Mnogi od vas se rashlađuju na bazenima ili rekama, ako već niste otputovali na more. A sigurno je da ste i vi primetili da vam se prsti smežuraju posle dužeg boravka u vodi. Ovaj fenomen može da vam se dogodi i kada dugo perete sudove.

I ne, niste samo vi mislili da je to zbog toga što se koža napije vode, već su naučnici decenijama bili uvereni da se prsti na rukama i nogama u vodi smežuraju zato što spoljašnji sloj kože upije vodu i nabubri. Ipak, istina je nešto drugačija.

Naime, spoljašnji sloj kože čvrsto je vezan za sloj ispod i ne može se samo tako širiti. Naučnici su još 1935.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

godine primetili kako se prsti na nogama ili rukama neće smežurati, nezavisno od toga koliko dugo stoje u vodi, ako im je određeni živac oštećen.

Tada su došli do zaključka kako se to događa zbog reakcije vegetativnog nervnog sistema u telu koji je zadužen i za kucanje srca i disanje.

A sve to, prema rečima neurologa ima evolucijsku pozadinu, odnosno prsti se smežuraju jer tako bolje prianjaju uz mokru površinu – lakše uhvate ribu, stabilniji su na vlažnim površinama itd.

Pre tačno deset godina, sproveli su i niz istraživanja na tu temu. U jednom od njih zamolili su dobrovoljce da hvataju mokre i suve predmete u dva slučaja – ako su im prsti naborani od vode i ako su suvi. S naboranim prstima bili su mnogo brži u sakupljanju mokrih predmeta, i to za 12 odsto.

Samo se setite šara na gumama automobila. Ako su nabori dovoljno duboki, guma će dobro prianjati uz površinu. Svi znamo kakav je slučaj s “ćelavim gumama”. Izgleda da je isto i sa prstima.

Ako imaju dublje nabore, voda će proći kroz njih i bolje će prianjati na mokroj površini. Zaključak naučnika je taj da prsti u vodi ne nabubre već se smanje zbog krvnih žila koje se u njima stežu, pa se koža zbog toga namreška, piše Bright Side.

Izvor: 24sedam.rs

Životinjama koje žive s vama nije nimalo lako na visokim temperaturama. Njihov prirodni način hlađenja organizma često nije dovoljan da im snizi temperaturu tela, naročito kad su napolju. Zato im pomozite da što lakše prežive ove vrele dane.

* Neka vaša maca, kuca ili papagaj što manje vremena provode napolju u popodnevnim satima, kad je temperatura najveća. Obezbedite im kutak u hladovini i pobrinite se da uvek imaju dovoljno sveže vode.

* Posebno obratite pažnju ukoliko vaš ljubimac čeka potomstvo. Trudnoća na vrućini za njih može biti posebno teška, a velika toplota može loše da utiče i na plod.

* Nikako i nikada ne šišajte pse i mačke do kože!

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Iako vam se čini da će im to pomoći da se rashlade, dlaka im u stvari pomaže da se odbrane od vrućine. Kod nekih vrsta pasa šišanje je neophodno, ali nikako ih ne šišajte do kože.

* Namirnice su leti sklone kvarenju, pa pripazite da hrana za vašeg kućnog ljubimca, baš kao i vaša, uvek bude sveža. I vodu im što češće menjajte, jer ni oni ne vole da je piju ustajalu i mlaku.

* Posebno obratite pažnju ukoliko vaš ljubimac čeka potomstvo. Trudnoća na vrućini za njih može biti posebno teška, a velika toplota može loše da utiče i na plod.

* Nikako i nikada ne šišajte pse i mačke do kože! Iako vam se čini da će im to pomoći da se rashlade, dlaka im u stvari pomaže da se odbrane od vrućine. Kod nekih vrsta pasa šišanje je neophodno, ali nikako ih ne šišajte do kože.

* Namirnice su leti sklone kvarenju, pa pripazite da hrana za vašeg kućnog ljubimca, baš kao i vaša, uvek bude sveža. I vodu im što češće menjajte, jer ni oni ne vole da je piju ustajalu i mlaku.

* Zaštitite ljubimce od buva i krpelja, ima ih podosta u travi. Ukoliko se to desi, njihova već visoka telesna temperatura može porasti do opasnih granica.

