Mišel Borba je obrazovni psiholog, stručnjak za roditeljsto i autor knjiga i priručnika u oblasti vaspitanja i odgoja dece, ističe da problematični događaji u savremenom svetu poput pandemije ili nasilja koje je sve češće deo svakodnevice i te kako ostavljaju trag na našoj deci.
“Deca nemaju pravi sistem za rukovanje problemima, pa beznađe lako može da se “useli” u njih i ostavi ih bez dobrobiti. Nada je ono što decu podstiče da ostanu mentalno jaki tokom teških vremena, bilo globalno ili privatno, i nada je ono što razlikuje mentalno jaku decu od onih koja lako odustaju”, piše ovaj psiholog.
Istraživanja pokazuju da nada može drastično da smanji anksioznost i depresiju tokom detinjstva. Deca puna nade imaju izgrađen unutrašnji sistem kontrole; ona prikazuju izazove i prepreke kao privremene i sposobni su da ih prevaziđu.
Uprkos ogromnom potencijalu koji nada ima, roditelji je često isključuju kao alatku tokom vaspitanja. Ipak, nada može da se nauči, a jedan od najboljih načina da je unapredite u svom detetu jeste da ga naučite veštinama koje će mu pomoći da se bavi neizbižnim životnim tegobama.
Ovo je 9 naučnih načina psihologa Mišel Borbe koji pomažu deci da sačuvaju nadu u sebi, posebno tokom teških vremena.
Zaustavite negativnost pre nego što postane navika
Pesimizam bukvalno “jede” nadu i zato je važnon pomoći deci da izbegavaju negativnost pre nego što ona postane navika. Možete smisliti pokret ili mimiku (primera radi, povlačenje za uvo) koja će deci poslati signal da su dali negativan komentar, te da treba da prekinu sa negativnim mislima.
Drugi način da poradite sa njima na negativnosti jeste da njihovim negativnim, pesimističkim mislima i izjavama date nadimak (na primer “gospodin negativni Mile”); na taj način deca će moći bolje da ih “dožive” i samim tim kontrolišu.
Koristite pozitivne mantre
Reči imaju veliku moć. Pomozite deci da usvoji i nauče mantre koje su lake za ponavljanje, a koje će mu uliti nadu i pomoći da se oseća bolje tokom teških trenutaka. To mogu da budu izjave poput “Imam ono što je potrebno”, “Sve će biti u redu”, “Mogu ja ovo”, “Uvek postoji sutra”.
Takođe, možete postaviti pozitivnu mantru kao pozadinu telefona vašeg deteta. Ponavljajte deci pozitivne mantre dok ne postanu njihov unutrašnji glas.
Naučite decu da svaki problem ima rešenje
Deca koja imaju nadu u sebi ne izbegavaju probleme. Oni se obračunavaju sa problemima, jer su naučili da isti mogu da se reše. Podstičite ih na različite ideje, ne treba da strahuju da je bilo koja ideja loša. Naučite decu sledeću tehniku – kada naiđu na prepreku, neka primene pet pravila:
Usporite tako da možete da razmislite
Izložite svoj problem
Pitajte sebe: “Šta još mogu da uradim?”
Navedite sve što može da doprinese rešenju problema bez predrasuda
Odlučite šta je najbolje od navedenog i uradite to
Delite lepe vesti sa decom
Mediji danas mogu lako da stvore opasan pogled na svet – onaj koji je prilično zastrašujuć. Zato decu “bombardujte” sa lepim, imspirativnim vestima i pričama.
Učite decu da postavljaju “Šta ako” pitanja
Pesimistična deca često razmišljaju o verovatnim teškoćama, što sasvim sigurno “ubija” nadu. Ali deca sa nadom u sebi znaju da bi trebalo da realno procene probleme. Deca bi trebalo da sebi postavljaju “Šta ako” pitanja, kako bi mogli da na realan način sagledaju moguće ishode.
Pitanja kao što su “Šta je najgore što može da se desi”, “Koliko je verovatno da se to desi?”, “Koji je najverovatniji ishod” ili “Šta će se dogoditi ako pokušam” pomažu deci da odmere koliko je loš ishod verovatan.
Prepoznajte i pohvalite male dobitke
Ako se neuspeh ponovi više puta to svakako polako gasi nadu, ali s druge strane prepoznavanje i priznavanje čak i malog uspeha povećava je. Redifinišite uspeh u dobitak – neka to bude svako malo poboljšanje nekih performansi, a u koje je uložen rad i trud. Zatim pomozite detetu da identfikuje sve svoje lične dobitke. Na primer: “Prošli put si imao devet tačnih odgovora danas imaš 10. To je dobitak!”.
Pojačajte asertivnost kod dece
Deca koja nemaju nadu u sebi retko kada se zalažu za sebe. Učenje asertivnosti, koja je zapravo sudar pasivnosti i agresije, povećava nadu i angažovanje.
Asertivnost će pomoći vašoj deci da se zauzmu za sebe. “Nije kul”, “To nije u redu”, “Ne želim to da radim”, samu se neke od asertivnih izjava koje su neophodne u određenim momentima odrastanja, recimo ako ga prijatelji nagovaraju na nešto što mu se ne dopada.
Vežbajte ovu veštinu sa detetom dok ne nauči da se odbrani u prekopotrebni situacijama.
Kreirajte ritual zahvalnost
Deca puna nade su zahvalna. Jedna studija je utvrdila da ljudi koji pišu dnevnike zahvalnosti za samo 10 nedelja postižu da se osećaju bolje i optimističnije. Kreirajte rituale u kojima ćete kao porodica svakodnevno reći jednu stvar na kojoj ste tog dana zahvalni. Naučite decu da zapišu ili izraze zahvalnost za one stvari koje im posebno prijaju i čine ih srećnim.
