumnje i da svako mora da veruje u to, a sve u cilju gušenja kritičkog razmišljanja, preispitivanja i sumnje u naizgled ustaljene istine koje stvarna nauka zahteva.
Iz svih ovih razloga, većina roditelja koji moraju da žive sa uverenjem da su njihova deca ubijena ili osakaćena vakcinama, kao i lekari koji se brinu o njima, pravnici koji ih zastupaju, nezavisni naučnici koji proučavaju fenomen, i novinari koji dovode u pitanje zvanični stav, a koje svi redovno nazivaju i stigmatizuju kao „anti-vaksere“, traže ništa radikalnije od sledećeg:
-
da se najbolji naučnici regrutuju, nezavisno od industrije lekova ili vladinih agencija koje kontrolišu, da istraže i pojedinačne vakcine i proces vakcinacije uopšte, obraćajući posebnu pažnju na efikasnost i bezbednost, uključujući njihov mogući doprinos hroničnim bolestima; njihov tačan mehanizam delovanja; na ulogu pojedinačnih sastojaka vakcine: adjuvanse, konzervanse, dezinficijense, deterdžentie, strane DNK i proteine, kontaminantne viruse; i na pojavu rezistentnih vrsta originalnih virusa i bakterija protiv kojih smo vakcinisani; i
-
da vakcine jednostavno postanu prepuštene slobodnom izboru onima koji ih žele, nakon što su potpuno informisani o njihovim rizicima, a ne obavezne.
Na kraju, zadovoljstvo mi je da ponovim ono što je profesorka Meri Oland sa Pravnog fakulteta Njujorškog univerziteta primetila: „Veliki broj razvijenih zemalja u Evropi, Severnoj Americi i Aziji, koje su liberalizovale takva pitanja, ne samo da su izbegle bilo kakve veće zdravstvene probleme, već su zabeležile dosledno niže stope smrtnosti novorođenčadi i bolje ocenjivale druge standardne zdravstvene mere, bez okrutnog prisiljavanja roditelja da biraju između obrazovanja svoje dece i odbijanja da ih vakcinišu.
Naravno da sam itekako svestan da me čak i preispitivanje ovih pitanja stavlja van okvira onoga što većina ljudi iskreno i pobožno veruje, podržani snagom mišljenja uspostavljenih vlasti kao što su CDC, Američka akademija za pedijatriju i ogromnog mišljenja medicinske zajednice u celini. Tako da mogu da razumem zašto mnogi roditelji, koji savesno vakcinišu svoju decu bez oklevanja, i lekari koji su duboko posvećeni naučnoj dogmi, kao što sam ja, možda okreću oči pred mojom pretpostavkom da dovodim u pitanje mudrost procedure koja je stekla široko priznanje kao jedno od najboljih koje moderna medicina može da ponudi.
Ipak, sve većem broju roditelja, koji iskreno veruju, bilo da je ispravno ili pogrešno, da su njihova deca ubijena ili osakaćena vakcinama i koji moraju da žive s tom egzistencijalnom stvarnošću svaki dan svog života, jedva da su potrebni moji argumenti kako bi ih uverili.
Zato ću se osećati nagrađeno ako moje reči, moje rasuđivanje i pomešana tuga, strah i ogorčenje koje sam dugo osećao o ovoj temi pomogne u promovisanju zdrave debate i izazove više strogog naučnog rada koji još uvek treba da se uradi.
izvor:ageofautism.com
Naučite kako se pravi mladi sir: Treba vam samo 10 minuta
Ako ste ljubitelj mladol sira, onda je ovo pravi recept za vas. Umesto da kupujete i da tražite proverenog prodavca, sada za 10 minuta napravite vaš sir koji možete da služite u raznim prilikama. Sve što treba da uradite je da pomešate mleko i kiselo mleko, ubacite u rernu, zatim sačekate da se ohladi. Za ceđenje vam treba možda 10-15 minuta, i to je sav vaš trud..
Sastojci:
-
1 l mleka
-
200 ml kiselog mleka
Priprema:
Sipajte mleko i kiselo mleko u posudu i stavite u rernu koju ste zagrejali na 120°C. Ostavite u uključenoj rerni nekih 20 minuta, a zatim isključite i prohladite u zatvorenoj rerni nekih 2 sata. Dobijeni sir sipajte u sito u koje ste stavili 4 gaze, i dobro procedite. Sabijte sir koliko god možete. Čuvajte ga u dobijenoj surutki.
izvor: stvarukusa.mondo.rs
Ovo je PROROČANSTVO Nikole Tesle: Svakom ko nije pouzdan roditelj neće biti dopušteno da ima potomstvo
U članku objavljenom 1937. godine u magazinu “Liberty” , Nikola Tesla je govorio o svojoj viziji budućnosti. Već tada slavni naučnik razgovarao je sa reporterom Džordžom Silvestrom Vjerekom i opisao mu kako zamišlja svet za sto godina.
