Ne možete prekinuti sa srodnom dušom – Ono što čini čaroliju jest osjećaj smirenosti, sigurnosti i sreće kada ste zajedno…
Sa srodnom dušom možete ostvariti neposrednu vezu istog trenutka kada se sretnete. Toliko snažnu da postaje neobjašnjiva i neopisiva. To je osoba koja vas razumije i povezuje se s vama u svakom pogledu, na svakom nivou. Ono što čini čaroliju jest osjećaj smirenosti, sigurnosti i sreće kada ste zajedno.
Bez obzira na to koliko se mi trudili, sa srodnom dušom je nemoguće prekinuti
Sve se može dogoditi u treptaju oka, u jednom danu i da u potpunosti promijeni tijek naših života. Jednog dana živite sasvim ugodan život, a već sljedećeg je sve okrenuto naopako, pod naletom energije susreta sa srodnom dušom. Srodnu dušu možete sresti na svakom mjestu na planeti. Na ulici, u restoranu, u prodavaonici ili automehaničarskoj trgovini. Ali, onda kad se sretnete, čini vam se da vam se odjednom otvore oči. I sve stvari počnete promatrati iz nekog drugog kuta.
Od tog momenta sve nekako ostaje isto, a opet postaje drugačije. Odjednom, poželimo da većinu svog vremena provedemo baš uz srodnu dušu. I ovu osobu odjednom zovemo našom, na drugačiji način nego bilo koga drugog.
Osjećamo da nam se misli ravnaju, emocije produbljuju, a duhovnost raste. A kad se poljubimo, iskre lete na sve strane kao kod sudara dva svijeta koja postaju jedan. I poslije simbioze, osjećamo najudobniju opuštenost.
I jedino pitanje koje se postavlja od tog momenta nije kako smo se sreli, već kako smo do sad mogli živjeti jedno bez drugog
Ipak, životno iskustvo nas uči da ljubav nije uvijek jednostavna i da ne moramo uvijek ostati do kraja života sa srodnom dušom.
Razlozi za rastanak mogu biti mnogobrojni. Od onih realnih preko polurealnih pa do sasvim nerealnih. Ali, taj fizički rastanak je najmanji problem, kada su u pitanju srodne duše. Ono što ostane i poslije odlaska jeste ožiljak na dušama koje su u jednom momentu bile jedno.
Ipak, život se nastavlja. Pokušavate da stavite misli u nekakav tok, da organizirate obaveze. No, bez obzira na to koliko ste zauzeti novim životom posle prekida, samo jedan jedini momenat je potreban da umirite svoj um. I shvatite da ste još uvijek u stanju da osjetite svoju srodnu dušu. Ona je još uvijek prisutna u vama. U tom momentu shvaćate da je sa srodnom dušom nemoguće prekinuti.
Zato jer je njena fizička prisutnost mizerna u odnosu na duhovno prisustvo
Zato što ste poslije pronalaska svoje srodne duše sasvim drugačija osoba. I ostajete tako promijenjeni do kraja života. Bez obzira da li nastavite vezu ili ne.
I poslije toga, više ništa nije isto. Potpuno je nevažno koga ste još voljeli i koga ćete sve voljeti. Otisak vaših duša ostaje zauvijek urezbaren. To je svojevrsni ples nemoguće ljubavi.
Čak i kada prođu godine od rastanaka, i kada su neke rane u potpunosti zacijeljene ostaje jedna struna u našim tijelima koja se uvijek, bez obzira na godine, bolno zategne. I ne samo na spomen imena srodne duše. Ili bačenog pogleda na zajedničke fotografije. Zategne se onog momenta kada vam kroz tijelo prostruji osjećaj koji je bio samo vaš. Usprkos iluzijama vremena, još uvijek smo privučeni svojom srodnom dušom. Onom koja je došla u naše živote i sve okrenula naopako bivajući pri tom sasvim svoja.
Kada bi sve ovo znali oni koji su pronašli svoju srodnu dušu, možda se ne bi toliko grčevito trudili da definiraju svoju vezu. Možda im ništa na ovom svijetu ne bi bilo važno koliko to da zauvijek ostanu zajedno. Ovo uglavnom znaju oni, koji su iz nekakvih razloga morali ili željeli prekinuti sa svojom srodnom dušom. Ali ih je na kraju sve dočekala ista stvarnost. Koliko god se trudili, sa srodnom dušom nisu uspjeli prekinuti. Jer su promjene bića koje su doživjeli, nosili zauvijek sa sobom. Bez obzira na to da li ih srodna duša prati ili ne.
“Ne govori ništa. Ni riječ. Svakako nam nikad nisu ni bile potrebne za komunikaciju. Je li to energija između naših duša ili prastaro srodstvo, ne znam. Ali, što god da imamo, prevazilazi moć jezika. Između nas, i tišina izvanredna. Čak i ona govori.” -Beau Taplin
Izvor: alternativainformacije
Pajsije Svetogorac: Ako imate ljubav i dobrotu, vi ste anđeo i nosite raj sa sobom!
“Ako imate ljubav i dobrotu, vi ste anđeo. I gde god da idete i gde god da ste, nosite raj sa sobom. Dakle, već u ovom životu počinjemo da osećamo raj ili pakao,” tvrdio je starac Pajsije
Jedan od najpoznatijih starešina Atosa, monah Carigradske pravoslavne crkve, Pajsije Svetogorac, u svojoj knjizi “Reči” u poglavlju “Anđeo čuvar” detaljno je objasnio da svaka krštena osoba ima svog nevidljivog Anđela, koji je neprestano u blizini.
Ovo biće više svesti, koje se sastoji od najfinije materije, je bestelesno. Prema Pajsiju, Anđeo se udaljava od nas, ako činimo loša dela, ali nas nikad ne ostavlja, ne napušta nas.
“On tužno stoji sa strane i gleda na nas…”
Mnogi ljudi mogu da osete intuitivno, kad da je neko u blizini uznemiren, razočaran.
