Zašto žene ulaze u brak bez ljubavi – “VOLELA BIH DA JE MOJ MUŽ BIO LJUBAV MOG ŽIVOTA, ALI NIJE”
Žene često ulaze u odnose sa muškarcima koje ne vole, a kasnije budu razočarene što nisu našle ljubav svog života. Uglavnom, ovakve stvari dovode do eventualnih problema u braku, dok se takođe nameće pitanje – zašto žene pristaju na brak sa nekim, a da nije iz ljubavi?
Ispovest jedne žene daje odgovor na ovo i na mnoga druga pitanja koja se tiču ove teme.
“Bila sam zaljubljena tri puta u životu. Jedna ljubav je bila moja prva ljubav, druga – ljubav mog života, a treća muškarac za kojeg sam se udala. Sve sam ih volela. Bilo bi pogrešno reći da je jedan bio značajniji od drugog. Volela sam ih sve drugačije, iz različitih razloga. Čoveka za kojeg sam se udala volela sam najviše, ali on nije bio ljubav mog života.
Ne verujem u srodne duše. To je glup koncept. Misliti da postoji samo jedan čovek za nekog nije samo strašno, već i uvredljivo. Mislim, na svetu postoje milioni ljudi, a za tebe postoji samo jedna osoba? Pa, šta ako oni žive u Indiji, a ti nikad ne odeš u Indiju? Ili šta ako ih je jutros udario autobus pre nego što ste uopšte znali da postoje? Da, smatram da je ceo taj koncept sr***. Možete imati mnogo srodnih duša, baš kao što možete imati mnogo ljubavi.
Ali kad je u pitanju ljubav mog života, ljubav koju sam osećala prema ‘S’ je najbliža onome što zamišljam kako bi izgledala ljubav između dve srodne duše. Bilo je haotično. Izludelo me je. Bila je to vrsta ljubavi koja me je potresla do srži i zbog koje sam se stalno osećala pijano. Nisam mogla da ga se zasitim. Htela sam ga progutati celog, gurnuti ga u sebe, upiti ga u sebe i uvek biti uz njega. Želela sam da osećam ono što je moje telo osećalo kad god bih ga videla do kraja života. Sećam se da sam mislila da ću doslovno umreti bez njega. Iskreno sam u to verovala. Moje telo bi jednostavno odustalo i umrlo.
Tokom četiri godine bili smo zajedno, pa nismo. Ne znam kako biste to nazvali. Nismo izlazili jer on nije hteo da izlazi sa mnom. Ali uvek smo bili zajedno, spavali zajedno, provodili praznike zajedno i bili najbolji prijatelji koji su se duboko voleli. Problem je bio što sam ja njega više volela nego on mene. Bila sam zaljubljena u njega, i on je to znao. Ali, on nije bio zaljubljen u mene – i ja sam to znala.
A kad je došlo do ružnog kraja, kao što je bilo suđeno da će doći, obećala sam sama sebi da više nikad neću tako nekoga voleti. Obećala sam da više nikad neću tako otvoreno staviti svoje karte na sto. Rekla sam da sebi više nikad neću dozvoliti da tako potonem, i da budem fizički, psihički i emocionalno uništena. Nikad više to sebi neću dopustiti.
Kad sam upoznala svog muža, ‘S’ nije bio deo mog života nešto više od godinu dana. Ali ipak sam bila slomljena i pod uticajem svega što se dogodilo. Teško je biti zaljubljen u nekoga, provoditi toliko vremena s njim, biti mu partner na toliko načina, a zapravo ne biti mu ništa na jedini način na koji želiš – da mu budeš sve. Ne znam da li je čekao nešto bolje, nekog manje komplikovanog, nekog manje sličnog njemu ili šta, ali u svakom slučaju ja nisam bila za njega.
Pa kad sam svom mužu prvi put izgovorila reči “volim te”, dve su mi stvari pale na pamet: volim ovog čoveka i konačno sam prebolela ‘S’. Poslednja misao je bila olakšanje. Prethodna misao bila je jednostavno činjenica.
Ali još uvek slomljena zbog svega što sam proživela nakon raskida sa ‘S’, nisam bila sposobna u potpunosti da volim svog muža. Volela bih da mi je muž bio ljubav života, ali već pre toga izgubila sam deo sebe. Volela sam ga koliko sam mogla, što je bilo puno, verujte mi. Bilo je to puno, ali nije bilo onako kako sam volela ‘S’ jer sam njega upoznala kad sam bila potpuna osoba.
Svog muža sam upoznala kad je već nedostajao deo mene, pa sam ga volela samo onim što sam imala. I mnogo dana, pogotovo sad kad smo razdvojeni, mislim da to nije bilo dovoljno. Stvari bi kod nas možda bile drugačije da sam ga volela onako kako sam volela ‘S’, a možda i ne. Možda je to samo želja.
Moj muž je znao za ‘S’ i uticaj koji je imao na mene. Znao je da nisam kompletna, da mi nedostaje nekoliko delova koje sam izgubila nakon raskida, koje sam pokušavala da pronađem i ponovo sastavim, ali nisam mogla. Sve zbog ljubavi koju sam osećala prema ‘S’ i on je to prihvatio. Često sam mu govorila da bih volela da sam ga upoznala pre nego što sam upoznala ‘S’, kako bih mogla potpunije da ga volim, ali oboje smo se složili da je, budući da to nije bio slučaj, uzaludno razgovarati o tome.
Ali to me nije sprečilo da razmišljam o tome. Nedavno je neko u razgovoru citirao Čaka Polanika: “Ništa od mene nije originalno. Ja sam zajednički trud svih koje sam ikada poznavao”. Od trena kad sam to čula, vrte mi se te reči po glavi. Čula sam i pre tu izreku, ali iz nekog razloga u poslednjih nekoliko nedelja sam je “upila”. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome, gotovo opsednuta značenjem tih reči. Tada sam shvatila da sam zbog ‘S’ propustila nešto sjajno.