* Kad ih izvodite u šetnju, pipnite rukom beton. Ako je za vas vruć, njima će biti još gore. Na ovo obratite pažnju jer je veoma važno da ne dobiju opekotine, a leti se na ovaj način najlakše dobijaju.

Izvor: novosti.rs

Nik Viltgen, meteorolog portala Weather.com, objasnio je o čemu se zapravo radi.

– Superćelijsku grmljavinsku oluju karakterišu postojane i snažne rotirajuće uzlazne struje. Ove oluje nastaju u nestabilnoj vazdušnoj masi, a nužan uslov za njihov nastanak je pomeranje vetra po visini. Obično pri tlu duvaju južni ili jugoistočni vetrovi, a u višim slojevima zapadni ili jugozapadni. Ovakva kombinacija vetrova po slojevima izaziva horizontalno rotirajuće kretanje vazduha u donjim slojevima troposfere. Isto to brzo uzdižuće kretanje vazduha koje pravi oluju, horizontalnu rotaciju vazduha pretvara u vertikalnu, a ta rotacija je često spektakularno vidljiva u strukturi ovog zastrašujućeg oblaka – kaže Nik.

On dodaje i da struktura superćelijske oluje omogućava da kiša ili grad padaju prilično daleko od izvora toplog i nestabilnog vazduha koji hrani čitav sistem.

– Te oluje se ne guše u svom vlastitom hladnom vazduhu, već u nekim slučajevima mogu da se gotovo netaknute održavaju satima, prekrivajući desetine, nekada i stotine kilometara površine ispod sebe. Superćelijske oluje često uzrokuju velika zrna grada, snažan vetar i tornada.

Izvor: novosti.rs

 

 

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

 

 

 

 

 

„Hajde da skoknemo do Trsta po farmerke, kafu i cipele”, govorili bi Jugosloveni željni kvalitetne robe koju nisu mogli da pronađu kod kuće.

Trst, grad na samoj granici Italije i Slovenije, nekadašnje jugoslovenske republike, bio je 1970-ih i 1980-ih za mnoge Jugoslovene velika robna kuća na otvorenom ili šoping Meka.

Vozovima, automobilima, autobusima, hiljade Jugoslovena koristilo bi mogućnost da bez viza, što je bio presedan za ljude iz istočne Evrope, dolaze vikendima u Trst, mahnito trčeći po radnjama i čuvenoj pijaci Ponte Roso, ostavljajući milione dinara ili tadašnjih nemačkih maraka.

Trgovci su ih čekali raširenih ruku, mnogi su naučili i srpsko-hrvatski jezik, ali obični građani Trsta nisu baš bili blagokankloni prema Jugovićima, kritikujući ih da im prljaju grad.

Decenijama kasnije, na pijaci Ponte Roso više nema tezgi sa svim i svačim, sada se tu prodaje samo cveće.

„Moj ujak je spustio torbu nasred dnevne sobe. Nadala sam se nečemu lepom, ali ono što se pojavilo pred mojim očima i pred očima mojih sestara, prevazišlo je sva naša očekivanja”, piše u jednoj od priča Azra Nuhefendić, novinarka i spisateljica iz Sarajeva koja danas živi u Trstu.

„Iz torbe, odjednom, izašla je eksplozija boja: jarko crvena, žuta, zelena, ljubičasta, drečavo narandžasta. Na trenutak smo zanemele, ostale paralizovane pred tom čudesnom garderobom.”

Bilo je to krajem 1960-ih godina, kada su prvi Jugosloveni počeli da odlaze u Italiju u šoping.

Za Azru, koja je tada bila dete, kada bi neko od komšija ili poznanika rekao da je bio u Trstu, ta vest je u njenoj maloj glavi odzvanjala kao vest o tome da je Nil Armstrong kročio na Mesec.

Iako geografski nije pripadao Jugoslaviji, ovaj italijanski grad na obali Jadranskog mora Jugosloveni su smatrali svojim.

Bio im je neprikosnovena prestonica šopinga i prozor u svet mode.

Ponte Roso, istorijska i šoping Meka

„Bilo je to dobro vrijeme, sve na kredit, sve za raju, jarane, u auto naspi čorbe, pa u Trst po farmerke“, glasi stih pesme sarajevske grupe Zabranjeno pušenje koji oslikava vreme grozničavog trčanja po tršćanskim ulicama i kupovine.

