Nije tajna da su jaja puna proteina, vitamina i minerala i da su jedna od najhranljivijih namirnica na planeti. Širom sveta prosečna osoba godišnje troši oko 150 do 200 jaja.
Ljuska jajeta se sastoji od 96% kristala kalcijum karbonata i savršeno su đubrivo za vašu baštu.
Prirodno đubrivo
Ljuske od jaja su savršen način da vašem kompostu dodate kalcijum. Izuzetno se brzo razgrađuju, zato ne brinite o tome kako da li treba da ih sameljete ili zgnječite. Dovoljno je samo da ih bacite oko ruža ili drugih sadnica kojima je kalcijum neophodan.
Zima je još uvek pravo vreme da “pobacate” ljuske od jaja na zemljište gde ćete u proleće da sadite cveće.
Ako sadite papriku ili paradajz, obaveno im dodajte ljuske od jaja i videćete kako ove biljke bujaju na vaše oči.
Ljuske od jaja oteraće puževe iz vaše bašte
Ako imate problem sa puževima u vašem povrtnjaku, samo grubo zgnječite ljuske od jaja i poređajte ih oko biljke. Oštre ivice ljuski od jaja sprečiće puževe da se domognu vaše salate ili mladih, tek zasađenih biljaka.
Posude za sadnju semena
Pošto se ljuske od jaja veoma brzo razgrađuju, idealne su za sadnju semena u njima.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Kada biljka iznikne jednostavno je zajedno sa ljuskom prebacite u baštu, na mesto gde će trajno ostati.
Ne zaboravite da prvo dobro operete ljusku pod mlazom tople vode, a zatim da napravite rupu u njoj pre nego tu posejete seme.
Hrana za ptice
I pre i posle polaganja jaja mami-ptici je potrebno više kalcijuma u ishrani. Sterilišite ljuske od jaja tako što ćete ih “ispeći” u rerni na 250 stepeni Celzijusa oko 10ak minuta, a zatim ih smrvite. Tako smrvljene ljuske ostavite u hranilice za ptice, a možete ih izmešati i sa hranom za ptice. Zdrave ptice će čuvati vašu baštu od štetnih insekata.
Estetika
Ako imate veliku porodicu i koristite velike količine jaja, ne bacajte ljuske. Lepo iz sterilišite u rerni pa ih odložite u ostavu dok skupite veliku količinu ljuske. Smrvite je pa je zatim lepo rasporedite u žardinjere oko cveća ili po lejama. Bela moja ljuski od jaja lepo će izgledati uz zelene i rascvetale biljke, a pri tome će i nahraniti vaše dragoceno cveće.
U samo dva koraka možete saznati da li vam neko prisluškuje mobilni telefon
Pre svega, potrebno je da proverite da li je vaš mobilni telefon vruć iako ga prethodno niste koristili. Ukoliko je razlika u toploti uočljiva, to znači da je mobilni podložan nekoj aktivnosti i stoga treba odraditi naredna dva koraka:
Ukucajte *#06# u aplikaciji za pozive, nakon čega će se pojaviti IMEI kod
Potom u podešavanjima pronađite opciju u kojoj se nalaze informacije o telefonu.
Na Android uređajima ova opcija se nalazi u podešavanjima (Settings), pod karticom “O telefonu” (About phone) u kojoj se nalazi opcija “Status”. Tu će se izlistati bitne informacije o vašem telefonu, uključujući i iIMEI kod. Ako su poslednje dve cifre jednake kao u prethodnom kodu, to znači da vas ne prisluškuju. Sa druge strane, ukoliko se vaši brojevi razlikuju, to znači da ste bili ili ste još uvek pod nečijom prismotrom.
Na iPhone telefonima IMEI kod nalazi se pod karticom “About” u generalnim podešavanjima.
Takođe, ukoliko pokušate da isključite vaš mobilni uređaj, ali osvetljenje na ekranu još dugo gori ili jednostavno telefon odbija da se isključi, moguće je da vas prisluškuju.
Atipična “ponašanja” telefona u brojnim slučajevima ukazuju da ima probleme sa određenim komponentama, koja često mogu da izazovu virusi, prenosi portal Kvora.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Uz pomoć virusa hakeri često daljinski upravljaju vašim mobilnim uređajima, stoga je vrlo važno da proveravate sve one čudne pojave, zvukove, osvetljenja ili pak korišćenje aplikacija koja ispoljava vaš mobilni uređaj.
Ciljane ili targetirane terapije sposobne su da deluju selektivno pa su njihovi neželjeni efekti manji, komfornije su, pacijenti ih bolje podnose. Neki od tih lekova od jula 2022. već su dostupni u našim bolnicama, a cilj je da se u narednoj godini na listi RFZO pojave i svi novi registrovani lekovi – kaže dr Marijana Milović-Kovačević, specijalista interne medicine i onkolog.
Ciljana terapija spada u inovativne tehnike lečenja karcinoma, koja cilja na proteine koji kontrolišu kako ćelije raka rastu, dele se i šire. Osnov ciljane, moderne onkologije je efikasno targetiranje i ubijanje tumorskih ćelija, ali uz očuvanje normalne funkcije zdravih ćelija i omogućavanje kvalitetnog, aktivnog života. Kako naučnici dolaze do novih saznanja o promenama DNK i proteinima koji pokreću rak, sve višesu u mogućnosti da osmisle tretmane koji ciljaju ove proteine.
Brahiterapija je ciljana terapija prvi put primenjena u Institutu za onkologiju Vojvodine
Targetirane, ciljane terapije, za razliku od konvencionalnih, koje se već decenijama primenjuju, razlikuju se po tome što su komfornije za pacijente, izazivaju mnogo manje neželjenih efekata koji se lakše drže pod kontrolom i značajno produžavaju život, kao i kvalitet života pacijenta.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Brahiterapijaje vrsta interne terapije zračenjem u kojoj se trake ili kapsule, koje sadrže izvor zračenja, stavljaju u telo, u/ili blizu tumora. To je lokalni tretman što znači da cilja, tretira samo određeni deo tela. Često se koristi za lečenje karcinoma glave i vrata, dojke, grlića materice, prostate i oka. Brahiterapija dojke, po prvi put je uspešno primenjena pre nekoliko dana u Institutu za onkologiju Vojvodine, kod pacijentkinje od 62. godine kojoj je nedavno odstranjen tumor na dojci. Ova terapija predstavlja veliki pomak u oblasti radijacione onkologije, pre svega u pogledu maksimalne poštede okoline regije, koja se zrači, čime se može bolje očuvati funkcija okolnih zdravih organa, koji minimalno trpe neželjene efekte zračenja, saopštio je Institut za onkologiju Vojvodine.
– Onkologija je mlada nauka i zaista je primetan napredak u tri oblasti onkologije – radioterapiji, hirurgiji i medikalnoj onkologiji. Sa mog stanovišta, u okviru medikalne onkologije napredak je najveći. Srbija prati navedene trendove, prevashodno u smislu da znanje naših onkologa ne zaostaje za znanjem svetskih onkologa, a što se tiče inovativnih lekova, mnogi su tokom ove godine ušli na listu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, ali, cilj je da se u narednoj godini na listi RFZO pojave i svi novi registrovani lekovi – kaže u razgovoru za eKlinika portal specijalista interne medicine i onkolog prim. dr sci. med.Marijana Milović-Kovačević, sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.
Zračenje i hemioterpija su teški tretmani sa dosta neželjenih efekata
Od oko 4.500 obolelih žena godišnje u Srbiji, trećina izgubi bitku sa bolešću. P0 broju novoobolelih, kako ističe dr Milović- Kovačević, nismo toliko loši u odnosu na druge evropske zemlje, negde smo na 20 mestu. Ali, po stepenu mortalita smo na nezavidnom 2. mestu, a po broju i odnosu novoobolelih i umrlih Srbija je, nažalost, na prvom mestu u Evropi.