Da, on je bio ljubav mog života, ali ljubav mog života trebao je biti muškarac za kojeg sam se udala, osim što sam bila previše slomljena da bih mu pružila ljubav koju je zaslužio. Bila sam slomljena zbog ‘S’. Bila sam iscrpljena i jedva sam disala nakon što su stvari završile sa ‘S’, toliko da je gubitak muža (što je bio razoran udarac, imajte na umu) bio poput šetnje parkom u poređenju sa gubitkom ‘S’. Zašto? Jer toliko je mene već od ranije bilo mrtvo iznutra.
Stoga sam u trenutku spoznaje – u 8 ujutru u subotu u Parizu, samo nekoliko minuta udaljena od svog muža od kojeg ću se neizbežno rastati – poslala i-mejl ‘S-u’. Napisala sam mu da je on ljubav mog života, ali nisam ga više želela u svom životu, pa čak ni kao slučajnog poznanika.
Morala sam završiti tu nezavršenu priču. Nisam mu ništa zamerala. Nisam ulazila u duge, plačljive eseje o ljubavi i gubitku i kako to menja ljude. Bila je bitna samo činjenica da sam gotova. To je to. Ćao!
Zatim sam učinila ono što je trebalo da učinim pre mnogo godina i postavila filter koji je automatski brisao njegove mejlove. Nakon toga sam se bolje osećala. Laknulo mi je. Bilo je to isto olakšanje koje sam osetila kad sam mužu prvi put rekla da ga volim.
Znam da ne mogu izbrisati ono što mi je ‘S’ značio, kao što ne mogu izbrisati ni ono što mi je značio moj muž, i to je u redu. Ali barem u priznavanju koliko sam drugačije volela ‘S’, to mi je poziv na buđenje da se više potrudim i budem bolja sledeći put kad dobijem priliku da volim nekoga.
Nikad neću prestati da volim nijednog od ovih muškaraca, niti svoju prvu ljubav što se toga tiče, jer ne verujem da ta ljubav jednostavno nestane. Ali shvaćajući da, kao što je Polanik rekao, “ja sam zajednički napor svih koje sam ikada poznavao”, jedino što mogu je više se truditi da bih potpunije volela. I nadam se da se sledeći put neću bojati da stavim sve svoje karte na sto”, piše Amanda Šantel na kraju svoje ispovesti za “Jor Tango”.
Izvor: kurir.rs
PRIBOJSKA BANJA – Do groba ću pamtiti kako je čovek došao u kolicima, ovde se kupao i otišao svojim nogama kući, a Ruskinja u znak zahvalnosti za izlečenje ostavila 20.000 evra
Priča o bogatoj Ruskinji koja je mogla da bira bilo koju kliniku na svetu, a izlečila se u Pribojskoj banji obišla je Srbiju. Njeno iscelenje ne treba toliko ni da izenađuje jer od davnina je poznato da su ove lekovite izvore koristili mnogi.
Ovo je mesto gde su se i pre dešavala mnoga, kako su ih nazvali, božja čuda a veruje se da delotvornosti ove vode doprinosi i blizina velike srpske svetinje, manastira posvećenom Svetom Nikoli Mirlikijskom. U znak zahvalnosti bogata Ruskinja je i donirala dvadeset hiljada evra ovom manastiru u Pribojskoj Banji kako bi se uradio ikonostas ističući da je to najmanje što može da uradi nakon što joj je „sveta voda“ pomogla da se izleči.
„Još uvek nema tačnih saznanja ko je i kad podigao ovu pravoslavnu bogomolju, ali je sasvim sigurno da je ona postojala i pre vladarske loze Nemanjića. Manastirski kompleks čine tri crkve posvećene Svetom Nikoli, Uspenju presvete Bogoridice i Svetom Iliji, što se sreće samo još u Pećkoj patrijaršiji, koja ima četiri crkve. Obnavljali su ga kralj Uroš Prvi i Stefan Dečanski, a o njemu se starala i vlastelinska porodica Vojinović, bio je njihov mauzolej i imao je u svom sklopu bolnicu i školu“, rekao je iguman Teofil za RINU.
Ova svetinja poznata je i kao manastir Svetog Nikole u Dabru, a u hijerarhiji srpske crkve pripada joj peto mesto. Od samog svog nastanka, kroz vekove bio je duhovni centar Srba nastanjenih u ovom kraju. Manastir je bio i srednjovekovni centar pismenosti jer je ovde otkriven luksuzni pisarski srebrni pribor koji se sastoji od dva stila za pera i mastionice sa očuvanim okamenjenim mastilom.
Za vodu koja izvire u neposrednoj blizini manastira se veruje da je stara preko 30.000 godina, a meštani kažu da može da izleči čak i konje, a ne ljude. Poput ove Ruskinje i drugi su dolazili u kolicima ili sa štakama, a kući otišli na nogama.
„Ovde sam radio preko 30 godina i video na hiljade ljudi i pacijenata koji dolaze svake godine i nalaze svoj lek u ovoj vodi, bilo da se kupaju bilo da je piju. Ovo je izuzetno čuvena voda i po temperaturu i po sastavu. Dobra za piće, za terapiju, izuzetna za veliki broj bolesti. Do groba ću pamtiti kako je čovek došao kod mene u kolicima, ovde se kupao i otišao svojim nogama kući“, izjavio je za RINU dr Dragan Pjevčević.
Za Pribojsku banju zna još od rimskog doba, a prema predanjima u lekovitoj vodi zajedno sa svojom vojskom kupao se i lečio i srpski kralj Uroš Prvi. Banja je specifična i po tome što voda u njoj ima idealnu temperaturu koja se vekovima nije menjala i iznosi 36,6 stepeni.
Izvor: alo.rs
SVETA VODA IZ SRPSKOG MANASTIRA ČINI ČUDA: Pomaže nerotkinjama, ostvaruje sve dobre želje…
Po priči mnogih vernika, Sveti Roman zaista ispunjava sve dobronamerne želje. Do sada su zabeleženi slučajevi da bolesni uz redovne molitve i post, kućama iz manastira u blizini Aleksinca odlaze zdravi i isceljeni.
Prelistavajući istorijske knjige i etnografske zapise, možemo da primetimo da su priče o čudesnom ostvarenju svih želja bile zastupljene u svim kulturama i u svim periodima prošlosti.
U južnoj Srbiji odavno vlada verovanje da je manastir na desnoj obali Južne Morave čudotvoran, a da svetac kome je posvećen ispunjava sve dobronamerne molitve.
