“Nisam znao šta je to što tera ljude na prijateljstvo. Nisam znao šta je to što ljude međusobno privlači. Nisam znao šta se nalazi u osnovi socijalne interakcije.”

“Ne osećam krivicu ni zbog čega. Žao mi je osoba koje osećaju krivicu.”

“Ja sam hladan drkadžija na kog uvek uperite vaše jebene oči. Nije me briga za te ljude.”

Ovi jezivi citati Teda Bandija, slikovito predstavljaju osnovne osobine psihopate: neosetljiva osoba koja iskorišćava druge, sa tupim emocijama, impulsivnim postupcima i nesposobnošću da oseti krivicu ili kajanje.

Uzroci psihopatije i dalje su misterija. Čak nemamo ni zadovoljavajući odgovor na pitanje da li je psihopatija proizvod majke prirode ili je stečena vaspitanjem. Jedan od najboljih izvora informacija o poreklu psihopatije je Minesota studija blizanaca.

Minesota studija blizanaca je projekat koji je prvobitno vodio profesor psihologije Tomas Džozef Bučard mlađi. Ova studija pokazala je da je psihopatija 60% nasledna. Procenti pokazuju da psihopatske osobine više zavise od DNK nego od vaspitanja. Skorašnje genetske studije blizanaca pokazuju da jednojajčani blizanci ipak ne moraju biti genetički identični kao što je do sada pretpostavljano. Samo par stotina mutacija dogodi se u ranoj fazi razvoja fetusa, a njihov broj se još više povećava tokom godina i to sve dovodi do ogromnih genetskih razlika. Sve ovo ostavlja otvorenu mogućnost da su psihopatske osobine uglavnom genetski određene.

Ako je psihopatija određena nasleđem, onda treba očekivati neku abnormalnost u mozgu, koja je izvor psihopatskih osobina. Mogući kandidat za mesto ove abnormalnosti je skoro identifikovan u studiji Univerziteta u Viskonsinu. Skeniranjem mozga otkriveno je da je psihopatija kod kriminalaca povezana sa smanjenom komunikacijom između amigdale – subkoritkalne strukture mozga koja obrađuje negativne draži – i ventromedijalnog prefrontalnog korteksa (vmPFC) – prednjeg dela mozga koji tumači signale amigdale. Kada je komunikacija između ova dva regiona slaba, negativni stimulusi obrađeni u amigdali ne prevode se ni u kakve snažne negativne emocije. Ovo se uklapa u sliku koju imamo o psihopatama. Oni ne osećaju nervozu ili stid kada su uhvaćeni da rade nešto loše. Takođe se ne saosećaju sa drugim ljudima kada vide da pate. Osećaju fizčku bol, ali ne i emocionalnu.

Viskonsin studija pokazuje povezanost između kriminalne psihopatije i abnormalnosti mozga. Kako ova moždana abnormalnost kod većine kriminalaca psihopata nije naglo stečena, postoji dobar razlog da verujemo da je utemeljena u DNK psihopata.

Međutim, postoje određeni nedostaci ovog istraživanja. Subjekti su bili kriminalci psihopate. Nisu sve psihopate kriminalci. Većina psihopata je manipulativna, agresivna i impulsivna, ali ove karakteristike ne dovode uvek do kriminalnih aktivnosti. Ostaje da utvrdimo da li i psihopate koje nisu kriminalci, poput svojih kolega kriminalaca, imaju smanjenu komunikaciju između amigdale i vmPFC. Još jedan nedostatak istraživanja je što ne pokazuje da je smanjena veza između amigdale i vmPFC, abnormalnost koja je povezana sa psihopatijom više nego sa drugim nizom mentalnih stanja koja takođe izazivaju ozbiljne kriminalne aktivnosti, kao npr. paranoidna shizofrenija ili neke vrste seksualnih fetiša.

Iako Vinskonsin studija pruža neke odgovore o tome šta bi mogao biti uzrok psihopatije, psihopatija i dalje ostaje zagonetna. Ne znamo razlog smanjene komunikacije u emocionalnom sistemu. Ona može biti izazvana disfunkcijom neurotransmitera, na primer, poremećajem glavnog ekscitatornog neurotransmitera glutamata. Takođe, psihopatija može biti degenerativna bolest koja dovodi do smanjenja bele mase u mozgu, a samim tim i do smanjenja povezanosti među neuronima. Odgovor na ovo pitanje pomogao bi da se reše neka od najvećih pitanja o psihopatiji, kao što je pitanje da li je ovaj poremećaj delimično baziran na socijalnim (ili sredinskim) faktorima ili se primarno zasniva na nasleđu.

Socijalni faktori igraju ulogu (makar i samo malu) u nastanku psihopatije. Ali i nakon dugog niza godina proučavanja uma psihopata, istraživači još uvek nisu uspeli da pronađu one faktore koji bi mogli da doprinesu razvoju pishopatiskih osobina. Zlostavljanje u ranom detinjstvu ili zanemarivanje često dovode do posstraumatskog stresnog sindroma ili fobija. Međutim, za anksiozne poremećaje poput ovih karakteristična je ili prevelika komunikacija između amigdale i vmPFC ili disfunkcija vmPFC koja dovodi do nemogućnosti da se obrade negativne informacije iz amigdale. Takođe, mi ne možemo isključiti činjenicu da zlostavljanje u detinjstvu ili zanemarijvanje deteta mogu biti faktori koji navode psihopate da se uključe u kriminal, ali to nisu faktori koji dovode do razvoja same psihopatije. Osim toga, iako su serijske ubice poput Čarlsa Mensona zlostavljane i zapostavljane kao deca, postoji duga lista serijskih ubica sa normalnim detinjstvom. Poznate serijske ubice kao što su Ted Bandi, Džef Dahmer i Denis Rajder odrasli su u zdravom domaćinstu sa potpornim članovima porodice.