Naučite ih da pružaju usluge onima kojima to treba
Pokažite deci da svojim postupcima mogu da nekom poboljšaju ili čak promene život; to će ih nadahnuti, ispuniti nadom i pokazati im koliko efikasni mogu da budu.
Nuačite ih da daju onima koji nemaju ili da pokažu neku veštinu u kojoj su dobri drugarima kojima je ista teška.
Dr Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač je Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, postavio je temelje NTC sistema kreativnog učenja. Smatra da su za dečiji bes i razmaženost glavni krivci roditelji koji su mu dopustili i pružili sve, a kao najveću njihovu grešku naveo je – prezaštićivanje.
– Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja – rekao je dr Rajović u intervjuu za Radiosarajevo.ba, inače jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.
Ističe da je najbitnije da im roditelji omoguće normalan razvoj, te da moraju da suzbiju strepnju koja vodi do preterane zaštite naslednika.
– Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.”
Posebno podvlači da roditelj jednostavno ne razvija biološke potencijale deteta.
– Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.
Kao slikovit primer dr Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.
– Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje – šta će vam to? Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi”.
Doktor upozorava da je vrlo tanka linija između zaštićivanja i prezaštićivanja.
– Edukacija roditelja je jako važna. I danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika, a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 posto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 posto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 posto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.
Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano – u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, alarmira Rajović.
– Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje, a svesni smo kako se brzo menja, i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.
Doktor Rajović pojašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro i zašto, kao i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.
– Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju.
Detetov glavni posao bi trebalo da bude igra. Naime, česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro. Ne smemo, kaže, doktor Rajović terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.
– Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo- to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.
Šta dovodi do razmaženosti deteta?
Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora, savetuje dr Ranko.
– Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete.”
Zašto dolazi do izlivanja besa?
Dete koje nema drugog načina da reši problem, rešava ga plačem ili izlivima besa. Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah. I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.
– Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su igrice. Veliki broj dece satima sedi i igra. Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina. To je kao da se dete drogira. Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i kreću problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Granice se moraju postavljati, jer bolje je sprečiti, nego lečiti.
Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.
– Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija. Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država – zaključio je dr Rajović.
Izvor: ordinacija.tv , 24sedam.rs
Termin sociopat se koristi da opiše ono što bi stručnjak za mentalno zdravlje dijagnostikovao kao antisocijalni poremećaj ličnosti. Simptomi mogu uključivati nepoštovanje drugih, nedostatak empatije i nepošteno ponašanje.
Šta je sociopata?
Izraz sociopat odnosi se na nekoga ko živi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti (ASPD) – kao i termin psihopata.
Najnovije izdanje „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“, koje stručnjaci za mentalno zdravlje koriste za dijagnozu stanja mentalnog zdravlja, definiše ASPD kao dosledno nepoštovanje pravila i društvenih normi i ponovljeno kršenje prava drugih ljudi.
Ljudi sa ovim stanjem u početku mogu izgledati šarmantni i harizmatični, barem na površini, ali im je generalno teško da razumeju osećanja drugih ljudi. Oni obično:
krše pravila ili zakone
ponašati se agresivno ili impulsivno
osećaju malo krivice za štetu koju nanose drugima
koristite manipulaciju, prevaru i kontrolno ponašanje
JEZIK JE BITAN
I sociopatija i psihopatija su postali dobro poznati termini među stručnjacima za mentalno zdravlje, ali ni jedan ni drugi ne predstavljaju zvaničnu dijagnozu. Oni takođe nose mnogo stigme, posebno za ljude koji žive sa poremećajima ličnosti, tako da je najbolje izbegavati opisivanje bilo koga ko pokazuje nasilno ili manipulativno ponašanje kao „sociopate“ ili „psihopate“.
Umesto toga, fokusirajte se na određena ponašanja i akcije. Umesto da označite bivšeg koji kontroliše kao sociopatu, na primer, možete reći: „Redovno bi me podsećao da prati moje aktivnosti na društvenim mrežama.
Stručnjaci su prvi put počeli da koriste termin sociopatija tokom 1930-ih. Za razliku od „psihopatije“, nije ga lako pomešati sa „psihozom“. Prefiks je takođe odražavao široko rasprostranjeno uverenje da su osobine i ponašanja povezana sa sociopatijom povezani sa faktorima društvenog okruženja.
Mnogi istraživači su koristili sociopatiju i psihopatiju naizmenično sve dok ASPD nije dodat trećem izdanju DSM-a 1980.
Koja je razlika između sociopate i psihopate?
U kliničkom okruženju, ne postoji stvarna razlika između sociopatije i psihopatije. Stručnjak za mentalno zdravlje neće dijagnostikovati nijedno od njih dvoje.
Neki psiholozi i istraživači prave ključne razlike između sociopatije i psihopatije. Ali ovi termini jednostavno nude dva malo različita načina razumevanja dijagnoze ASPD.
U ovim tumačenjima, na psihopatiju se ponekad gleda kao na više planirano ponašanje. Ponašanje možda nije nužno nasilno, ali je obično s predumišljajem.
Istraživanja podržavaju neke od ovih razlika – u određenoj meri.
Robert Hare, psiholog koji je kreirao kontrolnu listu za psihopatiju (PCL-R), definisao je sociopatiju kao savest i osećaj za dobro i pogrešno, ili moral. Ali taj osećaj morala nije u skladu sa kulturnim i društvenim normama. Umesto toga, ljudi sa sociopatijom često opravdavaju postupke koje prepoznaju kao „pogrešne“.