I obrnuto, kad činimo dobra dela, iznutra se osećamo kao da se neko u blizini smeši i aplaudira nam.
Da li ste primetili ovo?
Pajsije Svetogorac takođe kaže da osoba koja je postala poput njegovog Anđela čuvara, koja počinje da čini dobra dela, širi ljubav oko sebe, zapravo stvara raj oko sebe. Odnosno, raj se može stvoriti već u ovom životu.
Onaj ko svoj životni prostor neprestano ispunjava besom ili agresijom, svojim rukama stvara pakao oko sebe i za sebe. Postoje im nepodnošljivo da žive.
“Većina ljudi ne samo da ne oseća prisustvo Anđela u blizini, već čak i ne zna za njegovo postojanje”, rekao je Pajsije.
Daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrost da promenim stvari koje mogu, i mudrost da znam razliku!
Postoji jedna molitva nepoznatog autora, koja glasi: „… daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrost da promenim stvari koje mogu, i mudrost da znam razliku.“ Za mnoge ljude, ovo deluje kao nemoguća misija. Postoje stvari u životu na koje možemo da utičemo i koje možemo promeniti, dok postoje one koje su u potpunosti van naše kontrole. Pomislili biste da bi nam najlakše bilo da se pomirimo sa nečim što je van naše moći, zar ne? „Šta ja tu mogu?“ Pa, zanimljivo je da nas, nekako, upravo te stvari koje ne možemo promeniti najdublje pogađaju i najteže nam je da ih prihvatimo, o kojem god aspektu života se radilo. Kada nešto možemo da promenimo, pokušaćemo, ukoliko ne uspemo – znaćemo da smo barem uradili šta smo mogli ili svaliti krivicu na sebe ukoliko nismo. Međutim, šta kada nije do nas? Koga okriviti? Kome se obratiti? I, što je najvažnije, kako prihvatiti stvari koje ne možemo promeniti? Vreme je da naučimo.
Zašto je teško prihvatiti ono što ne možemo promeniti?
Zašto se često „zaglavimo“ u patnji i bolu nakon raskida veze (i u mnogim drugim oblastima života)? Jer pokušavamo da promenimo stvari koje su van naše kontrole. U životu, postoji brutalna istina koju neki ljudi uporno odbijaju da prihvate i čuju – mi zapravo nemamo kontrolu nad mnogim stvarima koje nam se događaju u životu. I to je u redu. Međutim, neki ljudi se toliko opiru ovoj činjenici da mikro-upravljaju svakim aspektom života. Misle da, ako mogu da steknu dovoljno kontrole nad drugim ljudima i situacijama u kojima se nalaze, mogu sprečiti da se loše stvari događaju. Drugi su svesni da ne mogu sprečiti da se loše stvari dogode, ali u svakom slučaju brinu zbog njih, te na kraju troše svoje vreme i energiju, jer briga ne donosi ništa dobro, pogotovo kada su u pitanju stvari koje ne možemo promeniti. Za neke ljude, prihvatiti ono što ne možeš promeniti je i dalje nemoguća misija i uporno žele da promene svet, a nikako da shvate da promena počinje od njih samih – ona dolazi iznutra, i ne postoje te okolnosti, situacije, niti ljudi koji će se promeniti da bismo mi bili zadovoljni, srećni ili ispunjeni. U psihologiji je to očigledno u konstrukcijama poput „lociranja kontrole“, odnosno određivanju da li događaje u svom životu pripisujete spoljnim izvorima (patim zato što se loše odnosi prema meni) ili unutrašnjim izvorima (patim zato što sebi dozvoljavam da se loše ophode prema meni). A, nekako, svi zaboravljamo, da je ključ promene i prihvatanja u nama samima.
Kako prihvatiti stvari koje ne možeš promeniti?
Prihvatanje nije isto što i odustajanje ili pasivnost. Mnogi ljudi se opiru prihvatanju onoga što ne mogu promeniti, jer to povezuju sa „dizanjem ruku“ i predajom. Istina je da možemo da nastavimo da napredujemo uprkos tome što prihvatamo da postoje stvari koju su van naše kontrole. Za sve one koji se pitaju „kako da prihvatim ono što ne mogu promeniti“, sledi nekoliko saveta, koji će vam pomoći da pronađete ono što zapravo tražite – mir. Počnimo od samog početka svega, pa i ovog teksta, od čuvene molitve:
Prepoznajte šta ne možete promeniti
Šta je ono što najčešće želimo da možemo promeniti, a ne možemo? Na primer, prošlost. Ne možete je promeniti. Šta je bilo – bilo je, a fokusiranje na ono što je nemoguće promeniti donosi samo patnju i nemir. Tu su i drugi ljudi – da, možete pokušati da utičete na druge ljude, ali na kraju dana, vi ne možete da ih kontrolišete, niti je to vaše pravo ili zadatak. Ne možete promeniti ko su ili šta osećaju. Zakoni prirode? Znate, stvari poput zemljotresa ili činjenice da svi pre ili kasnije umiremo. Nije važno koliko puta kažete „Ako/kada bih samo…“, ove stvari ne možete promeniti, jer nisu pod vašom kontrolom . I da, teško je to prihvatiti, ali neophodno je da to zaista osvestite, osetite, obradite i konačno – pustite. Morate se pustiti da odbolujete ono što sahranjujete jednom za svagda, makar to bilo samo jedno uverenje. I to je u redu.
