Rođen sam kao sin jedinac u veoma siromašnoj obitelji… Siromašnoj do te mjere da nismo imali dovoljno hrane, a kamoli nešto više. U rijetkim prilikama imali bismo malo riže u kući… Majka bi pripremila skromni obrok i uvijek bi istresala svoj dio na moj tanjur govoreći:

“Jedi, sine, ja nisam gladna.” – Ovo je bila njena prva laž.

Kada sam malo odrastao, moja majka bi, po svršetku kućanskih poslova, otišla do rijeke koja se nalazila ispod kuće, nadajući se da će uloviti ribu kako bih ja jeo zdravu hranu i razvijao se kao svako drugo dijete. Jednom prilikom, hvala Bogu, uspjela je uloviti čak dvije ribe. Požurila je u kuću i spremila obje ribe i stavila ih pred mene.

Ja sam malo po malo jeo ribu, a moja je majka jela ono što je ostajalo iza mene na kostima. Vidjevši to, moje je srce zatreperilo i onu drugu ribu stavio sam pred majku, a ona ju je vratila rekavši:

“Sine, pojedi i ovu drugu, jer znaš da ja ne volim ribu.” – Ovo je bila njena druga laž.

Vrijeme je prolazilo i došao je dan mog polaska u školu. Kako nismo imali dovoljno imetka za moje školovanje, majka je otišla u jednu trgovinu odjevnih predmeta i dogovorila se s vlasnikom da će prodavati odjeću po kućama uglednih i bogatih ljudi. Jedne hladne i kišovite noći, majka se duže zadržala na poslu. Čekajući je kod kuće, zabrinuo sam se i izašao je potražiti. Ugledao sam je kako nosi torbu s odjećom i kuca na vrata tuđih kuća.

Zovnuo sam je: “Majkoooo, hajde dođi. Idemo kući, kasno je i hladno. Možeš nastaviti sutra ujutro!”

Ona se nasmijala i rekla: “Sine moj, ja nisam umorna.” – Ovo je bila njena treća laž.

Došao je dan polaganja školskih ispita. Iako je bilo veoma vruće, majka je željela poći sa mnom u školu. Sunce je pržilo zemlju, a površina pijeska titrala je od vrućine. Ušao sam u školu, a ona je ostala čekati u školskom dvorištu, strepeći za moj uspjeh. Kada su ispiti završili, izašao sam iz škole, a ona me dočekala s toplim majčinskim zagrljajem, ispunjenim ljubavlju i milošću. U ruci je držala hladan i svjež sok koji je kupila radi mene. Kada sam ga počeo piti, okrenuo sam se i pogledao u nju: niz njeno čelo slijevale su se kapljice znoja.

Pružio sam joj čašu i rekao: “Majko, pij”, a ona reče:

“Sine, samo ti pij. Ja nisam žedna.” – Ovo je bila njena četvrta laž.

Nakon smrti mog oca, majka je živjela teškim udovičkim životom. Preuzela je svu odgovornost za vođenje kuće, jednostavno – morala se brinuti o svemu. Život je postao teži, a mi smo često gladovali. Pored naše kuće živio je moj stric, inače veoma dobar čovjek. On nam je često slao hranu da ublažimo glad. Kada su susjedi vidjeli da je naše stanje postalo nesnošljivo, savjetovali su majku, koja je još uvijek bila mlada, da se uda za čovjeka koji bi nam pomagao. Međutim, moja je majka odbila ovaj savjet riječima:

“Ja nemam potrebe za ljubavlju.” – Ovo je bila njena peta laž.

Po završetku fakulteta, dobio sam dobro plaćen posao u jednoj firmi i odlučio sam preuzeti brigu o kući. Kako je majčino zdravlje oslabilo, nije više mogla prodavati odjeću po kućama, tako da je počela prodavati povrće na tržnicama. Kada je odlučila prestati raditi, izdvojio sam dio svoje plaće i dao joj, a ona je odbila primiti rekavši:

“Čuvaj, sine, svoje novce, ja imam dovoljno za sebe.” – Ovo je bila njena šesta laž.

Bez obzira što sam dobio posao, nastavio sam školovanje i ubrzo sam magistrirao. Postigao sam uspjeh i povećali su se moji prihodi. Njemačka firma ponudila mi je dobar posao u svom sjedištu u Njemačkoj. Zbilja sam se obradovao i tako počeo sanjati o novom sretnom životu. Nakon što sam otputovao i sredio svoje stanje, nazvao sam majku i pozvao je da živi kod mene. Ona mi nije htjela smetati i rekla je:

“Sine, ja nisam naučila živjeti lagodno.” – Ovo je bila njena sedma laž.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Kako je vrijeme prolazilo, majka je sve više starila i ubrzo je oboljela od zloćudnog karcinoma. U tim teškim trenucima netko se morao brinuti o njoj. Što sam mogao učiniti kada je između mene i moje voljene majke bila tolika udaljenost? Ostavio sam sve i vratio se kući. Majku sam zatekao u postelji. Kada me je ugledala, pokušala je nasmijati se. Srce mi se cijepalo jer je bila iscrpljena i slaba. Nije to više bila ona majka koju sam poznavao… Suze su se počele slijevati niz moje obraze, ali ona me i tada pokušala utješiti rekavši: “Sine, ne plači, ja ne osjećam bol.” Ovo je bila njena osma laž.