Na pijacu, koja se nalazila na jednom od glavnih trgova u gradu, takozvani Ponte Roso, iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Skoplja i drugih gradova, ljudi su masovno dolazili da kupe sve čega su bili željni.

Mladi su tragali za kvalitetnim farmerkama, žene za cipelama, muškarci bi trošili pare na kafu, pića.

Neki bi odlazili samo da popiju espreso na obali Jadranskog mora.

Ovaj trg dobio je ime po prvom mostu Ponteroso (crveni most) koji je sagrađen 1756. godine na Velikom kanalu koji prolazi kroz centar grada.

Most je prvobitno bio sagrađen od drveta, te je vremenom dobio crvenkastu boju, pa tako i naziv.

Svrha kanala bila je ta da manji brodovi i čamci mogu da ulaze u grad kako bi se lakše vršio utovar i istovar robe.

Kasnije su sagrađeni i drugi mostovi, kao što su Ponte Verde (zeleni most) i Ponte Nuovo (novi most).

Taj kraj oko Velikog kanala vremenom je postao značajni trgovački centar, poznatiji kao kvart Terezijano.

Međutim, Jugoslovene je pre svega zanimalo ono što se prodavalo ovde, kvalitetna roba za male pare.

Ukus Zapada u kesama i torbama jugoslovenskih kupaca

Poput mravinjaka.

Tako je izgledao Trst vikendima, kada bi se reke Jugoslovena razmileli po gradu na Jadranskom moru.

Sconti, saldi (popust) vrištali su natpisi na buticima i radnjama ili bi italijanski trgovci mamili Jugoslovene istim uzvicima, čak na srpsko-hrvatskom.

„Kretali bismo u petak uveče vozom iz Beograda kako bismo stigli u subotu ujutru.

„Ostajali bismo ceo dan, dok ne obavimo kupovinu, i onda bi iste večeri kretali nazad”, priča Elizabeta Stojković koja je kao mlada često dolazila u Trst sa tetkom.

Ona bi kupovala farmerke i cipele, a tetka obavezno zavese, kakvih, kako je govorila, nije bilo u Beogradu.

„Kupovali smo farmerke za nas, ali i za prodaju. Najpoznatije su bile marke rajfl”, kaže Stojković za BBC na srpskom.

„Oblačili bismo jedan par preko drugih, kako bismo što više preneli preko granice.”

Rajfl, sinonim za farmerke

Karlo Nistri iz Trsta, vlasnik je butika u kojem su se najviše kupovale farmerke marke rajfl (Rifle).

Butik je otvorio je 1954.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

godine i jedan je od retkih trgovaca koji nije zatvorio radnju kada su Jugosloveni prestali da dolaze u Trst.

„Vremenom su kupci umesto teksasa počeli da koriste reč rajfl. Tražili su rajfl Rajfl, rajfl Levis, rajfl Karera”, kaže uz osmeh Nistri za BBC na srpskom.

„Proizvodnja ovog brenda farmerki nalazila se tada u Firenci gde se dnevno pravilo 43.000 pari.

„U Trst bi stizalo oko 30.000 pari i sve bi se prodalo za vikend.”

Osim ovog butika, Karlo Nistri bio je i vlasnik radnje Magacini San Sebastijano, koja je bilo kao neka vrsta robne kuće u kojoj se prodavalo sve: farmerke, cipele, kabanice, penušavo vino, kafa, jorgani, kao i lutke.

„Ukrasne lutke su jedno vreme bile popularne. Stavljale su se na krevet u spavaćoj sobi. Jugosloveni su ludeli za njima”, priseća se Nistri.

Ova robna kuća zatvorena je pre petnaest godina.

Jedna je od retkih koja je uspela da opstane svih ovih godina, uprkos krizi početkom 1990-ih kada je počeo rat u Jugoslaviji.

„Više od 80 odsto butika i radnji je zatvoreno. Mnogi vlasnici su bankrotirali. To je bila strašna panika”, kaže Nistri.

Kao na vašaru

Svake subote, ovaj italijanski grad bio je prepravljen ljudima.

Osim vozom, kupci su dolazili autobusima, ali i automobilima.