– Nadamo se da će se to promeniti jer imamo pomak u 2022 godini. Trenutna situacija, po pitanju skrininga nije značajno promenjena u odnosu na ranije. Ima više mamografa i ultra zvukova koji otkrivaju promene na dojkama u odnosu na raniji period, ali, smatram da nema dovoljno obučenih radiologa, koji bi interpretirali navedene nalaze. Dugi niz godina pokušavamo da se sa karcinomom borimo konvencionalnim terapijama, kao što su zračenje i hemioterpija. Donekle imamo uspeha, i te terapije su u određenim okvirima efikasne, ali, ono što je posebno značajno je što naše pacijentkinje nisu toliko komplijantne (saglasne) kada su ove terapije u pitanju, jer su one jako teške i imaju svoje neželjene efekte, kako na okolna zdrava tkiva, tako i na udaljene organe u odnosu na buduće karcinome – objašnjava dr Marijana Milović-Kovačević.
Ciljane terapije deluju selektivno i efikasnije su
U idealnom scenariju, kako naglašava sagovornica eKlinika portala, naučnici su imali ideju i cilj da ubiju sve maligne ćelije, a da ne oštećuju zdrave. Na taj način pacijentkinjama, osim prolongiranog života, može da se obezbedi i njegov kvalitet.
– I tako su naučnici tragali i otkrivali kako funkcionišu naše ćelije, kako se repliciraju, kojim putem iz jedne naše normalne ćelije nastaje karcinom. Neki ljudi misle da su kancerogene ćelije neka strana tela koja ulaze u nas, u naš organizam. Ne, to su naše ćelije koje su se izvitoperile i promenile. I taj proces, nalin kako jedna normalna ćelija postaje maligna zove se karcinogeneza. U tom procesu učestvuju specifične biološke molekule i upravo ciljana terapija ima za cilj da napada te biloške molekule i da spreči, na nekom od nivoa karcinogenezu, bilo na nivou da spreči da nastane maligne ćelija ili da se ona ubije – priča nam dr Milović-Kovačević.
Upravo te targetirane, ciljane terapije, kako ističe, imaju sposobnost da deluju selektivno, samim tim njihov neželjeni efekti su manji i pacijenti ih bolje podnose.
– Kako bi sve bolje razumeli treba da znamo da ćelija raste, razmnožava se i u jednom trenutku ostari pa je njen osnovni cilj da umre i da je zamene nove ćelije. Taj proces naziva se fiziloški programirana ćelijska smrt ili apoptoza. I kada ovaj proces izostane, ćelije koje su ostale počinju čudno da se ponašaju, nekontrolisano da rastu i nekotrolisano da se dele. Tada nastaju maligne ćelije, i vremenom, ako to zapustimo, i ne sprečimo, nastaju tumorske ćelije – tumori koji su sposbni da se dele, vrše invaziju na krvne sudove, limfne čvorove i uzrokuju udaljene metastaze . objašnjava dr Marijana Milović-Kovačević, podsećajući da su tada mogućnosti lečenja prilično limitirane. U tom procesu karcinogeneze, kako dodaje, i getenske mutacije imaju veliki značaj. One mogu da poremete proces signalizacije tako da ćelije ne rastu kako treba, ne dele se normlano i ne umiru kada im je vreme.
Biološke terapije popravljaju, stimulišu i poboljšaju odgovor imunog sistema
– Imuni sistem je veoma važan, kao i njegova uloga da se bori protiv „stranih osvajača“, ali i protiv malignih ćelija. Na tom putu karcinogeneze imuni sitem treba da prepozna da te ćelije nistu tu zato što tu treba da ostanu, već da treba da se eliminišu. I, ako izostane efikasan imunološki sistem, imamo ćelije koje ostaju u organizmu, nađu način da obezbede sebi krvne sudove i hranu i nekako se udruže i stvaraju tumor. Biloške terapije upravo su dizajnirane da učine sve da poprave, da stimulišu i poboljšaju odgovor našeg imunološkog sistema što je osnovni cilj terapije – naglašava dr Milović-Kovačević.
S tim u vezi, naša sagovornica ističe da ciljana terapija predstavlja različite grupe lekova, različitih mehanizama delovanja, različitih mesta delovanja – neke deluju na tumorskim ćelijama, neke u tumorskim ćelijama, a neke u njihovoj okolini.
– Kada govorimo o potentnim lekovima, antitelo lek konjugat je lek koji se sastoji od tri dela – vrlo je moćan, vrlo selektivan, aktivan i veoma potentan. Jedan deo leka je antitelo, koje gađa, cilja upravo antigen, taj koji je specifično lociran na ćeliji raka, i za njega se veže povezivačem sa citostatikom. Suština ovih lekova je da se antitelo vezuje za antigen, specifičan za malignu ćeliju, a ne za zdravu ćeliju, i ubacuje veliku količinu leka koji uništava malignu ćeliju – kaže dr Marijana Milović-Kovačević.
Imunološka ciljana terapija napravila bum u onkologiji
Imunološka terapija je apsolutni bum u onkologiji i naravno izrazito efikasna u lečenju karcinoma dojke, podvlači dr Milović-Kovačević. Omogućava aktiviranje imuniloškog sistema protv ćelija raka, a brojne studije pokazale su izuzetnu efikasnost imunološke terapije u ranom i metastatskom karcinomu dojke.
– Više od 2/3 karcinoma dojke su zapravo hormonski receptor HR-pozitivni karcinom dojke i osnov lečenja ovih tumora decenijama je bila antiestrogenska hormonska terapija. Ti lekovi su u stvari najstarija ciljana terapija, koja je bila u upotrebi više decenija. A onda su došli ciklibi, koji su u kombinaciji sa anti-estrogenskom terapijom uspeli da blokiraju ćelijski ciklus i spreče da tumorska ćelija dojke raste. Pridodati standardnoj hormonalnoj terapiji, ti lekovi napravili su takvu revoluciju u lečenju metastatskog karcinoma, koju mi decenijama nismo videli. Ciklibi dupliraju preživljavanje – navodi dr Milović-Kovačević i kaže da može da složi sa nekim svetskim stručnjacima koji smatraju da će karcinom postati hronična bolest, jer, kako ističe, određeni podtipovi karcinoma dojke već mogu da se nazovu hroničnom bolešću, s obzirom na to da neke pacijente lekari prate i duže od 20 godina i smatraju ih samim tim i izlečenim.
Neki su pokazali značajni pomak u ukupnom preživljavanju, pri čemu su izrazito komforni, uzimaju se oralno, pacijenti imaju određene neželjene efekte koje lekari vrlo uspešno kontrolišu, a i odložu početak primene hemioterapije. Dr Marijana Milović-Kovačević podseća da su od 1. jula 2022. ovi lekovi dostupni u našim bolnicama za lečenje pacijentkinja sa rakom dojke. Po svim preporukama, kaže, ciklibi predstavljaju lekove prvog izbora, kako za prvu liniju terapije, tako i za lečenje metastatskog karcinoma dojke u kombinaciji sa endokrinom terapijom.
Nakon učestalih fizičkih i sportskih aktivnosti, ali i teškog fizičkog rada često dolazi do upale mišića koja i te kako ume da bude neprijatno iskustvo. U ovom tekstu ćemo u kratkim crtama opisati kako dolazi do bolova u mišićima nogu ili ruku, a takođe i kako se lečiti prirodnim putem.
Kako dolazi do bolova u mišićima nogu ili ruku?
Bolovi u mišićima se stručno nazivaju mialgija. To je nešto što je svako od nas nekada osetio u životu. Ti bolovi nastaju zbog uticaja jednog od nekoliko različitih faktora.
Prvi i najočigledniji uzročnik jeste preopterećenje mišića, dok drugi podrazumeva povrede mišića za vreme fizičkih aktivnosti. Treći uzročnik je, verovali ili ne, pojačana psihička napetost, tj.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
stres, koji može da bude okidač za pojavu upale mišića, kao i bolova u mišićima nogu ili ruku. Naravno, postoje još neki drugi manje tipični razlozi zbog kojih dolazi do navedenog stanja, ali time se nećemo baviti u ovom tekstu.
