Usred leta 1946. na mitingu u Splitu Josip Broz Tito, predsednik tadašnje Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije, ministar narodne obrane i maršal Jugoslavije, ocenjujući posleratne uspehe u sređivanju stanja izneo je i svoje ideje o ulozi jadranske obale u oblikovanju uspešnijeg društva:

“Video sam da su u Dalmaciji učinjeni napori u pogledu higijene i zdravlja i moram da kažem da je ono što je urađeno dobro i da je prilično urađeno. Ali, sve je to još uvek malo, prema onome što treba uraditi. Divna obala naše Dalmacije može da pruži mogućnosti za učvršćenje zdravlja radnih masa svih naroda Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Od lepe dalmatinske obale treba da stvorimo oporavilišta i sanatorijume, da svaki koji radi i daje svoj prilog zajednici može da dođe da popravi svoje zdravlje i zatim ponovo, još jače, da prione na rad,” priše Express.hr

Naime, odmah posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je, u julu 1946. godine, donela Uredbu o plaćenom godišnjem odmoru i počela razvijati sistem socijalnog turizma. Godinu dana kasnije savezna Vlada je donela i naredbu o povlasticama za članove sindikata na godišnjem odmoru – famozni ‘K-15’ i ‘regres’ za godišnji odmor. U socijalizmu su upravo to bile povlastice svakog zaposlenog – da dobiju posebne popuste za putovanje i smeštaj na moru, i da za letovanje od poslodavca još dobiju i džeparac.

Upravo je ta Uredba o plaćenom godišnjem odmoru bila temelj za početak masovnog turizma na hrvatskoj obali. I upravo je razvoj turizma u Hrvatskoj nakon Drugog svetskog rata tema znanstvenog rada istoričara Igora Dude i Igora Stanića. Naučni rad iz 2011. godine – „Iza vrata radničkih odmarališta: Službeni zapisi o nestašnima i gladnima 1947.-1950.“ – svedoče o tome kako su se u bivšoj Jugoslaviji radnici morali terati da se odmaraju i da odlaze na godišnji odmor. Malo Jugoslovena je znalo što znači letovanje.

Ova naredba, kao što se vidi iz Titovog govora, došla je dakle, s najvišeg zapovednog mesta. Igor Duda, istoričar i vanredni profesor na pulskom Sveučilištu Jurja Dobrile na katedri za modernu i savremenu istoriju, strastveno se bavi proučavanjem razvoja radničke dokolice i pretvaranjem radnika u turiste u bivšoj Jugoslaviji. Budući da je reč o naučniku, on podatke iznosi na temelju istraženih i proverenih činjenica iz mnogih verodostojnih izvora, pa mu se ne može zameriti ni da je sentimentalan i nostalgičan, ili da je prestrogi kritičar. Naprosto je objektivan, a u toj objektivnosti ima mnogočega što se neće svideti onima koji govore da su socijalizam i Jugoslavija bili gulag za malog čoveka i radnika.

Ali u to vreme malo njih je znalo što to znači letovati i kako se odmarati. Radnici su tada bili još čvrsto vezani za porodice na selu, pa su svaki slobodni trenutak tamo i provodili obrađujući zemlju. Oni koji su pak i mogli otići na odmor, nisu znali šta ih tamo čeka, a mnogima je to trebalo biti prvo veliko putovanje i zato nisu ni imali hrabrosti upustiti se u takvu avanturu. Stoga je država preuzela na sebe i obavezu da radnike– milom ili silom – natera na trošenje novaca i besposličarenje.

Danas je to sasvim nezamislivo, no evo kako je to bilo pre 70-ak godina. Zahvaljujući naučnom radu Igora Dude i Igora Stanića, koji su zavirili u arhive, dobili smo vrhunski pedantan uvid kako je izgledao prvi radnički turizam na hrvatskoj obali.

Naime, krajem 40-ih i početkom 50-ih godina prošlog veka, sindikati i odmarališta su muku mučili kako motivisati radnike na putovanje. Kad bi ih i uspeli naterati da odu na odmor, radnici nisu imali pojma kako se treba u odmaralištima ponašati, a često puta su pravili i probleme. Ali isto tako u Hrvatskom državnom arhivu spisi svedoče da je u odmaralištima neretko problem bio nestručnost osoblja i zloupotrebe upravitelja, ali i loša oprema i ishrana. Sve to ponekad bi završilo prevremenim povratkom kući. Kao i sve ostalo, tako je i opremljenost odmarališta bila propisana idealnim standardima, no stvarnost je često puta bila sasvim drugačija. Prema predlogu površina jednokrevetnih soba trebala je biti 8-10, a dvokrevetnih oko 14 kvadrata. Veličina soba bila je predmet čak i Titovih saveta turističkim radnicima kasnih šezdesetih, kako piše Duda u svom radu ‘Od radnika do turista’. Tako Tito kaže: “Uostalom, ni spavati nije dobro ako je plafon nizak, ako je soba mala, i ako postoje možda i neke druge neugodnosti u vezi s time.”