Elza Ermer i Kent Kil, sa univerziteta Nju Meksiko u Alberkurkiju, otkrili su da psihopate iako u potpunosti razumeju pravila zasnovana na moralnim normama, imaju poteškoća da ih se pridržavaju. Čini se da tupe emocije kod psihopata igraju ulogu u njihovom sprečavanju da poštuju pravila. Međutim, i ovome se može naći zamerka. Znamo da ljudi sa autističnim poremećajem imaju poteškoća u tumačenju društvenih znakova i u snalaženju u socijalnoj situaciji. Ali postoje i ljudi koji su visokofunkcionalni iako imaju ovaj poremećaj, oni su naučili  da šalju tačne signale u socijalnim situacijama. Na primer, naučili su da ostvaruju kontakt očima prilikom razgovora i da pokazuju zainteresovanost. Ponekad ovo zahteva godine treninga sa terapeutom ili medicinskim profesionalcem. Oni moraju da nauče ono što ostali uče interakcijom sa članovima porodice i vršanjcima. Ako ljudi sa autizmom, naslednom bolešću, mogu postati visokofunkcionalni i naučiti  socijalne znakove, onda pretpostavljamo da i neke psihopate mogu naučiti da poštuju moralna pravila pohađanjem intenzivnog treninga.

Jedan od mogućih socijalnih faktora koji bi mogao pokrenuti genetičku dispoziciju za razvoj psihopatije je sledeći: oni nisu imali posebu obuku u poštovanju pravila. S obzirom na njihove zatupljene emocije, moglo bi se eksperimntisati sa programima za obuku koji povećavaju obradu negativnih emocija i uče psihopate da povezuju intenzivne negativne emocije sa nemoralnim ponašanjem. Određeni halucinogeni kao što je psilocibin mogu biti korisno sredstvo.

Važno je napomenuti da su veliki broj najjezivijih zločina počinili psihotični, a ne psihopate. Psihoza i psihopatija su različite vrste psihičkih poremećaja. Psihoza je gubitak svesti o realnosti. Psihopatija je poremećaj ličnosti, slična narcisitčkom poremećaju ličnosti. Poremećaji ličnosti su trajniji i teže izlečivi od psihotičnih poremećaja.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Psihotični i psihopate mogu imati zajedničke osobine, kao npr. tupe emocije, ali se razlikuju po tome da li imaju svest o realnosti. Psihopate su proračunljive i manipulativne, ali ne pate od deluzija i halucinacija. Ne čuju tuđe glasove u svojoj glavi, niti imaju razrađene lažne teorije o svetu. Serijski ubica Koral Judžin Vats zadavio je nekoliko žena jer je video zlo u njihovim očima. Bel Sorenson Gines zaklala je svoje muževe jer je verovala da su bili zli. Ed Gejn je iskopavao leševe, skidao im kožu i nosio je jer je želeo da bude žena i verovao je da će mu biti potrebni delovi tela u zamenu za seks (ili da napravi repliku svoje majke). Ričard Trenton Čejs je pio i kupao se u krvlju svojih žrtava. Verovao je da će na taj način sprečiti Naciste da pretvore njegovu krvu u prah, otrovom koji su sakrili ispod njegovog sapuna.

Jedna od hipoteza o psihotičnim poremećajima, poput shizofrenije i bipolarnog poremećaja, je da je sistem glutamata poremećen. Preveliko lučenje može dovesti do maničnih faza, deluzija i halucinacija. Nedostatak glutamata može dovesti do zatupljenja ili negativnog afekta. Prekomerno lučenje i nedostatak mogu se destiti istovremeno na različitim receptorima. Mehanizmi u osnovi psihopatije i psihoze s obrirom na zatupljeni ili negativni afekt mogu se preklapati.

Autori: Kristian Marlou i Berit Brogard, D.M.Sci., Ph.D.

Izvor: Psychology Today, psihoverzum,  ordinacija.tv

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

VEĆ ostareli Tito odmarao se u svojoj vili u Igalu, i požalio se jednom visokom crnogorskom funkcioneru da ga, ipak, sustižu godine. Ovaj je spremno i požrtvovano reagovao: “Druže Tito, dozvolite da ja umrem umesto Vas!”

Da poltroni nisu komunistički izum, pokazuje i sledeća priča.

Zloglasni rimski car, Neron, imao je neograničenu moć, ali je u dokolici strašno voleo da piše pesme. Iako posve netalentovan književnik, podobijao je sve književne nagrade od svojih poltrončića koji su sedeli u žirijima.

I tako do današnjih dana. Istraživanje koje je sprovedeno među dve hiljade radnika u šest velikih kompanija u Srbiji pokazuje da blizu 40 odsto ispitanih smatra da je lojalnost i poslušnost glavna stvar. Oni naivni, a njih je svega 11 odsto, istakli su radnu disciplinu.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Ako imaš knjižicu stranke na vlasti i ako si beskičmenjak, ulizica, gmizavac, puzavac, takojević, podrepaš, čankolizac, šlihter, udvorica, prišipetlja, uvlakač, utikač, čepikuća, i nešto slično, možeš da napreduješ zavisno od poltronskih veština koje poseduješ. A konkurencija je veoma jaka.

I da nisi prosečan poltron, već najbolji u ovom najvažnijem zanatu koje je značajnije od doktorata na državnom fakultetu. Da si profesionalac od jutra do sutra! Amater poltron sporo napreduje.

Slavni pisac Meša Selimović davno je zapisao: “Poltroni su đubre na kojem rastu sva zla ovoga sveta!”