– Predviđanje je nezahvalno. Nijedan čovek ne može videti predaleko u budućnost. Napredak i izumi razvijaju se drugačije od onog što smo predviđali. Takvo je bilo moje iskustvo, iako sebi laskam da su događaji potvrdili mnoge razvojne pravce koje sam predviđao u prvoj trećini dvadesetog veka – rekao je Tesla.
– Čini se da sam oduvek bio ispred svog vremena. Čekao sam 19 godina da proradi elektrana na Nijagari zasnovana na mom sistemu, trebalo je 15 godina da moj patent za bežični prenos signala, objavljen još 1893., nađe univerzalnu primenu. Najavio sam svemirske zrake i moju teoriju radioaktivnosti 1896. Jedno od najznačajnijih otkrića, rezonantnost Zemlje, kao osnovu bežičnog prenosa energije, koju sam objavio 1896. mnogi ni danas ne razumeju.
Gotovo dve godine nakon što sam obavio prenos električne energije oko čitave planete, Edison, Markoni i drugi tvrdili su da je nemoguće bežičnim putem preneti preko Atlantika čak ni običan signal. S obzirom na to da sam najavio toliko značajnih otkrića, mislim da neću puno pogrešiti ako pokušam da predvidim kako će izgledati život u 21. veku – govorio je Tesla.
– Život je i uvek će biti jednačina čije je rešenje neuhvatljivo, ali ona ipak sadrži neke poznate činjenice. Zasigurno možemo reći da je život kretanje, iako nedovoljno poznajemo njegovu prirodu. Za kretanje je neophodno telo koje se kreće i sila koja ga potiskuje i pomaže mu da savlada otpor. Čovek je masa koju potiskuje sila. Otud se i opšti zakoni u carstvu mehanike, koji važe za kretanje, mogu primeniti i na čovečanstvo.
– Svaki čovek mora imati ideal. Tri su načina na koja se može povećati energija koja određuje ljudski progres: prvo, možemo povećati masu. To bi u slučaju čovečanstva značilo poboljšavanje uslova života, zdravlja, razvoja i slično. Drugo, možemo smanjiti sile otpora koje usporavaju napredak, poput neznanja, gluposti i religioznog fanatizma. Treće, možemo umnožiti energiju ljudske mase ovladavanjem silama svemira, kao što je sila sunca, okeana, vetrova, plime i oseke.
– Prvom metodom ostvarujemo više hrane i opšte blagostanje, drugom se stvaraju uslovi za mir. Trećom se povećava naša sposobnost da radimo i stvaramo. Bilo kakav napredak je nemoguć ako naši napori nisu usmereni ka povećanju blagostanja, miru i stvaralaštvu. Po tome je mehanističko shvatanje života jedinstveno s učenjima Bude i Isusa. Iako nisam vernik u ortodoksnom smislu, oslanjam se na religiju. Prvo, jer svaki čovek mora imati neki ideal, religiozni, umetnički, naučni ili humanitarni, da bi njegov život imao smisla.
Drugo, sve velike religije sadrže mudre preporuke za dobar život koje važe danas kao i u doba kada su nastale. Ne postoji sukob između ideala nauke i ideala religije, ali nauka je suprotstavljena teološkim dogmama jer se temelji na činjenicama. Za mene je svemir velika mašina, koji nikada nije nastala i nikada neće nestati. Ljudsko biće nije izuzetak u prirodnom poretku stvari – rekao je Tesla tom prilikom.
Izgled Zemlje za sto godina
– Godine 2100. razvoj života bit će pod potpunom kontrolom nauke. U prošlosti zakonom borbe za opstanak uglavnom su nestajale manje podobne osobine. Čovekovo novo osećanje sažaljenja suprotstavlja se neumoljivom delovanju prirode. Rezultat će biti nastavak očuvanja života, ali i razvoj nedovoljno prilagođenih pripadnika ljudske vrste. Jedina metoda koja bi odgovarala našem osećaju civilizovanog ponašanja je sterilizacija i potiskivanje seksualnog nagona kod neprilagođenih jedinki.