Manastir Sveti Roman je jedan od najstarijih srpskih manastira za koje je vezano verovanje o ostvarenju svih želja. Pred srpskim istoričarima i arheolozima je bio veliki zadatak da na veoma oskudnim materijalnim izvorima utvrde vreme nastanka ovog manastira i događaja koji su se na tom mestu odvijali.
Manastir se nalazi u blizini Aleksinca, a njegovi počeci i koreni nalaze se u dalekoj srednjovekovnoj prošlosti.
Po priči mnogih sveštenih lica, ovo zdanje datira s početka 9. veka, što znači da je stariji i od Hilandara i od Žiče, Sopoćana, Gračanice i mnogih drugih.
Pošto mnogi podaci ne postoje o ovom svetom mestu, samim tim se ne zna ko je sagradio prvobitno zdanje, odnosno ko je glavni ktitor.
Sadašnja manastirska crkva, iako skromnog izgleda i veličine, nije originalno zdanje. Zbog Osmanlija i njihovih pohoda ovo je njeno drugo ili treće zdanje. Uprkos svim poteškoćama, uvek je zidana na istom mestu, iako je više puta rušena, odnosno iz temelja obnavljana.
Manastir je prvobitno izgrađen od kamena, ali je slično mnogim našim svetinjama bio rušen, paljen i pljačkan. Kako bi spretili bahato ponašanje razbojnika koji su ulazili u crkvu na konjima, tada je odlučeno da svi ulazi budu veoma niski, što je ujedno i glavna karakteristika ovog zdanja.
“Stolp” ili Manastirski zvonik sa svoja dva zvona je veoma upečatljiva građevina, jedinstvena u celom Pomoravlju. Sazidan kompletno od kamena u tri nivoa, u prošlosti je služio za lečenje psihičkih bolesnika koji bi u svetom lečilištu boravili svega oko mesec i po dana.
Do sada su zabeleženi slučajevi da bolesni uz redovne molitve i post kućama odlaze zdravi i isceljeni.
Svi koji posete manastir Svetog Romana imaju priliku da se poklone moštima ovog sveca i da mu se obrate za nebesku pomoć.
Posetiocima se preporučuje da se, najpre molitvom, a zatim i konzumacijom vode sa izvora za koji se veruje da je sveta, obrate Svetom Romanu za pomoć.
Po priči mnogih vernika, ova svetac zaista ispunjava sve dobronamerne želje, pa je samim tim “njegov dom” veoma popularan među turistima.
Izvor: telegraf.rs
U STRESNIM SITUACIJAMA ovako ćete se najlakše opustiti i smiriti za par minuta!
Iako možda zvuči previše lepo, stres se može vrlo brzo otkloniti pravilnim pristupom. Sigurno znate situacije kada sve odjednom krene naopako – stojite u redu i kasnite na posao, računar vam se pokvari u najnepovoljnijem trenutku ili doživite napad panike pre važnog poslovnog sastanka.
Evo nekoliko tehnika koje vam pomažu da se smirite, povratite fokus i brzo i efikasno rešite situaciju:
-
Samo dišite
Ako ne znate šta da radite, onda – samo dišite. Nekoliko dubokih udisaja i još dubljih izdisaja u udobnom položaju sa zatvorenim očima uvek pomaže. Veza između disanja i reakcija tela je veoma velika. Osoba pod stresom diše brzo i plitko, ubrzava se rad srca i krvni pritisak. Ali kada se disanje svesno smiri, smiruje se i telo i pojedinac je ponovo u stanju da razmišlja racionalno.
-
Izađite na vazduh
Još jedno trenutno rešenje u borbi protiv stresa je svež vazduh. Samo gledanje u prirodu i drveće deluje veoma korisno. Ako dodate svež vazduh, koji preplavi pluća kada duboko udahnete, osećaćete se bolje.
-
Igrajte se
Zvuči veoma detinjasto, ali igra je nešto što se preporučuje za sve generacije. Ako imamo samo 5 minuta, jedna od preporuka su loptice za ublažavanje stresa, čigra ili možda klikeri. Ono što želite da postignete je da prenesete fokus sa svog problema na igru.
-
Napravite listu
Ako ste pod stresom jer osećate da su se svi problemi ovog sveta okrenuli protiv vas i jednostavno ne znate odakle da počnete da ih rešavate – onda napravite listu. Kada su stvari zapisane, biće vam mnogo lakše da ih savladate i svaka precrtana stavka je dobra motivacija i korak bliže cilju.
Izvor: aktivna.si
Prof. dr Stojanović: Bensedin i bromazepam – U kom slučaju mogu da dovedu do kome i smrti?
Neslavna statistika kaže da je u Srbiji u 2022. godini popijeno više od sedam miliona kutija antidepresiva i lekova za smirenje. Podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje pokazuju da su od ukupnog broja izdatih lekova 5,2 miliona pakovanja anksiolitici, tj. lekovi za smirenje, među kojima su najpoznatiji bensedin i bromazepam, dok su 2,14 miliona antidepresivi.
Ovi lekovi za smirenje imaju široku primenu u medicini, a ukoliko se uzimaju pod nadzorom lekara i u ograničenom periodu mogu biti bezbedni i efikasni. Međutim, poznato je da je u Srbiji zloupotreba česta, što neretko vodi u zavisnost, a može da ima i kobne posledice.
Zato prof. dr Radan Stojanović, farmakolog, za Novu govori šta moramo da znamo pre nego što uzmemo ove lekove, ali i šta je posebno važno kad treba da prestanemo da ih pijemo.
Za početak, naš sagovornik rašjašnjava jednu nedoumicu što se tiče bensedina i bromapzepama, koji su u Srbiji već skoro poslovično prva asocijacija za rešenje svakog problema.
„Bromazpam i dijazepam su generička imena lekova, a neke fabrike dijazepam prave pod zaštićenim imenom bensedin. U svakom slučaju, oba leka spadaju u grupu benzodiazepina.“
Treba da se uzimaju kratkotrajno
Profesor Stojanović priča i kakav efekat imaju, tj. kako deluju na određena stanja.