Pogledajte bilo koju informativnu TV emisiju: dok jedan nadmeno izvaljuje bljutave frazetine, iza njega desetak klimoglavaca čeka svojih pet minuta. Već sutra će oni stajati ispred. A šta ćemo sa starom izrekom: “Bolje je biti jedan dan lav nego hiljadu godina ovca!”

Baš je čestita, ali nije profitabilna.

Izvor:  ordinacija.tv/ novosti.rs

Žele i Ljudsku Dušu. Ljudski um je i dan danas neistražena misterija za obične ljude. Današnji čovek ne koristi ni 10 % mogućnosti svoga uma. Znači da još uvek nismu naučili u potpunosti da koristimo naš um. Ali… ako mi nismo naučili da koristimo i kontrolišemo naš um, ima ko jeste.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

      Ljudski um je i dan danas neistražena misterija za obične ljude. Današnji čovek ne koristi ni 10 % mogućnosti svoga uma. Znači da još uvek nismu naučili u potpunosti da koristimo naš um. Ali… ako mi nismo naučili da koristimo i kontrolišemo naš um, ima ko jeste.

Kontrola ljudi, širokih narodnih masa i njihovih umova postalo je jedno od najvažnijih oružja ljudi koji pretenduju da postanu planetarni vladari. Ako to već nisu.

    U vojnim krugovima nije nikakva tajna da se vrlo lako može prodreti u ljudski mozak i tako naterati čoveka da se ponaša onako kako to neko hoće. Da mu se na silu izazove pospanost, utiskuju razne sugestije, menja memorija, kontrolišu emocije i slično. Još su za vreme drugog svetskog rata u koncentracionim logorima Dahau i Aušvic vršeni eksperimenti nad ljudima u kojima se primenjivala hipnoza, narkohipnoza, razne hemikalije. Posle rata, 1947.godine američka mornarica pokrenula je projekat ‘Ćaskanje’ (Chatter). Cilj projekta bio je okupiti sve nacističke lekare i naučnike koji su u toku rata vršili eksperimente nad ljudima i regrutovati ih u američku vojsku. To je i učinjeno. Nastavili su sa svojim radom na periferiji Hajdelberga, da bi kasnije u tajnom projektu nazvanom ‘Spajalica’ (Paperclip) bili prebačeni na teritoriju SAD. U projektu ‘Spajalica’, 34 nacistička naučnika prihvatilo je ponuđene ugovore koje je potpisao načelnik generalštaba SAD. Na čelu im je bio doktor Hubertus Strugold. Nakon dolaska na teritoriju SAD, prebačeni su u vazduhoplovnu bazu Rendolf u San Antoniju  u Teksasu. Tamo su u saradnji sa američkim gazdama nastavili sa svojim radom, testirajući narkohipnozu na nevoljnim žrtvama, strancima, mentalnim bolesnicima, pripadnicima etničkih manjina. Američka vojska i obaveštajne agencije vodile su još nekoliko ultra tajnih programa. To su projekti Mind Kontrol Ultra, Mind Kontrol Delta, Mind Kontrol Naomi, Mind Kontrol Search, Bluebird, Artičoka i Chattering. Zajedničko svim ovim tajnim programima bio je cilj stvaranje pouzdanog ubice koji se mogao programirati po njihovoj želji. To je bio primarni cilj a sekundarni je bio razvijanje metoda kojima bi se kontrolisalo stanovništvo.

Kod praktičnih ostvarenja u to vreme treba spomenuti rad doktora Hoze Delgada koji je sa svojim uređajem ‘Stimosiver’  imao za cilj stvaranje ‘psihocivilizovanog’ društva. Eksperimentisao je na ljudima i životinjama i koristeći elektronsku stimulaciju mozga izazivao kod njih ekstremne emocije kao što su bes ili umor. Najpoznatiji njegov eksperiment je onaj u kome je biku od dve tone ugradio elektrode direktno u mozak i spojio ih sa daljinskim upravljačem. Ušao je u koridu u koju je pušten dotični bik. Kad je bik jurnuo i došao par metara od njega, dotični doktor je pritisnuo dugme na daljinskom posle čega se bik momentalno zaustavio i ukopao u mestu.

Od 1965. do 1970. godine je Agencija za istraživanje naprednih odbrambenih projekata (DARPA), pokrenula operaciju Pandora da bi se proučili zdravstveni i psihološki efekti mikrotalasa niskog intenziteta.

Ovaj projekat širokog opsega uključivao je eksperimente čiji je cilj bio da se  posebnim elektromagnetskim zračenjem na daljinu prouzrokuje srčani napad, krvarenje u mozgu ili drugim organima kao i stvaranje auditivnih halucinacija.

Uprkos naporima da ovaj projekat ostane najstroža tajna, u javnost je dospeo memorandum Ričarda Sesara, direktora projekta DARPA, koji je potvrdio da je prvenstvena namera projekta bilo otkriti da li se pažljivo kontrolisanim mikrotalasnim signalima može kontrolisati ljudski um. Američki Kongres je zabranio dalja istraživanja, ali projekat je okončan samo zvanično, dok je nezvanično zakopan duboko u kanale ultratajnih operacija CIA-e, koja je javno pobijala sve optužbe ali je tajno nastavila da radi na projektu. Projekti Artičoke, Pandora i Čatering pokazivali su da je ‘psihoelektronika’ dobila prioritet u tajnim operacijama.

    Godine 1993. objavljuje se da je ruska vlada dogovorila sa amerikancima transfer tehničkih informacija i opreme poznate pod imenom ‘akustična psihokorekcija’. Rusi su tvrdili da ovaj uređaj podrazumeva transmisiju specifičnih komandi putem statike ili buke u ljudsku podsvest, bez ometanja drugih intelektualnih funkcija. Eksperti su pokazali da je demonstracija ove opreme pokazala ‘ohrabrujuće’ rezultate posle izlaganja u trajanju manje od jedne minute i sposobnost da se po želji menja ponašanje subjekata. Među sličnim projektima nalazi se i projekat Uspavana Lepotica (Sleeping Beauty) čije je cilj istraživanje elektromagnetskog oružja za menjanje svesti koje bi moglo da se primeni na bojnom polju.