Podrazumeva se da je poželjno da praktikujete sportske i rekreativne aktivnosti, jer su one sjajne za očuvanje zdravog kardiovaskularnog sistema, kao i održavanja telesne težine na optimalnom nivou. Međutim, činjenica je da je u većini slučajeva glavni uzročnik bolova u mišićima nogu ili ruku povećana fizička aktivnost i to konkretno zbog nedovoljne fizičke pripremljenosti osobe, što može da dovede i do povrede ili istegnuća mišića. Ovo je moguće izbeći boljom pripremom i zagrevanjem na treningu koji treba raditi kontrolisano i umereno i u skladu sa vlastitim mogućnostima.
Sportske i rekreativne aktivnosti treba da budu pravilno izbalansirane kako ne bi došlo do povrede ili upale mišića
Fizičke mogućnosti međutim ne moraju biti dobrovoljne, pogotovo ako su sastavni deo posla koji obavljate. Ako je priroda vašeg posla takva da ste prinuđeni da se izlažete teškim fizičkim naporima, pitanje je samo u kojoj meri je vaše telo spremno da ih podnese. U takvim situacijama veoma lako može doći do jake upale, grčeva i bolova u mišićima nogu ili ruku.
U zavisnosti od toga koji deo tela ste naprezali može da se javi bol u ledjima, bol u ramenu i ruci, bolovi u listovima i mišićima nogu, zatim umor i malaksalost, ukočenost vrata, itd.
Lek za bolove u mišićima
Veliki broj ljudi kada dobije upalu mišića odmah poseže za internetom u potrazi za tim šta treba popiti za opuštanje mišića, dok drugi po inerciji posežu za analgeticima, što je u oba slučaja potpuno pogrešna praksa. Postoje različiti brzi preparati i lekovi koji ublažavaju bolove u nogama i rukama, ali to nije dobar način da se telo oporavi.
Ono što se kod upale mišića smatra prihvatljivim pristupom jeste upotreba hladnih obloga, plus podrazumevana konzumacija određenih namirnica. Namirnice koje pomažu kod smanjivanja tegoba, ali i kod zaceljivanja mišića su ananas, jabuke, orah, riblje ulje ili đumbir. Takođe je poznato da se magnezijum i vitamin D koriste kao dodaci ishrani i kao vid preventive kod upale i bolova u mišićima.
Jabuke i orasi pomažu kod smanjivanja tegoba.
Zapravo, kada govorimo o leku za upalu mišića, mi u stvari govorimo o prirodnom leku za bolove u mišićima, tj. o tome kako možete ublažiti tegobe i ubrzati oporavak zdravim i prirodnim putem.
Upotreba prirodnih preparata za masažu kod upala mišića
Najbolji način za otklanjanje bolova u leđima, nogama ili rukama je u stvari masaža. Bilo koji tip sportske ili terapeutske masaže uz upotrebu prirodnih preparata pomaže kod regeneracije mišića, otklanja upalu prirodnim putem, pa tako i bolove u mišićima. Zato se za ovu vrstu masaže kaže da predstavlja jedini pravi lek za upalu mišića.
Kod svih vrsta masaže najčešće se koriste prirodni preparati. To pre svega podrazumeva sportske kreme za upalu mišića, kreme protiv bolova u nogama i rukama, zatim kreme i gelove za različite povrede, itd. Veoma je popularna i tzv. konjska mast, mada su na tržištu dostupni mnogo efikasniji preparati. Sve ove kreme za opuštanje mišića specifične su po tome što su veoma snažne, pa deluju odmah u toku tretmana, što u određenim situacijama i nije tako dobro rešenje, jer kada efekat kreme prođe ponovo se javljaju i bolovi u mišićima.
asso.rs
Prema zvaničnim evropskim izveštajima broj novih slučajeva raka pluća otkriven tokom pandemije bolesti kovid 19 manji je za 39 odsto u odnosu na period pre pandemije. To znači da je u populaciji obolelih od raka pluća, 39 odsto ostalo nedijagnostikovano u tom periodu, kaže prof. dr pulmolog Dragana Jovanović.
Prema njenim rečima, ova sumorna statistika tokom pandemije, kada su zdravstvene usluge za nekovid pacijente u velikoj meri smanjenje, dovešće neminovno do povećanja smrtnosti.
– Kašnjenje u dijagnostici raka pluća i veći procenat otkrivene bolesti u uznapredovalom stadijumu dovešće do ubedljivog povećanja stope smrtnosti, mortaliteta nakon pet godina od dijagnoze. Posledice zastoja u otkrivanju imaju potencijal da ponište nedavne napretke postignute skriningom. U jednoj studiji populacionog modela u UK koja je procenjivala uticaj zastoja u otkrivanju karcinoma na ishode preživljavanja, utvrđeno je da se može očekivati od 1.235 do 1.372 dodatne smrti, što je ekvivalentno porastu od 4,8 do 5,3 odsto nakon pet godina od dijagnoze, navodi prof.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
dr Jovanović.
Pre pandemije kontrola raširenosti kancera pluća postignuta je pre svega preventivnim pregledima, odnosno skriningom karcinoma pluća. Prof. dr Jovanović napominje da je ovaj metod posebno značajan kod dugogodišnjih pušača koji imaju najveći rizik za razbolevanje, kao i da je zahvaljujući njemu došlo do smanjenja smrtnosti od ove maligne bolesti za čak 20 odsto.
– Suština je da dugogodišnji pušači, od svoje pedesete, pedeset pete godine naročito, idu na predložene redovne preglede na tzv. niskodozni skener pluća – grudnog koša („low-dose CT“), kaže prof. dr Jovanović.
Iako postoje određena ograničenja u ovakvom vidu skrininga (veliki troškovi i pitanje finansiranja, dobijanje lažno pozitivnih rezultata, psihološki efekat na pacijente, te zabrinutost i oko izlaganja zračenju), on ostaje najsigurniji način za pravovremeno otkrivanje bolesti. Pored samog skrininga podjednako je važno da pacijenti znaju koji su rani znaci bolesti.
– Treba naglasiti da je ako postoje simptomi raka pluća, rana poseta lekaru je presudna. Neke osobe imaju simptome u ranom stadijumu, ali može i da ne daje nikakve simptome u toj fazi bolesti. Oko deset do 15 odsto slučajeva protiče bez simptoma, pa se tumor otkriva najčešće kao neočekivan nalaz na snimku pluća urađen iz drugih razloga poput sistematskog pregleda ili pripreme za odlazak na rad u inostranstvo.
Međutim, može da se dijagnostikuje u ranijem stadijumu ukoliko se osoba javi lekaru čim se primete prvi simptomi, a tada je povoljan ishod lečenja mnogo verovatniji. Važno je što pre posetiti lekara, bez obzira na to što većinu simptoma najverovatnije prouzrokuje nešto što nije karcinom pluća, kaže prof. dr Jovanović.
Ona upozorava da česti znaci raka pluća mogu biti slični simptomima nekih drugih oboljenja, poput pušačkog bronhitisa ili hronične opstrukcije bolesti pluća (HOBP). Pri tome, kako navodi, upravo ove grupe pacijenta češće obolevaju i od raka pluća.
Njen savet je stoga da oni koji su u posebnom riziku od ove vrste kancera, pre svega pušači, obrate pažnju na eventualne simptome, posete lekara na vreme, i bar na svake tri godine odlaze na kontrole snimanjem pluća, poželjno niskodoznim skenerom. Prvi savet međutim ostaje prestanak pušenja.
Simptomi za odlazak kod lekara
Prof. Jovanović objašnjava da su česti simptomi karcinoma pluća kašalj koji ne prolazi ili se pogoršava; kratak dah; otežano disanje; bol u grudnom košu koji je konstantan na jednom mestu ili se pogoršava pri dubokom uzdahu, kašljanju…; iskašljavanje krvi ili crvenkastog sadržaja; promuklost; bronhitis ili zapaljenja pluća koje ne prolaze ili se često ponavljaju; novi simptom sviranja u plućima; gubitak apetita; neobjašnjivi gubitak težine; osećaj umora ili slabosti. Kako rak pluća najčešće daje metastaze u jetri, kostima, nadbubregu, mozgu, može se i ispoljiti simptomima zahvatanja ovih organa: bol u zahvaćenoj kosti, tegobe od strane zahvaćenog nervnog sistema, širenja tumora na mozak (poput glavobolje, slabosti ili utrnuća ruke ili noge, nesvestice, problema sa ravnotežom ili epileptičkih napada), bol u predelu jetre eventualno do požutelosti kože i očiju (žutice), uvećanje limfnih čvorova npr. na vratu ili iznad ključne kosti.