Ukratko, ljudi sa sociopatijom mogu imati malo empatije i naviku da racionalizuju svoje postupke. Ali oni znaju razliku između ispravnog i pogrešnog.
Psihopatija, prema Hareu, ne uključuje osećaj morala ili empatije.
Istraživanja iz 2013. sugerišu da se razlika između psihopatije i sociopatije može odnositi na razlike u mozgu, uključujući zapreminu sive materije i razvoj amigdale. Za ljude sa sociopatijom, povećana funkcija neurona u određenim delovima mozga može uticati na razvoj nekog osećaja morala.
Koji su znaci sociopatije?
Ne postoji standardna lista znakova sociopata, ali znaci i simptomi ASPD-a uključuju uporni obrazac zanemarivanja drugih. Na primer:
ignorisanje društvenih normi i zakona, ili kršenje pravila u školi ili na poslu, prekoračenje društvenih granica, krađa, uhođenje i uznemiravanje drugih i uništavanje imovine
nepoštenje i obmana, uključujući korišćenje lažnih identiteta i manipulisanje drugima radi lične koristi
poteškoće u kontroli impulsa i planiranju budućnosti, ili delovanju bez razmatranja posledica
agresivno ili otežano ponašanje, uključujući česte tuče ili fizički sukob sa drugima
zanemarivanje lične bezbednosti ili bezbednosti drugih
poteškoće u upravljanju obavezama, uključujući pojavljivanje na poslu, rukovanje zadacima ili plaćanje stanarine i računa
malo ili nimalo krivice ili kajanja, ili tendencija da se opravdaju postupci koji negativno utiču na druge
Ljudi sa ASPD generalno pokazuju malo emocija ili interesovanja za živote drugih.
Oni mogu:
izgledati kao arogantni ili superiorni, sa čvrsto utvrđenim mišljenjima
koristite humor, inteligenciju i harizmu da manipulišete
u početku izgledaju šarmantno, dok njihov lični interes ne postane jasanLjudi sa ASPD-om generalno smatraju da je teško održavati prijateljstva, odnose i druge uzajamno ispunjavajuće veze. Ova poteškoća može proizaći iz osobina, kao što su:
niska empatija i emocionalna inteligencija
teškoće u učenju iz grešaka
nedostatak brige za bezbednost drugih
sklonost zastrašivanju i pretnji da bi se održala kontrola
Šta uzrokuje sociopatiju?
Mnogi stručnjaci smatraju sociopatiju više ekološkom konstrukcijom nego genetskom.
Da, hemija mozga i nasleđeni geni igraju ulogu, ali stilovi roditeljstva i vaspitanje, zajedno sa drugim faktorima životne sredine, imaju najveću težinu. (Psihopatija, s druge strane, izgleda povezana sa više urođenih bioloških faktora.)
Deca koja ne dobijaju negujuću pažnju od staratelja imaju tendenciju da odrastaju učeći da moraju da se brinu o sebi, jer niko drugi neće. Neka deca koja doživljavaju zlostavljanje, nasilje i manipulaciju od ranog detinjstva mogu da modeliraju ovo ponašanje dok se snalaze u sopstvenim konfliktima.
Istraživanja takođe sugerišu da je moguće „steći“ sociopatiju. Trauma ili oštećenje prednjih režnjeva mozga, koje se može desiti kao rezultat povrede glave ili progresivnih stanja, poput demencije, može dovesti do nekih antisocijalnih ponašanja.
Kako se nekome dijagnostikuje sociopatija?
Opet, imajte na umu da DSM-5 ne pravi razliku između sociopatije i psihopatije, ili bilo kojih zasebnih podtipova ASPD-a.
Stručnjaci za mentalno zdravlje koriste kriterijume koje je ustanovio DSM za dijagnozu ASPD. Ova dijagnoza se može primeniti na nekoga čije je ponašanje u skladu sa prihvaćenom definicijom ili sociopatije ili psihopatije.
Dijagnoza ASPD zahteva najmanje tri od sedam gore navedenih znakova, plus nekoliko dodatnih kriterijuma:
Ova ponašanja se javljaju u više oblasti života.
Osoba ima najmanje 18 godina.
Imali su neke simptome poremećaja ponašanja pre 15. godine. Ovo pomaže da se razlikuje ASPD od ponašanja koji krši zakon koje počinje u odraslom dobu.
Antisocijalne osobine i ponašanja se ne odnose na šizofreniju ili bipolarni poremećaj.Da bi postavio dijagnozu, terapeut ili psiholog može:
postavljati pitanja o nečijim osećanjima, mislima, ponašanju i ličnim odnosima
pitajte (uz dozvolu) članove porodice i romantične partnere o njihovom ponašanju
proceniti njihovu medicinsku istoriju za znake drugih stanja
Lečenje i podrška sociopatiji
Ljudi koji žive sa poremećajima ličnosti ne prepoznaju uvek probleme sa svojim ponašanjem, tako da često ne razmišljaju o dobijanju stručne podrške.
Oni mogu odlučiti da rade sa terapeutom ako to zatraži sudski nalog ili neko u njihovom ličnom ili profesionalnom životu.
Nadređeni na poslu, članovi porodice i romantični partneri mogu primetiti osobine, kao što su impulsivnost i sklonost ka agresivnim ispadima, na primer, i mogu preporučiti profesionalnu podršku.
Neki ljudi takođe pokušavaju sa terapijom za rešavanje drugih izazova ili zabrinutosti za mentalno zdravlje, uključujući:
depresija
poteškoće u suočavanju sa dosadom ili stresom
poremećaji upotrebe supstanci
Ali pošto mnogi ljudi koji žive sa ASPD nikada ne odluče da idu na terapiju, postoji malo istraživanja o korisnim pristupima lečenju. To ne znači da lečenje ne može pomoći. Ali terapija i drugi pristupi uglavnom funkcionišu samo kada se neko dobrovoljno potrudi.