– Nekoliko evropskih zemalja i članica Sjedinjenih država odlučiće da sterilišu kriminalce i mentalno poremećene osobe. To nije dovoljno. Naučnici stalno vrše pritisak da se osnivanje bračne zajednice učini što težim. Svakom ko nije pouzdan roditelj neće biti dopušteno da ima potomstvo. Za sto godina od danas, normalnoj osobi će biti jednako neprihvatljivo da opšti sa neprilagođenim pripadnicima društva kao i s kriminalcima.
– Higijena i fizička kultura biće priznati delovi obrazovnog sistema i državnog aparata. Ministar za higijenu i fizičku kulturu, 2035. godine, u vladi tadašnjeg predsednika SAD, biće značajniji od ministra obrane – rekao je on i dodao:
– Zagađenost naših obala, kao što je sad oko Njujorka, za našu će decu i unuke biti nezamislivo kao što je nama nezamisliv život bez vodovoda i kanalizacije. Snabdevanje vodom će se strogo nadzirati, a samo će ludi ljudi koristiti vodu koja nije sterilizovana. Više ljudi umire ili oboljeva od zagađene vode nego od kafe, čaja, duvana i drugih stimulanasa. Lično sam se odrekao svih stimulanasa. Takođe, praktično ne jedem meso.
Uveren sam da za sto godina a kafa, čaj i duvan neće biti toliko primamljivi. Alkohol će se i dalje koristiti jer on nije stimulans nego provereni eliksir života. Stimulanti neće nestati pod pritiskom, jednostavno neće biti u modi da se organizam truje štetnim sastojcima. Prirodna hrana, kao što su mleko, med, žitarice bit će osnova epikurejskih večera i u vrhunskim restoranima 21. stoljeća. Biće dovoljno žitarica i proizvoda od žita da se nahrani celi svet, uključujući milione gladnih u Kini i Indiji.
Naša planeta je prebogata, a tamo gde nešto bude nedostajalo, lek dobijen iz vazduha obnoviće tkivo Zemlje. Ja sam 1900. razvio proces za ovu namenu. Kasnije, nakon četrnaest godina, zbog ratnih potreba, usavršili su ga nemački hemičari – rekao je Tesla tada.
Postaće slavniji oni koji dobijaju bitke protiv neznanja
– Mnogo pre kraja veka, sistematsko pošumljavanje i naučno upravljanje prirodnim resursima dovešće do kraja suša, šumskih požara i poplava. Univerzalna primena vodovodne energije i njen prenos na velike udaljenosti omogućiće da svako domaćinstvo dođe do jeftine energije, pa će prestati potreba za sagorevanjem tekućina. Smanjenjem napora za goli opstanak, čovečanstvo će više biti usmereno prema razvoju ideala nego prema materijalnim vrijednostima – tvrdio je on.
– Danas i najcivilizovanije zemlje sveta maksimum svojih prihoda troše na ratove, a minimum na obrazovanje. U 21. veka taj će se odnos zameniti. Postaće slavniji oni koji dobijaju bitke protiv neznanja od onih koji umiru na bojnim poljima. Otkriće nove naučne istine privlačiće veću pažnju od diplomatskih događaja.
Čak su i novine naših dana počele da prihvataju naučna otkrića ili novo filozofsko shvatanje kao i svaku drugu vest. Novine 21. veka još će pisati o kriminalnim i političkim kontroverzama, ali će glavni naslovi na naslovnim stranama biti objave novih naučnih hipoteza – kazao je i potom otkrio budućnost ratovanja:
– Napredak će biti nemoguć ako ljudi nastave s divljačkom praksom međusobnog ubijanja. Od svog oca, erudite i borca za mir, nasledio sam mržnju prema ratu. Kao i drugi pronalazači, jedno vreme verovao sam da se ratovi mogu zaustaviti ako se učine razornijima, ali shvatio sam da je to pogrešno.
Potcenio sam čovekov borbeni instinkt za koji će trebati više od jednog stoleća da potpuno izbledi. Rat se ne može ukinuti tako što ćemo ga učiniti nelegalnim. Nećemo ga sprečiti tako da razoružamo najmoćnije. Ratovi se neće sprečiti tako da oslabimo jako, nego tako što će svaki jak ili slab biti u stanju samog sebe obraniti.