Najraniji znaci
Određeni znaci bolesti mogu se javiti i i par godina pre ispoljavanja simptoma tumora, navodi prof. dr Jovanović. „Dosta često se sreću i tzv. paraneoplastični simptomi tj. oni koji nastaju zbog toga što tumor luči razne biološki aktivne materije. Obuhvataju npr. često simetrične bolove ili i otoke u zglobovima ručja, šaka i skočnih zglobova i potkolenica, poremećen osećaj u tim delovima poput trnjenja, čudnih senzacija, i noću i danju bez prestanka. Maljičasti prsti su takođe jedan od takvih fenomena“, kaže ona.
Reč samoubistvo potiče od latinskih reči: sui-sebe, occidere-ubiti. Jedna od najprihvaćenijih definicija samoubistva kaže da je to autodestruktivani čin s ciljem oduzimanja vlastitog života. U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja.
Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen kulturoloških, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica.
U pradavnim vremenima samoubistvo je bio način kako pomoći grupi da preživi tj. da sačuva hranu. U antičkom vremenu, Platon je samoubistvo osuđivao i nazivao ga sramotnim činom smatrajući da počinioci moraju biti sahranjeni u neoznačenim grobovima. Stoici su, ipak samoubistvo smatrali najvišim izrazom slobode, dok je Sv. Augustin samoubistvo izjednačavao s ubistvom. U Velikoj Britaniji je čin samoubistva do 1961. godine smatran kaznenim delom.
U prilog pandemskoj veličini problema samoubistva govori podatak Svetske zdravstvene organizacije da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, što znači da svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, a procenjuje se da su pokušaji samoubistva 20 puta češći.
Do danas u svim društvima, stopa samoubistva (broj samoubistava na 100.000 stanovnika) pokazuje određenu stabilnost svake godine i pokazuje trend sporog linearnog porasta.
Vrlo nisku stopu suicida imaju Albanija, Armenija, Azejberdžan, Gruzija, Grčka, Malta, dok u grupu sa visokom stopom samoubistva spadaju Ukrajina, Slovenija, Finska, Danska, Hrvatska, Mađarska i nažalost Srbija.
Što se tiče uzrok samoubistva, postoji veliki broj njegovih činilaca, ipak suicidalni rizik je veći tamo gde postoji:
· mentalni poremećaj, posebno depresija, potom shizofrenija, poremećaj ličnosti ili anksiozni poremećaj;
· alkoholizam i druge zavisnosti od psihoaktivnih supstanci;
· hronična ili neizlečiva telesna bolest, naročito ako je udružene sa neizdrživim bolovima i patnjom;
· psihička kriza (bilo da je izazvana gubitkom bliske osobe, prekidom emotivne veze, gubitkom posla, neuspehom u obrazovanju, porodičnim problemima itd., ili razvojnog karaktera – npr. adolescentska kriza);
· pretrpljena trauma ili zlostavljanje;
· raniji pokušaj samoubistva;
· samoubistvo člana porodice ili prijatelja.
Stanje svesti suicidnih osoba karakterišu tri osobine:
1. Ambivalencija: Većina ljudi ima pomešana osećanja o izvršavanju samoubistva. Želja za životom i želja da se umre vode rat, klackajući se kod suicidne osobe. Postoji neodložna potreba da se pobegne od patnje življenja i skrivena želja da se živi. Mnoge suicidne osobe ne žele zaista da umru – one su samo nesrećne i žele da trenutni bol nestane. Ako im se pruži podrška i poveća želja za životom, rizik se smanjuje.
2. Impulsivnost: Samoubistvo je impulsivan akt. Kao i drugi impulsi, impuls da se izvrši samoubistvo je prolazan, i traje nekoliko minuta ili sati. Obično ga inicira višednevni niz negativnih događaja. Ova kriza moze da se prebrodi uz osobu koja je spremna da sasluša i koja je obučena da pomogne. Traženje stručne pomoći u ovom trenutku pomoći će da se ova želja smanji.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
3. Rigidnost: Kada su ljudi suicidni njihovo razmišljanje, osećanja i akcije su suženi, stalno misle na samoubistvo i ne mogu da zamisle druge načine rešavanja problema. Oni razmišljaju drastično.
Bez obzira na to o kakvom problemu je reč, osećanja i mišljenja suicidne osobe uglavnom su svuda u svetu slični. U osnovi suicidnog ponašanja jeste osećanje samomržnje. Osoba oseća samomržnju kada sama procenjuje sebe kao zlo ljudsko biće koje zaslužuje da bude uništeno. Samomržnja može da se manifestuje u šest pojavnih oblika: neumoljivi zahtevi prema sebi, nemilosrdna samooptuživanja, samoprezir, samofrustracija, samomučenje i samodestruktivnost.
Važno je znati da se manifestacije ovih osećanja lako mogu prepoznati i da se može ponuditi ili potražiti pomoć.
· promene ličnosti – tužni su, povučeni, osetljivi, nervozni, umorni, neodlučni, bezvoljni, nekad uznemireni i hiperaktivni;
· promene ponašanja – ne mogu da se skoncentrišu na posao, školu, redovne obaveze, nezainteresovani su za svoj izgled;
· promene u spavanju – preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano ujutro, imaju noćne more;
· promene u navikama ishrane – nemaju apetita i slabe, ili previše jedu;
· gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, uopšte aktivnosti u kojima su ranije uživali;
· mnogo brinu – o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj);
· plaše se gubitka kontrole, da će «poludeti», da će povrediti sebe ili druge;
· opterećeni su osećanjem krivice, stida, samomržnje;
· nemaju nade za budućnost – «nikad mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati»;
· zloupotrebljavaju droge ili alkohol;
· nedavno su izgubili voljenu osobu (smrt, razvod, raskid…) ili nešto drugo što im je važno (posao, novac, status, samopouzdanje, samopoštovanje, veru…);
· sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju vredne lične stvari;
· imaju suicidne impulse, ideje, izjave, planove, ranije pokušaje samoubistva;
· ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, voze pod dejstvom alkohola…);
· bili su ili jesu žrtve zlostavljanja (fizičkog ili seksualnog);
· učestvuju u krivičnoj istrazi / odlaze u zatvor ili izlaze iz zatvora.
Naravno, svaka od ovih karakteristika sama po sebi ne mora ništa da znači, ali kombinacija nekoliko njih često upućuje na to da postoji rizik da će osoba izvršiti samoubistvo.
Samoubistvo i mladi
Samoubistvo je među prvih pet, a u nekim zemljama na prvom ili drugom mestu uzroka smrtnosti stanovništva uzrasta od 15 do 19 godina. Među decom mlađom od petnaest godina samoubistvo je neuobičajeno, a dogodiće se na početku adolescencije, dok je kod dece mlađe od dvanaest godina retkost.
Dečaci češće izvršavaju samoubistvo, tj. umiru u pokušaju samoubistva mnogo češće nego devojčice, jer biraju nasilnije metode za izvršenje, kao što su vešanje, vatreno oružje, eksploziv.
Međutim, u pojedinim zemljama samoubistvo je mnogo češće kod devojaka između 15 i 19 godina nego kod mladića iste starosne grupe, i povećava se broj onih koje koriste nasilna sredstva. Devojke dva do tri puta češće pokušavaju suicid, češće razvijaju depresiju, ali lakše i zatraže pomoć, zbog čega lakše i odustaju.
Dečaci su agresivniji i impulsivniji i neretko deluju pod uticajem alkohola ili droge, koji svakako doprinose fatalnom ishodu.
Imati ponekad samoubilačke ideje nije nenormalno, kao deo normalnog razvojnog procesa u detinjstvu i mladosti za proradu egzistencijalnih problema i pokušaj razumevanja života, smrti i smisla života. Više od polovine starijih srednjoškolaca pomislilo je na samoubistvo. Mladi ljudi imaju potrebu da o ovom pitanju razgovaraju sa starijima, te im svakako treba ponuditi razgovor.