„Što se oralne primene tiče, postoji anksiolitičko dejstvo – lek smanjuje napetost i anksioznost, brigu itd. Zatim, ti lekovi imaju sedativno dejstvo. tj umiruju. Imaju i hipnotičko dejstvo, dakle čovek lakše zaspi i manje se budi tokom sna. Imaju i releksantno dejstvo što znači da relaksiraju skeletne mišiće, recimo, kad vas ukoči. Pritom, dijazepam se u određenim slučajevima daje intravenski, na primer, u okviru terapije epilepsije.“
I mada se daju na recept, ove lekove Srbi neretko uzimaju nepravilno.
„Glavni problem je što ti lekovi ne smeju da se uzimaju na svoju ruku. To su lekovi koji deluju u okviru centralnog nervnog sistema i, sem što je ključno da se ne uzimaju na svoju ruku, suština je da treba da se uzimaju kratkotrajno, na primer, kao hipnotici za nastupanje sna – do četiri nedelje. Anksiolitici mogu mesec, dva, ali ne duže.“
A zašto je to važno, posebno ako znamo da mnogi Srbi ove lekove uzimaju i godinama u kontinuitetu?
„Moraju da se uzimaju kratko jer se u suprotnom stvara tolerancija – za isti efekat trebaće vam sve veća i veća doza leka. A tu su i fizička i psihička zavisnost“, kaže profesor Stojanović.
Ne smeju naglo da prestaju da se piju
To svakako nije dobro, međutim postoji još jedna zamka kod ovih lekova za koju mnogi ne znaju.
Oni ne smeju naglo da prestanu da se piju.
„Ne možete sebi reći – pio sam ga mesec dana i sad sasvim prestajem. Postepeno mora da se obustavi doza jer, ako naglo prestanete da ih uzimate, počinju da se javljaju svi oni simptomi zbog kojih ste i počeli da uzimate taj lek- i nemir, i nesanica, i anksioznost, i brige, glavobolja…“
Što se razlike tiče između ova dva leka, bromazepam je kraćeg dejstva nego dijazepam.
„Međutim, taj bromazepam koji je kratkodelujući ima veći rizik od izazivanja zavisnosti i uglavnom se propisuje kao anksiolitik i hipnotik, dakle protiv nemira i nesanice, a dijazepam kao dugodelujući i kao anksiolitik, i kao sedativ, i kao releksans. Ali ne treba zaboraviti da svi ti lekovi mogu da naprave problem sa mišićnom koordinacijom, mogu da izazovu pospanost, te njih ne bi trebalo da pije, recimo, čovek koji vozi autobus, koji radi na građevini jer može da padne.“
Uz alkohol – moguća smrt
Na kraju, možda i najvažnije – ovi lekovi nikako ne smeju da se piju uz alkohol jer to može da bude fatalno.
„Njihova interakcija sa drugim lekovima koji su antidepresivi je jako opasna, a posebno je opasna konzumacija sa alkoholnim pićima. Tad se potenciraju ta depresivna dejstva na centralni nervni sistem što može da dovede do kome i smrti na kraju. Česta je pojava da ne znamo kako ćemo da se drugačije izborimo sa svakodnevicom, pa uzimamo lekove za smirenje – ali ovo nikako nisu lekovi za igranje.“
Izvor: nova.rs
Ovako treba pomoći kod NAPADA PANIKE
Napad panike (panični poremećaj) je kratak, ali intenzivno nalet straha. Može se ponavljati i osobi koja ga doživljava donosi epizode velike neprijatnosti koje se mogu opisati sa dve reči: užasan strah!
Ovi napadi uključuju simptome slične onima koje doživljavamo kada se suočimo sa pretnjom, uključujući:
-
intenzivan strah
-
osećaj propasti
-
znojenje ili jeza
-
drhtavica
-
lupanje srca
-
otežano disanje
-
bolovi u glavi i grudima
Napad panike razlikuje se od tipičnog straha jer ne postoji stvarna pretnja. Praktično, telo „govori“ da postoji opasnost, dok u stvarnosti nje nema
Okidače za panični napad nije uvek lako identifikovati, tako da ljudi koji su imali par napada i nisu uspeli da ih povežu sa određenom situacijom često brinu, pogotovo u javnosti, kada će se dogoditi sledeći napad.
Napadi panike izazivaju veliku nelagodnost i uzrokuju patnju za osobu kojoj se desio. Mnogi ljudi prvo što pomisle je da imaju srčani udar ili neki drugi po život opasan problem.
Ako imate u okruženju osobu (rođak, bliska osoba sa kojom provodite dosta vremena) koja boluje od paničnog poremećaja postoji nekoliko stvari koje možete učiniti (i izbeći) da biste joj uspešno pomogli u slučaju da se napad dogodi u vašem prisustvu.
Ostanite mirni
Održavanje pribranosti jedan je od najboljih načina na koji možete pomoći.
Panični napadi obično ne traju dugo: najintenzivnija osećanja obično traju između 5 i 10 minuta.
Ali neko ko ima napad možda nema realan osećaj proticanja vremena. Može se osećati prestravljeno ili pomisliti da će uskoro umreti.
Čak i ako se i sami osećate pomalo uplašeno, budite mirni. Ako vam se čini da vaš glas pomaže (a osoba sa napadom nije tražila da ćutite), razgovarajte s njom mirnim glasom.
Šta da kažete osobi koja ima napad panike
Pokušajte:
-
da ih uverite da nećete nigde otići
-
podsetite da napad neće dugo trajati
-
govorite da je na sigurnom
Pitajte kako možete da joj pomognete
Većina ljudi koji doživljavaju napade panike ili žive sa drugim vrstama anksioznosti imaju svoje vlastite metode suočavanja. Kada nudite podršku, imajte na umu da dotična osoba najbolje zna šta će joj pomoći.
Međutim, tokom napada možda će joj biti teže da ovo saopšte. Razmislite da se unapred informišete kako možete da pomognete ako bliska osoba doživi napad u vašem prisustvu.
Tokom napada, sasvim je u redu mirno pitati osobu „pod napadom“ šta možete da učinite da joj pomognete. Samo se pripremite za mogućnost kratkog odgovora ali i izostanka bilo kakvog komentara.