Utvrdite šta možete promeniti
Postoji vrlo malo stvari koje ne možete da promenite, ali zato postoji beskrajan broj stvari koje MOŽETE da promenite! Um nam je ponekad toliko zamagljen onime što je moglo biti, da previdimo stvari koje zaista možemo da promenimo. Od ove sekunde, upravo sada, imate potpunu kontrolu nad svojim odlukama i postupcima. Čega želite u svom životu? Kako želite da se osećate? Kako možete dobiti te stvari? Kada počnete da se nervirate i brinete oko nečega, odvojite minut da ispitate stvari nad kojima zaista imate kontrolu. Ukoliko postoji bilo šta što je u vašoj moći i što možete da uradite – uradite to. Uspeli ili ne, barem ćete znati da ste pokušali. Ne možete sprečiti da dođe oluja, ali se možete pripremiti za nju. Ne možete da kontrolišete kako se neko drugi ponaša, ali možete da kontrolišete kako ćete vi reagovati. Prepoznajte da, ponekad, sve što možete da kontrolišete su vaše misli, vaša percepcija i vaši postupci. Kada uložite energiju u stvari koje možete kontrolisati, bićete previše zauzeti aktivnošću da biste se zamarali oko svih stvari koje niste mogli ili ne možete da promenite.
Pronađite smisao
Ponekad, „najgora“ stvar koja nam se dogodi postane najvažnija prekretnica života i najosnovniji deo našeg ličnog rasta i razvoja. Iako su naši umovi programirani da teško pronađu nešto pozitivno u naizgled lošoj i bezizlaznoj situaciji, mnogo je lakše prihvatiti stvari koje ne možemo promeniti, kada vidimo i istražujemo mogućnosti koje iz toga proizlaze. Šta možete naučiti iz svoje poteškoće? Kako su vas poteškoće i problemi iz prošlosti učinili jačom i boljom osobom? Kada više ne možemo da promenimo situaciju, izazvani smo da promenimo sebe.
Naučite da se nosite sa stvarima
U jednom ili drugom trenutku život će nas dovesti do neočekivanog obrta događaja, sa kojim možda ne znamo kako da se nosimo. Dakle, deo procesa prihvatanja stvari koje ne možemo promeniti je učenje novih načina za suočavanje sa krizom. U životu je uvek i u svemu potreban balans. Kao što nije uvek sunčano ili kišovito, niti dan ili noć, tako se smenjuju i usponi i padovi, sreća i tuga, i takvim to moramo prihvatiti. Okolnosti ne možemo promeniti, ali možemo naučiti kako da reagujemo na njih, kako ih prihvatiti, naučiti nešto iz njih i proći kroz svaku emociju koju doživimo, umesto da ih potiskujemo i guramo ‘pod tepih’, u nadi da će se sve samo od sebe rešiti i nestati. I ne zaboravite, posle kiše uvek dođe sunce.
Prihvatiti ne znači odustati
Kada shvatite da se odgovor na pitanje: „Kako prihvatiti ono što ne možeš promeniti“ krije u vama samima, znaćete da morate početi od sebe. Vi ste prva stepenica ka promeni svog sveta. Prihvatanje onoga što se dogodilo, prvi je korak ka prevazilaženju posledica bilo koje nedaće. Prihvatiti stvari koje ne možemo da promenimo i koje nisu u našim rukama, je potpuno svestan izbor, kao i verovanje da čak i ono što nam uzrokuje veliku patnju i bol ima svoju svrhu. Prihvatanje je naša spremnost da odbacimo odnose, ideje i prilike koje nam ne služe, kojima svojevoljno robujemo i dopuštamo da nas kontrolišu, u svrhu nečega mnogo boljeg i važnijeg, što nas čeka s druge strane, nakon što postanemo toga svesni. Sve što se događa, i kako god bilo, samo je trenutno i nije namenjeno da traje večno. Promena je sastavni deo života, a što pre naučimo kako prihvatiti stvari koje nemožemo promeniti, to ćemo pre biti istinski ispunjeni i srećni.
IZVOR: lepoticaizver.com
Dr Lisa Rankin: Strah i stres mogu da izazovu ozbiljne bolesti – Evo kako da ih savladate i sami se izlečite!
Doktorka Lisa Rankin, posvetila se izučavanju straha u cilju da pomogne svojim pacijentima da se samostalno izleče
Strah s kojim se nismo suočili oduzima nam životnu radost, pretvara nas u svoje zatvorenike i ugrožava naše zdravlje, postajući ozbiljan faktor rizika za srčani udar, dijabetes ili rak. Lisa Rankin je lekar, spisateljica, predavačica i osnivačica Instituta zdravlja.
U području njenog interesa je spoj nauke i duhovnosti te buđenje svesti, prvenstveno o strahu, a u svrhu samoisceljenja.
Autorka je brojnih naučnih radova i knjiga među kojima su najpoznatije “Um iznad medicine” i “Lek za strah.”
U prvoj knjizi govori o tome kako se snagom uma i promenom razmišljanja sami možemo izlečiti, a u drugoj otkriva kako prigrliti vlastiti strah i pretvoriti ga u saveznika.
Nakon što je shvatila da u mnogim situacijama ne može pomoći svojim pacijentima, jer je spoznala da oni to moraju sami učiniti, napustila je lekarski poziv i postala trener života.
Fiziologija straha
Sigurno vam je dobro poznata situacija kada se pojavi loša misao, na primer: Bojim se da ću se teško razboleti.I onda tu misao stalno vrtite u glavi, ne znajući da tako zapravo samo hranite, odnosno pojačavate svoj strah. Nezavisno od toga da li vam preti stvarna opasnost ili ne, nakon takve misli u vašem mozgu se pokreće amigdala – svojevrsni centar za strah, koji proizvodi stresnu reakciju u telu.
U telu se luče hormoni stresa kortizol, adrenalin i noradrenalin, koji telo pripremaju za situaciju bori se ili beži (fight or flight). Amigdala sarađuje s delom mozga koji se naziva talamus, a koji prima informacije, zatim s hipokampusom, koji pamti, te s cerebralnim korteksom, u kojem se odvija naše razmišljanje. Čak i dugo vremena nakon nestanka stvarne pretnje, sve što pokreće osećaj straha, lančanom reakcijom stimuliše navedene delove mozga i čini zatvoreni krug – kaže dr Rankin.
I zbog toga možete postati hronično prestrašeni i anksiozni.