– Tako svako sredstvo koje se koristi za obranu može da služi i agresivnim namerama. Time se obezvređuju dobre namere za ostvarenje mira. Ja sam uspio da dođem na ideju kako da usavršim sredstva koja bi poslužila uglavnom za odbranu. Ako bi se prihvatila, to bi potpuno izmenilo odnose među narodima.
Tako bi se svaka zemlja, velika ili mala, učinila sposobnom da pruži otpor neprijateljskim vojskama, avionima i drugim sredstvima napada. Moj izum zahteva izgradnju velikog generatora koji bi, kada se stavi u pogon, bio u stanju uništiti sve, od neprijateljske vojske do ratnih strojeva, u krugu 400 kilometara. On bi predstavljao snažan zid i kraj ratova – bio je uveren.
– Ako nijednu zemlju ne možete da uspešno napadnete, prestaje svaki smisao za ratnu opciju. Moje otkriće razoružava zlokobnu snagu aviona ili podmornica, ali ostaje nadmoć bojnih brodova, jer se brodovi mogu opremiti nekim od neophodnih uređaja. Možda će i dalje biti ratova na moru, ali nijedan brod neće moći da prođe kroz kopnenu liniju obrane, jer će uređaji na obali biti nadmoćniji od bilo kojeg naoružanja bojnih brodova.
Želim da naglasim da se taj moj pronalazak ne oslanja na tzv. ‘zrake smrti’. Oni nisu primenjivi jer se mogu proizvesti u potrebnoj količini i jer na većim udaljenostima gube neophodnu snagu. Sva energija Njujorka pretvorena u zrake i projektovana na udaljenost od četrdeset kilometara, ne bi mogla ubiti čoveka jer bi se, prema poznatim zakonima fizike, toliko raspršila da ne bi imala nikakvog efekta – tvrdio je.
– Moj aparat projektuje čestice koje mogu biti relativno velike ili mikroskopske i omogućava da se na mali prostor i veliku udaljenost prenese mnogo puta više energije nego što je moguće zracima bilo koje vrste. Hiljade konjskih snaga mogu se preneti snopom tanjim o vlasi, a da ih u tome ništa ne može da zaustavi.
Ova izuzetna osobina zraka omogućiće, između ostalih stvari, nezamislive rezultate u televiziji, jer gotovo da neće biti ograničenja za intenzitet osvetljavanja, veličinu slike ili udaljenosti na kojoj je moguća projekcija slike.nepremostivu prepreku za bilo koji oblik agresije – zaključio je on.
– Ne kažem da neće više biti razarajućih ratova pre nego što svet prihvati moj izum. Ja verovatno neću doživeti njegovu primenu, ali uveren sam da će za jedan vek sve zemlje osigurati da ovim ili nekim sličnim sredstvom postanu imune na napade. Bezbroj poslova koje danas obavljaju ljudi obavljat će ‘ruke’ automata. Baš u ovom trenutku naučnici u laboratorijima američkih fakulteta nastoje da stvore nešto što se opisuje kao “stroj koji misli”. Takav sam razvoj ranije predviđao – rekao je Tesla autoru.
Izvor: Index.hr
Prof. dr Zorica Stević: Neuropatski bol je pratilac brojnih hroničnih oboljenja, ali i maligniteta!
Bol ne dozvoljava normalno funkcionisanje i ni sa čim ne može da se poredi. Svakog može da izludi izraženo trnjenje, peckanje, žarenje ili osećaj hladnoće
Ako osećate ograničenja kod dnevnih aktivnosti, pokretljivosti, držanja, pri korišćenju, podizanju ili nošenju stvari, ako vam je san poremećen, ne uživate više u životu u pravom smislu te reči, ne bavite se rekreacijom i hobijima i smanjujete socijalne kontakte, primećujete da vam je do juče odličan psihološki status izmenjen – lako je moguće da ste jedan od pola miliona pacijenata u Srbiji koji pate od iscrpljujućeg neuropatskog bola.
Zapamtite, ne smete nikako da se prepustite situaciji jer neuropatski bol je pratilac brojnih hroničnih oboljenja, ali i maligniteta!
Neuropatski bol vodi u gubitak energije, poremećaj koncentracije, pospanost, depresiju, anksioznost, gubitak apetita. Posledice mogu da budu drastične, upozorava prof. dr sc. med. Zorica Stević iz Klinike za neurologiju Kliničkog centra Srbije, svetski priznat ekspert za neurološke i neuromišićne bolesti, periferne neuropatije, bolesti kičmene moždine, nasledne bolesti motoneurona.
Šta su neuropatije?