Mogući tretmani za ASPD uključuju sledeće.
Psihoterapija
Terapija uključuje razgovor sa terapeutom o mislima i osećanjima koja mogu izazvati štetno ili agresivno ponašanje. To takođe može uključivati taktike upravljanja besom ili tretman za upotrebu supstanci.
Potencijalno korisni pristupi uključuju:
Kognitivno bihejvioralna terapija (CBT). CBT može pomoći ljudima da nauče da razmotre svoje odgovore na ljude i situacije, što može dovesti do produktivnijeg ponašanja. Terapija može, na primer, pomoći nekome da prepozna prednosti korišćenja pregovora umesto nasilja za rešavanje sukoba ili neslaganja. CBT takođe uključuje psihoedukaciju, koja može naučiti ljude više o ASPD.
Terapija zasnovana na mentalizaciji (MBT). Ovaj pristup ima za cilj da pomogne ljudima da nauče da bolje identifikuju i razumeju mentalne i emocionalne mentalne sklopove – i svoje i tuđe. Mala studija iz 2016. godine sugeriše da je MBT pomogao u smanjenju neprijateljstva i besa, paranoje, samopovređivanja i međuljudskih poteškoća kod ljudi koji žive i sa ASPD-om i sa graničnim poremećajem ličnosti, zajedno sa dovođenjem do opšteg poboljšanja raspoloženja.
Demokratske terapijske zajednice. Ovaj pristup, koji se često koristi u zatvorima, uključuje terapijske grupe različitih veličina koje pomažu učesnicima da donose odluke o saradnji kao deo grupe i rade zajedno na problemima koji utiču na zajednicu. Može pomoći u jačanju društvenog i prosocijalnog razmišljanja kod ljudi koji žive sa ASPD.
Upravljanje nepredviđenim situacijama. Ovaj pristup nudi nagrade za podsticanje napretka lečenja. Starije istraživanje Pouzdani izvor sugeriše da može pomoći ljudima koji žive sa ASPD-om da ograniče unos alkohola i drugih supstanci.
Lekovi
Uprava za hranu i lekove (FDA) nije odobrila nijedan lek za lečenje simptoma ASPD.
Lekar ili psihijatar mogu preporučiti lekove za simptome povezane sa stanjem, kao što su:
antipsihotici, kao što je risperidon (Risperdal), kao tretman prve linije za agresiju
SSRI antidepresivi, kao što je fluoksetin (Prozac), ili stabilizatori raspoloženja, kao što je litijum, koji pomažu u lečenju agresije
antikonvulzanti, kao što je karbamazepin (Tegretol), koji pomažu u smanjenju impulsivnosti
Prema maloj studiji iz 2014. godine, antipsihotični lek klozapin (Clozaril) pokazuje izvesno obećanje kao tretman za muškarce sa ASPD. Nakon nekoliko nedelja uzimanja leka, svih sedam učesnika doživelo je poboljšanje simptoma ASPD-a, uključujući bes, impulsivnost i nasilje ili agresiju.
Kako da se nosim sa nekim ko pokazuje znake sociopatije?
Ako želite da radite na održavanju veze sa nekim ko ima ASPD, može vam pomoći da:
prepoznaju da možda nikada neće u potpunosti razumeti vaše emocije
objasni konkretne načine na koje njihovo ponašanje utiče na druge
uspostavite jasne granice kako biste zaštitili svoj emocionalni i fizički prostor
ohrabrite ih da dobiju stručnu podršku
Bračno ili porodično savetovanje vam takođe može pomoći da razvijete pozitivniji odnos sa voljenom osobom koja živi sa ASPD.
Na kraju, oni mogu odlučiti da ne poštuju vaše granice i da nastave da izazivaju emocionalni stres ili fizičku štetu. U tom slučaju, prekid veze ili barem stvaranje prostora iz nje može biti vaša najsigurnija opcija.
Sam rad sa terapeutom takođe vam može pomoći:
istražiti produktivnu komunikaciju
izgraditi veštine suočavanja
identifikuju znake zlostavljanja
radite na planu da bezbedno napustite vezu ako je potrebno
Terapeut takođe može ponuditi konkretnije smernice za rukovanje problematičnim ponašanjem, uključujući taktike manipulacije i kontrole ili izlive besa.
Kakvi su izgledi za nekoga sa sociopatijom?
Istraživači i stručnjaci ličnosti nastavljaju da istražuju nijanse sociopatije i psihopatije. Ipak, tek treba da uspostave jedinstvene kriterijume za dijagnozu, a ASPD ostaje najbliža dijagnoza onome što ljudi obično misle kao psihopatija.
Ne postoji lek za ASPD. Neka istraživanja sugerišu, međutim, da se antisocijalno ponašanje često smanjuje tokom vremena. U srednjim godinama, manje je verovatno da će se ljudi ponašati nasilno ili agresivno.
Terapijski pristupi koji pomažu ljudima da nauče da zamene problematično ponašanje konstruktivnijim takođe mogu da utiču na simptome ASPD.
Ukratko, apsolutno je moguće da ljudi sa ASPD-om izgrade stabilne i ispunjene odnose sa drugima, iako je za to potreban posao.
Donja granica
Suprotno medijskim prikazima, ljudi koji pokazuju znake sociopatije ne biraju da budu „zli“.
U mnogim slučajevima, oni verovatno žive sa ASPD-om, stanjem koje se razvija kombinacijom genetskih i faktora životne sredine, uključujući zlostavljanje i zanemarivanje u detinjstvu.
