Kako je nastao prvi vibrator – Lek za žensku histeriju
U današnje vreme smo u većini slučajeva sami sebi lekar. Sami sebi postavimo dijagnozu…terapiju… Trknemo do apoteke da napunimo zalihe…
– Dobar dan…
– Dobar dan….
– Dajte mi molim vas, jedan Bensedin od 2 mg…. I jedan Brufen od 600….pakovanje Andola… ako može i Pentrexyl…
Apotekarka neće trepnuti pre nego ispovrne kesu od pola kile lekova. Naravno da se podrazumeva uzimanje bilo čega za smirenje… Nezadovoljstvo, nervoza, promene raspoloženja…. sve će to da reši šaka Bensedina… danas ih jedu kao kokice… U XIX veku takvi simptomi kod žena su mogli da budu definisani samo kao “histerija”…
Sama reč “histerija” potiče od grčkog “histera”, što znači materica. Još u antičko vreme dijagnoza histerije je postavljana mnogim ženama. To su bile uglavnom mlade udovice, device…žene koje su svoj duh i telo zaveštale Bogu… Tako je poremećaj doveden u vezu sa nezadovoljenim seksualnim nagonom. Terapija je bila “histerični paroksizam” – tadašnji termin za ženski orgazam.
Naravno da su terapiju sprovodili samo lekari i babice. Masturbacija je bila “opasna po telo i um” i zbog toga osuđivana, tako da su samo dovoljno kompetentne osobe mogle da sprovode masažu genitalija kao medicinsku terapiju.
Sobzirom da je oslobađanje od histerije bila isključivo lekarska dužnost, a sama masaža je bila jako iscrpljujuci posao, lekari su bili u velikom problemu. Posebno kada je broj “obolelih žena” skočio na 75% ženske populacije…. a zahtevale su česte terapije.
Hronična bolest – potpuno razumljivo… Mučenici lekari su jednostavno morali da pribegnu konstrukciji prvog genitalnog masažera – vibratora.
Danas žene idu u banju da se valjaju po lekovitom blatu i kupaju u lekovitoj vodi…. Tada su odlazile na terapiju vibratorom na vodeni pogon. Ličio je na vatrogasno crevo, a masaža jakim mlazom vode je pacijentkinje dovodila do orgazma za svega par minuta.
Sledeći masažer je bio na parni pogon…pa na pedale…navijanje… Vrlo, vrlo nepraktično i teško za rukovanje.
Krajem XIX veka je patentiran prvi električni vibrator (sa dodacima)
Početkom XX veka najzad prestaje da bude medicinski aparat i postaje jedan od električnih uređaja za domaćinstvo. Masovno su reklamirani u ženskim časopisima uz kozmeticke proizvode i kućne aparate.
Prodavani su sa preporukom da se koriste ne samo za njihovu namenu, već i za masažu glave, lica, otklanjanje celulita, pa čak i bolova u donjem delu leđa. U Americi su vibratori postali toliko popularni da su od 1917. često dolazili u kompletu sa priključcima za usisivače.
Posle pojave u porno filmovima dvadesetih godina, diskreditovan je i prebačen u specijalizovane prodajne kataloge, da bi se sedamdesetih godina vratio u glavne društvene tokove u novom obliku i novoj ulozi. Patentiran je vodootporni bežični model.
Najzad kontrola nad ženskim orgazmom bukvalno prelazi iz ruku medicine u njihove lične.
Ko zna kako bi dijalog sa početka teksta izgledao da se žene nisu izborile za svoj omiljeni kućni aparat i da “lečenje histerije” nije u njihovoj moći. Već vidim prepunu čekaonicu žena svih dobi i zanimanja…
– Dobar dan…
– Dobar dan…
– Imam napade histerije…
– Lezite ovde…brzo ćemo…
Par minuta, par uzdaha, a onda….
– Sutra u isto vreme?
– Da gospođo… Potrebna vam je redovna terapija
– Doviđenja doktore…..
– Sledećaaaaa!
izvor: media.rs
ZA VREME JUGOSLAVIJE GOSTE SMO DOČEKIVALI SA PEČENJEM, A DANAS SA KAFOM I KUPOVNIM KEKSOM: Šta nam se to desilo?