Ako primetite da osoba koju poznajete pati, ako posumnjate da gubi volju za životom, ponudite joj razgovor. Dajte joj do znanja da nije sama.
Stavite se u poziciju te osobe i to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, a i pomoći će vam da reagujete na prirodan način.
Budite pažljiv i nepristrasan slušalac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govorite šta je najbolje za nju. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.
Pokažite da saosećate sa njom, budite topli i strpljivi. Nemojte se ustručavati da postavite pitanje o samoubistvu. Postavljanjem otvorenog pitanja o samoubistvu ne možete joj «usaditi tu ideju u glavu», a ako zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme.
Ako vam osoba kaže da razmišlja o samoubistvu, shvatite je ozbiljno. Nemojte pokušavati da je «razveselite», ni utešite tako što ćete omalovažiti problem («ma proći će to», «nije to tako strašno»). Nemojte se usredsrediti na rešavanje problema (saveti, priče o sebi i «drugim ljudima u takvoj situaciji» i slično) ili držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo.
Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća.
Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidna, vrlo je važno da utvrdite da li ima plan samoubistva i da li ima sredstva da taj plan ostvari, jer to govori o visini suicidnog rizika. Ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi. Pomozite joj da shvati da su problemi REŠIVI, a ako i nisu – da postoje načini kako prihvatiti nerešive probleme i da postoje druge alternative osim samoubistva. Pomozite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno i da samoubistvo nije nikakvo rešenje.
Nažalost, većini ljudi je vrlo neprijatno da razgovaraju o samoubistvu. U našoj kulturi je to tabu tema i društvo uglavnom ignoriše postojanje problema, a činjenica je da na Zemlji milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo. Zato se nemojte ustručavati i ponudite pomoć onome kome je potrebna!
Pored toga što slušanjem i podrškom sami možete mnogo da učinite da pomognete osobi, dobro je znati koje organizacije mogu takođe da pruže pomoć – kako osobi koja je suicidna, tako i vama samima. Za pomoć se možete obratiti:
svom leka
nastavniku;
školskom psihologu;
psihoterapeutu;
specijalnoj ustanovi kao što je Institut za psihijatriju;
Centru Srce;
Za kraj, nakon što ste tokom razgovora sa osobom koja razmišlja o samoubistvu istražili sva njena osećanja pitajte je da li želi da nestane zauvek ili želi da nestane dok bol ne prođe… Time ćete osvestiti konačnost smrtnog ishoda kao rešenja problema i postoji velika šansa da osoba shvati da razmišlja drastično o najozbiljnijoj temi – svom životu.
Tema kontrole nad ljudskim umom bila je aktuelna u svim vremenima. Međutim, u današnje vreme interesovanje za to se sve više podgreva.
Novinari i istraživači iz celog sveta pokušavaju da pronađu potvrdu i tragove tajnih eksperimenata i eksperimenata sprovedenih na ljudskom umu. I ponekad uspevaju.
Tako je, krajem prošlog veka, svet saznao za jedan od najmisterioznijih i najsurovijih projekata specijalnih službi, koji je od same pomisli na to izazivao jezu na koži.
Projekat MK-ultra i istorija njegovog pojavljivanja
Na vrhuncu Hladnog rata, vlada Sjedinjenih Država strahovala je da sovjetski, kineski i severnokorejski agenti kontrolišu um američkih ratnih zarobljenika u Koreji kroz takozvano ispiranje mozga.
Kao odgovor, Centralna obaveštajna agencija SAD (CIA) odlučila je da pokrene projekat Bluebird, čija je svrha bila da kontroliše um druge osobe uz pomoć psihološkog pritiska i upotrebe pomoćnih supstanci. Projekat je trajao od 1950. do 1953.
Volonterima koji su učestvovali u programu ubrizgan je sintetička droga LSD, ugrađene elektrode u mozak i obrisano pamćenje pomoću terapije elektrošokovima.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Zadatak naučnika i zaposlenih u CIA, koji su radili pod okriljem projekta, bio je da stvore „superagente” sposobne da menjaju ličnosti u zavisnosti od situacije.
Ovaj eksperiment je detaljno opisao Ričard Kondon u svojoj knjizi Mandžurski kandidat. Ovo je bilo ime dato grupi američkih ratnih zarobljenika tokom rata sa Korejom, koji su nenamerno postali učesnici eksperimenata za stvaranje više ličnosti. Knjiga govori da je zatvorenicima ispran mozak pa su pušteni kući, programirani da ubijaju svoje sunarodnike.
Bluebird se kasnije pretvorio u projekat Artičoka. Direktor Centralne obaveštajne agencije SAD Alan Dals je 1953. godine odobrio sprovođenje tajnog nacionalnog projekta „MK-Ultra“ (MKULTRA) – najambicioznijeg i najokrutnijeg u odnosu na učesnike eksperimenata.
Svrha programa bila je razvijanje tajnih metoda za kontrolu uma ljudi uz pomoć droga i drugih psihotropnih supstanci, kao i hipnoze i audiovizuelnog uticaja. Predstavnike specijalnih službi zabrinulo je pitanje: da li je moguće kontrolisati um nesuđene osobe tako da može da izvrši bilo koju komandu kada čuje šifrovanu reč.
Glavno sredstvo koje su naučnici projekta koristili u svojim eksperimentima bila je moćna psihotropna supstanca LSD (dietilamid lizerginske kiseline). CIA je finansirala istraživanje LSD-a na Kolumbiji, Stanfordu i drugim univerzitetima i koledžima.
Istraživači su sebi postavili zadatak da prouče kako je ovaj lek pogodan za ciljani uticaj na svest eksperimentalne osobe. Posle niza ispitivanja, otkriveno je da je lek previše nepredvidiv za upotrebu u kontraobaveštajnoj službi.
U većini slučajeva za ove eksperimente korišćeni su psihodelični lekovi, nervni agensi i terapija elektrošokovima. MK Ultra je uključivao eksperimente sa ekstazijem, meskalinom, heroinom, barbituratima, metamfetaminom i psilocibinom („čarobne pečurke“).
Program se sastojao od 150 eksperimenata koji su izvedeni na običnim ljudima. Ponekad je ispitanicima rečeno da učestvuju u istraživanju, ali u većini slučajeva nisu ni bili svesni da su im ubrizgane halucinogene i psihotropne supstance.
Subjekti su često uključivali studente sa koledža na kojima je sprovedeno istraživanje LSD-a, psihijatrijske pacijente i zatvorenike.
CIA je organizovala nekoliko sigurnih kuća u kojima su vršeni eksperimenti na nesuđenim ljudima. Jedan od eksperimenata sa LSD-om bila je Operacija Midnight Climak, koja je deo projekta MK-Ultra. U njemu su prostitutke koje je regrutovala CIA namamile nesuđene muškarce u posebne stanove, gde su drogirali nesvesne učesnike eksperimenta alkoholom pomešanim sa drogom. U prostorijama su postavljene nadzorne kamere i posebna ogledala, preko kojih su službenici CIA pratili promenu ponašanja muškaraca kojima je ubrizgan LSD.
Eksperimenti Sidneja Gotliba i Donalda Kamerona
Godine 1953., Alan Dals je postavio hemičara Sidneia Gottlieba na čelo programa, koji je zauzvrat doveo psihijatra Donalda Kamerona i operativca za drogu Džordža Vajta da eksperimentišu na nevinim ljudima.
Sidni Gotlib je regrutovan od strane CIA i razvio je metode da eliminiše „državne neprijatelje“ koristeći predmete natopljene otrovom. On je bio vlasnik kreacije otrovne maramice kojom je otrovan irački pukovnik, strelice sa otrovom za ubistvo levičarskog lidera u Kongu i mnogo „poklona“ za atentat na Fidela Kastra.