Dr Robert Hare, američki psiholog, jedan od svetskih eksperata za psihopatiju, napravio je listu opisanih karakteristika koje su svojstvene psihopatama, takozvanu ček-listu za proveru psihopatije:
SLATKOREČIVOST I POVRŠINSKI ŠARM – tendencija ka milozvučnosti i uglađenosti; privlačnost, šarmantnost; glatkost i tečnost govora. Šarm psihopate ni u kom slučaju ne sadrži u sebi tragove stida, samosvesnosti, niti on ispoljava strah od bilo čega. Psihopati nikad ne zastaje jezik u grlu. Oni su se oslobodili od društvenih pravila ponašanja kao npr. kod razgovora, odnosno, uzimanja reči kad na njih dođe red.
GRANDIOZNA SAMOVREDNOST – jedan uveliko naduvan pogled na svoje sposobnosti sa preteranim samopouzdanjem, jaka tvrdoglavost, samouverenost i hvalisanje. Psihopate su arogantni ljudi koji veruju da su superiorna ljudska bića.
POTREBA ZA STIMULACIJOM ili SKLONOST KA DOSADI – prekomerna potreba za novim, neobičnim, uzbudljivim iskustvima, odnosno stimulacijama koje izazivaju uzbuđenje; vole da rizikuju, tj. skloni su upuštanju u riskantne radnje. Psihopate često imaju lošu samodisciplinu prilikom potpunog izvođenja zadataka, zato što im brzo postaje dosadno. Na primer, nisu sposobni da obavljaju isti posao duže vremena, ili da obavljaju zadatke koje oni smatraju glupim ili rutinskim.
PATOLOŠKO LAGANJE – može biti umereno ili preterano; u umerenoj formi, oni će biti lukavi, prepredeni, prevejani, tajanstveni i bistri; u eksteremnoj formi, oni će biti varalice, lažovi, podmukli, beskrupulozni, manipulativni i nepošteni.
VARANJE I MANIPULACIJA – koriste se obmanama, skloni su svakoj vrsti prevare ili obmanjivanja drugih kako bi stekli neku ličnu korist; karakteriše ih eksploatacija, bezosećajnost i nemilosrdnost, što se pokazuje nedostatkom obzira za osećanja i patnju njegovih ili tuđih žrtava.
NEDOSTATAK KAJANJA ILI OSEĆAJA KRIVICE – nedostatak osećanja ili obzira za gubitak, bol i patnju žrtava; tendencija ka ravnodušnosti, nepristrasnosti, hladnokrvnosti i potpuni nedostatak svake empatije. Oni to uglavnom ispoljavaju ohološću, prezirom ili omalovažavanjem svojih žrtava.
PLITKA OSEĆANJA – emocionalno siromaštvo, ograničen opseg ili dubina osećanja; ispoljavanje hladnoće uprkos izraženim znakovima društvenosti od strane drugih.
NEOSETLJIVOST I NEDOSTATAK EMPATIJE – nedostatak osećanja prema ljudima uopšte; hladni, prezrivi, bezobrazni, bezobzirni i netaktični.
PARAZITSKI ŽIVOTNI STIL – namerna, manipulativna, sebična i eksploatatorska finansijska zavisnost od drugih koja se odražava nedostatakom njihove motivisanosti, niskom samodisciplinom i nesposobnošću da započnu ili ispune svoje obaveze.
LOŠA KONTROLA PONAŠANJA – izražavanje iritacije, dosade, nestrpljivosti, pretnje, agresivnosti ili verbalno vređanje drugih; nedovoljna kontrola ljutnje i temperamenta; ponašaju se prenagljeno.
PROMISKUITETNO SEKSUALNO PONAŠANJE – niz kratkih, površnih, mnogobrojninih seksualnih afera i nasumično biranje seksualnih partnera; održavanje nekoliko „ljubavnih“ veza u isto vreme; stalna tendencija ka navođenju drugih na seksualne aktivnosti ili pričanje s ponosom o svojim osvajačkim uspesima i seksualnim avanturama.
RANI PROBLEMI U PONAŠANJU – razne vrste ponašanja u periodu do 13 godina, uključujući laganje, varanje, vandalizam, nasilje nad slabijima, seksualne aktivnosti, podmetanje požara, drogiranje, korišćenje alkohola i bežanje od kuće.
NEDOSTATAK REALNIH DUGOROČNIH CILJEVA – nesposobnost ili stalni neuspeh prilikom donošenja i izvođenja dugoročnih planova i ciljeva; nomadska egzistencija, besciljnost, nedostatak životnog smera.
IMPULSIVNOST – ispoljavanje postupaka bez predumišljaja i nedostatak reflekcije i planiranja; nesposobnost odolevanja iskušenjima, kontrolisanja nagona i frustracije; nedostatak promišljenosti i uzimanja u obzir mogućih posledica svojih postupaka; ludo odvažni, nepredvidljivi, nestalni i nesmotreni.
NEODGOVORNOST – nisu u stanju da ispunjavaju ili poštuju svoje obaveze, kao npr. prilikom plaćanja računa i vraćanja dugova; aljkavi su na poslu, često odsustvuju s posla; ne ispunjavaju na vreme ugovorene poslove.
NESPOSOBNOST ZA PREUZIMANJE ODGOVORNOSTI ZA VLASTITE POSTUPKE – nesposobnost preuzimanja odgovornosti za vlastite postupke, kao rezultat nedostatka savesti; nedostatak predanosti na poslu, antagonistička manipulacija, negiranje svoje lične odgovornosti i pokušaji manipulacije drugima.
MNOGOBROJNE KRATKOTRAJNE BRAČNE VEZE – nisu u stanju da budu privrženi bilo kome ili bilo čemu.