Da li se sećate perioda iz najranijeg detinjstva? Nedeljnih ručkova, dolazak kumova, dočekivanje gostiju? Zašto toga danas više nema
Zašto nam više gosti ne dolaze u duge posete nedeljom? Šta se to desilo sa nama? Zašto sastanke zakazujemo u parkićima, na piknicima, u kafićima, igraonicama ili restoranima? Gde je nestala ona naša gostoprimljivost kad su se gosti dočekivali pažljivo pripremanim ručkom i domaćim kolačima?
Dobro se sećam, 1989. godine, nedelja je, početak leta: mama ubrzano posprema kuću, zateže miljee preko kreveta, tera nas da lepo složimo knjige, dok se ručak krčka u kuhinji.
“Još malo pa je sve spremno, samo još da pivom premažem prasetinu i smanjim rernu, da se krčka,” priča kao za sebe dok bukvalno leti po celoj kući..
Tata donosi flaše piva i stavlja ih u frižider, glanca ukrasnu flašu domaće rakije, traži čašice “da mu budu na dohvat ruke”, proverava da li ima “žutog i crvenog soka”…
Mi deca nemamo jasnu predstavu šta se dešava, ali znamo da je atmosfera vesela, pa smo zbog toga euforični. Imam utisak da i ja treba da budem korisna, pa užurbano preslažem igračke i tako pravim još veći nered od istih.
“Molim te lepo se očešljaj i obuci onu ispeglanu haljinici što sam je stavila na tvoj krevet,” kaže mama u prolazu.
Odlazim da se brzo spremim, bez pogovora, jer gosti samo što nisu stigli.
To je jedno od najlepših sećanja na detinjstvo.
Miris dobre, domaće hrane, euforija zbog gostiju, lepo obučeni mama i tata i neka praznična atmosfera u vazduhu…
Tako je bilo nekada! Sećam se, gosti bi došli i odmah bismo ih smeštali za veliki trpezarijski sto. Umesto “Kako ste?”, mama bi govorila “Mora da ste gladni,” kao da su prepešačili maraton, a ne prešli taj kratki put od centra do predgrađa.
Svi bismo zajedno jeli i pričali. Kako čovek jede mnogo govori o njemu. Tako smo se još bolje upoznavali. Kasnije bi muškarci prešli u dnevnu sobu da popiju “po čašicu domaće”, a žene bi zajedno u kuhinji prale suđe i još opuštenije pričale.
Deca bi se veselo igrala u sobi, deleći igračke bez svađe.
Kasnije je domaćica uz pomoć gošće kuvala kafu, pa bi se sladili domaćim kolačima dok su opušteno ćaskali.
Gosti su kasnije išli u obilazak stana ili kuće sa domaćinom. Očekivalo se da im se pokaže sve: od spavaće sobe, plakara, pa do kolekcije ploče i pića. Od gostiju se očekivalo da se pristojno zadive.
Danas te kulture više nema. Gosti se nerado primaju u kuću, a i kada dođu dočekani su sa kafom i kupovnim keksom.
Žene sada slabo kuvaju, a još slabije žele da to čine vikendom – lakše je u restoranu!
Domaćin više ne pravi “domaću rakiju”, pa je i ne služi.
Šta nam se desilo? Gde je nestala gostoprimljivost kojom smo zračili? Pišite nam u komentarima ispod teksta…
izvor: stil.kurir.rs
ČUDO POSLE MOLITVE U MANASTIRU TUMANE: Bračni par šest godina nije mogao da dobije dete, NA VELIKI PRAZNIK DOBILI SU DAR OD BOGA!
Manastir Tumane poznat je po isceliteljskim čudima, a ljudi često svedoče o sreći vernika koji posećuju ovaj srpski manastir.
Poslednje svedočenje je o roditeljima iz Beograda koje su svetitelji blagoslovili detetom, a na stranici manastira, objavljena je priča o detetu rođenom molitvama Tumanskih Svetitelja.
– Ovo je istinita priča o čudu Gospoda i Tumanskih Svetitelja, bračnog para Mićić Radeta i Aleksandre iz Beograda.