   Tu je i projekat ‘Monarh’ koji je imao za cilj namerno izazivanje višestruke ličnosti kod potpuno normalnih ljudi. U julu 1996. procurila je informacija iz Ministrastva odbrane gde se potvrdilo da Pentagon tajno radi na razvoju moćnog elektromagnetskog generatora koji utiče na moždane talase čoveka.Doktor Emeri Horvat sa Harvarda, potvrdio je u vezi ovih generatora, da su ovi elektronski uređaji stvoreni sa ciljem da se ‘upadne u ljudski um i izazove kratak spoj sinapsi mozga, a u rukama vladinih tehničara mogu se iskoristiti za dezorijentaciju velike mase ljudi ili manipulaciju pojedincima da bi ih naterali na samodestruktivnu akciju’.

CIA, a ko bi drugi su bili daleko odmakli u svojim ogledima izgradnjom ekperimentalne klinike za kontrolu uma u Montrealu u Kanadi, zloglasni Alan Memorijal. Njom je upravljao ozloglašeni dr Evan Kameron kome je lekarsku diplomu dodelila fondacija Rokfeler (ništa bez Rokfelera). Osim ovog klinika se finansirala i iz Fondacije Geršikter, nazvana po dr Čarlsu Geršikteru, koji je bio poznat po testiranju preparata za potenciju na mentalno bolesnim i neizlečivim pacijentima, kao i po tome što je zračio majmune radarskim snopovima dok ne bi uginuli.Sve ovo je naravno bilo pod patronatom CIA-e. Danas se zna da ni jedan pacijent iz zloglasne Kameronove klinike nije izlečen u njegovoj radio telemetrijskoj laboratoriji, koja je bila improvizovana soba za mučenje, i smeštena u podrumu njegovog privatnog dvorca. Desna ruka dr Evana Kamerona bio je Leonard Rubinštajn, stručnjak za elektroniku i fanatični istraživač kontrole ljudskog uma na daljinu. On je tretirao telemetrijsku laboratoriju kao buduću osnovu širenja psihopolitičkog aparata, ‘koji će moći delovati na ljude bez otvaranja njihovih lobanja’. Drugi važan saradnik dr Kamerona bio je dr Volter Friman, koji je bio poznat po tome što je u svojoj 20-godišnjoj praksi obavio oko 4000 lobotomija (otbaranja lobanje). Užasavajuće u celoj toj činjenici je da su to bili uglavnom pacijenti koji su patili samo od blagih oblika depresije ili paranoje. Posle svega ovoga dotični dr Volter Friman će čak postati uvaženi specijalista za ljudski mozak u San Francisku.Najužasniji deo laboratorije bila je takozvana ‘soba sa rešetkama’. U nju bi na silu dovodili odabranog pacijenta, privezali ga za stolicu a na glava bi mu bila spojena sa brdom elektroda i raznih provodnika. Ako bi pacijent pružao otpor, ubrizgavan mu je poznati otrov Kurare. To bi kod njega izazvalo paralizu mišića i dijafragme a  žrtva bi i dalje bila svesna svega. Nakačene elektrode i provodnici imali su zadatak da moždane talase pacijenta usmere i prenesu u  susednu prijemnu sobu  u kojoj se nalazila aparatura koja je  imala za cilj različite manipulacije sa umom. Brisanje  pacijentovog uma i  memorije vršeno je ogromnim dozama LSD-a,  neprekidnim snom u trajanju od 65 dana koji je izazivan barbituratskim preparatima i elktrošokovima koji su bili čak 75 puta jači nego dozvoljena doza.Zatim bi neprekidno 16 sati dnevno, pacijentu ponavljana snimljena poruka, kojom bi mu se programirao prazan um. Pacijenti koji su se neznajući šta se tamo dešava, obraćali za pomoć Alanovom Memorijalu, automatski su postajali zamorci i divljač za odstrel, tako da se niko od njih nije stigao požaliti dvaput. Doktor Evan Kmeron je uprkos svemu stravičnom što je radio uspeo da 1967.godine postane predsednik američko-kanadske psihijatrijske organizacije.

Institut za naučni inženjering u Bostonu osnovan je 1956.godine i bio je takodje još jedan paravan CIA, navodno zadatak mu je bio da proučava radare.Ali 1962.godine institut je opremio laboratoriju za ‘životne nauke’ kako bi proučavao efekte dejstva elektroda ugrađenih u mozak.Za naučnike CIA, od velike koristi bio je napredak hirurških metoda za implantaciju elektroda u mozak, sve sa ciljem da se izbriše subjektova memorija tokom priprema za ‘hipnotičku rekonstruktivnu operaciju’.

Još 1975. godine u javnost je dospela informacija da je Pentagon razvio metodu RHIC – radiohipnotičku intracerebralnu kontrolu. To je značilo da se izvesna mentalna stanja kod čoveka mogu izazvati bukvalno pritiskom na dugme.CIA je još od pedesetih godina finansirala nekoliko projekata koji su imali za cilj potpunu kontrolu ponašanja kako pojedinca tako i cele grupe ljudi.Tako je cilj jednog od gore pomenutih projekata, projekta ‘Artičoke’ bio stvaranje ubica, ljudi koji su bili potpuno ispranog mozga, bez ikakvih emocija i savesti, oslobođenih svih moralnih načela, koji su imali zadatak ubijati po naređenju.Takve ubice upotrebljavale su se samo jednom.Po izvršenju zadatka ubica bi bio odmah likvidiran.