Bilo je lepo roditi se 1984. godine u Jugoslaviji. U vremenu harmonije, blagostanja i opuštenosti. Naši mladi roditelji su mahom imali dobar posao u firmi, stan ili su počeli da grade kuću, a u dvorištu je bio parkiran Fića…

Baba i deda na selu, gajili su životinje, deci slali mrs svake nedelje, živeli bez bojazni za sebe i naraštaje… Prvi put sigurni da rata neće biti.

Mi smo se rodile kada je država bila stabilna, odrasle smo pod srećnom zvezdom: po ceo dan smo bili napolju, niko se nije brinuo da li jedemo zdravo (prerađene hrane nije ni bilo, jelo se ono što nam baka spremi nedeljom sa sela), da li ćemo se smrznuti, da li će nas napasti neki manijak… Rođendani su se slavili sa decom iz komšiluka, jednom tortom i domaćim kiflicama.

Morali smo redovno ići u školu, raditi zadaću, marljivo učiti, a reč učiteljice/nastavnice je bila AMIN.

Dobijali smo sestre ili braću, u pravilnim razmacima od 3 ili 5 godina, jer roditelji nisu brinuli da li će imati novca za još jedno dete. Nama su ispunjavali želje. Sećam se majčinog pitanja: “Šta želiš da ti mama rodi? Batu ili seku?”

A onda se desila 1992. godina: rat, neimaština, beda, izbeglištvo… I tad smo bile srećne, a da li znate zbog čega? Naučile smo da raspoznajemo bitno od nebitnog. Nema tog ljubavnog problema koji bi nas tada poljuljao. Ej, ja sam preživela rat, preživeću i tvoju neveru…

Taman kada smo pomislile da ne može gore, desila se 1999. godina i bombardovanje. Život nam je održao još jednu lekciju: “Uvek može gore, ali i to najgore prođe!”

I stvarno je to sve prošlo, a mi smo izašle jače. Naučile smo kako prevazići poteškoće, a za depresiju nije bilo vremena. Bile smo pobednici. Što se ne može reći za generacije koje su došle posle nas…

Sada, 2021. godine, ponosno gazimo kroz četrdesete. Znamo kako preživeti rat, kako skuvati čorbicu od koprive, kako preživeti inflaciju, kako se sakriti tokom bombardovanja, ali i kako nositi visoke štikle, voditi uspešnu kompaniju, smršati u rekordnom vremenu, izgledati kao holivudska zvezda…

Najvažnije od svega: mi, rođeni 1984. godine znamo da cenimo život, jer poznajemo previše ljudi koji više nisu u mogućnosti da uživaju, jer više nisu među nama….

Izvor: kurir.rs

Branko Janković, ponajviše poznat po ulogama u serijama „Vojna akademija“ i „Tate“, uspeo je da spoji naizgled nespojivo – umetnost i poljoprivredu. Popularni glumac, koji vredno radi i u pozorištu i pred kamerama, podjednako je angažovan i na svom imanju gde ima 1.800 koza. Proizvodi koje pravi od kozjeg mleka nadaleko su poznati.

Ekipu emisije TV lica kao sav normalan svet Branko je dočekao u selu Gunjaci, u zapadnoj Srbiji.

‒ Ovo je kuća u kojoj sam rođen, moja dedovina i pradedovina, a tu mi sad i deca odrastaju ‒ istakao je.

Jankovićeva majka otkrila je da je u detinjstvu bio miran i povučen. Do osnovne škole, koju je završio u rodnom kraju, svakog dana pešačio je četiri kilometra u jednom pravcu. Najveća želja bila mu je da vozi kamion, zbog čega je upisao Srednju saobraćajnu školu u Zemunu, a to je podrazumevalo život u studentskom domu.

‒ U jednoj sobi spavalo je nas osmoro, imali smo zajedničko kupatilo. Da bih obezbedio egzistenciju, radio sam razne poslove preko omladinske zadruge. U domu je bilo dosta aktivnosti, pa sam išao na časove veronauke i šah, a tu sam se zainteresovao i za glumu.

Fakultet je pokušao da upiše u Beogradu, Novom Sadu i na Cetinju, a primljen je u Banjaluci. Utom gradu je upoznao Natašu, ženu svog života, koje je takođe glumica.

‒ Viđali smo se u prolazu. Delovao mi je starije, čak sam imala potrebu da mu persiram. Jednog dana me je pozvao na kafu, u jednu staru kafanu. Tu mi je rekao: „Ti ćeš biti moja žena. U decembru te vodim kod mene kući, na slavu.“ Iako mi je sve to zvučalo neverovatno, tako je bilo ‒ ispričala je Brankova supruga, koja je zbog porodice stavila karijeru u drugi plan.

Jankovići imaju dve ćerke i sina. Kako kažu, privilegovani su što njihova deca mogu da odrastaju u Beogradu, ali i u netaknutoj prirodi, okruženi domaćim životinjama, i uživajući u igri pod otvorenim nebom.