– Nakon duge i neuspešne borbe od šest godina, dolazimo na veliki praznik, Veliku Gospojinu leta gospodnjeg 2020.godine da se molimo za porod! Nakon čitanja molitve za zdravlje i porod, uzetog svetog ulja i vode odlazimo kući. Svakodnevno smo se molili i pomazivali uljem i umivali vodom.
– U februaru mesecu 2021. godine oboljevam od korone i ujedno saznajem da u utrobi raste Božiji dar! Uz Boga i molitve Svetima plod opstaje. Došli smo na isti praznik 2021. godine da se zahvalimo na čudu! Naš dar rađa se uoči Svetog Dimitrija 2021. godine!
– Danas smo došli da se poklonimo moštima Svetitelja i zahvalimo Bogu na ovom daru! Želimo još jednom da se zahvalimo bratiji manastira koji su čitali molitve Svetima za nas! Slava i hvala Bogu, Svetom Zosimu i Svetom Jakovu na Luki! Najvećem blagoslovu Gospoda! – napisala je Aleksandra, a preneli su na ovoj stranici.
IZVOR: kurir.rs
KAKO ŽIVOTINJE UTIČU NA DEČJI RAZVOJ?
Ako ste odrasli uz kućnog ljubimca, teško je zamisliti život bez njega. Mnoge pozitivne uspomene iz detinjstva su vam iskustva sa voljenim ljubimcem, kao na primer hranjenje, maženje, igranje, ili čak deljenje vaših tajni sa porodičnom kucom ili macom. Istraživanje je dokazalo da sva ta iskustva pomažu deci pri razvoju pozitivnih vrednosti. Ovakve interakcije sa životinjama su se takođe pokazale mnogo efikasnijima u razvoju socijalnih veština među decom sa posebnim potrebama ili decom koja su bila istraumirana, nego standardne metode.
Iako je posedovanje ljubimaca korisno iskustvo, postoji puno stvari o kojima treba razmisliti pre nego što porodici dodate još jednog člana. Postoje i alternative za kućne ljubimce ukoliko želite da vaše dete ima iskustva sa životinjama, ali niste u mogućnosti da čuvate ljubimca u kući. Osobine i psihološke prednosti koje vaše dete može razviti uz životinje će im pomoći u skoro svakom aspektu života.
IZBOR LJUBIMCA I NJEGOVE ALTERNATIVE
Istraživanje je veoma važno pre nego što odlučite koja životinja bi bila najbolja za vaš dom. Na primer, da li ste znali da šumska kornjača može da živi i do 120 godina? Ili da neke vrste udava mogu da porastu čak do oko 3,6 metara? Mnogi papagaji mogu da se oglašavaju glasnije od 100 decibela – to se može uporediti sa električnom kosilicom! Morate uzeti u obzir ponašanje vašeg deteta oko životinja, stil života vaše porodice, prostor, finansije, vreme, i raspodelu obaveza oko ljubimca pre nego što životinju dovedete kući.
Ako vam okolnosti ne dozvoljavaju da imate kućnog ljubimca, postoje i druga iskustva koja deci mogu omogućiti razvoj poželjnih osobina. Ako niste u mogućnosti da životinji obezbedite stalni dom, uvek možete da je uzmete na privremeno čuvanje. Čak i privremena briga o životinji dok ne nađe stalnu porodicu pruža deci priliku da razumeju odgovornosti koje dolaze sa kućnim ljubimcem.
PREDNOSTI ŽIVOTA SA KUĆNIM LJUBIMCEM
-
Poštovanje: Deca uče da se prema životinjama treba ponašati sa brigom i poštovanjem. Životinje imaju granice baš kao i ljudi i, iako mogu da uživaju u kontaktu, ponekad žele malo prostora. Razumevanje granica životinje i njenog govora tela je važno i tako naučeno poštovanje prenosi se i u odnose sa drugim ljudima.
-
Saosećanje: Vlasništvo nad kućnim ljubimcem pruža deci priliku da uđu u ulogu negovatelja. Deca uče da odgovaraju na potrebe svog ljubimca i da uočavaju njihov strah i anksioznost u nepoznatom okruženju ili pri glasnim zvukovima. Prepoznavanje potreba ljubimca i tešenje pomaže deci da nauče kako da saosećaju sa drugima i pojačaju svoju empatiju.