Parkirali bi se dužinom čitave obale grada.

Najpopularniji auto među „Jugovićima” tada je bio Fića ili Zastava 750.

Organizovale su se i takozvane šoping turističke ture za vikend.

„Nekada je bilo i oko sto hiljada ljudi u jednom danu.

„Uglavnom, niko nije ostajao da spava u Trstu, niko nije gubio vreme po restoranima. Sećam se da su svi jeli velike sendviče”, kaže Vendi D’Erkole iz Trsta, ćerka trgovaca koji su imali radnju donjeg veša.

„Stanovnici Trsta nisu kupovali na ovoj pijaci i mnogi su sa prezirom gledali Jugoslovene.

„Govorili bi da im prljaju grad. Ali, trgovci su jedva čekali subotu, jer bi u jednom danu potrošili sve dinare ili marke koje bi sa sobom poneli.

„Ponedeljkom bi vlasnici radnji odlazili u banke sa crnim kesama punim novca, kako bi zamenili dinare ili marke u lire”, kaže D’Erkole.

Cambio valute (menjačnica) bio je još jedan izraz koji su Jugosloveni dobro naučili.

„Menjačnice, čak i one ilegalne, banke, zarađivale su ogroman novac, bio je to veliki rast kreditnih institucija iz svih delova Italije”, priseća se fotograf Klaudio Erne za Al Džaziru.

„Otvarale su sedišta ovde da bi menjale novac, a onda bum, sve je puklo. Usledili su bankroti”, kaže ovaj fotograf koji je svojevremeno aparatom beležio kako je izgledala riva prepuna autobusa sa tablicama autobusa iz raznih gradova Jugoslavije.

Trst kao produžetak jugoslovenske federacije

Dok je ostatak sveta imao gvozdenu zavesu, Jugoslavija je imala Trst.

Ovaj najpoznatiji italijanski grad u istočnoj Evropi, postao je neraskidivi deo ljudi koji su iz bivše države tamo odlazili da kupe sve ono što nisu imali.

I to zahvaljujući čuvenom „crvenom pasošu” koji je otvarao vrata zapadne Evrope.

„Jugosloveni su na ovaj grad gledali kao na svoj, a to je bio izuzetak u Evropi koja je bila podeljena na istočni i zapadni blok”, kaže Frančeska Rolandi, istoričarka i stručnjakinja za postjugoslovensko područje za BBC na srpskom.

Masovna kupovina u Trstu počinje u drugoj polovini 1950-ih, kada je potpisan Udinski sporazum koji je dozvolio trgovinu u pograničnim oblastima.

„Prvo su to bili stanovnici Istre, pograničnog dela sa Italijom. Oni su dobijali takozvanu propusnicu koja im je omogućavala da pređu granicu sa Italijom četiri puta mesečno.

„Međutim, masovna pojava kupovine počinje 1960-ih godina, kada su jugoslovenski građani sa lakoćom počeli da dobijaju pasoše, što je bio jedini slučaj u istočnoj Evropi”, objašnjava Rolandi.

Vremenom, šoping u Trstu postao je popularan u čitavoj Jugoslaviji i bila je to epohalna pojava, kako za turiste-kupce, tako i za sam grad.

„S jedne strane, srednja klasa i bogatiji kupovali bi u buticima odeće i obuće. Made in Italy bio je statusni simbol.

„S druge strane, većina je kupovala jeftinu odeću u radnjama u kvartu Borgo Terezijano, kao i na tezgama na trgu Ponte Roso”, kaže Rolandi.

Šverc se tolerisao

Iako se sve švercovalo, najviše su to ipak bile farmerke.

Slobodan Đorđević iz Smedereva je prodavao od pedeset do sto pari farmerki nedeljno.

Robu mu je donosio njegov kolega i njegova žena koji su svakog vikenda odlazili u šoping.

„Mi smo radili u fabrici Heroj Srba koja je popravljala vozove. Imali smo i režijske karte sa kojima smo mogli da putujemo besplatno ili po povlašćenim cenama.

„Moj kolega je farmerke sakrivao ispod sedišta ili u plafonima kupea. Imao je ključeve ili takozvane bravice kako bi razmontirao sedišta ili skidao stranice plafona”, objašnjava Đorđević za BBC na srpskom.