Ima indicija da CIA uveliko eksperimentiše i sa celokupnom američkom populacijom tako što njenu pažnju i volju usmerava na određene proizvode na tržištu, ili odvraća ljude da razmišljaju o određenim pojavama u društvu. To je tek početak misaonog ropstva, jer upravljanje razumom i osećanjima, programiranje ljudskih reakcija, verovatno je najmonstruoznije dostignuće u celokupnoj istoriji čovečanstva. Elektromagnetsko dirigovanje racionalnim i emotivnim reakcijama je predmet naučnih ekperimenata još od 1952. godine, kada je CIA, prilikom raznih hirurških intervencija, počela sa implantacijama u mozak i zube sićušnih predajnika visoke i izuzetno niske frekvencije, da bi obezbedila sigurno praćenje ljudi, kao i kontrolu i programiranje njenih postupaka. Ovi eksperimenti bili su zasnovani na elektronskoj stimulaciji mozga.

Među deset različitih projekata ovog tipa ističe se MK-ULTRA iz 1953.godine, koji se sastoji u kombinaciji dejstva droga, sugestije, elektronike i elektrošokova, radi poništavanja pamćenja i usađivanja izmenjenih karakternih osobina.

Uz pomoć elektromagnetskih talasa niske frekvencije sprovodi se od 1958. godine projekat ORION, koji razvija privrženost zaposlenih u službama obezbeđenja, time što se programiraju kao apsolutno pouzdani čuvari tajni ! Javno mnenje, odnosno generalno raspoloženje stanovništva, reguliše se tajnim programom CIA-e pod nazivom MK DELTA iz 1960. godine, koji izaziva umor, bezvoljnost, asocijalno ponašanje, pa čak i kriminalne ekscese.
Kontrola i smirivanje mogućih masovnih javnih nereda i protesta postiže se dejstvom sistema TRIDENT iz 1989. godine.Vrhunac je elektromagnetska rezonantna indukcija – masovna kontrola stanovništva pomoću projekta HAARP, koji po instrukcijama CIA-e potencijalno menja genetski kod određenog broja ljudi i modifikuje njihovo javno ispoljavanje u dužem periodu.

Sa svim ovim gore navedenim, uopšte nečudi da je još pre 40 godina predviđeno ‘ više kontrolisano i usmeravano društvo’, koje će takvim postati zahvaljujući tehnologiji. Društvom će upravljati elita snabdevena superiornim oružjem. Ova elita neće oklevati da postigne svoje političke ciljeve upotrebljavajući najmodernije tehnike za uticanje na javno ponašanje i držanje društva pod čvrstom pažnjom i kontrolom. Na ljudima je da odluče da li će im se odupreti.

SADAŠNJOST – ČIPOVANJE LJUDI !!!

U Otkrovenju Svetog Jovana piše: ‘I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili čelima njihovim; Da niko ne može ni kupiti ni prodati osim ko ima žig, ili ime zveri, ili broj imena njezina.’

   Ono što je nekada delovalo kao naučna fantastika iz romana Džordža Orvela “1984”, sada je naša sadašnjost.RFID tehnologija (Radio Frekventna Identifikacija) se širi svetom kao epidemija.Sa njom je omogućeno da se prati sve što možete zamisliti, od običnih pošiljki, kompjutera pa do ljudi (to joj je i primarni cilj, mada tvorci nikada to neće priznati).Tvorci RFID-a naglašavaju da je broj izgubljenih prtljaga na aerodromima smanjen, ubrzan prolaz automobila kroz naplatne rampe, putnika koroz automatska vrata.Ovo lepo izgleda da iza sebe ne skriva mnogo opakije namere.

Osnova RFID tehnologije je super mali mikročip, koji je samo nešto malo veči od zrna peska.To je pasivni uređaj koji ima jedinu funkciju da se svojim jedinstvenim kodom odazove kada ga aktiviraju puls ili radio talas.Može da ima univerzalini kod (kao bar kod) ili jedinstveni kod koji ga vezuje za određenu stvar (ili osobu).Čitač mu je ručni skener, vrata koja automatski očitavaju RFID čip kada neko prođe pored njih a mogu i da se očitavaju iz daljine bez vašeg znanja (neke nove platne kartice imaju ugrađene RFID čipove, pa Vi sad vidite koliko je Vaš račun tajan). Mnogi u svetu već smatraju RFID tehnologiju špijunskim čipovima koji služe da bi se kontrolisali svi aspekti ljudskog života.Još kada se RFID čip primeni na ljudima onda argumenti dobijaju svu svoju snagu.

Vodeća kompanija u SAD koja se bavi ovom tehnologijom je VERIČIP, koja već iza sebe ima dugogodišnju tradiciju u proizvodnji čipova kojima se obeležavaju kućni ljubimci (šta je moglo bolje od testiranja prvo na kućnim ljubimcima).Čip se životinjama implantira u potkožno tkivo ramene lopatice psa.Svaki čip sadrži jedinstveni identifikacioni kod koji je unet u bazu podataka.Kada se pas izgubi, samo se ručnim skenerom učita kod implantiranog RFID čipa i očitaju se podaci o vlasniku psa.

Kada je u pitanju čipovanje ljudi, VERIČIP ga smatra sasvim normalnom stvari i čak ga promoviše kao savršen oblik identifikacije ljudi. Po ovome, ljudi više ne bi morali da nose lične karte.U Veričipu se tvrdi da je to potpuno pouzdan sistem gde su kvarovi nemogući i koji je nemoguće ukrasti, falsifikovati, a pogotovo ga ne možete zaboraviti kod kuće.Verišip kao prve potencijalne korisnike vidi bolnice i predlaže da se čipovi usade pacijentima koji pate od hroničnih bolesti, da bi se pobošao njihov medicinski tretman.

