SAMOUBISTVO – Stanje svesti suicidnih osoba karakterišu ove osobine, koje ćete lako prepoznati

1981

Reč samoubistvo potiče od latinskih reči: sui-sebe, occidere-ubiti. Jedna od najprihvaćenijih definicija samoubistva kaže da je to autodestruktivani čin s ciljem oduzimanja vlastitog života. U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja.

Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen kulturoloških, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica.

U pradavnim vremenima samoubistvo je bio način kako pomoći grupi da preživi tj. da sačuva hranu. U antičkom vremenu, Platon je samoubistvo osuđivao i nazivao ga sramotnim činom smatrajući da počinioci moraju biti sahranjeni u neoznačenim grobovima. Stoici su, ipak samoubistvo smatrali najvišim izrazom slobode, dok je Sv. Augustin samoubistvo izjednačavao s ubistvom. U Velikoj Britaniji je čin samoubistva do 1961. godine smatran kaznenim delom.

U prilog pandemskoj veličini problema samoubistva govori podatak Svetske zdravstvene organizacije da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, što znači da svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, a procenjuje se da su pokušaji samoubistva 20 puta češći.

Do danas u svim društvima, stopa samoubistva (broj samoubistava na 100.000 stanovnika) pokazuje određenu stabilnost svake godine i pokazuje trend sporog linearnog porasta.

Vrlo nisku stopu suicida imaju Albanija, Armenija, Azejberdžan, Gruzija, Grčka, Malta, dok u grupu sa visokom stopom samoubistva spadaju Ukrajina, Slovenija, Finska, Danska, Hrvatska, Mađarska i nažalost Srbija.

Što se tiče uzrok samoubistva, postoji veliki broj njegovih činilaca, ipak suicidalni rizik je veći tamo gde postoji:

·         mentalni poremećaj, posebno depresija, potom shizofrenija, poremećaj ličnosti ili anksiozni poremećaj;

·         alkoholizam i druge zavisnosti od psihoaktivnih supstanci;

·         hronična ili neizlečiva telesna bolest, naročito ako je udružene sa neizdrživim bolovima i patnjom;

·         psihička kriza (bilo da je izazvana gubitkom bliske osobe, prekidom emotivne veze, gubitkom posla, neuspehom u obrazovanju, porodičnim problemima itd., ili razvojnog karaktera – npr. adolescentska kriza);

·         pretrpljena trauma ili zlostavljanje;

·         raniji pokušaj samoubistva;

·         samoubistvo člana porodice ili prijatelja.

Stanje svesti suicidnih osoba karakterišu tri osobine:

1. Ambivalencija: Većina ljudi ima pomešana osećanja o izvršavanju samoubistva. Želja za životom i želja da se umre vode rat, klackajući se kod suicidne osobe. Postoji neodložna potreba da se pobegne od patnje življenja i skrivena želja da se živi. Mnoge suicidne osobe ne žele zaista da umru – one su samo nesrećne i žele da trenutni bol nestane. Ako im se pruži podrška i poveća želja za životom, rizik se smanjuje.

2. Impulsivnost: Samoubistvo je impulsivan akt. Kao i drugi impulsi, impuls da se izvrši samoubistvo je prolazan, i traje nekoliko minuta ili sati. Obično ga inicira višednevni niz negativnih događaja. Ova kriza moze da se prebrodi uz osobu koja je spremna da sasluša i koja je obučena da pomogne. Traženje stručne pomoći u ovom trenutku pomoći će da se ova želja smanji.

3. Rigidnost: Kada su ljudi suicidni njihovo razmišljanje, osećanja i akcije su suženi, stalno misle na samoubistvo i ne mogu da zamisle druge načine rešavanja problema. Oni razmišljaju drastično.

Bez obzira na to o kakvom problemu je reč, osećanja i mišljenja suicidne osobe uglavnom su svuda u svetu slični. U osnovi suicidnog ponašanja jeste osećanje samomržnje. Osoba oseća samomržnju kada sama procenjuje sebe kao zlo ljudsko biće koje zaslužuje da bude uništeno. Samomržnja može da se manifestuje u šest pojavnih oblika: neumoljivi zahtevi prema sebi, nemilosrdna samooptuživanja, samoprezir, samofrustracija, samomučenje i samodestruktivnost.

Važno je znati da se manifestacije ovih osećanja  lako mogu prepoznati  i da se može ponuditi ili potražiti pomoć.