– Posledica su oštećenja i bolesti nervnog sistema, a uzoroci koji dovode do neuropatskog bola su brojni. Moglo bi se reći da je povišen šećer danas jedan od najvažnijih faktora rizika, toga oboleli često nisu svesni.
Da li su nasledne?
– Mogu da budu zbog mutacije određenih gena, a do stečenih neuropatija dovode brojne bolesti: metaboličke (uz čest nedostatak vitamina B), inflamatorne, traumatske, toksične, infektivne… Neuropatije kod maligniteta se otkrivaju mnogo pre dijagnostikovanja zloćudnog oboljenja.
Kako ih razlikovati?
– U zavisnosti od broja zahvaćenih nerava dele se na one koje se ispoljavaju kroz oštećenje jednog nerva i one koje oštećuju više nerava – mononeuropatije multipleks i polineuropatije, kada su zahvaćeni svi periferni živci.
BOL NEMA ZAŠTITNU FUNKCIJU Kako se uspostavlja dijagnoza?
– Hronični neuropatski bol traje najmanje tri meseca, značajno narušava kvalitet života u svim njegovim aspektima. Nema zaštitnu funkciju kao akutni bol, a pacijenti tvrde da ni sa čim ne mogu da ga uporede. Lekari opšte prakse sve češće prepoznaju neuropatske senzacije kod pacijenta, premda je još uvek dosta onih koji njihove tegobe svrstavaju isključivo u tegobe psihičke prirode.
Šta je cilj lečenja?
– Ciljevi su otklanjanje tegoba, sprečavanje daljeg razvoja patološkog procesa bola, smanjenje osećaja bola. Uključuju i povećanje fizičke sposobnosti za rad i svakodnevne aktivnosti, kao i psihološku stabilnost – spremnost za građenje odnosa sa osobama u okruženju.
Koliko je pristup pacijentima individualan?
– Pristup svakom pacijentu mora da bude individualan. Hroničan neuropatski bol, krajnje neprijatno senzorsko i emocionalno iskustvo, kod pacijenata je vezano za različite bolesti.
VAŽNI SU VITAMINI Da li je moguće izlečenje?
-Ako se na vreme ne otkrije i terapijski zaleči, prognoze nisu baš optimistične – teško se leči, ali je moguća uspešna kontrola neuropatskog bola. Inače, antireumatici i analgetici ne daju rezultate.
Šta pomaže?
– Može da se ublaži ili sanira drugim odgovarajućim lekovima (uz kortikosteroide, imunoglobuline itd. nekada su potrebni i antidepresivi, antiepileptici), uz neurologe i psihijatre u lečenje neuropatskog bola treba uključiti i lekare drugih specijalnosti kako oboleli ne bi sa zakašnjenjem došli do prve terapije, često za šest meseci do godinu dana. Ako se neuropatski bol smanji za više od 30 odsto, smatra se da terapija daje pozitivan efekat.
Šta još savetujete?
– Fizička aktivnost je važna kod dijabetičara, a smanjuje i kardiovaskularne faktore rizika i stres. Preporučuje se i fizikalna terapija. Istraživanja ukazuju i na važnost ishrane: treba unositi vitamine B kompleksa, gama linoleinsku kiselinu koja oporavlja oštećene nerve. Obuća sa magnetima može da bude korisna, ali ne kod svih.
RAZDRAŽUJUĆI SIMPTOMI
– osećaji žarenja, peckanja, trnjenja, ukočenosti, hladnoće – svrab – bolna reakcija na situacije koje inače ne izazivaju bol – pojačana reakcija na bolne stimulacije
UTICAJ NA KVALITET ŽIVOTA
-60% pacijenata ima poremećaj sna -58% oseća gubitak energije -40% se žali na pospanost -36% ima poteškoće sa koncentracijom -35% je depresivno -28% je anksiozno -18% pacijenata gubi apetit -12% pacijenata gubi pamćenje
KO PATI OD NEUROPATSKIH BOLOVA:
-67% pacijenata sa oštećenjima kičmene moždine -25-50% starijih od 50. posle herpes zostera -37% pacijenata sa hroničnim bolom u leđima -34% sa multiplom sklerozom -33% obolelih od raka -26% obolelih od šećerne bolesti -20% pacijenata koji su imali mastektomiju -8% posle moždanog udara
izvor: kurir.rs
I lekari ga preporučuju: Spremite ŠERBET i umirite pluća i grlo (RECEPT)
Kada uđete u apoteku, sa polica vas vrebaju nebrojeni sirupi protiv kašlja koji nisu nimalo jeftini. Srećom, postoje prirodnije i jeftinije alternative koje zaista daju rezultate. Jedna je šerbet od mleka i karamelizovanog šećera, koji svi dobro znaju, jer su nam ga bake i mame rado pripremale kada smo bolesni i muči nas kašalj.