I sam Gotlib je bio opsednut idejom da stvori način za kontrolu ljudskog uma. U svojim eksperimentima aktivno je koristio psihotropne i halucinogene droge. Njegove žrtve su najčešće bili pacijenti na psihijatrijskim klinikama, narkomani, zatvorenici ili posetioci barova i restorana, koji su dovođeni na posebno mesto za eksperimente prostitutki koje su radile za Gotliba i CIA.
Drogirao je ove ljude i posmatrao promene koje se dešavaju u njemu i njihovim umovima. Osim toga, prema nezvaničnim podacima, Sidni Gotlib je prisiljavao svoje podređene da uzimaju LSD kako bi povećao otpornost na ovaj lek.
Po sopstvenom priznanju 1999. godine, eksperimentisao je sa LSD-om na više od 40 subjekata. Neki od ovih eksperimenata su sprovedeni na deci.
Pored eksperimentisanja sa drogom, Gotlib je sproveo niz okrutnih eksperimenata, među kojima su:
implantacija elektroda u različite delove mozga u cilju njihovog stimulisanja;
zagrevanje tela ispitanika na kritične temperature;
ubrizgavanje uranijuma;
uranjanje subjekata u dug san uz pomoć sedativa;
pronalaženje pacijenata sa šizofrenijom tokom 8 sati u ležećem položaju pod kontinuiranim izlaganjem crvenom svetlu;
produžena psihološka izolacija .
Gotlib je planirao da stvori „nesmrtonosno oružje” sposobno da privremeno onesposobi ljude uticajem na pojedine organe uz pomoć infrazvuka i mikrotalasnog zračenja. Pokušavao je da utiče na umove subjekata uz pomoć psihološkog pritiska.
Kustos svih ovih eksperimenata bio je dr Donald Kameron, koji je u to vreme bio prvi predsednik Svetske psihijatrijske asocijacije i predsednik Američkog i Kanadskog psihijatrijskog udruženja. CIA ga je regrutovala 1940-ih.
Prema nezvaničnim podacima, dr Kameronu je dodeljeno 69.000 dolara za realizaciju projekta MK-Ultra tokom 7 godina rada na projektu.
Sprovodeći svoje eksperimente na pacijentima sa dijagnozom šizofrenije , on je u početku sledio dobre namere – da ih izleči od bolesti „brisanjem“ negativnih uspomena. CIA je odlučila da koristi ovu tehniku da „hakuje“ mozgove špijuna i drugih neprijatelja države. Ubrzo nakon što je Kameron regrutovan u projekat MKULTRA, njegovi eksperimenti su postali nasilni.
Rođaci pacijenata koji su patili od Kameronove ruke prisećaju se da mu se čovek mogao obratiti sa zahtevom da ga spase od blažeg oblika neuroze ili sezonske depresije , a kao rezultat takvog „lečenja“ dobio je još veći mentalni poremećaj.
Psihijatar je u svom radu koristio psihotropne lekove, električna pražnjenja i hipnotičke komande snimljene na diktafonu. Kao rezultat Kameronovog „lečenja”, svi njegovi pacijenti su počeli da pate od naglih promena ličnosti, urinarne inkontinencije i amnezije.
Filis Goldberg, lečena od depresije na Allan Memorijalnom institutu pod Donaldom Kameronom, tamo je provela poslednjih 20 godina svog života, umirući, prema rečima njene nećake, potpuno onesposobljena.
Prema sećanjima rođaka, Filis Goldberg je počela da pokazuje promene u ponašanju. Mogla je da se povuče ili, obrnuto, počne da se smeje bez razloga. Kada su je dodirnuli, ona je zadrhtala. Činilo se da je žena primljena u bolnicu zbog blage depresije nakon nekoliko godina zaboravila osnovne korake i nije mogla ni da se obuče.
Nensi Lejton, još jedan pacijent dr Kamerona, takođe je bila tinejdžerka kada je primljena u Allan Memorial Institute za iste svrhe kao i Filis Goldberg. Njena ćerka Angela Bardoš tvrdila je da je ovaj tretman uništio život njene majke. Prema njenim rečima, tokom šest meseci „terapije“ koju je sprovodio dr Kameron, ona se pretvorila u akutnog šizofreničara.
godine, državni tužilac Kim Kembel odlučio je da nadoknadi štetu 77 bivših pacijenata MK-Ultra i ponudio je program psihološke podrške.
Međutim, mnogima je uskraćena finansijska nadoknada jer nije zvanično dokazano da je psihička šteta direktno povezana sa Kameronovim eksperimentima.
Druge žrtve projekta
Većina eksperimenata je sprovedena na univerzitetima, zatvorima ili bolnicama u SAD i Kanadi. Nažalost, niko ne zna tačan broj ljudi koji su postali žrtve ovog okrutnog programa, jer je CIA uništila sva zvanična dokumenta o učesnicima projekta i eksperimentima koji su na njima sprovedeni.
Čuveni matematičar Teodor Kazinski služio je kao pokusni kunić za projekat MK-Ultra. Upisavši se sa 16 godina na Univerzitet Harvard, završio je u programu tokom kojeg je više puta bio izložen psihičkom zlostavljanju. Teodorove reakcije na bilo kakve spoljašnje uticaje snimane su pomoću elektroda.
Kasnije je postao terorista koji je ubio nekoliko ljudi slanjem 16 bombi. Istražitelji koji su istraživali njegov slučaj imali su sve razloge da veruju da su okrutni eksperimenti stavljeni na njega doprineli takvom ponašanju.
Čuveni vođa bostonske mafije Vajti Buldžer bio je žrtva eksperimenata dok je bio zatvoren u zatvoru u Atlanti.
On se priseća kako ga je 1957. godine dr Karl Fajfer sa Univerziteta Emori angažovao da učestvuje u medicinskom projektu pronalaženja leka za šizofreniju. Za svaki mesec učešća u programu ispitanici su dobijali tri dana slobodnog vremena.
Svake nedelje su bili zaključani u bezbednoj prostoriji u podrumu zatvorske bolnice, gde su držani psihički bolesnici. Ispitanicima su ubrizgane velike doze LSD-a, nakon čega su sprovedeni testovi da se proveri njihov odgovor na lek.
Bulger se priseća da su on i drugi ispitanici imali napade panike, imali noćne more i da su ih proganjale stalne halucinacije. O ovom poslednjem je namerno prećutao, plašeći se da će biti poslat na prinudno lečenje u psihijatrijsku kliniku.
Vredi napomenuti da su žrtve eksperimenata često bili ne samo nesuđeni ljudi, već i naučnici koji su radili za CIA.
Tako je, na primer, Frenk Olson, koji je radio na projektu, u povlačenju CIA-e 1953. godine, popio koktel u koji je tajno dodat LSD. Nekoliko dana kasnije, 28. novembra 1953. Olson je umro od posledica pada sa prozora hotelske sobe u Njujorku. Zvanični uzrok smrti, prema istrazi, bilo je samoubistvo.
Međutim, rođaci naučnika posumnjali su u poštenje sudsko-medicinskog pregleda i odlučili su da ponovo obdukuju leš. Grupa nezavisnih forenzičara pronašla je povrede na telu koje su verovatno zadobile pre pada. Novi dokazi su pokrenuli teorije zavere da je Olsona možda ubila CIA.
Posle dugotrajne parnice, porodici preminulog dodeljeno je 750.000 dolara odštete i lično izvinjenje predsednika Džeralda Forda i direktora CIA-e Vilijama Kolbija.
Pisac Ken Kezi takođe je učestvovao u MK-Ultra eksperimentima sa LSD-om dok je bio na koledžu na Univerzitetu Stanford. Kesi je kasnije nastavio da promoviše drogu priređujući zabave koje su uključivale upotrebu droge, koju je nazvao „Testovi kiseline“. Pisac je vodio dnevnik, gde je detaljno beležio sve eksperimente koje je s njim izvodio. Kasnije su upravo te beleške bile osnova njegovog čuvenog romana Let iznad kukavičjeg gnezda.
Rezultati projekta
CIA-in MK-Ultra projekat je bio strogo tajni projekat u kojem je agencija sprovela stotine tajnih eksperimenata kako bi omogućila kontrolu uma običnim ljudima.