-
Odgovornost: Dete ne treba nikada da samostalno nosi odgovornost za ljubimca, jer odgovornost za njegovo zdravlje, naposletku, pripada roditeljima ili drugim odgovornim odraslim osobama, ali učešćem u brizi o životinji dete stiče dobre navike. Oni se uče odgovornosti i osećaju da se živo biće oslanja na njih. Ovo takođe pomaže deci da razviju svest.
-
Samopouzdanje: Ljubimci ne osuđuju. Deca znaju da, nevažno koliko loš dan imaju, ljubimac je uvek tu da “sasluša” i bude izvor naklonosti. Mnoga deca pronalaze utehu u plakanju ili deljenju tajni sa svojim porodičnim ljubimcem.
-
Prevazilaženje strahova: Deca koja rastu uz ljubimce generalno imaju manji strah od životinja. Oni postanu upoznati sa životinjama i njihovim ponašanjem, što ih čini manje nervoznim prema nepoznatom. Uz to, manje je verovatno da će deca verovati u mitove o životinjama sa lošijom reputacijom ukoliko su provela vreme sa njima.
-
Ciklus života: Kako zdravlje životinje opada zbog bolesti ili starosti, deca uče da život nije večan, ali da ljubav i uspomene jesu. Kada voljeni ljubimac ugine, dete nauči da može da preživi tugovanje i ceni život ovog posebnog člana porodice.
-
Ljubav prema prirodi: Zbog ljubimaca, deca nauče puno o divljim i domaćim životinjama. Posmatrajući njihovo ponašanje, deca uče o životinjskim instinktima i inteligenciji. Postoji toliko stvari koje možemo otkriti o divljini, da deca koja dolaze u dodir sa prirodom razviju osećaj prijatne začuđenosti i nauče da cene život na Zemlji.
Iskustva sa životinjama su korisna deci i za mnogo više pored pomenutih osobina i veština. Na primer, kod dece na spektru autizma (ASD), istraživanje je pokazalo da su deca koja imaju ASD pokazala više socijalnih oblika ponašanja i iskusila da im više vršnjaka priđe u prisustvu životinja nego kada su u pitanju igračke. Ovi oblici ponašanja uključuju pričanje, gledanje u lica, fizički kontakt, osmehivanje i smejanje. Istraživanje je zaključilo da, u poređenju sa igračkama, prisustvo životinje značajno poboljšava socijalno ponašanje kod dece koja imaju ASD.
Istraživači su uvideli da deca iz nasilnih porodica takođe mogu imati mnogo koristi od kućnih ljubimaca. Deca koja su zapostavljena pronalaze utehu u životinjama i tako se osećaju manje usamljeno. Ljubimci postanu zamena za majke ili prijatelje, kojima se deca mogu poveriti kad su uznemirena. Kontakt sa životinjama na dnevnoj bazi može da pomogne deci da razviju osećaj za sopstvenu vrednost, čak i u situacijama kada se možda osećaju nevažno. Ljubavlju i brigom o životinji deca mogu da prekinu ciklus nasilja, iako ni sami nisu zbrinuti.
Kada je detetu data odgovornost da se brine o živom biću, data mu je prilika da izraste u odgovornu, socijalnu i samouverenu odraslu osobu. Životinje su uvek tu kada nam treba neko ko će da nas sasluša, ali i da nas podseti da život čini više od nas samih. Kroz iskustva sa životinjama, mi postajemo radoznaliji i učimo više da poštujemo i cenimo živa bića, što je osobina koja nam je svima od koristi.
izvor: orca.rs
Momo Kapor – KEVA
I oni kojima nije majka, zovu je Keva! Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva! Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, nažalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet… Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju. U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jestru, žečudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak… Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju – Kevi ništa ne treba! Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju. Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne… Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same ”razvijaju” po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi! I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar – taj ”srpski kavijar” (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima. Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom. To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus. Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar. Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i ”mast (propuštenu) kroz devet voda”, a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica… Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnnim zvukom. Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih ”ibrišima”. Keve su najtolerantija bića. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu. U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi. Jedini Kevin kalendar bio je – crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje – za Zadušnice. Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući. U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva – spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli? Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno, nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne. Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani Patin kuvar i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus.