Kaže da su farmerke prodavali po dvostruko većoj ceni, nekad i više od toga.

Šverc nije bio nepoznat carinskoj policiji, ali mnogi svedoče da su carinici bili poprilično tolerantni.

Turistička tura i sećanja na Ponte Roso

Odnos koji je ovaj italijanski grad uspostavio sa kupcima iz susedne zemlje bio je ambivalentan.

S jedne strane, Tršćani su prezirali Jugoslovene, s druge strane, maloprodajni sektor je u velikoj meri zavisio upravo od njih.

Međutim, od druge polovine 1980-ih opao je broj kupaca kada je jugoslovenska vlast uvela mere kojim je obeshrabrivala građane da koriste devize van zemlje.

Dramatično odsustvo kupaca počinje ratom 1990-ih godina i stvaranjem šengenskog prostora koji je onemogućio kretanje Jugoslovenima.

Danas su ostala samo sećanja.

Većina radnji u Borgo Terezijanu je zatvorena ili je završila u rukama novih vlasnika.

Trg Ponte Roso je preuređen, a na njemu nije ostalo ništa što bi podsećalo na godine kada je Trst bio omiljeni grad Jugoslovenima.

Ipak, u znak sećanja na značajno doba u istoriji Trsta, udruženje Cizerouno u saradnji sa regionalnom vlašću Friuli Venecije Đulije, napravilo je turističku turu kroz grad – Ponteroso Memorie.

„Obilazak počinje ispred sale Tripković, koja je u to vreme bila autobuska stanica i koja se nalazila u blizini železničke stanice.

„Iza te sale nalazio se i veliki parking gde su na kraju dana kupljene stvari utovarivane u autobuse”, objašnjava Masimilijano Šioci, predsednik udruženja Ćizeruno, za BBC na srpskom.

„Ljudi su se tu i presvlačili, odnosno navlačili kupljenu garderobu kako bi mogli da ponesu što više odeće.”

Tura se nastavlja dolaskom na Trg Slobode koji je bio pun tezgi i prodavnica.

Tu je bila i najpoznatija robna kuća Đovani, a u blizini i radnja sa satovima Darvil.

Na kraju se stiže do Ponte Rosa, čuvenog trga, nekada pijace gde su Jugosloveni trošili ogromne količine novca.

U ovaj italijanski grad i danas se rado dolazi.

Mnogi ljudi iz nekadašnje susedne države tu i žive, a najviše ima Srba.

Azra Nuhefendić u njemu živi od 1995. godine kada je tu došla kao izbeglica.

„Vremena su se promenila. Trst je postao prijatan grad za život na moru, a građani bivših jugoslovenskih republika više ne dolaze da kupuju farmerke, kafu, cipele, već uglavnom stanove”, kaže ona za BBC na srpskom.

Pogledajte video  Trst, Jugoslavija klikom na   https://www.youtube.com/watch?v=Fmvd5tsHOmw

Izvor: bbc.com

Kada primetite leglo stršljena najbolje bi bilo da ništa sami ne poduzimate i da se obratite stručnjacima za pomoć, odnosno službi za suzbijanje ovih insekata!

Ova sezona pogodovala je stršljenima, pa njihova najezda nije bila retkost u naseljenim sredinama.

Toplo vreme i natprosečne temperature tokom prethodnih meseci stvorili su idealne uslove za razmnožavanje ovih jedinki koje su formirale legla na mnogim nepristupačnim mestima.

Vladica Stanković, poznati hvatač zmija iz Vladičinog Hana, objašnjava da u naseljenim mestima stršljeni predstavljaju opasnost po ljude i da su zmije u odnosu na njih “mala deca”.

– Njima pogoduje ovo vreme, traže toplotu kako bi se množili. Zato je ova godina bila veoma dobro vreme za njih. Traže nepristupačno, sunčano mesto. Obično se nalaze na tavanima, krovovima, šupljinama stabala… Zmije su za njih mala deca, ističe Vladica.

Nedavno je i sam imao susret sa ovim opasnim insektima kada je pozvan u jedan vrtić u Lepenici kako bi uklonio leglo. S obzirom na to da Vladica time bavi već šest godina, nije ni čudo što su baš njega pozvali u pomoć.