MALOLETNIČKA DELINKVENCIJA – problemi u ponašanju u starosnom dobu između 13 i 18 godina; ispoljavaju kriminalne radnje ili neke druge antagonističke aspekte u smislu eksploatacije, agresivnosti, manipulacije, bezosećajnosti, bezobzirne tvrdoglavosti.
OPOZIV USLOVNOG PUŠTANJA NA SLOBODU – opoziv uslovnog oslobađanja iz zatvora zbog nepromišljenosti, nepažnje ili neredovnog javljanja zakonskim organima.
KRIMINALNA VIŠESTRANOST – razne vrste kriminalnih radnji i prestupa, bez obzira na to da li je osoba bila uhapšena ili optužena za njih, osećaj velikog ponosa kad nekažnjeno obave neke kriminalne radnje.
Naravno, samo prisustvo nekih od ovih osobina kod čoveka, ne znači automatski da on pati od ovog mentalnog poremećaja. Dr Hare se koristi bodovanjem u smislu prisustva i stepena izražajnosti svake od ovih osobina, tako da mu krajnji rezultat pokazuje da li neko „boluje“ od psihopatije ili ne.
Ovde treba napomenuti da će većina normalnih ljudi naći neke od ovih osobina kod sebe, pa, ako imate koji poen, ne znači da ste psihopata. Da bi osoba „ispunila uslov“, treba da poseduje najmanje 30 od mogućih 40 bodova – svako pitanje sa ove liste „vuče“ 2 poena ukoliko se potpuno odnosi na testiranu osobu, 1 poen ako je delimično tačna tvrdnja i 0 poena ukoliko je netačna.
Možete proveriti i sebe i sebi bliske ljude, ali, o tome da li je neko psihopata ili ne, odlučuje ipak stručno lize, dijagnostičkim metodama, tako da ovaj test služi više kao uputstvo za prepoznavanje određenih obrazaca ponašanja.
Nažalost, za psihopate nema leka. Razne vrste psihoterapije i lekovi nisu doveli ni do kakvog pomaka. Jednako je bezuspešno njihovo ”prevaspitavanje” dobrotom i ljubavlju, jer ne reaguju na tuđe emocije.
Generalno, s obzirom na to da se od psihopate ne može očekivati nikakvo dobro, onda je potrebno preduzeti određene mere zaštite i te mere moraju biti bazirane na znanju, odnosno, razumevanju tog mentalnog poremećaja i cele problematike.
Uopšteno govoreći, postoje 3 metode, mada granice između njih ponekad nisu potpuno jasne.
Prva metoda podrazumeva presecanje svih veza, druga – držanje psihopate na distanci, a treća je ulazak u direktan sukob. Za ovu poslednju metodu potrebno je veliko znanje i razboritost.
Zato, ako u budućnosti sretnete šarmatnog psihopatu, najbolje je pobeći glavom bez obzira.
Možda to i nije bio običaj svako jutro izbacivati posteljinu na prozor, pre je to bila kultura življenja, higijena. Znalo se, prvo čaršavi sa dušeka, zatim jorgani, ćebad, pa tek jastuci, a pored jastuka spavaćice i pidžame.
Spavaće sobe su bile okrenute ka istoku. Prvo jutarnje sunce milovalo je posteljinu još toplu od dečijih tela. Čist seoski vazduh uvlačio se u jastuke koji su uveče u sobi, na krevetu mirisali na čisto.
Zimi bi držali ceo dan otvoren prozor sa posteljinom na njemu, a uveče se spavalo u hladnim sobama. Nije se ložilo zbog “zdravlja”.
Imali smo svoju šumu, te nam drva nisu nedostajala.
Sada je tu internet da sve “pokaže”, a slabo koga da nešto nauči.
Svako vreme ima “svoju” decu.
Mladi beli luk u ishrani se koristi pre nego što čenovi počinju da sazrevaju, odnos kao još nesazreli plod. Ima lisnatu stabljiku i cvetove, što znači da je spreman za berbu, uprkos tome što lukovica nije u potpunosti formirana. Nezrela lukovica po veličini i izgledu podseća na mladi crni luk i čak se priprema i koristi u ishrani na isti način. Mladi beli luk je biljka iz porodice Allium u koju spadaju i crni i beli luk, ljutika i praziluk.
Zašto je zdrav mladi beli luk?
Mladi beli luk je dobro poznat kao prirodni lek koji se dugo koristi za lečenje raznih bolesti. Lako ga je nabaviti i može da se jede svež, ali i kuvan. Mladi beli luk je izuzetno aromatično povrće, mek je i ima suptilan ukus koji može jelu da da odličnu aromu. Ima različite zdravstvene prednosti koje štite organizam od zdravstvenih problema kao što su: srčani udar, moždani udar, hipertenzija, loša cirkulacija krvi i problemi sa varenjem.
Istraživanja pokazuju da mladi beli luk ima zdravstvene prednosti, kao što je zaštita od obične prehlade i sposobnost da snizi krvni pritisak i nivo holesterola u krvi. Kada se govori o mladom belom luku stručnjaci uvek podsećaju na reči lekara Hipokrata, često nazivanog ocem zapadne medicine, koji je govorio „neka hrana bude tvoj lek, a lek neka bude tvoja hrana.“
Sve zdravstvene koristi mladog belog luka
Naučnici ističu da je za većina zdravstvenih prednosti mladog belog luka zaslužno jedinjenje sumpora, koja nastaju kada se češanj belog luka secka, zgnječi ili žvaće. Međutim, možda je najpoznatije jedinjenje alicin. Ali, alicin je nestabilna materija koja je samo kratko prisutna u mladom belom luku nakon što je isečen ili zgnječen. Jedinjenje sumpora iz mladog belog luka ulazi u telo iz digestivnog trakta, odakle se širi po celom telu, vršeći snažne biološke efekte.