Stres i strah vode u bolest
Danas smo stalno pod stresom. Ali da li znamo uopšte šta je to stres? Stres nije ništa drugo nego strah, briga i anksioznost odeveni u društveno prihvatljivije ruho. Svaki put kada doživite stresnu situaciju, pojačava se delovanje vaše amigdale na pretnje, stoga postajete osetljivi na strah. Stresne reakcije tela bukvalno troše deo vašeg mozga – hipokampus, koji je zadužen za sećanja, a hormon stresa kortizol slabi neuronske sinapse u mozgu i usporava stvaranje novih.
Dakle, stres, odnosno strah, ubrzava propadanje vašeg mozga! Stres takođe budi simpatički sistem i telo se ponaša kao da je pod stvarnom pretnjom pa svu krv preusmerava prema većim organima, poput mozga i srca.A kada se strah otme kontroli i postane vaše trajno stanje, ti mehanizmi odbrane prestaju da funkcionišu i otvara se put raznim oboljenjima.
Ali, kada strah zamenite emocijama poput ljubavi, zahvalnosti, osećaja povezanosti i slično, uključuje se vaš parasimpatički sistem te se krv preusmerava prema probavnim organima i imunosnom sistemu. To znači da se, kada je vaše telo opušteno, uključuju mehanizmi koji štite od bolesti.
Istinski i lažni strah
Dr Rankin navodi dve vrste straha – istinski i lažni strah. Istinski strah možete osetiti kad vam preti stvarna opasnost – nesreća ili čak smrt. To je koristan strah koji aktivira telo za samoobranu.
“Glas istinskog straha javlja se s namerom da vas spasi”, kaže dr Rankin.
S druge strane, lažni strah javlja se kad nema stvarne opasnosti. Naprimer, čeka vas neki poslovni sastanak, a u vama se javlja lažni strah u obliku strepnje, brige, zabrinutosti oko toga šta će dalje biti, hoćete li stići na sastanak, hoćete li razočarati saradnike… I najčešće se ništa od toga ne dogodi.
To je bezrazložan i često neopravdan strah koji vas dugoročno može dovesti do fizičkih obolenja.
Šta učiniti s lažnim strahom?
Budući da se lažnog straha ne možete potpuno osloboditi, rešenje je da promenite svoj odnos prema njemu. Kako? Dopustite mu da postane vaš učitelj.
“Kad se strah pojavi, ne reagirajte automatski. Umesto toga, preispitajte ga. Otvoreno, znatiželjno, pitajte ga čemu vas može naučiti“, savetuje dr Rankin.
Ako još iz detinjstva vučete naviku da se grčevito držite sigurnosti, to vas uveliko ograničava u životu. Zbog toga se jako bojite promena i nekih novih situacija. Ali ne zaboravite da živite u svetu koji ne garantuje baš ništa stalno i sigurno. Ublažite svoje strahove tako da prestanete da tražite sigurnost. Shvatite da je lepota života upravo u neizvesnosti i nesigurnosti. Strah će vam tako pomoći da osvestite spoznaju kako i usred promene i haosa možete živeti mirno i spokojno.
Kad prigrlite strah, vaše telo će čak i u stresnoj situaciji početi da se opušta jer ćete vi na nekom dubokom, iskonskom nivou znati da vam je upravo to iskustvo potrebno za vaš duhovni rast.
Možemo li se nasmrt preplašiti?
Sigurno ste barem jednom rekli da ste se nasmrt preplašili. Da li vam to zvuči kao nešto što se zaista može dogoditi? Verujete li da čovek od straha može umreti? Brojna stvarna iskustva to potvrđuju.
Na primer, dr Rankin navodi slučaj tri sestre koje su verovale da je na njih bačen urok te su bukvalno umrle od straha dan pre nego što im je rečeno da će umreti.
Jedna žena se skamenila od straha u naslonjaču i umrla dok su pljačkaši pljačkali njen dom, a jedan je 45-godišnjak bukvalno umro od treme pre nego što je trebao da održi javni govor.
Dakle, od straha se zaista može umreti.
izvor : alternativa-za-vas.com
Kaliopi: Ljubav ima smisao samo kada traje zauvek
Makedonska diva Kaliopi otkriva šta je uzrok njenog vedrog duha, kojom životnom filozofijom se vodi sve ove godine, da li je moguće da ljubav nestane, kao i koje to dve krajnosti leže u svakoj ženi. Pevačica raskošnog vokala, ističe da joj je razmena energije najbitnija, ali i da je njena Šarplaninka najbolji kritičar kada se osami i komponuje u udobnosti njenog doma.
– Ako se ljubav prekine, znači da nije ni postojala. Ljubav za mene ima smisao samo onda kada traje zauvek. Ona se može transformisati, iz jednog oblika preći u drugi, ali prekinuti ne. Ljubav je nešto što bi ljude trebalo da vezuje kroz živote i generacije. Kakav je trag koji ostavljamo iza sebe, ako nije sveprisutna ljubav? Upravo je ova pesma svedok, moj život je svedok. Najbitnije je sačuvati dostojanstvo i svoje izbore u životu ispoštovati maksimalno. Ako jedna priča prestane da traje, ne znači da je i ljubav prestala. Ostaje prijateljstvo. Od svega se može nešto lepo napraviti. No, za to je potrebna inteligencija, ljudskost, emocije, ali pre svega inteligencija.
Nasuprot “Jutru” pesma “Poželi” daje jednu potpuno drugačiju vrstu emocije. Ovde je žena snažna i spremna da se hrabro bori za ono što želi. Vi verodostojno iznosite i jednu i drugu vrstu energije. Kakvo je vaše mišljenje, da li ovaj dualitet postoji u svakoj ženi? Da li svaka žena u sebi ima trag buntovnice i nežne devojčice?