Šta ako osoba koja ima napad panike zatraži da odete?
Sve dok osobi ne preti neposredna opasnost, slobodno se povucite i dajte joj malo više prostora. Ostanite u blizini kako biste i dalje mogli pratiti kako se stvari razvijaju i svakako obavestite osobu da ćete se odmah vratiti ako se predomisli i da ste u blizini.
Naučite znakove upozorenja
Ako već niste, odvojite malo vremena da se upoznate sa ranim znakovima potencijalnog napada panike.
Panični napadi obično počinju sa:
-
osećajem užasa ili straha
-
hiperventilacijom ili otežanim disanjem
-
osećanjem gušenja
-
lupanjem srca
-
osećajem vrtoglavice i drhtavice
Ne doživljavaju napad panike svi na isti način, pa je najbolje i o tome se obavestiti kod bliske osobe.
Što pre shvatite šta se dešava, brže možete da joj pomognete, recimo da dođe do manje prometnog mesta ili gde god treba tj. gde se osećaju prijatnije.
Fokusirajte se na reči
Umirujući, poznati glas pomaže nekim ljudima, ali pokušajte da izbegavate da stalno ponavljate stvari poput „ne brini“ ili da pitate da li je dobro iznova i iznova kao papagaj.
Naravno da mislite dobro, ali vaše reči trenutno možda neće imati mnogo efekta. One takođe mogu situaciju učiniti stresnijom, jer vaša bliska osoba može verovati da čini nešto pogrešno time što se oseća uspaničeno.
Kako učiniti svoje reči efikasnijim
Krenite u akciju svojim rečima tako što ćete:
-
pitati da li želi da napuste prostor gde se nalazite ili da zajedno odete negde drugde;
-
podsetiti osobu da nastavi da pravilno diše;
-
angažujete pažnju uznemirene osobe laganim razgovorom, osim ako joj nije do toga.
Napadi panike mogu biti zbunjujući i zastrašujući. Osobe koje od njih pate ih uglavnom ne mogu predvideti i često nema jasnog uzroka za njihov nastanak. Mogu se dogoditi u stresnim situacijama, ali i tokom mirnih trenutaka ili čak tokom spavanja.
Možda bi bilo korisno reći svojoj bliskoj osobi da ne treba da se plaši. Ona je verovatno savršeno svesna da nema stvarne pretnje, ali podrška pomaže da se stvori osećaj kakve-takve sigurnosti.
To je deo onoga što napade panike čini toliko zbunjujućim. Reakcija se podudara sa reakcijom straha – ali ništa se ne dešava da bi izazvalo taj strah. Kao odgovor, neko ko dobije napade panike može početi da se plaši samih simptoma ili da ih povezuje sa nekim ozbiljnim zdravstvenim problemom.
Tipično je i da oseća neku vrstu posramljenosti ili čak srama zbog tako intenzivne reakcije. Ali postojanje saosećanja od pouzdane osobe u blizini (vas) može stvoriti prostor da osoba brže prevaziđe napad.
Možete biti ta osoba i bez razumevanja zašto nastaju napadi panike. To je daleko manje važno od vaše sposobnosti da pružite empatiju i prepoznate njenu/njegovu nevolju kao stvarnu i značajnu.
Potvrdite da razumete napad panike
Ljudi često teško dele svoja iskustva sa problemima mentalnog zdravlja, uključujući napade panike.
Neki izbegavaju da razgovaraju o problemima mentalnog zdravlja jer veruju da drugi neće razumeti kroz šta prolaze. Drugi se brinu zbog toga što će ih osuđivati ili reći da to što doživljavaju nije velika stvar.
Realno, onaj ko nikada nije doživeo ovakav napad, često ne razume strah izazvan napadima panike i može ga čak smatrati nelogičnim. Pa, ruku na srce, simptomi često znaju da budu zbunjujući.
Ali odgovor tela na panični poremećaj je stvaran i osoba koja ga doživljava ne može da ga kontroliše.
Empatičan odgovor može biti jednostavan kao: „To zvuči zaista teško. Žao mi je što to doživljavaš. Osećaj mora da je grozan. Reci šta mogu da učinim da ti pomognem “.
Pomozite im da ostanu prizemljeni
Tehnike uzemljenja ili prizemljenja služe da se osobi koja je pod velikim naletom emocija, skrene pažnja na neke predmete, senzacije, zvuke i sl. u cilju vraćanja pažnje na sadašnji trenutak. Ovi postupci mogu biti od koristi za niz problema sa anksioznošću, uključujući panični poremećaj.
Mogu pomoći u suzbijanju i skraćivanju napada panike nakon što započnu. Ove tehnike pomažu osobi da se usredsredi na ono što se zapravo događa, a ne na strah od napada. Često su od pomoći kada se intenzitet napada malo stiša.
Napad panike i uzemljenje
Da biste pomogli nekome da se uzemlji, možete pokušati:
-
fizički dodir, poput držanja za ruku (ako mu je dobro)
-
dati neki predmet od tekstila da ga osećaju
-
podsticati osobu da se proteže ili kreće
-
ohrabrivati je da ponavlja umirujuću ili korisnu frazu, poput „ovo je užasno, ali neće mi naškoditi“
-
polako i mirno razgovarati o poznatim mestima ili aktivnostima.
Poštujte njihove potrebe
Recimo da ste upravo sedeli sa svojim prijateljem dok je imao paničnu epizodu. Kada se završi, deluje smirenije, ali umorno. Imali ste planove da pogledate film, kojem ste se oboje radovali, ali vaš prijatelj traži da ga umesto toga povedete kući.
Prirodno, verovatno ste razočarani. Ali zapamtite: vaš prijatelj nije u mogućnosti da trenutno prevaziđe ono što se dogodilo. Verovatno je razočaran i iscrpljen. Takođe se može osećati loše zbog „sabotiranja“ vaših planova, što može stvoriti osećaj dodatne krivice povezan sa samim napadom.
Ipak, uobičajeno je da se osoba oseća potpuno iscrpljeno dok mu se telo i njegovi procesi vraćaju u normalu nakon ekstremnog odgovora na strah. Neko ko je upravo imao panični napad možda neće imati nikakvu drugu potrebu osim tihog mesta za opuštanje.