Jača imuni sistem i deluje antibiotski
Mladi beli luk deluje antibiotski. Sadrži antibakterijska i antiinflamatorna svojstva koja štite telo od infekcija što se smatra jednom od vodećih zdravstvenih prednosti mladog belog luka. Alicin je jedinjenje sumpora koje je odgovorno za jak miris belog luka, ali, ova sumporna supstanca je važna jer pojačava odbrambene mehanizme ljudskog tela.
Bogat je gvožđem
Pojedinci sa lošijom krvnom slikom ili čak anemijom moraju što više da jedu mladi beli luk s obzirom na to da je bogat gvožđem. Mladi beli luk sadrži protein feroportia koji prenosi uskladišteno gvožđe iz unutrašnjosti ćelije van nje. A kada se poveća nivo gvožđa u telu, tada se poboljšava krvna slika.
Dobar je za srce
Svi znamo da je beli luk zaista dobra namirnica za srce. Međutim, i mladi beli luk takođe sadrži polisulfid, koji štiti srce od bolesti. Ovo prolećno povrće takođe je korisno za zdravlje jer je bogato manganom, a ovaj mineral održava visok nivo dobrog HDL holesterola u telu. Što je više mangana u telu, veća količina HDL će verovatno podstaći normalno funkcionisanje srca.
Poboljšava varenje i bori se protiv gastro-intestinalnih infekcija
Pored borbe protiv prehlade i kašlja, prolećni beli luk je takođe odličan u lečenju infekcija gastro-intestinalnih mikroba. Potencijalno antiinflamatorne sposobnosti mladog belog luka mogu da pomognu u smirivanju bilo kakve upale ili iritacije u crevima, čime se ubrzava varenje i eliminiše nelagodnost. Antioksidativna i antibiotska svojstva belog luka takođe osiguravaju odgovarajuću ravnotežu bakterija u želucu.
Može da poboljša cirkulaciju
Vitamin C u mladom belom luku olakšava apsorpciju gvožđa i drugih minerala, što ovu biljku čini odličnom za pojačavanje cirkulacije. Bolja proizvodnja crvenih krvnih zrnaca znači više kiseonika u telu i bržu isporuku esencijalnih hranljivih materija svakom sistemu.
“Могла сам, као добровољац, да добијем земљу и кредит да изградим кућу, али ништа од тога нисам хтела да искористим. Личило ми је на трговачки однос – ја отаџбини дам мало крви, а она мени положај и новац. Нисам то могла. Ја сам се из љубави тукла за словенске народе. Кад сам скинула униформу, нисам више ни одликовања стављала на груди. Чему? Било па прошло. Запослила сам се и живела скромно. Једино ми је жао што нисам имала деце”…
Aнтонија Јаворник одраста под утицајем стрица који је био официр аустроугарске војске, али који је цијенио српску војску, чију је униформу на крају и обукао, погинувши у Церској бици. Стриц Мартин је у Марибору доносио књиге са српским јуначким пјесмама и говорио о Србији као земљи пркоса, поноса и слободе, идеалу којој се диве и окрећу остале поробљене земље.
Под утиском стричевих ријечи, научила је ћирилицу, затим као 15-годишња дјевојчица (из трећег пута) побјегла у Србију. У првом балканском рату, док је војска ослобађала Македонију, пламен слободе је захватио и Антонију која је промијенила име и узела пушку иако је пошла са намјером да буде болничарка. “Болничари су значајни колико и стрелци у првој борбеној линији, али ја ипак хоћу у борбу. Нисам више Антонија Јаворник, сада сам Наталија Бјелајац. Променила сам име због мојих у Марибору. Да их поштедим ако се сазна где сам”.
Након протјеривања Турака са Балкана, записане су њене ријечи по доласку на Космет… ,,Нису ме на овом путу потресли рањеници, било их је, неки су остали и доживотни инвалиди. Нису ме потресли ни они исцрпљујући маршеви, ни жртвовање на бојишту… потресла ме је сцена доласка чете на Косово Поље. Војници полегли по земљи, плачу и љубе је. Онда се сви међусобно грле и љубе и говоре како се пет векова чекало на ово.Испунили смо сан многих генерација.
Наталија у Другом балканском рату, храбра и непоколебљива, ратује у првој борбеној линији и заробљава комплетну батерију бугарских топова. Том приликом добија и своје прво одликовање.
Kада је почео Први свјетски рат, Наталија је већ билa искусан борац. Раме уз раме са саборцима, борила се на Церу, Дрини и Колубари. У борбама на Кајмакчалану заробљава 30 непријатељских војника и заслужује одликовање за најхрабрије међу нахрабријима – Карађорђеву Звезду са мачевима. Касније су пристигли Орден Бијелог Орла и Орден Легије Части. Најтеже јој је пао пробој Солунског фронта када су јој у Нишу једва санирали рану на грудима.
По њемачкој окупацији у другом свјетском рату Наталију је ухапсио Гестапо и спровео у логор на Бањици. У бањичким казаматима је провела девет мјесеци. Појавила се на обиљежавању 50 – годишњице пробоја Солунског фронта, без одликовања, неупадљива, баш онако како је и живјела.
Жена – стена, Антонија Јаворник алијас Наталија Бјелајац, са 12 рана на тијелу (плус метком у нози који је однијела са собом на други свијет) и 12 одликовања на грудима (“симболично”, свако за по једну рану), преминула је 16. августа 1974. године на дан обиљежавања 60-годишњице Церске битке, а рођена је на данашњи дан прије тачно 130 година. Вјечна слава јунакињи!