– Upravo tako. Ja smatram da smo mi žene jači pol. Ovom izjavom nemam nameru da potcenim muškarce. Naprotiv. Jako ih poštujem i vrednujem to što oni ulažu sebe i što su deo našeg puta na kome se osećamo voljene, mažene i pažene. Ali u biti, u svakoj i od nas postoji ta ratoborna i nežna strana. Ja nikad nisam imala ovako nežnu pesmu. Pa ipak, pored nežnoće ona u sebi sadrži i ratničkog. Ona izgara od potrebe da kaže da je jaka. Malo žena u životu ima šansu da upozna i jednu i drugu stranu svoje ličnosti. Neke se mogu opredeliti, a nekima nažalost nikada ne uspe da svoje živote žive na način na koji treba i priliči jednoj ženi. U ime svega toga ja i pevam takve pesme. Šetajući kroz različite emocije i stilove težim da što više tih svetova i dotaknem. Ali pored svega, publika uvek ima poslednju reč. Publika svuda reaguje gotovo identično – prema Vašoj muzici se odnosi s ljubavlju i poštovanjem. Mnogo puta do sada ste izjavili da osećate veliku odgovornost prema publici, a kakve vas misli okupiraju pred sam izlazak na scenu?
– Pre nego što izađem na scenu u mojoj glavi se projektuje slika koja je ravna ulasku toreadora u arenu pred borbu sa bikom. Ja sam onaj bik koji u tom trenutku ni o čemu ne razmišlja, već samo želi da jurne u arenu. Kada dolazim na pozornicu najbitnije mi je da vidim svoju publiku i uvek je scenario isprogramiran tako da moram imati muziku. Reč je o uvodu koji najavljuje moj dolazak, kako bih imala vremena da osetim njihovu energiju. Upravo ona određuje moj prvi ton. A sve ostalo je haos (smeh). To je jedna neverovatna razmena energije. Ja sam neko ko dok akumulira snagu i energiju, moram sebe i prazniti. Jako mi je bitno da sebe dam, a znam da je “feedback” prisutan. Tako se postavljam i u životu, ne samo na pozornici. Beskrajno se dajem.
Kada niste na sceni, koja bi muzika bila Vaš “melem”?
– To zavisi od raspoloženja i i situacije. Melem je slušati tamburaše dok sedim sa prijateljima. Kada otpevam neku starogradsku pesmu, jer se u meni u tom trenutku javila želja za tim. Postoji i muzika kada zatvorim sebe u „četiri zida“ i onda je moj melem instumentalna muzika koju slušam ili stvaram. Ja dosta stvaram instrumentalnu muziku u svojstvu različitih projekata – baleta, filma, pozorišta…Tu je i muzika mojih svetskih kolega koji su tokom dugogodišnjih karijera ostali dosledni svom zvuku, nezavisno od toga da li se radi o pop-u, rock-u, jazz-u…Najbitnije je unutrašnje stanje. Imam jedan jako bitan faktor kod kuće, a to je moja Šarplaninka koja me fascinira kako nepogrešivo oseća sve te frekvencije i po njoj prepoznajem šta je dobro a šta loše.
Poznato je da niste sujetni, da pomažete i rado dajete podršku mladim umetnicima. Živimo u vremenu sveopšteg konzumerizma i nezavidan je broj afirmisanih ljudi za koje se može reći da daju pravi primer mladima. Kakav je Vaš stav o tome? Da li se glas mladih dovoljno čuje?
– Ne mislim da se iko duboko i studiozno bavim ovom temom. Da, živimo u vremenu gde vladaju mediokriteti i ono što želim da naglasim jeste da su mladi, pogotovo deca koja žele da uđu u ovaj posao jako krhka. Njihova energija je čista i lako se može zamrljati ukoliko se usmeri na pogrešan put. Sujeta. Ja sam krenula u ovaj posao kao dete, ali sam zaista imala veliku podršku i bila sam čuvana od strane svojih roditelja i Romea Grila, koji je bio kao moj pas čuvar. Ja sam mu danas jako zahvalna na svemu. Imala sam priliku da učim od najboljih, od ljudi koji su imali šta da prenesu na mene. Najmanje sam imala mogućnosti i šansu da se bavim svojim bolestima. Jer, svako od nas nosi poneku bolest u sebi. Bitan je način na koji će se ona tretirati. Živimo u vremenu industrije, brze produkcije, koja brzo “ištanca” mnoge talente i imena. Šta znači biti popularan danas? Bitno je ostvariti balans i biti popularan sa pokrićem. Za to ne možemo kriviti mlade. Mi smo im nametnuli ovaj tempo i takve mogućnosti rada. Mislim da je bitnije baviti se onim šta dolazi nakon njihovog ulaska u javnu sferu. Šta se dešava sa tom decom? O tome malo vodi računa, nažalost.
Svako u nekom trenutku života ima potrebu da se opusti i regeneriše svoju energiju. Šta je ono što Vas pored muzike oplemenjuje?
– To se može opisati u dve reči – dobro okruženje. Nezavisno da li se radi o ljudima, prirodi, životinjama, čovek mora biti u dobrom okruženju. Ono je dobro samo onda kada vi znate da ste na pravom mestu, među pravim ljudima , a to ćete osetiti po istoj energiji koja vas nosi. Ja imam sreću da sam uvek u dobrom okruženju. Mislim da se to može protumačiti kao refleksija moje energije, jer moja najveća satisfakcija i leži u razmeni dobrih energija. I kada govorim o muzici, ja ne mislim o njoj samo kao materiji, profesiji ili izazovu koji samo mene oplemenjuje. To je nešto što uzajamno deluje na mene i druge kojima je ona upućena.
Često neka dela na nas ostave veliki tag i budu zaslužna za izgradnju ponekih stavova ili otrežnjenje od zabluda. Da li i Vi imate neku knjigu ili misao kojoj se uvek vraćate?