·             promene ličnosti – tužni su, povučeni, osetljivi, nervozni, umorni, neodlučni, bezvoljni, nekad uznemireni i hiperaktivni;

·             promene ponašanja – ne mogu da se skoncentrišu na posao, školu, redovne obaveze, nezainteresovani su za svoj izgled;

·             promene u spavanju – preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano ujutro, imaju noćne more;

·             promene u navikama ishrane – nemaju apetita i slabe, ili previše jedu;

·             gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, uopšte aktivnosti u kojima su ranije uživali;

·             mnogo brinu – o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj);

·             plaše se gubitka kontrole, da će «poludeti», da će povrediti sebe ili druge;

·             opterećeni su osećanjem krivice, stida, samomržnje;

·             nemaju nade za budućnost – «nikad mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati»;

·             zloupotrebljavaju droge ili alkohol;

·             nedavno su izgubili voljenu osobu (smrt, razvod, raskid…) ili nešto drugo što im je važno (posao, novac, status, samopouzdanje, samopoštovanje, veru…);

·             sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju vredne lične stvari;

·             imaju suicidne impulse, ideje, izjave, planove, ranije pokušaje samoubistva;

·             ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, voze pod dejstvom alkohola…);

·             bili su ili jesu žrtve zlostavljanja (fizičkog ili seksualnog);

·             učestvuju u krivičnoj istrazi / odlaze u zatvor ili izlaze iz zatvora.

Naravno, svaka od ovih karakteristika sama po sebi ne mora ništa da znači, ali kombinacija nekoliko njih često upućuje na to da postoji rizik da će osoba izvršiti samoubistvo.

Samoubistvo i mladi

Samoubistvo je među prvih pet, a u nekim zemljama na prvom ili drugom mestu uzroka smrtnosti stanovništva uzrasta od 15 do 19 godina. Među decom mlađom od petnaest godina  samoubistvo je neuobičajeno, a dogodiće se na početku adolescencije, dok je kod dece mlađe od dvanaest godina retkost.

Dečaci češće izvršavaju samoubistvo, tj. umiru u pokušaju samoubistva mnogo češće nego devojčice, jer biraju nasilnije metode za izvršenje, kao što su vešanje, vatreno oružje, eksploziv.

Međutim, u pojedinim zemljama samoubistvo je mnogo češće kod devojaka između 15 i 19 godina nego kod mladića iste starosne grupe, i povećava se broj onih koje koriste nasilna sredstva. Devojke dva do tri puta češće pokušavaju suicid, češće razvijaju depresiju, ali lakše i zatraže pomoć, zbog čega lakše i odustaju.

Dečaci su agresivniji i impulsivniji i neretko deluju pod uticajem alkohola ili droge, koji svakako doprinose fatalnom ishodu.

Imati ponekad samoubilačke ideje nije nenormalno, kao deo normalnog razvojnog procesa u detinjstvu i mladosti za proradu egzistencijalnih problema i pokušaj razumevanja života, smrti i smisla života. Više od polovine starijih srednjoškolaca pomislilo je na samoubistvo. Mladi ljudi imaju potrebu da o ovom pitanju razgovaraju sa starijima, te im svakako treba ponuditi razgovor.

Ako primetite da osoba koju poznajete pati, ako posumnjate da gubi volju za životom, ponudite joj razgovor. Dajte joj do znanja da nije sama.

Stavite se u poziciju te osobe i to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, a i pomoći će vam da reagujete na prirodan način.

Budite pažljiv i nepristrasan slušalac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govorite šta je najbolje za nju. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

Pokažite da saosećate sa njom, budite topli i strpljivi. Nemojte se ustručavati da postavite pitanje o samoubistvu. Postavljanjem otvorenog pitanja o samoubistvu  ne možete joj «usaditi tu ideju u glavu», a ako zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme.

Ako vam osoba kaže da razmišlja o samoubistvu, shvatite je ozbiljno. Nemojte pokušavati da je «razveselite», ni utešite tako što ćete omalovažiti problem («ma proći će to», «nije to tako strašno»). Nemojte se usredsrediti na rešavanje problema (saveti, priče o sebi i «drugim ljudima u takvoj situaciji» i slično) ili držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo.

Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća.

Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidna, vrlo je važno da utvrdite da li ima plan samoubistva i da li ima sredstva da taj plan ostvari, jer to govori o visini suicidnog rizika. Ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi. Pomozite joj da shvati da su problemi REŠIVI, a ako i nisu – da postoje načini kako prihvatiti nerešive probleme i da postoje druge alternative osim samoubistva. Pomozite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno i da samoubistvo nije nikakvo rešenje.

Nažalost, većini ljudi je vrlo neprijatno da razgovaraju o samoubistvu. U našoj kulturi je to tabu tema i društvo uglavnom ignoriše postojanje problema, a činjenica je da na Zemlji milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo. Zato se nemojte ustručavati i ponudite pomoć onome kome je potrebna!

Pored toga što slušanjem i podrškom sami možete mnogo da učinite da pomognete osobi, dobro je znati koje organizacije mogu takođe da pruže pomoć – kako osobi koja je suicidna, tako i vama samima. Za pomoć se možete obratiti:

  • svom leka

  • nastavniku;

  • školskom psihologu;

  • psihoterapeutu;

  • specijalnoj ustanovi kao što je Institut za psihijatriju;

  • Centru Srce;

Za kraj, nakon što ste tokom razgovora sa osobom koja razmišlja o samoubistvu istražili sva njena osećanja pitajte je da li želi da nestane zauvek ili želi da nestane dok bol ne prođe… Time ćete osvestiti konačnost smrtnog ishoda kao rešenja problema i postoji velika šansa da osoba shvati da razmišlja drastično o najozbiljnijoj temi – svom životu.

PODELI