Nakon što je to izustila, zatvorila je oči i više ih nije otvorila. Svakome tko uživa blagodat živih roditelja, poručujemo: Čuvaj ovu blagodat prije nego što budeš tugovao za njenim gubitkom. Svakome tko je izgubio svoju voljenu majku, poručujemo: Uvijek se prisjeti koliko se samo umarala radi tebe. Moli Boga da joj oprosti i da joj se smiluje.

Izvor: www.minber.ba

Akademik Vladeta Jerotić, čovek je koga čitaocima ne treba predstavljati. Erudita intelektualne nesebičnosti, pronicljivog pogleda i blage reči. Lekar neuropsihijatar, psiholog i psihoterapeut, književnik, književni kritičar i esejista, znalac koji je ubiranjem mudrosti i ogromnim radnim i životnim iskustvom pronikao u tajanstvene predele religije, filozofije i književnosti, a u delu obgrlio kulturu i nauku.

Mnogo toga možete naučiti od njega kad procitate tekst sa detinjarije.com koji sledi:

“Normalno je da mlad čovek ima želja, nije dobro da ih nema. Dobro je da stariji nešto od mladih očekuju, a dobro je i da mladi znaju da su u očekivanju. Da li će se sve to ostvariti i te želje i te mogućnosti njihove, veliko je pitanje. Zavisi mnogo od tzv. individuacionog procesa koji traje celog života.

Pitanje je mladosti nešto što nije dovoljno određeno. Kaže se da je duh uvek mlad, a čovek je tročlano biće. Sastoji se iz tela, duše i duha. Godine ne moraju mnogo da znače. Imate starih u mladosti, u dobrom smislu reči i u rđavom smislu reči, i imate mladih u starosti koji takođe s jedne strane izgledaju mladi, a nisu. A hoće da se prave mladi. Tako da je to odgovor: od mnogo čega zavisi kako će da teče individuacioni proces kod mladih, ali i od očekivanja starijih.

Ustvari, proces zavisi pre svega od roditelja. Razume se i od sredine u kojoj se mlad čovek nađe. Roditelji su ti koji odgovaraju za početak individuacionog procesa. Razume se da svako dolazi na svet sa nekom određenom vitalnošću i sposobnošću da vodi taj proces, a ipak ga čovek sam vodi. On je i vođen, to je ta dijalektika između, biti vođen i voditi. Šta voditi? Voditi prvo samoga sebe. Ako bi nekoga drugog hteo da vodiš, prvo vodi samoga sebe. Nauči se da vodiš sebe, a onda ćeš valjda moći da vodiš i drugog. Nije dobra jedna strana, ona ako smo prepušteni da nas uvek drugi vode. To nije dobro, jer onda su roditelji opet ti koji su nas preterano vodili i preko onog vremena kad čovek treba da počne samog sebe da vodi. Koje je to vreme? Različito. Obaveze koje se deci daju već sa tri godine su vrlo važne. Da ne kažemo ranije, ali oko treće godine treba već neke obaveze da obavlja dete. Naravno, ako dobro obavlja onda je u stanju i da bude pohvaljeno. Decu treba hvaliti čak i kada nisu do kraja uradili šta treba. Do treće godine, četvrte, kaže se, decu treba uvek hvaliti. Ako ne urade nešto dobro, pokazati im po drugi put, po treći put i onda kad urade dobro, pohvaliti. Ako ne uradi dobro, ne treba nikako grditi, nego samo ponovo pokazati.

Onda dolazi adolescentno doba, mlado doba koje je puno kriza. U adolescentnom dobu se postavljaju osnove… Zapravo u detinjstvu se postavljaju osnove buduće ličnosti, ali adolescentno doba je onda ono koje će taj početak u detinjstvu, ili pojačati pozitivno, ili ga okretati dalje u negativnom pravcu, ako je negativno krenulo. Otud značaj roditeljske, prvo međusobne ljubavi roditelja. Od toga mnogo zavisi u kojoj meri će i sama deca kasnije moći da dočekaju tu adolescenciju.