– Knjiga je knjiga i ona nikada ne može biti život. Postoji mnogo knjiga koje volim, ali to ne znači da ja treba zbog njih da promenim svoju filozofiju i način života. To se naziva upad sistema i ja to ne dozvoljavam. Knjige doživljavam kao tuđe priče i dogodovštine. Naravno da cenim sve knjige Paola Koelja koje su mi, kao i filmovi Almodovara živopisni, ali ne podcrtavam i ne usvajam tuđe misli koje su bez pogovora fantastične. Bariko je takođe fenomenalan, od apstraktnosti do surove realnosti. Postoji mnogo fantastičnih autora koje jako poštujem, ali ne želim da se klonim onoga što moj duh, moje biće traži od mene.
Izvor: naxi.rs
Marlo Morgan: Svakom je od nas podarena slobodna volja!
Svoju ličnost trebaš da izraziš na stvaralački način
“Svaki pojedinac stvari sagledava kroz svoje sopstvene okolnosti i tako svetu može da ponudi jedinstven izraz. Stvaralaštvo uključuje umetnosti, ali nije ograničeno samo na to, niti su slikanje, komponovanje ili pisanje na bilo koji način značajniji od stvaralačkih mera koje neko preduzme prema osobi u nevolji, da bi uneo red u sukob ili haos, ili da bi detetu ispričao priču.
Ako ljudi veruju da nemaju stvaralačkog talenta ili veruju da neka situacija u životu sprečava izražavanje toga izraza, oni ne mogu iskoristiti mogućnost kojom bi obogatili svoje duše. Zaista, istina je sasvim suprotna. Kad se čovek suprotstavlja okolnostima, kad se trudimo osloboditi svoju stvaralačku svesnost, to nam donosi velike zasluge.
Društvo je tako oblikovano da svi ljudi nemaju mogućnost da budu vođe. Budući da ima mnogo više sledbenika, izražavanje našeg stvaralačkoga žara postaje, čak, još važnije.
Stvaralaštvo je smišljeno da bude pozitivno, ali svakom je od nas podarena slobodna volja. Moguće ju je koristiti dok češljamo kosu, biramo odeću, uređujemo svoja prebivališta, sadimo u vrtu, nešto izrađujemo, pa čak i dok nešto popravljamo. Čini se da je ključno dopustiti svojim delima da te izražavaju, tako da sve što izražavaš bude takvo da se njime ponosiš.
-
Shvati da si odgovoran
Ti si na ovoj planeti gost i stoga se od tebe očekuje da je ostaviš kakvu si je zatekao, ili u još boljem stanju. Odgovoran si da se brineš za druge životne oblike koji ne mogu da govore, niti mogu sami sebi pomoći. Odgovoran si za obećanja koja daješ, dogovore koje sklapaš i posledice svih svojih dela.
Važno je objasniti da duhovna evolucija ne prestaje, niti ponovo počinje. To nije nalik odvrtanju i zavrtanju slavine za vodu. Kad čovek umre, dolazi samo do zastoja neke zanimljive delatnosti, dok se duh oslobađa tela. Nemoguće je bilo koga ubiti. Ljudi su Zauvek bića, iako smrt zaustavlja telesni izraz. Ti si odgovoran za svoju nemarnost, kao i za sav bol i patnju koju si možda naneo žrtvi, kao i za uticaj koji je to imalo na sve ostale povezane sa žrtvom. Preminula osoba nije zlopamtilo. Ali društvo jeste.
Da bi pomogao da vratiš ravnotežu, moraš postati odgovoran za sve što kažeš i učiniš. Moraš da naučiš da poštuješ i neguješ život i da pokušaš da pripomogneš u njegovom održavanju.
Odgovoran si za svoje telo. Telo je dar koji pozajmljuješ od prirodnih sila kojima je tvoja svesnost dala oblik i život. Zanemarivati ili zlostavljati telo znači biti neodgovoran.
Svaka je osoba odgovorna za svoja seksualna dela. Odgovoran si da pružiš vođstvo dušama sve dece koju doneseš na svet, da zaštitiš njihova tela i da im pružiš pozitivne, osećajne primere.
Ovo je pravilo u savršenom skladu sa stvaralaštvom. Odgovoran si za ono što stvaraš i što deliš sa svetom, za čuvanje drugih i nenanošenje zla drugima.
-
Pre rođenja pristao si da pomažeš drugima
Nije osmišljeno da bi svoje ljudsko postojanje čovek trebao da provede kao usamljeni putnik. Mi smo stvoreni da bismo se podržavali i brinuli jedan o drugome. Sve što radimo trebali bismo činiti s ovom mišlju na pameti: “Šta je za najviše dobro za sav život svuda?”
Služiti drugima znači pružati pomoć, deliti znanje i svojim životom drugima pružati pozitivan primer. Svi se ljudi rađaju s pravom da se prema njima postupa s poštovanjem i dostojanstvom. Pomagati znači pružati ruku starijima, deci, bolesnima i umirućima. Služenje je suprotno sebičnosti, kad radimo samo za sebe, zbog svoje slave i zarade. To znači biti svestan da si deo tima, tima ljudske svesnosti i sudbine planete Zemlje koji se uzdiže ili pada zavisno od dela tog tima.
-
Moraš emocionalno sazreti
Svi mi izražavamo sve emocije, uključujući ljutnju, osudu, potištenost, beznađe, krivicu, pohlepu, tugu i zabrinutost, upravo kao i radost, sreću, nadu, spokoj, ljubav i tako dalje. Kako sazrevaš i dobijaš uvid u to šta to znači biti čovek; cilj je razvijati, disciplinovati i birati svoja osećanja. Kako je neko rekao, neko slavan: “Srećan si onoliko koliko sebi dopuštaš.”
Odnosi i događanja su krugovi. Oni počinju, nastavljaju se i zaustavljaju na nekoj tački. Ako emotivno sazriš, nećeš imati poteškoća u zatvaranju svakog kruga, nećeš ostavljati razdvojene krajeve, niti negativne emocije.