– Škole i vrtići tokom prethodnih meseci bili su prazni, pa su nepristupačna i sunčana mesta u njima bila idealna za stršljene.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Kada je došlo vreme da počne školska godina i da deca krenu u vrtiće, ljudi su primetili leglo koje smo morali da uklonimo kako deca ne bi bila ugrožena, ističe Vladica i dodaje da je često imao i intervencije u domaćinstvima.

– U domaćinstvima se dešava da se uvuku u dimnjake, naprave leglo i onda ne može da se loži dok se leglo ne skloni. Dešava se i da ulaze kroz odžake u šorete, pa u prostorije. Ljudi često ni ne primete legla stršljenova u domaćinstvu, jer su na nepristupačnim mestima, kaže naš sagovornik i dodaje da se i šumari, kao i drugi ljudi koji idu u šume kako bi sekli drva često susreću sa stršljenima.

Koliko su stršljeni opasni?

Stršljenovi su veoma veliki, odrasle jedinke dostižu veličinu od tri do pet centimetara. Imaju žaoku koja je veoma dugačka i u sebi ima otrov. To je otrov koji je sličan onome koji poseduju i ose, samo u većoj količini. U stanju su da ubiju ose, i sitne insekte, na ovaj način.

Ukoliko osete da su napadnuti od ljudi na neki način, i da oni hoće da im ugroze leglo, na primer, tada postaju veoma agresivni, pa se ne libe da upotrebe ovu svoju žaoku.

– Jedno leglo može da ima od 400 do 1000 jedinki. Hrane se insektima, sokovima drveta i sokovima koje isisaju iz raspucanog voća. Njihov opseg je od 2 do 2 i po kilometra.Kada jedan stršljen ubode, on pusti feromon koji daje signal drugim stršljenima koji kreću u napad. Zato se i događa da čoveka na isto mesto ujede 5, 6 stršljena, objašnjava Vladica i dodaje da ih posebno privlače jarke boje, dok ih bela boja ne iritira.

Neki ljudi su alergični na ujed stršljena, tako da je moguć čak i anafilaktički šok sa smrtonosnim posledicama. U najboljem slučaju, može se desiti neka blaža reakcija na ubod ovog insekta.

– Njihov otrov ima oko 100 alergenata i moguće da je čovek alergičan na neki od njih, pa može da se napravi veliki problem. Savet je da svako ko ide u prirodu ponese sa sobom neki lek za alergijske reakcije, a ukoliko dođe do uboda trebalo bi odmah otići kod lekara, navodi Vladica.

Kako postupiti kada naiđete na leglo stršljena?

Kada primetite leglo stršljena najbolje bi bilo da ništa sami ne poduzimate i da se obratite stručnjacima za pomoć, odnosno službi za suzbijanje ovih insekata.

– Ja sam uklanjanjem legla stršljenova bavim već 6 godina i ne bi bilo pametno da dajem savete, jer ukoliko neko nešto od toga primeni “na svoju ruku” može se loše po njega završiti. To su vrlo rizični poslovi, kaže naš sagovornik.

Zbog toga je najbolje da pozovete firme koje se profesionalno bave uništavanjem stršljena da dođu i da ih uklone. Na taj način uklonićete sve potencijalne opasnosti za sebe i svoju porodicu.

Takođe, u prigradskim naseljima gotovo uvek postoji pčelar sa neophodnom opremom za uništenje.

Za ovakve intervencije nekada se koriste posebni sirupi, ali, napominjemo još jednom, ništa ne preduzimajte sami bez pomoći profesionalaca.

– Reč je o bocama od litar i po ili dva sa sirupom koji se pravi od šećera, koka-kole, piva ili vina. Ta mešavina nije opasna po okolinu, ali privlači ose i stršljenove. Oni iz boce ne mogu da izađu, i na kraju uginu, rekao je za Novosti pčelar Božidar Juković.

Cene

Ekipe “Veterine Beograd” nude usluge suzbijanja osa i stršljenova.

Dežurni telefoni:
062/809-0334 (radnim danima od 07 do 15)
063/549-161 (radnim danima od 22 do 07, vikendom od 15 do 07)

Dezinsekcija osa po gnezdu košta 2.400 dinara, dok je repelencija (rasterivanje) stršljenova 600 dinara skuplja.