Momo Kapor
Uvijek mi je bilo glupo da kažem: ’Moj otac je alkoholičar’
Život sa alkoholičarem nije lak ni za koga. Osoba koja malo previše uživa u alkoholu ne samo da ugrožava svoje zdravlje, već i živote onih koje najviše voli. Jedna žena je cijelo djetinjstvo i mladost gledala kako se njen otac gubi u dnu čaše, kako nestaje njen voljeni tata i na površinu izbija čovjek kojeg je bilo nemoguće podnositi. Sve emocije je dugo, dugo gutala u sebi, a onda je, nakon mnogo godina, odlučila da napiše pismo svome ocu ili, bolje rečeno, ocu kojeg ne može podnijeti kada je pijan.
Njeno pismo prenosimo u cjelosti.
„Uvijek mi je bilo glupo da kažem: ’Moj otac je alkoholičar’. Ti zaista nisi toliko pio, ali kada bi se napio i počeo da brbljaš o društvu, nekompetentnim političarima i svim stvarima koje su te nervirale, ja bih se naježila od straha i samo sam željela da pobjegnem-od tebe, iz doma u kojem se nisam osjećala bezbjedno, od verbalnog maltretiranja i prijetnji fizičkog nasilja koje se nikad nije desilo, ali je vladalo našom kućom poput nekog odvratnog smrada.
Malo kasnije, tvoj brak se raspao, a ja sam otišla da studiram. U narednih osam godina naš se odnos mnogo promijenio. Posjećivao si me, ali ja sam mrzila biti u tvom društvu kada se napiješ. Moj momak je gledao kako uz ručak popiješ dvije litre piva i sjedneš za volan. Nije mogao da vjeruje.
Drago mi je što si dio mog života, ali ja stalno brinem o tebi. Dobio si dijabetes, dijelovi tvoje kože su pocrnili. Prije nekoliko godina sam stajala na autobuskoj stanici, slušala muziku na telefonu i odjednom je zasvirala pjesma o Vikinzima koji idu na sahranu svom prijatelju. To je tužna pjesma i ti je jako voliš. Bez upozorenja kroz glavu mi je proletjelo da, ako ti nastaviš živjeti kako živiš, za nekoliko godina ću tu pjesmu morati puštati na tvojoj sahrani.
I tada, jednog nedjeljnog popodneva, baš prije nego što sam morala da krenem na put, telefon mi je zazvonio. Poziv je bio od tebe. Bio si veoma smiren i rekao si mi: ’U bolnici sam. Molim te, nemoj da brineš.’ Sjedila sam i razmišljala o tome šta ti je alkohol sada napravio? Srce mi je lupalo kao ludo, ali sam uspjela da shvatim šta mi govoriš. Odlučio si da prestaneš piti. Nekoliko dana kasnije si se uključio u program detoksikacije.
Bila sam šokirana. Moj momak me je nakon nekoliko minuta našao kako nekontrolisano plačem od olakšanja i nakupljenog bola kćerke čiji je otac godinama bio alkoholičar. Dva dana kasnije sam te posjetila na klinici. Morala sam te vidjeti prije nego što otputujem i reći ti da ću biti uz tebe i podržati te.
Od tada se naš odnos popravio. Upoznala sam onog čovjeka kakav si ti ustvari-ljubazan, pažljiv, inteligentan, neko s kim je divno pričati i stub oslonac u teškim trenucima. Postali smo prijatelji. Stupio si opet u kontakt sa kćerkom iz tvog prvog braka i ja sam nedavno upoznala svoju polu-sestru i njenu porodicu.
Još uvijek mi je teško da povjerujem kako je na kraju sve dobro ispalo. Ponekad me to rastužuje. Pitam se kakav je moj život mogao biti da sam odrastala sa tobom kao ocem, a ne sa čovjekom koji je izgubio svu dobrotu zbog alkohola.
Prošlo je godinu dana otkad si prestao da piješ i ne mogu da opišem koliko sam ponosna na tebe. No, još uvijek u nekim trenucima mislim da sanjam. Dio mene još uvijek sumnja u ovu novu sreću i pita se šta ako to ne potraje? Šta ako te jednog dana nazovem, a ti si opet agresivan, nestrpljiv da nađeš nešto za piće i ne zanima te niko osim tebe samog? Bojim se tog dana. Ne znam kako bih podnijela da te izgubim.