‒ Ljudi vole da potenciraju loše strane života, one izrazito negativne. Ja baš hoću da imam misiju da život bude kao sunčan dan ‒ poručio je glumac, koji je gledaoce osvojio kao kadet Džaković.

Pogledajte – TV lica … kao sav normalan svet: Gost Branko Janković https://www.youtube.com/watch?v=eN5FNsb4NQc

Izvor. espreso.co.rs

Vremenom se manipulise jos od 1947, krenulo se sa projektom Cirus. Sada je manipulacija vremenom usavrsena.

Od ovog leta krecu sa drugim delom agende, klimatskim promenama. U prvom delu im je izgovor za mere kontrole stanovnistva bio izmisljen nevidljivi neprijatelj, u drugom delu ce im izgovor biti klimatske promene. U prvom delu su izazivali simptome kod ljudi, u drugom delu harpom i zasejavanjem oblaka.

Kao sto smo imali ogroman broj botova koji su plasili ljude nevidljivim neprijateljem i negirali namerno izazivanje simptoma, tako cemo i sada imati ogroman broj botova koji ce plasiti ljude klimatskim promenama i negirati geoinzinjering, iako je sve uredno objavljeno sa navedenim brojem patenta. Svako ko to negira i pored zvanicnih podataka, radi za agendu psihopata.

Cilj je da se ljudi optuze za klimatske promene (iako je ocigledno da su vestacki izazvane), i da se zbog toga uvedu mere koje smo imali pre dve godine kao nacin smanjenja ugljen dioksida. Niti je ugljen dioksid uzrok problema niti ljudi izazivaju klimatske promene.

Botovima treba jos na pocetku stati na put, da ne bi divljali kao sto su radili pre dve godine.

Oni nikada ne citaju zvanicne patente za modifikaciju vremena, ne gledaju videa. Oni zele samo da odvuku paznju i ismeju svaki pokusaj da istina dodje do javnosti, zato ce vas uvlaciti u beskrajne polemike da bi vam odvlacili paznju. Ne dokazujte nista takvima, to su ili beznadezni slucajevi ili su placeni da to rade. Obratite paznju u narednim danima i nedeljama kako ce se znatno povecati broj klimatskih botova na mrezama.

Sladjana Velkov

Valentina Stevanović sa Vlasine je samohrana majka sedmoro dece koja radi kao pomoćni radnik u školi. Veoma mlada ostala je sama sa decom, kada joj je muž imao tri infarkta zaredom. Nemaština i tragedija koje su je zadesile, od nje su napravili još većeg borca. Danas se sama stara o deci, ali i o školi na Vlasini koju pohađa samo trinaest mališana.

Kako kaže, deca i ona sa minimalnim primanjima životare. Snalaze se kako znaju i umeju, ali od borbe ne odustaju.

– Snalazimo se. Svaka pomoć je uvek dobrodišla, ali životari se. Fali uvek nešto, ali kada pogledate njih, morate da nastavite dalje – kaže ova hrabra žena za RTS.

Smrt supruga promenila sve

Kako je prošle godine ispričala za “Telegraf” sa prerano preminulim suprugom imala je savršeni brak sve dok sudbina nije umešala svoje prste.

– Ustali smo ujutru, muž mi je rekao da mu nije dobro. Pozvala sam Hitnu, ali od pet ujutru do pola osam njih nije bilo. Muž je imao tri infarkta zaredom i nije mu bilo spasa. Ostala sam sama sa decom – ispričala je ranije Valentina.

Zbog dece i njihove bolje budućnosti Valentina nije poklekla, već je nastavila da se bori.

– Imala sam savršen brak, nikada nije podigao glas na mene, mnogo je radio i trudio se. Decu smo vaspitali tako da budu skromna, i jesu, na to sam ponosna – rekla je tom prilikom ova samohrana majka.

Borba oko hrane, odeće i obuće

Kako je rekla u septembru prethodne godine, iako pomoć dobija i od roditelja i od države, nije joj lako.

– Ja imam platu od 30.000 dinara, penziju od muža 16.000 dinara i 12. 000 dečiji dodatak za četvoro dece, jer samo oni imaju pravo na taj dodatak. Teško mi je, ne znamo kuda i kako. Pomažu mi roditelji, čuvaju decu kada ja radim. Zaposlena sam u školi kao čistačica i živimo u školskom objektu. Moram da kažem, dosta mi pomaže opština i ministar Novica Tončev, uvek su bili tu za mene. Moram da napomenem da me je posetila Tamara Misirlić, kojoj se zahvaljujem i moram da kažem da je divna devojka. Rekla je da će nam pomoći i vidim da želi i da je divna – rekla je tom prilikom Valentina.

Kad god može u pomoć joj pritekne i suprugov sin iz prvog braka. On je punoletan, radi i, kako je rekla, ima utisak da mališanima želi da zameni tatu.

– On je divan momak, on je moje dete. Njega je majka ostavila nakon mesec dana i nikada se više nije javila – istakla je tada Valentina za “Telegraf”.

Izvor: blic.rs