Otac Tadej je posebno govorio o ovoj osetljivoj temi, a ono što je imao da kaže krije veliku mudrost.
Veliki izazov rodtiljestva predstavlja vaspitavanje dece. Svako dete je jedinka za sebe i zbog toga mu treba pristupiti na individualan način i prilagoditi se. Mnogi iz najboljih namera prave kardinalne greške u vaspitnju.
Tužno je što većina roditelja za greške u ponašanju krivi svoje mališane a ne shvata da su oni kao odrasle jedinke ti koji snose odgovornost ponašanja svog deteta. Postoje posebna pravila pomoću kojih od deteta možemo napraviti pravog čoveka, koji će nam u starosti služiti.
“Otac i majka imaju veliku vlast nad decom, šta god pomisle roditelji, tako će deci i biti. Sa današnjom decom je mnogo teško. Upropašćena su kako kod nas tako i u celom svetu. Kao što jedan starac kaže, sada su naša deca kao slepi miševi: noću lutaju, a danju spavaju”.
I duhovi pod nebom čine svoje, oni žele da omladinu upropaste potpuno, da postanu kao roboti. Da ne misle svojom glavom, nego kako im se diktira.
Oni koji su u godinama kao što sam ja, znaju kakav je narod bio između Prvog i Drugog svetskog rata. I onda je bilo razlike, ali sad ovaj svet kao da je iz pakla izašao. Kao da se nije rodio na zemlji, čoveče. Izgubljeni smo.
Roditelji treba da pokažu deci mnogo istinske ljubavi i razumevanja.
Pisala mi je jedna doktorica iz Bitolja, ona i muž su lekari a imaju samo jednog sina. Upisao se na fakultet, ali neće da uči, neće da sluša. Troja kola što su mu roditelji kupili, slupao je. Majka kaže: “Hvala Bogu što je on ostao živ, mi sada više nemamo ušteđevine da kupujemo, pa kad dođemo s posla, on uhvati oca za gušu, pare traži. Ne znam šta da radimo!“
Šta da joj pišem. Rekao sam, nemojte nikoga kriviti što vam je dete takvo, sami ste krivi. Trpite. Hoćete samo jedno dete, pa ste mu sve činili po volji, morate i od sad. Tako ste ga naučili.
Ukoliko mislite da imate dete, činite mu po volji, ali razumno. Dok je bio mali i prohtevi su bili mali. Sad je porastao, sad želja ima mnogo i prohtevi su veliki, tako ste ga naučili. Ako nameravate da imate dete, tako stoje stvari. On traži da udovolji velikim prohtevima, i dobro je što vas ne bije, inače kad poraste, i to ćete dobiti. To će vam biti kamata za ono kako ste ga vaspitavali kao malog.
“Vremena su teška, nek je slava Bogu“, rekao je otac Tadej.
Izvor: Knjiga – “Starac Tadej: O braku, rasuđivanju i pažnji”, Duhovni lug, 2018.
Jevrejska kultura zagovara način vaspitanja koji se zasniva na pohvalama dece i malo drugačijiim principima od onih na koje smo navikli. Zbog pravila kojih se strogo drže, deca koja odrastaju poštujući ova pravila izrastaju u samouverene i uspešne ljude.
Ovo je 7 zlatnih pricipa:
Ne stvarajte deci komplekse
Oni nikad svom detetu neće reći – nisi to dobro uradio, već će umesto toga izgovoriti – kako je dobaro dete poput tebe mogao da uradi nešto tako pogrešno?
“Moje dete nema i ne može da ima mane” – takav je stav jevrejskih majki. Možda ih vide, ali niko drugi neće znati za to.
Razumna sloboda
Savremeno jevrejsko vaspitanje kombinuje dve naizgled kontradiktorne stvari: slobodu deteta i stroga pravila.
Oni neće poludeti ako dete napravi neki nestašluk, ali će dete dobro znati do koje granice može da ide. Pričom i objašnjavanjem se postiže dobar balans u vaspitavanju.
Pohvalite svoje dete što češće
Roditelj treba da hvali dete i za najmanja dostignuća. Ako se trudimo da primećujemo sve dobre stvari kod dece, uključujući i „sitnice“, i podstičemo ih u svakoj prilici, to može radikalno promeniti njihovo ponašanje. Da biste ojačali njihovu želju za uspehom i ojačali samopouzdanje, dozvolite im da “prisluškuju” i čuju kada ih hvalite svojim prijateljima. To će izuzetno pozitivno uticati na njih.
Svojim primerom uče decu šta je dobro
Deca oponašaju ono što vide, zato roditelj mora da bude dobar primer.
Ljubav i poštovanje u porodici garancija su mentalnog zdravlja deteta
Iz porodice sve kreće, dete tu stiče prve navike. Ukoliko raste u okruženju koje je ispunjeno ljubavlju i slogom, velike su šanse da izraste u osobu sa puno samopouzdanja. Da bi dete bilo mentalno jako, mora da vlada sloga između roditelja.
Usavršite veštine roditeljstva
Nastojeći da odgajaju uspešnu i nezavisnu decu, jevrejski psiholozi razvili su čitav sistem vaspitanja, sa kojim se svako može upoznati na posebnim kursevima za roditeljstvo. Odgajanje malog genija, započinje usavršavanjem roditelja. Na ovaj način daćete primer detetu da je konstantno učenje ključ uspeha.
Naučite decu da pravilno iskoriste svoje vreme
Jevrejska deca ne znaju šta su lenjost i besposleno ćaskanje. Časvi violine, engleski jezik, matematika, deca su od malih nogu navikla na to da je normalno biti stalno zauzet poslom.