Molim te, nemoj opet da odeš od mene.
Zauvijek te voli tvoja kćerka.“
Izvor: The Guardian
Anton Pavlovič Čehov: “Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi?!”
Pre neki dan pozvao sam u kabinet guvernantu moje dece, Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da joj platim.
− Sedite, Julija Vasiljevna! – rekoh joj. – Dajte da se obračunamo. Vama je novac,sigurno, potreban, a vi ste tako fini pa nećete sami da tražite… Dogovorili smo se po trideset rubalja mesečno.
− Po četrdeset…
− Ne, po trideset! Imam zapisano. Uvek sam guvernantama plaćao po trideset. Kod nas ste proveli dva meseca.
− Dva meseca i pet dana…
− Tačno dva meseca. Tako kod mene piše. Znači, sleduje vam šezdeset rubalja. Oduzme se deset nedelja, nedeljom niste s Koljom učili, nego samo šetali. I tri praznika.
Julija Vasiljevna pocrvene i poče da čupka karner, ali ni reči!
− Tri praznika – prema tome, manje dvanaest rubalja. Četiri dana je Kolja bio bolestan i nije bilo časova.
Radili ste samo sa Bajrom. Tri dana su vas boleli zubi i moja žena vam je dozvolila da ne držite časove po podne.
Dvanaest i sedam su devetnaest. Oduzmimo. Ostaje, hm, četrdeset jedna rublja. Tačno?
Levo oko Julije Vasiljevne pocrvene i ovlaži se. Zadrhta joj brada. Ona se nervozno zakašlja, zašmrkta, ali ni reči!…
− Uoči Nove godine razbili ste šolju za čaj s tanjirićem. Manje dve rublje. Šolja je skuplja, porodična je, bog s vama! Šta nam sve nije propalo! Zatim se zbog vaše nemarnosti Kolja popeo na drvo i iscepao kaputić. Deset manje. Zbog vaše nepažnje je i sobarica ukrala Varjine cipele. Vi morate o svemu da vodite računa. Zato primate platu. Prema tome, dakle, još pet rubalja manje. Desetog januara ste od mene uzeli deset rubalja…
− Nisam uzimala! − prošaputa Juluja Vasiljevna.
− Ali imam zapisano!
− Pa neka. Dobro.
− Kad se od četrdeset jedan oduzme dvadeset sedam ostaje četrnaest.
Oba oka se napuniše suzama. Na dugom lepom nosiću pojavio se znoj. Jadna devojčica!
− Uzela sam samo jednom – reče ona drhtavim glasom. – Od vaše supruge uzela sam tri rublje. Više nisam uzimala.
− Je l’? Pazi, molim te, to kod mene nije zapisano! Četrnaest manje tri, ostaje jedanaest. Evo vam vaš novac, draga! Tri, tri, tri, jedan i jedan. Izvolite!
I ja joj dadoh jedanaest rubalja. Ona ih uze i drhtavim prstićima gurne ih u džep.
− Mersi – prošapta.
Skočih i počeh da šetam po sobi. Obuzeo me bes.
− Na čemu mersi? − upitah.
− Na novcu.
− Pa ja sam vas pokrao, do đavola, opljačkao! Ama, ukrao sam vam! Na čemu onda mersi?
− Na drugim mestima mi uopšte nisu plaćali…
− Nisu plaćali? Pametno! Našalio sam se s vama, dao sam vam surovu lekciju. Daću vam svih vaših osamdeset! Evo u koverti su spremljene za vas! Ali zar se može biti takav pekmez? Zašto se ne bunite? Zašto ćutite? Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi? Zar se može biti takav mekušac.
Ona se kiselo osmehnu i ja na njenom licu pročitah: „Može!“
Zamolio sam je za oproštaj zbog surove lekcije i dao joj, na njeno veliko čuđenje, svih osamdeset. Bojažljivo se zahvalila i izašla. Pogledah za njom i pomislih: lako je biti silan u ovome svetu!”
Anton Pavlovič Čehov, ,”Mekušac”, odlomak
Gde ste ispustile nevine osmehe, poderana kolena i sitna radovanja?