Kod privatnih službi, cene se kreću od 1.800 do 9.000 dinara.

Evo šta treba ODMAH da uradite ako vas ubode STRŠLJEN

Ubod strđljena uglavnom izaziva otok, crvenilo i osećaj svraba na oštećenom delu kože. Ako dođe do uboda, izvadite žalac I stavite hladan oblog. Ako je osoba osetljiva na njegov otrov, može doći do otoka cele ruke, noge ili drugog dela tela na kojem se nalazi ubod.

Kako biste sprečili širenje otrova u telu, ubodeni deo tela držite povišeno u odnosu na trup. Ako je žalac ostao u koži, pokušajte da ga istisnete ravnim nožem. Nemojte da koristite pincetu jer se njome najčešće otrov dodatno vraća u telo, a žalac ostaje dublje u koži.

Posebno su opasni ubodi na predelu grla i vrata jer oteklina može uzrokovati otežano disanje ili čak gušenje, zbog čega je ozleđenu osobu potrebno odmah odvesti u hitnu.

Ubod stršljena može da dovede do anafilaktičkog šoka koji se dešava iz nekoliko razloga:

1. Osoba je alergična na ugriz insekta

2. Ubod je na nezgodnom mestu gde otok izaziva gušenje

3. Ako je osobu u proteklih nekoliko nedelja već ugrizao stršljen ili osa, imunološki sitem je postao preosetljiv na alergen i u slučaju ponovnog uboda dolazi do anafilaktičke reakcije organizma.

Potrebno je naglasiti da u slučaju anafilaktičkog šoka treba odmah pozvati hitnu pomoć kako bi se sprovela antišok terapija.

Izvor: kurir.rs

Voditelj Jovan Memedović nedavno je dospeo u centar medijske pažnje zbog vesti da je dao otkaz na RTS nakon 30 godina rada u toj kompaniji.

On se sada oglasio otvorenim pismom i detaljno opisao njehovu saradnju, kao i prekid iste.

„U sred sam snimanja nove sezone ‘Potere’, a u isto vreme i postprodukciji novih epizoda ‘Sasvim prirodno’, koje će se emitovati od septembra na istom programu u isto vreme. Ja kroz rad govorim i šta mislim i u šta verujem. Sada sam primoran da se na ovakav način obratim mojim gledaocima i poštovaocima moga rada“, počeo je voditelj i nastavio:

„Nisam više zaposlen na RTS-u, ali se pomenute emisije koje vodim nastavljaju kao i do sada. Razlog promene mog statusa je novodoneseni ‘Etički kodeks’ koji dovodi u pitanje mogućnost rada za privatne produkcije i radnog odnosa u Javnom Servisu u isto vreme. Prethodnih 30 godina se radilo drugačije i to je prosto tako.

Gledate televiziju Ordinacija Saveti lekara 24h

Sada, jedini način da RTS zadrži obe emisije i njihovu ogromnu gledanost bio je da dam otkaz. Emisija ‘Sasvim prirodno’ se ne može raditi u proizvodnji RTS-a (objasniću zašto), a procenjeno je i da ‘Potera’ ne bi bila ista ako bi na moje mesto voditelja morao da dođe neko drugi, neko ko nije zaposlen na RTS-u“.

„Kako je uopšte došlo do toga da radim za privatne produkcije i RTS istovremeno? Emisiju ‘Sasvim prirodno’ sam sam osmislio u toku radnog odnosa i tada pre mnogo godina predočio uredniku programa. Dobio sam odgovor sa oni kapaciteta i mogućnosti za proizvodnju takvog programa nemaju, a nisu u njemu ni videli današnji uspeh i gledanost“, istakao je Memedović.