Prilično je teško formirati objektivnu predstavu o tome šta se zaista dogodilo u okviru ovog programa, pošto su svi podaci o tome klasifikovani i obrasli legendama.
Prema malobrojnim dokumentima koji su preživeli nakon zatvaranja projekta, naučnici projekta MK-Ultra ipak su uspeli da postignu određene rezultate.
Tako su, na primer, delimično uspeli da postignu efekat stvaranja višestrukih ličnosti. Dve mlade učesnice u eksperimentu su pokazale brzi prelazak iz budnog u potpuno kontrolisano stanje koristeći hipnotičku sugestiju. Okidač za tranziciju bila je reč koja se čula ili pročitana kodna reč.
Cilj projekta je bio da se kontrolišu umovi ljudi da obavljaju bilo kakve, čak i nezakonite zadatke. U nizu eksperimenata, naučnici su uspeli da postignu da ljudi, dovedeni u stanje hipnoze , pucaju u metu koju su sami naznačili, a po izlasku iz tog stanja ne pamte ništa o tome. Na isti način, bilo je moguće postići kretanje eksperimentalnih subjekata na značajnim udaljenostima za izvršavanje komandi datih pod hipnozom.
Serija eksperimenata koje je dr Hoze Delgado sproveo na životinjama pokazala je mogućnost daljinskog upravljanja pomoću elektronskih čipova ugrađenih u mozak.
Pored svega navedenog, naučnici iz projekta MK-Ultra uspeli su da veštački stvore razne vrste zavisnosti i promene seksualne navike i sklonosti ispitanika.
Direktor CIA je u svom izveštaju o aktivnostima projekta MKULTRA primetio: „Koncepti koji se odnose na manipulaciju ljudskim ponašanjem mnogi ljudi, kako unutar, tako i izvan agencije, smatraju neprijatnim i neetičkim. Ipak, učinjen je značajan napredak kako u oblasti naučno-istraživačkog rada, tako i u oblasti operativnog zapošljavanja.
Eksperimenti sprovedeni u okviru „MK-Ultre“ zadivljuju i šokiraju svojom nehumanošću i beskrupuloznošću. Da biste razumeli misli i motive ponašanja druge osobe, uopšte nije potrebno da mu povežete elektrode ili da ga pumpate lekovima.
Da bismo to uradili, dovoljno je razumeti kako mozak funkcioniše, koje zamke nam baca i kako sa njim raditi. Online program „ Kognitivna nauka “ omogućiće vam da razumete sve misaone procese koji se odvijaju unutra i učiniće proces međuljudske komunikacije mnogo efikasnijim. Ali ovo je usput, nazad na projekat.
Istraga projekta
Uprkos važećem Zakonu o slobodi informacija u Sjedinjenim Državama, prema kojem svi podaci o bilo kakvim vladinim eksperimentima moraju biti dostupni građanima, informacije o projektu MKULTRA postale su dostupne tek nekoliko godina nakon njegovog zatvaranja.
To je bilo zbog činjenice da je direktor CIA-e Ričard Helmso, strahujući od moguće zvanične istrage, uništio većinu dokumenata koji se odnose na eksperimente i njihove učesnike. Na sreću, sačuvani su neki finansijski izveštaji koji potvrđuju realnost i pouzdanost eksperimenata.
Džon C. Vens, član osoblja generalnog inspektora Centralne obaveštajne agencije, saznao je za užase MK-Ultre tokom proleća 1963. tokom sveobuhvatne inspekcije od strane odeljenja tehničkih službi agencije [Vašington post, 2005 ] . CIA je odmah obustavila testove i počela da ograničava projekat, plašeći se publiciteta, što se kasnije i dogodilo.
Novinar Njujork tajmsa Sejmur Herš je 1974. godine objavio priču o tome kako je CIA bez pristanka sprovodila eksperimente sa drogom i ilegalne špijunske operacije nad građanima SAD. Njegov izveštaj je započeo dug proces otkrivanja dugo skrivanih detalja o MK-Ultri.
Otkrivene informacije gurnule su u šok novinare koji su istraživali ovaj slučaj. Eksperimenti koji su izvedeni na učesnicima projekta bili su upečatljivi po svojoj nehumanosti i okrutnosti. Dugo niko nije mogao da veruje da CIA pokušava da „reprogramira“ um uz pomoć psihotropnih i halucinogenih lekova, supstanci koje sadrže zračenje i smrtonosne biološke agense, psihičke i fizičke torture građana sopstvene zemlje.
Predsednik Džerald Ford je 1975. godine osnovao Predsedničku komisiju SAD za istragu nezakonitih aktivnosti CIA, uključujući projekat MK-Ultra. Na njenom čelu je bio potpredsednik Nelson Rokfeler, usled čega je dobila neizgovoreno ime „Rokfelerova komisija“.
Sva ova otkrića dovela su do Fordove Izvršne naredbe o obaveštajnim aktivnostima iz 1976. godine, koja je zabranila „eksperimentisanje droga na ljudima osim uz informisani pristanak u pisanoj formi i pred svedocima sa nezainteresovanom stranom svake takve osobe“.
MK-Ultra je postala javna 1977. kao rezultat saslušanja koje je održao Senatski obaveštajni komitet kojim je predsedavao senator Frenk Čerč. Džon Vens je u to vreme dao nekoliko dugih telefonskih intervjua članovima odbora, ali je odbio da svedoči.
Slučaj je dobio široku pažnju u medijima: otkrivene su preživele žrtve projekta, koje su intervjuisane kako bi se saznali svi detalji. Većina njih je dobila novčanu nadoknadu od vlade SAD. Ipak, bilo je i onih koji nisu dobili ni centa.
Do danas, grupa aktivista koji istražuju detalje projekta MKULTRA zahteva od CIA da otkrije pune informacije o njemu. Sredstva prikupljaju sami, uz podršku ljudi iz celog sveta. Uprkos činjenici da je projekat MK-Ultra organizovan i sproveden u SAD, niko ne može poreći da se ništa slično nije dogodilo u drugim zemljama, posebno u Rusiji.
Potpuno posedovanje informacija omogućiće ljudima da zaštite sebe i svoje najmilije od ponavljanja takvih presedana. Zadatak aktivista je da nastave sudski postupak kako bi došli do svih preostalih podataka. Rođaci ljudi koji su bili žrtve eksperimenta organizuju sastanke kako bi se međusobno podržali i pomogli [ Vice, 2018 ].
CIA nikada nije dala tačne brojke koliko je nevinih civila bilo uključeno u ovaj okrutni projekat. Novinari koji istražuju ovaj slučaj visokog profila veruju da su hiljade ljudi stradale zbog toga – ovi eksperimenti su bili tako velikih razmera.
Američki aktivisti i aktivisti za ljudska prava zahtevaju da CIA obelodani sve materijale u vezi sa projektom MK-Ultra. Činjenica da obaveštajci još uvek skrivaju većinu informacija može ukazivati na veliki broj žrtava.
Glavni razlog zašto CIA ne otkriva detalje projekta MK-Ultra je strah od sticanja reputacije bezdušne mašine koja je izvodila okrutne eksperimente nad građanima sopstvene zemlje.
I pored svega postoje sumnje da gore opisani programi kontrole uma nisu ugašeni i da i dalje proizvode ubice po potrebi kojinisu svesti šta rade i šta su uradili. Koje sve zemlje koriste ove programe i u koje svrhe nikad se neće saznati.
“Život. Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo.
Kad otvorim ormar, pun kʼo oko.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Po dve-tri stvari na jednoj vešalici, nema mesta ni za šta. Kad treba da se obučem i izađem, po petnaest minuta razbijam glavu, ne znam (nemam) šta da obučem.
Čekʼ da vidim.
Lep, novi sako, kupljen pre više od petnaest godina u L. Ashley, nežan cvetni dezen… ccc… nije mi to za dan, to čuvam za neku priliku.
Pantalone, tri puta obučene, nove… i njih čuvam za neku priliku.
Od tuceta belih košulja, dve su mi velike, tri imaju preveliki dekolte, jedna se malo ofucala, tri su mi već dosadile, a tri čuvam za neku priliku. Majice ispadaju na sve strane… Ormar mi je krcat stvarima koje ne nosim, već ih čuvam za neku specijalnu priliku.