Kao što znate, današnje vreme adolescencije puno je kriza. Kažu da tzv. primitivni narodi Afrike i nekih drugih primitivnih zemalja nemaju ovu krizu. Ja ne volim taj izraz primitivno, jer se davno otkrilo da tzv. primitivni narodi nisu primitivni, počevši od umetnosti i onoga što su ostavili za sobom, pa i način života, način ponašanja i razmišljanja… Ne znamo to šta je primitivno. Jeste, postoji nešto primitivno. To može biti u pozitivnom smislu rečeno „primitivno“, a onda i u negativnom. Vidite kako jedan običan izraz kao što je primitivno može da ima više značenja. Uglavnom pozitivno i negativno. Dakle, adolescencija je doba krize. U tim tzv. primitivnim zemljama etnolozi nisu nalazili krize, jer se sve ubrzano odigravalo, počevši od ženidbe i udaje u tim zemljama. Topla klima još pri tome! Žene već mlade dobijaju decu, svaki muž ima neku svoju obavezu, tako da su te porodice rasle u uslovima gde nije bilo krize. Krizu je donela civilizacija Evrope, kažu neki antropolozi. Naravno, to je sad trajna kriza i više nema povratka, pogotovu nema nikakvih uzdaha za nekadašnjim vremenima.

Sada sve počinje kasno, pa i adolescencija u psihičkom smislu. Fizički je ona pravovremena, čak i prevremena i kod devojaka i kod mladića. Danas postoji veliki nesklad između psihičkog i fizičkog razvoja. Taj psihički razvoj počinje u mladosti danas kasnije i teče mnogo sporije nego ranije. U naše vreme, kad sam ja polagao neuropsihijatriju, još uvek se adolescencija negde završavala, ili trebalo je da se završi oko dvadesete godine. Sada već uveliko, i to dosta davno, adolescencija se smatra da može da traje i do dvadeset pete godine. Da li će se to dalje produžavati? Pa će onda neko biti adolescent i sa dvadesetosam ili trideset? Naravno da ima adolescenata celoga života. Ako su stvaraoci, onda je dobro, jer u njima onda progovara dete igre – homo ludens, ali ako nisu stvaraoci, onda su infantilni. Pokazuju crte detinjaste i u starijim godinama.

Samo pazite, tu ne možemo praviti oštre granice. I tzv. zreli ljudi povremeno se ponašaju kao deca. To ne možemo smatrati nekom težom patologijom. Naravno, dosta je važno šta taj neko radi, kakav posao obavlja, da li je pedagog a infantilan, da li je političar a infantilan. To već nije dobro.”

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Na pitanje šta bi poručio mladima danas i kojim outem treba da krenu on je odgovorio:

“Ne može da se ne zagube! Svako nailazi povremeno na neki ćorsokak. Važno je samo iz njega izaći. A kako ćemo izaći kad ne znamo kako smo ušli? A kad smo ušli i prepoznali da je to pogrešan put i ćorsokak, može se izaći. Ako nismo prepoznali, ostajemo jako dugo na krivom putu.

Uvek su postojali pravi i krivi putevi, ali su se ukrštali. Tako da je i pravi put nekada umeo da skrene, a krivi put sam od sebe dolazio na pravi put. To se u istoriji čovečanstva dešavalo. Naravno i sa državama je tako bilo. Ideš, ideš pravim putem neko vreme, pa ti dosadi da ideš pravim putem i da budeš dobar, pa onda napraviš nešto, a to što napraviš ponekad je i stvar igre. Malo pre smo rekli: homo ludens – čovek se igra. Svi se igramo. Samo je važno da li ta igra ima nečega u sebi stvaralačkog i vrednog ili je, kao što sam već rekao, infantilna igra koja ne vodi ničemu.

Poruka je uvek ista: Budi svoj! Nauči šta je individuacija, a onda u Hrišćanstvu i oboženje. Individuacija ne isključuje oboženje, a oboženje ne obuhvata po svaku cenu individuaciju. Bilo je hrišćanskih svetitelja koji nisu morali da vode taj mukotrpni put individuacije, koji ima mnogo prepreka. Kao što znate to je Jungova ideja. Prvo je to senka, drugo persona. Čovek izlazi pred druge ljude uvek sa nekom maskom. Ako ta maska ostane i u kući, u porodici, onda je to već jedna ozbiljnija patologija. Profesor univerziteta kome se svi klanjaju, on je gospodin profesor uvek. Ako kod kuće zadrži takvo ponašanje, pa onda treba i žena i deca da se ponašaju tako, i on smatra da treba da se ponašaju, a to nije dobro. To je jedna, čak ozbiljnija patologija. Ima još i drugih prepreka na putu individuacije.

Eto, to je pravi put do svoje ličnosti. Nikad se ne postiže do kraja. Promene su uvek neophodne. Moramo se menjati u toku života i kad se kaže, budi svoj Petar Petrović, Pavle Pavlović, a to ne znači da se taj Petar Petrović ne može i ne treba u toku života ipak da menja. Menjamo se nabolje, menjamo se nagore, najčešće i jedno i drugo. To opet treba prepoznati i opet smo na osnovi: Upoznaj samog sebe.”