Dakle, raspitajte se šta osobi treba i poštujte taj zahtev jer je to presudno. Previše zahteva nakon paničnog iskustva može pogoršati proces oporavka.
Šta treba izbegavati
Ako neko odluči da vam kaže o svojim napadima panike, shvatite ovo kao znak poverenja.
Da bi pokazali poštovanje prema njihovom iskustvu i izrazili zahvalnost za ukazano poverenje:
-
odgovorite saosećanjem
-
pažljivo birajte reči i postupke, tokom napada i u bilo koje drugo vreme a koje se tiču poremećaja.
Možda imate najbolje namere, ali je moguće i da učinite da se neko oseća loše.
Nenamerna šteta može nastati ako:
-
Upoređujte normalni stres i strah sa panikom
-
Pričate o sopstvenim iskustvima kada ste doživeli strah
Ova iskustva ipak nisu isto što i napadi panike. Izbegavajte pokušaje poređenja različitih iskustava. Ako niste imali napade panike, verovatno ne razumete u potpunosti kako se bliska osoba sa ovakvim napadima oseća.
Ako ste pak iskusili ovakav strah i znate kakvi su simptomi, neka vas to sećanje podseti kroz šta prolazi vaša bliska osoba.
Ona se može osećati:
-
bespomoćno
-
nesposobno da upravlja onim što se dešava
a može osećati i pravi fizički bol ili nelagodnost.
Ne sramite se i ne minimizirajte napad panike
Prilično je uobičajeno brinuti se o napadu panike, posebno pred nepoznatim ljudima, ili verovati da bi panični mogao naškoditi socijalnom životu osobe.
Izbegavajte da govorite stvari poput:
-
„Samo se opusti. Nema čega da se plašiš. “
-
„I tebe je TO uznemirilo?“
-
„Šta nije u redu sa tobom?“
Možda ne nameravate da učinite da se vaš prijatelj postidi, ali negiranje stvarnosti i njihove nevolje sigurno može imati taj efekat.
Ne dajte savete
Ne funkcioniše svaka tehnika suočavanja kod svakoga. Duboko disanje i druge tehnike opuštanja mogu biti od koristi, ali često najviše pomažu kada se redovno vežbaju.
Kada se ove tehnike koriste samo u trenucima panike, one često nisu dovoljno delotvorne. Duboko disanje pretvara se u hiperventilaciju, a um postaje previše zabrinut da bi se usredsredio na nepoznate stvari.
Ukratko, izbegavajte da nekome kažete kako da upravlja simptomima. Sigurno ste možda čuli da joga, meditacija ili odustajanje od kofeina mogu pomoći. Ali ne znate šta je vaš prijatelj već pokušao, osim ako vam nije rekao.
Sačekajte dok vas ne pita za predloge. Ako imate ličnog iskustva, možete reći: „I ja imam napade panike i smatram da je joga zaista korisna. Ako si zainteresovan da probaš, mogli bismo poći zajedno ponekad. “
Kada potražiti pomoć
Gledati nekoga ko ima panični može izgledati zastrašujuće, ali u kom trenutku treba da donesete odluku i eventualno zatražite dodatnu pomoć? Teško je reći.
Pozivanje broja za hitne slučajeve može se činiti najsigurnijim potezom, ali ovo često može učiniti situaciju još stresnijom za osobu koja ima panični poremećaj.
Jednostavno zadržavanje i posmatranje šta se dešava možda vam se ne čini kao značajna stvar, ali upravo to može učiniti najbolje za osobu koja je trenutno u problemu.
Međutim, obratite se hitnoj pomoći ako:
-
bolove u grudima oseća poput stezanja (a ne uboda) i/ili se pomeraju u ruke ili ramena
-
simptomi traju duže od 20 minuta i pogoršavaju se, a ne poboljšavaju
-
otežano disanje se ne poboljšava
-
pritisak u grudnom košu traje više od minut ili dva.
Izvor: bol.rs
Kako se nositi sa bolešću člana porodice – Izaziva zbunjenos, neprihvatanje, krivicu, ljutnju, očaj, strah…
Bolesti su sastavni deo života porodice. Prisutne u različitim oblicima, predstavljaju vid iskustva koje svaki pojedinac stiče tokom odrastanja. Istovremeno, porodica stiče iskustvo kako da se organizuje i koje snage i resurse angažuje kada je bolest prisutna. Opšta podela razdvaja bolesti na akutne i hronične. Kada je reč o akutnim bolestima, kao što je recimo iznenadni infarkt člana porodice, pred ostalim članovima porodice nalazi se izazov brzog reagovanja, brzih reorganizacija, fleksibilnost (sposobnost da se trenutno zamene ili preuzmu neke druge uloge). Nivo povezanosti i zajedničke saradnje se menjaju, kroz poziv da se bolesni član što pre zabrine. Visok nivo intenzivnog stresa traje u skladu sa trajanjem krize prouzrokovane bolešću.
Kod hroničnih bolesti porodična priča je drugačija. Sama hronična bolest može biti stalno prisutna, progresivna (dovodi postepeno do lošijih stanja) ili može imati stabilne faze koje se smenjuju sa fazama pogoršanja. U zavisnosti od načina na koji se hronična bolest održava, zavisiće i reakcije porodice. Tako na primer, ako bolest ima stabilne faze koje se smenjuju sa fazama pogoršanja, članovi porodice mogu osetiti povremena olakšanja, uz strepnju kakva će naredna faza biti. Kada postoje postepena pogoršanja, porodica se može adaptirati vremenom na prisustvo bolesti, uz istovremeno sve veće angažovanje.
Unutar porodice-život sa obolelim članom
Uopšteno posmatrano, bolest je kriza koja pokreće porodične promene, izaziva emocionalne reakcije (neprihvatanje, krivica, ljutnja, očaj, strah, anksioznost, tuga…) svih članova porodice. Noseći se sa ovim osećanjima, i obolela osoba i članovi njene porodice, na različite načine bore se i sa bolešću. Pri prvom suočavanju sa dijagnozom, mogu se javiti zbunjenost, ljutnja, krivica, poricanje (“To se ne dešava nama”), kriticizam usmeren na lekare, neprihvatanje. Kako bolest postaje očigledna, tako i porodica postepeno prihvata realnost. Tada se mogu javiti postiđenost zbog ranijih reakcija, ljutnja zbog nepravde, strah kako će bolesni član reagovati. Odnosi koji su ranije postojali u porodici značajno će uticati na doživljaj koji će svi imati po suočavanju sa bolešću.