Recept za šerbet
Sastojci:
-
3 kašičice šećera
-
2 dl mleka
-
5 g maslaca
Priprema:
U manju šerpu ili džezvu sipati šećer i staviti na umereno jaku vatru da se karamelizuje. Pazite da vam karamel ne zagori. Preko otopljenog karamela sipajte mleko. Karamel će se kristalizovati i stvrdnuti.
Ostavite na vatri i uz mešanje sačekate da šerbet provri. Kada se karamel istopio u mleku dodati maslac, promešati i sipati u šolju da se malo ohladi.
Dr SNEŽANA BABIĆ: Dijabetes je u stanju da vam pomuti vid dok trepnete, evo kako to da izbegnete i šta da radite!
Ako vam je dijagnostikovan dijabetes, veća je verovatnoća da ćete imati probleme sa očima – dijabetičku retinopatiju, dijabetički makularni edem, kataraktu i glaukom.
Najbolji način da sprečite ove probleme svakako je da lečite osnovnu bolest isključivo onako kako vam lekar savetuje, kako biste izbegli visok nivo šećera u krvi koji može dovesti do oštećenja krvnih sudova u oku. A kako sami sebi možete još da pomognete, savetuje vas naša doktorka, dr Snežana Babić, specijalista oftalmologije i strabologije.
NE IGRAJTE SE
– Kada počnu problemi s očima, možda nećete primetiti promene koje mogu da nanesu štetu, pa je vrlo važno da idete na redovne kontrole, bar jednom godišnje. Širenje zenica omogućava oftalmologu pogled unutar oka, proveru mrežnjače i optičkog nerva. Ako utvrdi prve znake oštećenja, često neprimetne, lakše ćete moći da ih uz pomoć oftalmologa savladate. Kasni odlazak može da izazove ozbiljnije probleme.
Savet broj jedan?
– Pre svega, da bi sačuvali vid, dijabetičari moraju da slede uputstva lekara – kad, kako i koliko terapije da uzimaju. Ne smeju ništa da rade napamet, lekar je taj koji će im prilagoditi dozu ako im je šećer u krvi previsok ili prenizak.
Šta dijabetičari još ne smeju da rade?
– Ne smeju da puše! To loše utiče na oči, duplo je veća verovatnoća da će dobiti kataraktu. Pušači imaju i veće šanse da dobiju dijabetičku retinopatiju koja se brže pogoršava.
Koliko ishrana ovih pacijenata utiče na stanje očiju?
– Može da uspori oslobađanje glukoze u organizmu. To pomaže vidu. Namirnice s mnogo rastvorljivih vlakana doprinose snižavanju nivoa lošeg LDL holesterola, pa lekari i nutricionisti preporučuju najmanje 20-30 g vlakana dnevno. Dobre su ovsene pahuljice, cela zrna žitarica, pasulj i sočivo, orašasti plodovi, patlidžan i pojedino voće s pektinom koje dijabetičari konzumiraju isključivo sa odobrenjem lekara.
Da li se preporučuje i riba?
– Omega-3 masne kiseline u masnoj ribi (skuša, sardina, losos, tunjevina) povezane su s nižim stopama dijabetičke retinopatije. Pomažu u zaštiti od upale i abnormalnog rasta krvnih sudova u očima. Uostalom, čim je riba dobra za vaše krvne sudove, samim tim je dobra za vaše oči – treba uzeti bar dve porcije nedeljno.
Šta oči još traže?
– Kelj, spanać i salata sadrže dosta luteina i zeaksantina, a ovi antioksidansi štite ćelije u mrežnjači i, uz vitamin E, pomažu da se izbegne katarakta. Ne treba zaboraviti ni grašak, brokoli, kukuruz i jaja, ali ni vodu, dehidracija može da poveća nivo šećera u krvi, što utiče na oči. Naravno, moraju da se izbace iz upotrebe gazirana pića i sokovi jer povećavaju glukozu koja šteti celom organizmu, pa i očima.
Kojih saveta dijabetičari takođe moraju da se pridržavaju kako bi sačuvali vid?