„Takođe sam dobio instrukcije da se sam snađem, pa ćemo da vidimo. Tako sam se ja već više decenija ‘snalazio’ i za teme i za logistiku proizvodnje takvog programa i, naravno, za sponzore kojih nije uvek bilo (dakle, plastično: RTS je produkciji dao reklamni prostor predviđen za program od pola sata i ona je sama trebala da ga proda. Sponzora nije uvek bilo). Tokom godina, isključivo sopstvenim radom sam uspeo da RTS-u (ne sebi, jer RTS i dalje ostaje vlasnik svih emisija) ostavim stotine epizoda dokumentarnog programa koji će se gledati na toj istoj televiziji još mnogo godina posle mene.  Finansijski gledano, moja plata na RTS-u u početku je bila ulagana u produkciju, jer sponzora nije bilo. Nakon toga, moja zarada od sponzora je dopunjavala moju platu autora najgledanije emisije i najpopularnijeg IV lica. Za platu, ja sam
ispred RTS-a bio autor i urednik emisije i zato je RTS uvek imao apsolutna prava na ceo materijal“, nastavio je voditelj.

„Rukovodstvo RTS-a je uvek videlo korist u tome što mene kao jednog od svojih najboljih, dodatno plaćaju private produkcije i time osiguravaju moj ostanak. Sećate se da su mnoge moje kolege otišle na druge televizije. RTS sam mogao odavno da napustim i ja. Da odem negde za veće pare ili da radim samostalno kako bih mogao da prodam kome god poželim, kako bih imao čast da budem novinar Javnog Servisa, koji kao takav uviđa odgovornost koju svaki novinar treba da ima, a to je da priča istinite priče, da bira edukativne teme, obrazovne, istinski informativne, da daje glas onima koji se retko ili nikada ne čuju, da ovom društvu preko TV ekrana nudi prave vrednosti. Bilo mi je bitno da te vrednosti dopru do što većeg broja gledalaca, da moju emisiju vidi i Vojvodina jug Srbije i svako selo koje ima četiri programa. To može samo ako ste na TV sa nacionalnom frekvencijom. Njih je kod nas malo i od to malo, ja sebe nikako nisam video ni na jednom drugom kanalu“, piše dalje u saopštenju.

„Današnja situacija, ja bih rekao u svim medijima je dalje ne može. Novine su pune lažnih i besmislenih fotografija, nasilja, televizije su opterećene politikom, praznim pričama za stolom gde se ne zna ko glasnije govori, a nije bitno šta. Niko ne izlazi na teren, ne razgovara sa ljudima, nema dokumentarnih programa koji se hvatajuu koštac sa važnim društvenim temama, a da opet ostaju gledljivi za širu javnost“, ističe Memedović i dodaje:

„Emisija ‘Sasvim Prirodno’ se ne množe raditi u produkciji RTS-a kao što se to tako ne radi nigde u Svetu. RTS nema snimatelja koj1 stoji na stand by i čeka da se uhvati medved u zamku u pola noći na Tari. RTS vozilo mora da ima vozača i da se tu povede još nekoliko ljudi koji nisu spremni da se za plate koje dobijaju angažuju kao snimatelji u privatnim produkcijama; ili, isto moraju biti plaćeni dodatno od privatnih produkcija, a to nije etički. Kako bih sa svima njima i RTS-ovim prevozom išao do Murmanska na severu Rusije i nazad? Kako ljudi koji rade po smenama za prosečne ili male plate mogu da rade ono što ja i moja ekipa radimo. Sve je u redu, samo ne to da mi neko ko nikada nije proizveo ne dokumentarno putopisnu emisiju, nego bilo kakav TV program govori kako se to radi“.

„Na svom starom radnom mestu bih zeleo da vidim nekog mladog i perspektivnog ko je primljen u radni odnos zbog svog kvaliteta, koga će podržavati od početka, prepoznati i bodriti njegov trud, ulagatiunjegov napredak i adekvatno mu se odužiti. Takođe se nadam da trud i rad tog nekog neće biti dovoden u pitanje tek tako“, iskren je voditelj.

„*Stvarno mi je ispod časti da komentarišem pojedine tekstove u novinama, ali to koliko je koštla sekundau emisiji Sasvim Prirodno nije tajna. Pa valjda postoje ti sponzori koji su to godinama plaćali. Cene su 6-7 puta niže, itd. Jako je opasno iznositi tolike cifre i lepiti ih za moj novčanik. Stvarno ne samo što je neumesnoi neistinito, već je i opasno to raditi nekom“, zaključio je Jovan Memedović.

Pogledajte video – Sasvim prirodno: Bager bara (Jovan Memedović) na https://www.youtube.com/watch?v=sZzmscCG2AQ&t=16s

Izvor: nova.rs