Trebao si ljutnju da osetiš još kao dete, rano u životu. Možeš da odrediš kako se telo oseća kad je ispunjeno besom i uporediš to sa osećajem u telu kad upotrebiš razumevanje, savitljivost i unutrašnji mir. Jedini način na koji se tvoja duša povezuje sa svesnošću tvog mozga je putem emocija. Ako te, na primer, bole leđa, trebao bi da se zapitaš: ‘Zašto?’. Šta to predstavlja? Kako to možeš da promeniš? Šta možeš da naučiš? Tada se pobrini za ono što treba stvarno da uradiš kako bi popravio svoje telo, ali nemoj odbaciti misaone procese i duhovne pouke.
Isto tako trebaš da poštuješ svoje emocije, posebno osećanje radosti i tuge. Potiskivati bilo koju emociju može da izazove telesne nevolje.
Jedan od najvažnijih osećaja za zdravlje bilo kog pojedinca i za zdravlje naše planete je smeh. Kao čoveku, pružena ti je svesnost, dar duhovitosti i sposobnost njenog izražavanja. Smehom i bezbrižnošću telo može da ostane zdravo, a i telesni poremećaji se mogu ispraviti. Duhovitost zaustavlja probleme; pruža snagu odnosima i donosi radost drugima. Trebalo bi malo dublje analizirati ono što smatramo smešnim i čemu se smejemo.
Trebalo bi izbegavati bilo koju vrstu razornosti. Smeh je tako važan za tvoju dobrobit, zato ne sklapaj oči pre noćnog odmora ako se nisi nasmejao ili radovao toga dana. Ako zaista nisi, ustani iz kreveta i pronađi nešto zbog čega ćeš biti srećan.
Zabavljači su posebni ljudi, a postoje u svakoj kulturi. U svakome od nas postoji zabavljač, a postoji i pravo vreme u našem životu kada možemo da izrazimo taj deo sebe. Nikada nismo previše stari da bismo uživali u ulozi zabavljača.
Ali ključ je istinoljubivost. Ne možeš da tragaš za istinom o tome ko si ti, zašto si ovde i kako napreduješ, ako ne govoriš samo istinu. Uvek.
-
Zabavljaj se
Da, deo tvog zemaljskog zadatka je ometanje i preusmjeravanje pažnje drugih ljudi, kao i svoje vlastite. Zabava je nešto smišljeno kako bi se razvedrili umorni, ublažile nevolje, utešili bolesni, kao otpusni ventil stvaralačkog izraza. Zabavljati se pomaže samodiscipliniranju i osećajnom sazrevanju. Trebalo bi učestvovati samo u pozitivnim zabavama, a ne prepuštati se uvek samo ulozi gledaoca. Zabava može imati izuzetno snažan uticaj, ali ne sme se odvojiti od odgovornosti.
-
Upravljaj svojom energijom
Čovek ne može ni stvoriti ni razoriti energiju. Možemo je samo koristiti, menjati je i preoblikovati je. Sva energija koja postoji bila je stvorena u istom trenutku vremena. Svaka reč, svaki čin, svaka misao koju pomisliš sa sobom nosi energiju. Sve u našem svetu i vidljivo i nevidljivo, delić je ove tvorevine koju nazivamo energijom. Naš svet ni od čega drugoga nije stvoren.
Zašto je upravo u ovom određenom istorijskom trenutku tako važno podsetiti sve ljude da je njihov zadatak da počnu da upravljaju svojom sopstvanom energijom? Jer je to kolektivna energija koja stvara sve što vidimo, kao i nevidljive omotače svesti koji okružuju ljude i mesta. Sve je u našem svetu u procesu izgrađivanja ili raspadanja, a ti procesi se zasnivaju na nivou energije. Svaka reč koju izgovoriš je oslobođena i odlazi u svemir. Mi nikada ne možemo da vratimo naše reči, nikada da ih ispravimo, nikada da ih povučemo. One postaju deo sloja koji okružuje planetu. Tokom vremena taj omotač postaje ispunjen vriscima žrtava, nasilnim delima, sebičnim, ograničenim mislima, koje sada i stvara taj sloj žrtvine svesti. Ljudima na Zemlji jednostavnije je da se uklope u taj negativitet, nego da se probiju i iza i iz njega. Više od polovine duša koje su danas u poseti Zemlji spadaju u obrazac “svesti žrtve”. Mi smo ga stvorili i mi ga moramo rastvoriti. To možemo postići tako da svako od nas postane svestan da je odgovoran da upravlja svojom energijom i da daje primer drugima. Raste upravo ono čemu posvetiš pažnju. Ako se osećaš kao žrtva, ako okrivljuješ druge, ako se valjaš u samosažaljenju, to će pojačati negativne vibracije. Moraš da promeniš svoj stav, da oprostiš i zaboraviš, da budeš optimističniji, posmatraš pozitivnu stranu. Srcem pristupi ostalim zadacima koji govore o onome što “ti smeš” i dopusti neka se prekinu svi odnosi zasnovani na osećanju žrtve.
-
Predaj se muzici
Jedan od najveličanstvenijih poklona predanih ljudskoj rasi je sposobnost izražavanja u rasponu tonova koji sežu dalje od glasova bilo kojeg drugog životnog oblika i sposobnost pravljenja instrumenata koji će isto tako da proizvode zvuke muzike. Stvaralačko izražavanje i zabava mogu uključivati i muziku, ali muzika je tako važna da treba biti odvojena i posebna delatnost. Muzika ima uticaj na celu ljudsku vrstu i, zaista, energija muzike može isceljivati i telo i planetu. Slušanje umirujuće muzike koja je usklađena s otkucajima čovekovog srca ima dubinski i pozitivan uticaj na živce i mentalno stanje. Svi ljudi su muzički nadareni i muzika utiče na sve. Muzika je govor tvoje duše. To je glas naše planete koji progovara svemiru.