– Umereno vežbanje snižava nivo šećera u krvi i krvni pritisak, podiže dobar holesterol, što je dobro za krvne sudove u očima. I brza šetnja i čišćenje kuće računaju se kao fizička aktivnost, treba ih obavljati najmanje pola sata dnevno. A kad se izlazi, čak i u oblačnim danima treba da se nose naočare za sunce koje blokiraju najmanje 99% UVA i UVB zraka.
izvor: kurir.rs
Zavisnost dece od ekrana: Mobilni telefoni i tableti utiču na razvoj agresije i lošu koncentraciju
– Sve je više dece kojoj je potrebna stručna pomoć psihologa zbog problema sa kognitivnim sposobnostima, agresijom i pažnjom, a koji su posledica provođenja mnogo vremena ispred ekrana – kaže psiholog Ljubica Bogetić.
Mobilni telefoni su nezaobilazni deo današnjice – bez njih se skoro ne može zamisliti svakodnevica savremenog čoveka. Međutim, pored korisne strane koju mobilni telefoni svakako imaju, oni često mogu da budu izvor agresije, frustracije, ali i manjka koncentracije kod dece.
Preterana upotreba mobilnih telefona postaje ozbiljna opasnost za decu, jer sve veći broj mališana pokazuje sklonost ka gedžetima koji im zamenjuju igru sa drugarima. Društvene mreže i ekrani kompjutera, tableta i telefona mnogim tinejdžerima, ali sve češće i deci manjeg uzrasta predstavljaju jedini “prozor u svet”.
– Problem počinje još od najranijeg doba, jer su roditelji sve skloniji i da malu decu zabavljaju tako što ima puste crtaće na Jutjubu i daju telefon u ruke – kaže za Ona.rs psiholog Ljubica Bogetić.
Prema njenim rečima, većina roditelja, suočena sa brzim tempom života i brojnim poslovnim obavezama na taj način sebi olakšava svakodnevni raspored, ali ne stigne ni da primeti da su deca “prešla granicu” i postala zavisnici od ovih savremenih igračaka.
Česta upotreba mobilnih telefona kod dece može da postane ozbiljna pretnja njihovom mentalnom zdravlju.
– Sve više današnje dece, naročito adolescenata ima izražen problem sa kognitivnim sposobnostima i pažnjom. Javljaju se i slučaji depresije, a kod mnogih je primetan i manjak empatije. To su samo neke od ozbiljnih i zabrinjavajućih posledica prekomerne upotrebe novih tehnologija, naročito mobilnih telefona – navodi Bogetić.
Zavisnost od najranijeg doba
Ona kaže da je sve više dece mlađeg uzrasta od sedam, osam godina koja se suočavaju sa problemom zavisnosti od mobilnog telefona.
– Taj broj, po onome što vidimo u praksi radeći sa mališanima, povećan je u poslednjih godina i zbog pandemije koja nas je sve zatvorila u kuće. Roditelji su, neretko, deci davali da više nego uobičajeno koriste mobilne telefone kako bi oni mogli da završe obaveze, pošto je većina zaposlenih, kao što je poznato, radila i od kuće – kaže psiholog.
Naša sagovornica objašnjava da je neophpodno da roditelji prate razvoj deteta i da primete kada su deca prešla granicu igre i ušla u opasnu zonu zavisnosti od ekrana.
– Kada roditelji vide da dete nema druge aktivnosti, da odbija da se igra sa vršnjacima, da izađe napolje i slično, trebalo bi da im se upali alarm da nešto nije u redu i da bi navike trebalo što hitnije menjati. Međutim, okupirani svojim obavezama, odrasli često previde taj trenutak i ne reaguju na vreme, a onda se problem produbi i neophodna je stručna pomoć – objašnjava psiholog.
Prema rečima psihologa, prvi korak u borbi sa problemom novog doba je ograničiti deci upotrebu mobilnog telefona.
– Kod manje dece oduzimanje mobilnog telefona neretko ima agresivan odgovor, histerisanje i vrisku. Potrebno im je objasniti štetan uticaj telefona i kompjutera. To traži angažovanje roditelja koji će im i ličnim primerom pokazati da postoje neke lepše i korisnije aktivnosti. Šetnja, druženje, porodični razgovori i međusobna posvećenost u porodici, neophodni su da bi se smanjilo provedeno vreme za kompjuterom ili telefonom – savetuje Bogetić.