Ukoliko je, recimo, majka bolesna, a njena uloga je uključivala brigu oko kuće, ishrane, brigu oko dece, usled nemogućnosti da ove uloge više obavlja, ostatak porodice se reorganizije i nadomešćuje njene uloge. Značajno za svaku porodicu jeste istorija iskustva prethodnih generacija. Ova istorija nekada pruža pozitivne i podržavajuće smernice, a nekada ne. Ukoliko je deo porodičnih uverenja da se o bolesti ne govori, da se krije od drugih, porodica će biti limitirana za sistem podrške koji može dobiti od okruženja, istovremeno kreirajući tajnu, koja je uvek teret za svaku osobu koja je nosi. Predviđanje katastrofalnih ishoda je takođe jedan od delova sistema uverenja koje porodica može imati, što posledično dovodi do povišenog nivoa anksioznosti i pojačanog osećanja bespomoćnosti kod obolelog. Osećanje krivice, posebno prisutno kod psihijatrijskih bolesti je veoma štetno. Često se dešava da se članovi porodice preispituju šta su pogrešno uradili, ko nosi “pogrešan genetski kod”, ko je preneo bolest. Ovakva preispitivanja čest su izvor konflikta, etiketiranja jedne osobe kao krivca i udaljavanja od rešenja.
Kvalitet života čitave porodice se menja, na fizičkom, psihološkom i socijalnom nivou. Briga oko bolesnog člana, briga oko budućnosti porodice, frustracija, stres uzrokovan promenama stanja, socijalni problemi poput diskriminacije, etiketiranja, neprhvatanja/nedostatka podrške od strane okoline, odsustvovanje sa posla, utiču na porodične snage i načine kako se porodica nosi sa bolešću.
Postoje tri značajna faktora koji utiču na način na koji će se porodica nositi sa bolešću svoga člana:
Faza života porodice (npr. porodica sa adolescentom);
Tip bolesti (psihijatrijska bolest, karcinom itd.);
Način porodičnog funkcionisanja (može se razlikovati u zavisnosti od vrste bolesti; jedna ista porodica može se kvalitetno organizovati kada je potrebna podrška članu obolelom od karcinoma, a biti potpuno dezorganizovana kada je u pitanju psihijatrijska bolest).
Šta je značajno da porodica zna kada postoji bolest
Svaka bolest je različita, baš kao i svaka porodica. Prvi korak je upoznavanje sa bolešću. Ove informacije je uvek najkorisnije dobiti od stručnog lica, lekara specijaliste. On porodicu može uputiti u prirodu bolesti, mogućnosti lečenja, vrste pomoći u oporavku, značaj uzimanja lekova, znake pogoršanja, očekivanja. Naoružati se znanjem znači zaštiti se, razumeti, boriti se na ispravan način. Traženje informacija na raznim forumima nije korisno, jer svaka osoba ima različit organizam;
Osećanja koja su opisana u tekstu iznad su normalna, prirodna reakcija;
Bolesni član porodice nije samo “bolest”, već je i dalje osoba koja ima mnogo više kvaliteta, potreba, misli, osećanja, od onoga što bolest predstavlja.
Za svaku porodicu važno je da zna da poruke iz prošlosti može menjati, ukoliko one nisu korisne i nemaju svoju svrhu u aktuelnom trenutku. Vernost načinima na koje su prethodne generacije posmatrale bolesti može dovesti do neadekvatnih rešenja;
Traženje stručne pomoći i podrške, osnaživanje i na psihološkom nivou, uvek je odraz zdravih potencijala porodice;
Razgovor o osećanjima, otvorenost u komunikaciji prilikom organizacije, ujedinjuje porodične snage i ne ostavlja nikoga usamljenog sa svojim mislima i osećanjima.
Mr Anđelka Jelčić
Kako prepoznati Šizofreniju – Bolesnik veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, dolazi do gubitka svog ja, identiteta …
Šizofrenija je duševna bolest koja oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih (realnih) od nestvarnih (nerealnih) doživljaja ili iskustava, ometa logičko razmišIjanje, normalne osećajne doživIjaje prema drugim osobama, te narušava njeno društveno funkcionisanje. Kod shizofrenih poremećaja dolazi do promene određenih funkcija mozga. Posledica toga su promene mišljenja, zapažanja i afektiviteta, u globalu, promene psihe.
Učestalost
Otprilike 1 odsto ljudi će razviti sliku shizofrenije tokom svog života.
Izgleda da postoji genetska predispozicija za razvijanje bolesti. Među ljudima čiji je roditelj bolestan, ili brat ili sestra, njih 10-15 odsto će razviti poremećaj. Kod dece čija oba roditelja imaju shizofreniju, njih 40 odsto će razviti bolest. Stopa rizika ostaje nepromenjena, bilo da su decu odgajali roditelji, bilo da su deca bila usvojena.
Muškarci su u najvećem riziku za razvijanje shizofrenije između 15 i 35 godine života, s najvećim rizikom u dvadesetim godinama. Žene imaju najveći rizik takođe u dvadesetim godinama života – dok je rizik kod žena manji u tim godinama nego što je to slučaj među muškarcima, nakon 20-tih godina rizik ne opada kao kod muškaraca, nego čak on postaje veći kod žena.
Uzrok nastanka
Uzroci shizofrenih poremećaja do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Sve činjenice, međutim, ukazuju na to da su neki ljudi osetljiviji na spoljašnje uticaje i nadražaje. Zbog te ranjivosti oni posebno snažno doživljavaju mnoge stvari te su zbog toga manje “otporni” na opterećenja, stres i unutrašnje konflikte. Oni su dakle osetljiviji od drugih ljudi.
Takva ranjivost se stručnim jezikom naziva vulnerabilnost. Ako opterećenja i stres postanu preveliki, kod takvih osoba dolazi do neke vrste “sloma živaca” i do pojave simptoma bolesti.