Međutim tržište na koje se cilja je mnogo veće.Sve što postoji na planeti je moguća meta čipovanja.najbolji primer je Meksiko, gde su 2004. godine njihovom državnom tužiocu i još šesnaestorici drugih zvaničnika implantirani mikročipovi kao deo najnovijeg bezbednosnog sistema.Samo oni koji imaju ugrađene ove čipove mogu pristupiti u određene oblasti gde je pristup strogo ograničen.Pretpostavlja se da tajni agenti imaju ugrađene RFID čipove (pa nek probaju da prebegnu), a i svi službenici koji rade za neke vladine agencije imaju šansu da ubrzo moraju pristati na čipovanje.

Čipovanje može biti ljudima protureno kao i modni hit i prestižna stvar u životu.U Holandiji jedan noćni klub vrši čipovanje ljudi, tako što im se mali RFID čip implantira u lakat.Na mikročipu su svi Vaši podaci kao i jedna vrsta Vaše platne kartice.Kada Vam osoblje donese račun, Vaše je samo da im podignete lakat da bi oni ručnim čitačem učitali Vaše podatke i naplatili Vam račun.Ovakvom kontrolom ima se uvid u tačne podatke o osobi, čime se bavi, šta je kupovao, kuda se kretao.Ovo nas dovodi do zaključka da su RFID čipovi mnogo više namenjeni kontroli populacije nego nekoj tehnološkoj bezbednosti.Lako je pretpostaviti da će doći dan kada će svi biti čipovani.Pretpostavlja se da će prvo banke ponuditi čipovanje svojim klijentima da bi spečili eventualne prevare sa kreditnim karticama.Posle će se to proširiti i na sve druge sfere života.Pogledajte i predlog za novu ličnu kartu kod nas (na zapadu već uveliko postoji), koji ima RFID čip na sebi, liči na kreditnu karticu i moguće ju je čak određenom tehnologijom učitavati na daljinu (kao i svaki RFID čip), čak i bez znanja vlasnika.

Svi ljudi sa implantiranim RFID čipom moći će se pratiti i špijunirati bez ičije dozvole i bez njihovog znanja.Onaj kome budu trebali Vaši podaci mođi će sa određenim skenerima da ih očita kad god mu budu potrebni. Neće postojati ni jedno mesto na planeti gde će te se moći sakriti!

Izvor: snp-miletic.org.rs; ordinacija.tv

Termin sociopat se koristi da opiše ono što bi stručnjak za mentalno zdravlje dijagnostikovao kao antisocijalni poremećaj ličnosti. Simptomi mogu uključivati nepoštovanje drugih, nedostatak empatije i nepošteno ponašanje.

Šta je sociopata?

Izraz sociopat odnosi se na nekoga ko živi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti (ASPD) – kao i termin psihopata.

Najnovije izdanje „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“, koje stručnjaci za mentalno zdravlje koriste za dijagnozu stanja mentalnog zdravlja, definiše ASPD kao dosledno nepoštovanje pravila i društvenih normi i ponovljeno kršenje prava drugih ljudi.

Ljudi sa ovim stanjem u početku mogu izgledati šarmantni i harizmatični, barem na površini, ali im je generalno teško da razumeju osećanja drugih ljudi. Oni obično:

• krše pravila ili zakone

• ponašati se agresivno ili impulsivno

• osećaju malo krivice za štetu koju nanose drugima

• koristite manipulaciju, prevaru i kontrolno ponašanje

JEZIK JE BITAN

I sociopatija i psihopatija su postali dobro poznati termini među stručnjacima za mentalno zdravlje, ali ni jedan ni drugi ne predstavljaju zvaničnu dijagnozu. Oni takođe nose mnogo stigme, posebno za ljude koji žive sa poremećajima ličnosti, tako da je najbolje izbegavati opisivanje bilo koga ko pokazuje nasilno ili manipulativno ponašanje kao „sociopate“ ili „psihopate“.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Umesto toga, fokusirajte se na određena ponašanja i akcije. Umesto da označite bivšeg koji kontroliše kao sociopatu, na primer, možete reći: „Redovno bi me podsećao da prati moje aktivnosti na društvenim mrežama.

Stručnjaci su prvi put počeli da koriste termin sociopatija tokom 1930-ih. Za razliku od „psihopatije“, nije ga lako pomešati sa „psihozom“. Prefiks je takođe odražavao široko rasprostranjeno uverenje da su osobine i ponašanja povezana sa sociopatijom povezani sa faktorima društvenog okruženja.

Mnogi istraživači su koristili sociopatiju i psihopatiju naizmenično sve dok ASPD nije dodat trećem izdanju DSM-a 1980.

Koja je razlika između sociopate i psihopate?
U kliničkom okruženju, ne postoji stvarna razlika između sociopatije i psihopatije. Stručnjak za mentalno zdravlje neće dijagnostikovati nijedno od njih dvoje.

Neki psiholozi i istraživači prave ključne razlike između sociopatije i psihopatije. Ali ovi termini jednostavno nude dva malo različita načina razumevanja dijagnoze ASPD.

U ovim tumačenjima, na psihopatiju se ponekad gleda kao na više planirano ponašanje. Ponašanje možda nije nužno nasilno, ali je obično s predumišljajem.

Istraživanja podržavaju neke od ovih razlika – u određenoj meri.

Robert Hare, psiholog koji je kreirao kontrolnu listu za psihopatiju (PCL-R), definisao je sociopatiju kao savest i osećaj za dobro i pogrešno, ili moral. Ali taj osećaj morala nije u skladu sa kulturnim i društvenim normama. Umesto toga, ljudi sa sociopatijom često opravdavaju postupke koje prepoznaju kao „pogrešne“.