Plan u borbi sa ekranima koji daje rezultate
Ima, međutim, i onih roditelja koji se, kada shvate da im je dete postalo zavisno od mobilnog telefona, odlučuju na radikalan korak – potpuno oduzimanje omiljene “igračke”. Tako nešto, smatra psiholog Bogetić, u vremenu u kome živimo nije moguće i može samo da proizvede kontraefekat.
Ujedno, ona nudi i rešenje za problem sa kojim se susreću mnoge današnje porodice u Srbiji:
– Otprilike trećinu slobodnog vremena deca mogu da provedu s telefonom u rukama. Ali, tu je potrebno postaviti jasne granice. Kada završe sve svoje obaveze, učenje i domaće zadatke, dve trećine slobodnog vrmena trebalo bi da provedu napolju baveći se sportom, igrajući se sa drugom decom, u šetnji sa članovima porodice… Preostalu trećinu slobodnog vremena koja će nekada biti 15 minuta, nekada pola sata, a vikendom možda i sat, nije opasno da provedu igrajući igrice i koristeći telefone i kompjutere.
Ograničavanje vremena provedenog uz ekran mobilnog telefona može da bude od velike pomoći u borbi sa ovom novom bolesti zavisnosti koja je, nažalost, sve prisutnija.
– Negodovanje će verovatno biti prva reakcija, ali roditelji bi trebalo da budu uporni i dosledni. Probajte da slobodno vreme uvek provodite tako što ćete izaći sa decom u šetnju, osmisliti neke aktivnosti, a onda im na kraju dati da se kratko poigraju i pred ekranom. Mobilne telefone svavako bi trebalo ukinuti u večernjim satima i pred spavanje, jer stvaraju negativne nadražaje i vrlo često pojačavaju budnost kod dece – ističe psihoterapeut.
Tinejdžeri u nezavidnijoj situaciji
Praksa pokazuje da je situacija sa pojavom zavisnosti od novih tehnologija kod tinejdžera složenija nego kod mlađe dece.
– Oni su u posebno osetljivom dobu u kome nisu uvek saradljivi. Kada roditelji primete da adolescenti izbegavaju kontakte s vršnjacima uživo, da su njihov jedini prozor u svet društvene mreže, da provode noći i noći za kompjuterom i uz telefon, da nemaju nikakve aktivnosti i da su često nervozni i imaju krize kada nisu uz ekran, već su u ozbiljnom problemu. Tada im je potrebna stručna pomoć – objašnjava Bogetić.
Zato je, ističe, važno da se radi na prevenciji kako ne bi stigli do faze u kojoj je delotvorna samo stručna pomoć.
– Prevencija bi, između ostalog, podrazumevala da roditelji uoče problem na vreme, da razgovaraju sa decom i da im ograniče upotrebu novih tehnologija, pomažući im da poboljšaju socijalni život – navodi Bogetić.
Odvikavanje uz stručnu pomoć
Kada tinejdžer dođe u fazu da mu je neophodna stručna pomoć, čeka ga dug proces odvikavanja od gedžeta. U ovaj proces bivaju uključeni i ostali članovi porodice.
Kako izgleda deo procedure za zaceljenje posledica zavisnosti?
– U ovim slučajevima nemamo tipično lečenje kao kod ostalih poznatih oblika zavisnosti. Kod zavisnosti od mobilnih telefona i novih tehnologija primenjuju se druge metode lečenja. Pravi se plan dana za dete, obaveze koje mora da završi, ostale aktivnosti u slobodno vreme, a onda mu se dozvoli telefon kao nagrada za sve prethodno učinjeno i ispoštovano što je planom predviđeno – objašnjava psiholog Bogetić.
Ona ističe da je od svega ipak najvažnije ispratiti dete i učestvovati u njegovim aktivnostima, a naročito imati uvid u sadržaje koje “konzumira” kroz igrice i na društvenim mrežama
– Nije retkost da deca gledaju agresivne igrice koje podstiču takvo ponašanje, a posledica toga mogu da budu i nasilnički ispadi prema vršnjacima. Važno je reagovati na vreme, kako bi se sprečilo neadekvatno ponašanje. Nikako nemojte zaboraviti da ste vi primer svojoj deci: ako vi non-stop koristite telefone i tablete, ne možete od njih očekivati da ih ostave i rade nešto drugo – zaključuje psiholog i dodaje da je nekada u borbi protiv ove savremene zavisnosti potrebna saradnja i porodice i škole.
izvor: ona.telegraf.rs
Upoznajte 12 vrsta MEDA: Pomažu kod ovih zdravstvenih tegoba