Šta u Srbiji znači prilika?
Nekada se za mladog, zgodnog, situiranog momka govorilo da je „dobra prilika”. Sad je ta prilika uglavnom u besnom automobilu, stariji, ne mora da bude zgodan…
Prilika je bila kad sam išla u banku da potpisujem ugovor o kreditu za stan, kad slavim svoj ili detetov rođendan (ali tada obučem farmerke i nešto komotno da mogu da jurcam, da mi bude udobno kad imam goste), razgovor za novi posao, Nova godina, pa godišnjica firme… Svega nekoliko prilika u jednoj godini.
Kad pričam s prijateljima, onako dnevno – šta se radi, šta ima i tako to… svi se žale na „male gluposti koje zagorčavaju život i dan”. Te svekrva zove tri puta dnevno da pita da li se dete sprema za maturu, te komšija se stalno parkira na „mom mestu” , „u pošti gužva do ulaznih vrata, da poludiš”, „gužva u saobraćaju petkom”… Realno, kad pogledam – sve same sitnice. Na svu sreću.
Često se pitam zašto lepe sitnice manje primećujemo od onih loših. Zašto pamtimo loše sitnice, a ne one lepe? A ima tih dnevnih sitnica napretek. Prva jutarnja kafa vikendom – kad osetim miris, već mi lepo. Dok se kuva, uzmem kašičicu maminog slatkog od višanja. Poslednja tegla, pa ga štedim. Uz popodnevnu kafu ide ratluk od ruže, mekan kao duša (od Bosiljčića).
Kuća mi je puna nekih sitnica-uspomena. Čuvam čak i karte sa koncerata kad sam bila devojka. Imam i kolekciju „sakupljača prašine” koje sam dobijala u raznim prilikama.
Nešto sam stavila u kutije, a nešto mi stoji na policama. Znače mi i ako su male i bezvredne, ali svaka ima pričicu – gde i od koga sam dobila, u kojoj prilici…
Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo. Svadba, krštenje, slava… Čekajući te velike, one male, lepe prilike prolaze više puta pored nas, samo što ih i ne vidimo. Mislimo da su sitnice.
Prilika je i kad sa drugaricama idem na kafu, kad mi drugovi dođu na gibanicu i pivo, kad iznenada otputujem na dva dana van grada.
U ovih mojih pedeset i kusur godina, stalo je dosta toga, krupnog i sitnog, lepog i ružnog, radosnog i tužnog. Kao kod svakog.
U životu ima nekoliko krupnih stvari koje podrazumevaju radost – diplomiranje, svadba, prva plata, rođenje dece, novi stan… a ostalo su valjda sitnice.
U svakom danu postoje sitnice koje izmame sjaj u očima.
Nemaju svi uslove da oforme svoju baštu, ali srećom, neke bilje odlično uspevaju i u saksijama, na terasi. Ovog puta, otkrivamo vam kako da gajite paradajz u saksijama i imate vaših ruku delo kad god vam zatreba.
Sledite dole navedene testirane savete, kako biste naučili da izvučete maksimum iz minimalnog prostora i uzgojite zdravu i snažnu biljku.
Izaberite pravu vrstu paradajza
Odaberite vrstu koja je žbunasta i kompaktna ili niska. Obično su one najbolje za kontejnere jer rastu do definisane veličine (ne više od 90-120 cm) i dobijaju cvetove i zameću plodove gotovo istovremeno, što ih čini pouzdanim i predvidivim na tesnom prostoru.
Ukoliko imate prostora i dovoljno veliku saksiju možete odabrati da gajite i visoku biljku koja će vam dati obilje plodova tokom celog leta, piše agromedia.rs.
Počnite sa zdravom i jakom sadnicom
Ukoliko ste se odlučili da kupite sadnicu od rasadnika potražite biljku sa debelom i čvrstom stabljikom i zdravim zelenim lišćem, bez oštećenja od insekata, opeklina od sunca ili pojave žute boje (što ukazuje na probleme sa zalivanjem ili deficit hranljivih materija).
Odaberite veliku saksiju
Saksija treba da bude bar zapremine od 40 litara. Ako je reč o većoj sorti, da bi paradajz imao prostora da napreduje biće potrebna i saksija od 75 litara. Ukoliko odaberete manje saksije, biljka jednostavno neće biti produktivna koliko bi mogla.
Gledate televiziju Ordinacija
Saveti lekara 24h
Bitno je da saksija ima rupu da bi se cedio višak vode i tacnu gde će se taj višak vode cediti.
Koristite visokokvalitetno zemljište
Najbolje je odabrati organsku, višenamensku zemlju. Kako biljke rastu u ograničenom prostoru treba im najbolja moguća nega. Sledeće godine izbegavajte da koristite zemlju iz prošle sezone posebno ako su biljke napadale štetočine ili bolesti. Pospite oko 10 cm zemlje po dnu saksije, a onda pratite korak 5.
Prihrana biljke pre sadnje
Kako paradajz raste u ogračenom prostoru, on uzima samo onu hranu koju ima u zemljištu, odnosno koju mu vi date. Pre nego što stavite sadnicu u saksiju, dodajte sledeće sastojke na zemlju u saksiji:
½ šolje đubriva koje više ima fosfora
Šaku izdrobljenih ljuski od jaja
Na ovu mešavinu stavite još 10 cm zemlje, a zatim treba presaditi biljku u saksiju.
Sadnja paradajza
Nežno otkinite donje listove, tako da stabljika paradajza bude za jednu trećinu bez listova. Izvadite biljku iz kontejnera i smestite u centar saksije. Napunite saksiju sa zemljom sve do zadnje grupe listova na stabljici. Na vrh zemlje pospite pola šolje đubriva za opštu namenu i dobro zalijte biljku.
Zalivanje
Tokom rasta biljke, temeljno je zalivajte dok tlo ne bude ravnomerno vlažno. Baštovani obično zaliju biljku jednom, sačekaju da prođe 10 minuta, pa opet zaliju i sve tako dok se voda ne pojavi u tacni.
Pravilno zalivanje je ključ uspeha. Premalo ili previše vode može da zaustavi rast biljke, da doprinese razvoju nekih bolesti ili da postakne štetočine da biljku napadaju jer je oslabila pod stresom.
Zalivajte koren, ne i lišće biljke.
Nakon inicijalnog zalivanja verovatno nećete morati da zalivate narednih 3 dana. Proverite svojim prstom. Ako je prvih 3-4 cm zemlje suvo – potrebno je zalivanje. Biljke u saksijama isušuju se mnogo brže, nego biljke koje su u zemlji, te nije neobično da će biti potrebe da je zalivate svaki drugi dan, posebno kada temperature počnu da se penju sve više i više. Što je saksija manja, to se zemlja brže isušuje i potrebno je češće zalivanje.
Dodajte potporu
Da ne biste oštetili koren, dodajte potporu u ranoj fazi razvoja, pre nego što biljka postane prevelika. Ako uzgajate žbunasti paradajz, metalne konusne mreže mogu biti odličan izbor. Ako ste izabrali neku višu sortu, postavite štap na koji ćete vezivati stabljiku, kako se ne bi slomila pod teretom ploda.
Malčirajte zemlju
Malčiranje je dobra tehnika za uzgoj biljaka u saksijama jer će zadržati vlagu u zemlji.
Prihrana biljke tokom sezone
Čak i uz prihranu koju ste stavili u rupu prilikom sadnje, paradajz traži dodatnu prehranu.
Možete koristiti izbalansirano organsko ili mineralno đubrivo. Ako koristite minaralno đubrivo u fazi intezivnog rasta plodova, treba da koristite NPK 20:10:20, sa dodatkom kalcijuma.
Izbegavajte đubrivo sa visokim udelom azota, jer ćete na kraju imati biljku sa bujnom zelenom masom ali bez cvetova ili plodova.
Obavezno otkidajte zaperke, čim ih ugledate, da ne biste dobili preveliki žbun. To bi trebalo da radite na svakih 3 do 5 dana.