Ukratko, ljudi sa sociopatijom mogu imati malo empatije i naviku da racionalizuju svoje postupke. Ali oni znaju razliku između ispravnog i pogrešnog.

Psihopatija, prema Hareu, ne uključuje osećaj morala ili empatije.

Istraživanja iz 2013. sugerišu da se razlika između psihopatije i sociopatije može odnositi na razlike u mozgu, uključujući zapreminu sive materije i razvoj amigdale. Za ljude sa sociopatijom, povećana funkcija neurona u određenim delovima mozga može uticati na razvoj nekog osećaja morala.

Koji su znaci sociopatije?

Ne postoji standardna lista znakova sociopata, ali znaci i simptomi ASPD-a uključuju uporni obrazac zanemarivanja drugih. Na primer:

• ignorisanje društvenih normi i zakona, ili kršenje pravila u školi ili na poslu, prekoračenje društvenih granica, krađa, uhođenje i uznemiravanje drugih i uništavanje imovine

• nepoštenje i obmana, uključujući korišćenje lažnih identiteta i manipulisanje drugima radi lične koristi

• poteškoće u kontroli impulsa i planiranju budućnosti, ili delovanju bez razmatranja posledica

• 
  

  agresivno ili otežano ponašanje, uključujući česte tuče ili fizički sukob sa drugima

• zanemarivanje lične bezbednosti ili bezbednosti drugih

• poteškoće u upravljanju obavezama, uključujući pojavljivanje na poslu, rukovanje zadacima ili plaćanje stanarine i računa

• malo ili nimalo krivice ili kajanja, ili tendencija da se opravdaju postupci koji negativno utiču na druge

Ljudi sa ASPD generalno pokazuju malo emocija ili interesovanja za živote drugih.

Oni mogu:

• izgledati kao arogantni ili superiorni, sa čvrsto utvrđenim mišljenjima

• koristite humor, inteligenciju i harizmu da manipulišete

• u početku izgledaju šarmantno, dok njihov lični interes ne postane jasanLjudi sa ASPD-om generalno smatraju da je teško održavati prijateljstva, odnose i druge uzajamno ispunjavajuće veze. Ova poteškoća može proizaći iz osobina, kao što su:

• niska empatija i emocionalna inteligencija

• teškoće u učenju iz grešaka

• nedostatak brige za bezbednost drugih

• sklonost zastrašivanju i pretnji da bi se održala kontrola

Šta uzrokuje sociopatiju?

Mnogi stručnjaci smatraju sociopatiju više ekološkom konstrukcijom nego genetskom.

Da, hemija mozga i nasleđeni geni igraju ulogu, ali stilovi roditeljstva i vaspitanje, zajedno sa drugim faktorima životne sredine, imaju najveću težinu. (Psihopatija, s druge strane, izgleda povezana sa više urođenih bioloških faktora.)

Deca koja ne dobijaju negujuću pažnju od staratelja imaju tendenciju da odrastaju učeći da moraju da se brinu o sebi, jer niko drugi neće. Neka deca koja doživljavaju zlostavljanje, nasilje i manipulaciju od ranog detinjstva mogu da modeliraju ovo ponašanje dok se snalaze u sopstvenim konfliktima.

Istraživanja takođe sugerišu da je moguće „steći“ sociopatiju. Trauma ili oštećenje prednjih režnjeva mozga, koje se može desiti kao rezultat povrede glave ili progresivnih stanja, poput demencije, može dovesti do nekih antisocijalnih ponašanja.

Kako se nekome dijagnostikuje sociopatija?
Opet, imajte na umu da DSM-5 ne pravi razliku između sociopatije i psihopatije, ili bilo kojih zasebnih podtipova ASPD-a.

Stručnjaci za mentalno zdravlje koriste kriterijume koje je ustanovio DSM za dijagnozu ASPD. Ova dijagnoza se može primeniti na nekoga čije je ponašanje u skladu sa prihvaćenom definicijom ili sociopatije ili psihopatije.

Dijagnoza ASPD zahteva najmanje tri od sedam gore navedenih znakova, plus nekoliko dodatnih kriterijuma:

• Ova ponašanja se javljaju u više oblasti života.

• Osoba ima najmanje 18 godina.

• Imali su neke simptome poremećaja ponašanja pre 15. godine. Ovo pomaže da se razlikuje ASPD od ponašanja koji krši zakon koje počinje u odraslom dobu.

• Antisocijalne osobine i ponašanja se ne odnose na šizofreniju ili bipolarni poremećaj.Da bi postavio dijagnozu, terapeut ili psiholog može:

• postavljati pitanja o nečijim osećanjima, mislima, ponašanju i ličnim odnosima

• pitajte (uz dozvolu) članove porodice i romantične partnere o njihovom ponašanju

• proceniti njihovu medicinsku istoriju za znake drugih stanja

Lečenje i podrška sociopatiji
Ljudi koji žive sa poremećajima ličnosti ne prepoznaju uvek probleme sa svojim ponašanjem, tako da često ne razmišljaju o dobijanju stručne podrške.

Oni mogu odlučiti da rade sa terapeutom ako to zatraži sudski nalog ili neko u njihovom ličnom ili profesionalnom životu.

Nadređeni na poslu, članovi porodice i romantični partneri mogu primetiti osobine, kao što su impulsivnost i sklonost ka agresivnim ispadima, na primer, i mogu preporučiti profesionalnu podršku.

Neki ljudi takođe pokušavaju sa terapijom za rešavanje drugih izazova ili zabrinutosti za mentalno zdravlje, uključujući:

• depresija

• poteškoće u suočavanju sa dosadom ili stresom

• poremećaji upotrebe supstanci

Ali pošto mnogi ljudi koji žive sa ASPD nikada ne odluče da idu na terapiju, postoji malo istraživanja o korisnim pristupima lečenju. To ne znači da lečenje ne može pomoći. Ali terapija i drugi pristupi uglavnom funkcionišu samo kada se neko dobrovoljno potrudi.