-
Teži mudrosti
Mudrost je sasvim različita od znanja. Znanje je učenje putem mnogobrojnih izvora: knjiga, škola, medija i iskustva. Na učenju se zasniva koeficijent inteligencije. Čovek može biti izuzetno inteligentan, a da nema ni trunke mudrosti. Mudrost je način na koji čovek koristi znanje. To je smišljena, selektivna odluka da se deluje na određeni način, ili da se uopšte ne deluje, s obzirom na dobrobit svih.
Nije neophodno pohađati školu ili završiti studije. Čitanje i pisanje mogu pomoći, ali nisu neophodni da bi ljudsko biće postiglo uspešno duhovno putovanje.
Moraš da težiš mudrosti, imaj i na umu da sve duše dele isto ljudsko iskustvo, da su sve one posetioci na majci Zemlji. Svi smo jedno s Tvorcem. Sve što je stvoreno izranja iz jednog te istog Izvora. Delovati mudro znači poštovati svrhu svih stvari i činiti ono što je za najviše dobro celokupnog života svuda.
-
Vežbaj samodisciplinu
Nije obaveza nekog drugog da shvati kako svako od nas bira dela koja su u skladu sa spokojnim, proizvodnim, radosnim životom na ovoj planeti. Na nesreću, zakoni su postali neophodni jer ljudi nisu živeli na takav način.
Čovek ume da pretera. Čovek može da postane zavistan, nemaran, pohlepan. Može da bude okrutan i njegova dela mogu da budu razorna. Te će osobine zauzdati samodisciplina i usmeriće nas prema dostizanju mudrosti.
Samodisciplina može tvoje telo da održi zdravim. Stanje ljudskoga zdravlja je barometar koji nam pokazuje stanje zdravlja planete Zemlje. Neophodno je razvijati samodisciplinu kako bi se doživela bilo koja unutrašnja povezanost tela i duše. Kad osluškuješ svoje srce, ono će ti reći sve šta je potrebno. Moraš da naučiš da razlikuješ između onoga što ti kaže tvoja glava i osluškivanja poruke tvog srca. Govor glave je proizvod društva. Govor srca, govor je koji dolazi iz Zauvek.
-
Posmatraj bez prosuđivanja
Promatranje bez prosuđivanja ponekad se naziva “bezuslovnom ljubavlju”. Sva su ljudska bića duhovne duše. Sve su stvorene istog trenutka. Niko nije stariji, pametniji ili uspešniji od bilo koga drugog. Svakome je predan isti dar, dar slobodne volje, sloboda izbora. Izvor je savršen i sve što Izvor stvara savršeno je. Mi smo stvoreni duhovno savršeni i takvi smo ostali, ali naš dar nam dopušta da verujemo u nešto drugo i da po svome uverenju delujemo. Dopuštamo sebi da sebe i druge vidimo kao nesavršene i da pustolovno delujemo slabije nego što bi delovalo naše potencijalno spokojno ja.
U okviru Zauvek nema grešaka. Ne možeš pogrešiti, jer ljudski život je tvoj dar i ti ga istražuješ. Možeš da posmatraš šta se događa i, bez prosuđivanja, intuitivno da odlučiš da to ne miriše dobro, da nema dobar ukus i da ne pruža dobar osećaj za tvoj put. Tada to blagoslovi i kreni dalje. Tako možeš ispuniti zahtev da voliš sve ljude. To ne znači da moraju da ti se sviđaju njihova dela ili njihov izbor ponašanja. Ali ti ne prosuđuješ da osoba greši. To jednostavno nije deo tvog puta. U to ne ulažeš svoju energiju. Ni reči, ni dela, ni misli.
Ako prosuđuješ, isto tako moraš da naučiš da opraštaš. Oprosti drugima, oprosti događanjima, oprosti samome sebi.
Kad posmatraš bez prosuđivanja, opraštanje ti nije potrebno. Posmatranje je povezano sa razumevanjem, sa spoznavanjem istine da je sve u savršenom Božanskom Poretku, da mi kao ljudi jednostavno biramo da živimo manje od svog savršenstva. U svakodnevnom životu možemo da se približimo svom potencijalu i zauzvrat će svet postajati sve božanstvenije mesto. Konačno ćemo biti svedoci zatvaranja prekrasnog zlatnog kruga.”
Izvor: rekonekcija.rs
MOŽE LI TELO DA IZLEČI SAMO SEBE: Sadhguru, indijski guru i pisac tvrdi da je to moguće na OVAJ način!
Indijski guru i pisac, Sadhguru je jedan od najpoznatiji govornika i motivatora na svetu. Evo šta je rekao o samoisceljenju
“Šta je potrebno da telo raste i razvija se? To je hrana, materijal koji ste uzeli sa planete i integrisali ga u svoje telo.
Dakle, ako pojedete parče hleba tokom popodneva, ono se pretvori u ljudsko telo. Kada kažem ljudsko telo, mislim na najsavršeniju aparaturu na planeti. Najviša tehnologija!
Svi su danas opsednuti Ajfonom, propuštajući JA. Ovo je prava tehnologija – vaše telo! I vi proizvodite tu tehnologiju pomoću parčeta hleba, šargarepe, jabuke…Dakle, ovde postoji inteligencija, postoji sposobnost da se parče hleba pretvori u najbolju tehnologiju na svetu.
Ako biste mogli Ajfon napraviti od parčeta hleba, da li biste mislili da je to čudesno i neverovatno? DA!
Ali vi sada radite i više od toga, ali radite to nesvesno. Ako biste toga bili svesni svaki dan, zdravlje za vas ne bi predstavljalo problem. Živeli biste magično.
Svako od nas ima tu inteligenciju u sebi, jedina razlika je u tome što neki traže rešenje spolja. Ne traže rešenje tog problema unutra. Proizvođač tog tela je unutra.
Ako treba da obavite popravku tela, da li ćete se obratiti proizvođaču ili lokalnom mehaničaru?
Za hitne slučajeve odete kod lokalnog mehaničara, a za dugotrajne popravke idete kod proizvođača…”
Izvor: stil.kurir.rs
Najveći uzrok naše propasti jeste što pomažemo nezahvalnim ljudima