Simptomi
Bolest se može manifestovati na najrazličitije načine s potpuno različitim znakovima (simptomima). Kod pojedinih osoba simptomi mogu biti vrlo teški, dok su kod drugih beznačajni ili uopšte nisu izraženi. Postoji samo neodređen osećaj da “nešto nije u redu”. Kod osoba koje pate od shizofrenih poremećaja najčešće je prisutan strah i osećaj da se od njih suviše zahteva.
Kod shizofrenih poremećaja često dolazi do gubitka vlastite osobenosti, svog ja i identiteta. Takva osoba oseća da između nje i okoline nema nikakvih granica. Bolesnik osim toga veruje da su drugi preuzeli vlast nad njim, jer se ne može zaštititi (postavljanjem granica). U stručnoj terminologiji ovaj “simptom” se naziva poremećajem ega.
Simptomi kod shizofrenije mogu se podijeliti na pozitivne i negativne. Pozitivni simptomi se češće javljaju u akutnim fazama ili u početnim fazama bolesti. Negativni simptomi se češće javljaju kod dugoročnog toka bolesti.
Najvažniji simptomi
Halucinacije
Naš mozak poseduje neku vrstu filtera za mnoge nadražaje iz okoline koji bi u protivnom mogli da preplave mozak. Kod shizofrenih poremećaja je poremećena ta funkcija filtriranja. Moguća “odbrambena strategija” je kompletno isključivanje spoljašnjih nadražaja (slično kao “navlačenje zavese”) kao na primer u snu. Naš mozak, međutim, radi i dalje: u snu sanjamo; kod bolesnika se javlja neki oblik “sna u budnom stanju” – halucinacije. On čuje glasove (akustične halucinacije), oseća mirise (mirisne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije) i takva zapažanja smatra realnim.
Sumanute ideje
Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja. On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja), da je bog (religiozna manija) ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je “navukao zavesu”, slično kao što smo videli kod halucinacija. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu “stvarnost” uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.
Poremećaji mišljenja
Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća “nadiranje” određenih misli. Ti simptomi, međutim, nemaju nikakve veze sa “maloumnošću”.
Najvažniji negativni simptomi
Kod grupe negativnih simptoma često je vrlo teško razgraničiti da li je neko određeno ponašanje bolesnika znak bolesti ili je pokušaj savladavanja bolesti – tako što će se, na primer, povlačenjem zaštititi od navale nadražaja.
Nedostatak volje
Bolesnici pojavom bolesti gube svoj uobičajeni elan i zanimanje za sve one stvari kojima su se ranije rado bavili. Zbog toga im vrlo teško pada ispunjavanje uobičajenih profesionalnih i ostalih zadataka.
Gubitak osećanja
Bolesnik ne može ni da se veseli, ni da izražava svoja osećanja na način na koji je to ranije mogao.
Socijalno povlačenje
Bolesnici se vrlo često povlače u sebe i ograđuju od svoje porodice i ostale okoline. Ne osećaju se dobro ni u krugu dobro poznatih osoba, a vrlo često izražavaju strah i od njih.
Depresija
Kod shizofrenih poremećaja može doći do pojave depresija, naročito ako pogođene osobe osećaju da je bolest u velikoj meri izmenila njihov život. Bolesnici mogu biti toliko očajni da više ne vide nikakav izlaz. Oko 10 odsto svih bolesnika je tokom trajanja te bolesti izvršilo samoubistvo!
Lečenje
Shizofrenija se leči antipsihoticima. Uz lekove mogu pomoći savetovanja i psihoterapija, kao deo procesa rehabilitacije. U akutnoj fazi bolesti, kada su jasno izraženi psihotični simptomi, bolesnika je vrlo često potrebno lečiti u bolnici. Bolesnik i njegova porodica moraju da nauče da je bolesnik posebno osetljiv, te da treba izbegavati sve situacije koje bi mogle da aktiviraju bolest, kao na primer preterani stres.
U takvim slučajevima će naročito biti važna psihosocijalna terapija. Tokom psihosocijalne terapije bolesnik i njegova porodica naučiće kako da se nose s bolešću i problemima u vezi sa njom. Na taj način se može smanjiti opterećenje vezano za bolest. Da bi se ponovo uspostavila poremećena ravnoteža prenosa nadražaja u mozgu potrebno je medikamentozno lečenje neurolepticima. Za lečenje stanja straha, depresija i poremećaja spavanja lekar će morati, pored neuroleptika, ponekad da prepiše i druge lekove.
Antipsihotici su lekovi koji uspešno, kod većine shizofrenih bolesnika, ublažavaju simptome bolesti ili ih potpuno uklanjaju. Otkako su prvi put upotrebljeni, u pedesetim godinama prošloga veka, antipsihotici su pomogli hiljadama shizofrenih bolesnika, omogućujući im gotovo normalno društveno i radno funkcionisanje. Pre tog vremena većina je shizofrenih bolesnika život provodila u psihijatrijskim ustanovama i azilima, gotovo celi život odvojena od svojih porodica, prijatelja i spoljnog sveta. Klasični antipsihotici ublažavaju pozitivne simptome shizofrenije, odnosno halucinacije i sumanute ideje.
Iako su vrlo delotvorni, jer pomažu većini bolesnika, često se događa da ih bolesnici prestaju uzimati. Dva su razloga tome. Jedan su njihove nuspojave. Uzimanje klasičnih antipsihotika može uzrokovati osećaj suvoće u ustima, zamagljen vid, konstipaciju, vrtoglavicu i pospanost; kod većine bolesnika ti simptomi nestaju nakon nekoliko prvih nedelja lečenja. Neugodnije nuspojave pri uzimanju klasičnih antipsihotika koje čine veće probleme bolesnicima i koje su jedan od najčešćih razloga za prestanak uzimanja lekova su poremećaj pokreta ili motorike. Nazivaju se ektstrapiramidne nuspojave, a ima ih oko 60 odsto do 70 odsto bolesnika. Mogu biti izražene kao trajni spazam ili grč mišića u vratu ili glavi (distonija) ili nemogućnost stajanja na jednome mestu i potreba za stalnim premeštanjem s noge na nogu (akatizija).