Mogući tretmani za ASPD uključuju sledeće.

Psihoterapija
Terapija uključuje razgovor sa terapeutom o mislima i osećanjima koja mogu izazvati štetno ili agresivno ponašanje. To takođe može uključivati taktike upravljanja besom ili tretman za upotrebu supstanci.

Potencijalno korisni pristupi uključuju:

Kognitivno bihejvioralna terapija (CBT). CBT može pomoći ljudima da nauče da razmotre svoje odgovore na ljude i situacije, što može dovesti do produktivnijeg ponašanja. Terapija može, na primer, pomoći nekome da prepozna prednosti korišćenja pregovora umesto nasilja za rešavanje sukoba ili neslaganja. CBT takođe uključuje psihoedukaciju, koja može naučiti ljude više o ASPD.
Terapija zasnovana na mentalizaciji (MBT). Ovaj pristup ima za cilj da pomogne ljudima da nauče da bolje identifikuju i razumeju mentalne i emocionalne mentalne sklopove – i svoje i tuđe. Mala studija iz 2016. godine sugeriše da je MBT pomogao u smanjenju neprijateljstva i besa, paranoje, samopovređivanja i međuljudskih poteškoća kod ljudi koji žive i sa ASPD-om i sa graničnim poremećajem ličnosti, zajedno sa dovođenjem do opšteg poboljšanja raspoloženja.

Demokratske terapijske zajednice. Ovaj pristup, koji se često koristi u zatvorima, uključuje terapijske grupe različitih veličina koje pomažu učesnicima da donose odluke o saradnji kao deo grupe i rade zajedno na problemima koji utiču na zajednicu. Može pomoći u jačanju društvenog i prosocijalnog razmišljanja kod ljudi koji žive sa ASPD.
Upravljanje nepredviđenim situacijama. Ovaj pristup nudi nagrade za podsticanje napretka lečenja. Starije istraživanje Pouzdani izvor sugeriše da može pomoći ljudima koji žive sa ASPD-om da ograniče unos alkohola i drugih supstanci.

Lekovi
Uprava za hranu i lekove (FDA) nije odobrila nijedan lek za lečenje simptoma ASPD.

Lekar ili psihijatar mogu preporučiti lekove za simptome povezane sa stanjem, kao što su:

• antipsihotici, kao što je risperidon (Risperdal), kao tretman prve linije za agresiju

• SSRI antidepresivi, kao što je fluoksetin (Prozac), ili stabilizatori raspoloženja, kao što je litijum, koji pomažu u lečenju agresije

• antikonvulzanti, kao što je karbamazepin (Tegretol), koji pomažu u smanjenju impulsivnosti

Prema maloj studiji iz 2014. godine, antipsihotični lek klozapin (Clozaril) pokazuje izvesno obećanje kao tretman za muškarce sa ASPD. Nakon nekoliko nedelja uzimanja leka, svih sedam učesnika doživelo je poboljšanje simptoma ASPD-a, uključujući bes, impulsivnost i nasilje ili agresiju.

Kako da se nosim sa nekim ko pokazuje znake sociopatije?
Ako želite da radite na održavanju veze sa nekim ko ima ASPD, može vam pomoći da:

• prepoznaju da možda nikada neće u potpunosti razumeti vaše emocije

• objasni konkretne načine na koje njihovo ponašanje utiče na druge

• uspostavite jasne granice kako biste zaštitili svoj emocionalni i fizički prostor

• ohrabrite ih da dobiju stručnu podršku

Bračno ili porodično savetovanje vam takođe može pomoći da razvijete pozitivniji odnos sa voljenom osobom koja živi sa ASPD.

Na kraju, oni mogu odlučiti da ne poštuju vaše granice i da nastave da izazivaju emocionalni stres ili fizičku štetu. U tom slučaju, prekid veze ili barem stvaranje prostora iz nje može biti vaša najsigurnija opcija.

Sam rad sa terapeutom takođe vam može pomoći:

• istražiti produktivnu komunikaciju

• izgraditi veštine suočavanja

• identifikuju znake zlostavljanja

• radite na planu da bezbedno napustite vezu ako je potrebno

Terapeut takođe može ponuditi konkretnije smernice za rukovanje problematičnim ponašanjem, uključujući taktike manipulacije i kontrole ili izlive besa.

Kakvi su izgledi za nekoga sa sociopatijom?
Istraživači i stručnjaci ličnosti nastavljaju da istražuju nijanse sociopatije i psihopatije. Ipak, tek treba da uspostave jedinstvene kriterijume za dijagnozu, a ASPD ostaje najbliža dijagnoza onome što ljudi obično misle kao psihopatija.

Ne postoji lek za ASPD. Neka istraživanja sugerišu, međutim, da se antisocijalno ponašanje često smanjuje tokom vremena. U srednjim godinama, manje je verovatno da će se ljudi ponašati nasilno ili agresivno.

Terapijski pristupi koji pomažu ljudima da nauče da zamene problematično ponašanje konstruktivnijim takođe mogu da utiču na simptome ASPD.

Ukratko, apsolutno je moguće da ljudi sa ASPD-om izgrade stabilne i ispunjene odnose sa drugima, iako je za to potreban posao.

Donja granica
Suprotno medijskim prikazima, ljudi koji pokazuju znake sociopatije ne biraju da budu „zli“.

U mnogim slučajevima, oni verovatno žive sa ASPD-om, stanjem koje se razvija kombinacijom genetskih i faktora životne sredine, uključujući zlostavljanje i zanemarivanje u detinjstvu.

Izvor: ordinacija.tv/; /psihocentarmm.com