Detinjstvo na selu: Istinski dodir sa prirodom, biljkama, životinjama…
Postoji nešto magično kada slušam priče ljudi koji su detinjstvo proveli na selu kod rođaka. Bilo da je to letnji raspust, ili godine provedene “zbog zdravlja”, pa sve do ljudi koji su rođeni i odrasli na selu. Svi se slažu u jednom: to je bio njihov najlepši period u životu.
Kada pričaju o danima provedenim na selu, oni pričaju o pravom, živom dodiru prirode, koja se ulije u malu dušu za čitav život. Zašto je to tako?
Ako darujete detetu igračku konja, vrlo brzo ćete primetiti kako dete u igri oponaša pravog konja, i kako vrlo brzo pronalazi neki novi rečnik kojim se obraća igrački. Tako je sa bilo kojom igračkom životinje, tako je i sa igračkama koje su simboli prirode. To je samo nagon da se priroda doživi u svom živom obliku, i ništa više.
Boravak na selu = avantura
Postavlja se pitanje koliko danas deca u gradovima imaju priliku da svakodnevno doživljavaju taj istinski dodir sa prirodom, sa biljkama ili životinjama, a da to nije ZOO vrt, parkić, ili neki domaći ljubimac.
Sve to što dete u gradu ima priliku da vidi ili dodirne, davno je izgubilo svoje prave prirodne osobine. Možemo reći da je taj dodir samo puko markiranje pravog života u prirodi. Nažalost, televizija ili kompjuter su pojačali veštački osećaj da dete ima dodira sa prirodom. Tek odlazak u selo, ili boravak u prirodi na duže vreme, deci daje osećaj prave avanture.
Istinski dodir s prirodom
Neretko, na putu do mora, neko u kolima u kojima je udobno smeštena porodica, uzvikne: “Jao, vidi krava!”. I uvek, iznova, uzvici oduševljenja kada se prolazi kroz neko selo, ili preko neke planine. Svi uzvikuju: “Vidi, krava!”, ili: “Vidi, ovca!”, i svi se dive planini, šumama, kanjonima… svemu što čini pravu, nepotrošenu prirodu. Kao da je krava nešto što se viđa jednom u životu.
Šta je to? To je samo prirodni sled stvari. Životinja koja pase na obroncima neke planine, stvara u nama osećaj nekog čudnog povratka prirodi – nešto što smo nasledili, a zatim negde zaturili. Kod dece je to još izraženije, jer su deca po svom biću i senzibilitetu mnogo bliža prirodi, i nisu još uvek primila uticaj virtuelnog života.
Osećaj pripadnost
Za početak, trebalo bi da decu što češće vodite na selo. Ako ga nemate – vi ga izmislite.
Nađite nekog ko još uvek ima nešto na selu i “prilepite mu se”, barem zbog dece. Zašto da vaše dete bude zakinuto za onaj osećaj pripadnosti prirodi, za sve one priče o životinjama i šumama – gde drveće “zaista miriše”, i pod čijim korenjem se možda stvarno kriju patuljci.
To neprocenjivo blago doživljaja koje ima veliki, pozitivan uticaj na razvoj deteta, ne bi nikako trebalo ukinuti deci.
Ljubav prema ekologiji
Znam da je zamena za sve to, nešto što se zove rekreativna nastava, boravak u prirodi, i slično. I da većina gradske dece jednom godišnje odlazi po sedam ili deset dana u uređene, specijalne “mini rezervate”, u kojima uči o prirodi. To je lepo, ali to nije pravi doživljaj prirode.
Dete na selu živi život ljudi sa sela, ono ulazi u ritam seoskog života, a samim tim i u ritam prirode. Dete na selu nauči šta i koliko priroda daje i koliko traži, ono nauči da se obraća prirodi kao svom drugaru u školi ili na ulici. Tih nekoliko nedelja provedenih u zajednici sa čistom prirodom, ima uticaja na čitav život, jer se prenosi i na život u gradu.
Veoma je važno da se dete u svom odrastanju što češće susreće sa što čistijom prirodom, i da se iz tog susreta nešto prenese na neposredno okruženje (u stanu, zgradi, školi, itd.). U nekim zemljama su se dosetili, pa se preko leta organizuju skautski kampovi, vožnja bicikla u čistoj prirodi, i niz aktivnosti koje ulaze u obavezan školski program.
Najlepše uspomene
Bilo je slučajeva da se u okviru ekskurzije organizuju posete selima, gde deca imaju organizovan boravak, ali i rad na selu. Kažu da su to najpopularnije ekskurzije.
Turistički boravak gradske dece u prirodi ima efekat, ali on je kratkog daha. Bilo bi dobro da se deca uključuju u sam rad na selu, da u potpunosti osete dah žive, nepokvarene prirode. Verujem da bi im to ostalo u dužem sećanju nego samo puko razgledanje.
Vrlo rado ću u najlepša i najbogatija detinjstva da uvrstim ona u kojima je značajno mesto imao boravak leti kod bake i dede na selu.
Kao odrasli ljudi, takva deca imaju potpuno drukčiji odnos prema svom okruženju u gradu, mnogo su kreativniji i kod kuće i na poslu. Psiholozi bi, svakako, imali svoje tumačenje cele ove priče, a ekolozi znaju samo jedno: aktivirajte svoje sećanje na čistu prirodu, i poštujte je sa istim oduševljenjem kao dete kome dozvolite da prvi put pipne kravu, ili zasadi neku “jako važnu” biljku.
Izvor. mondo.rs
Boravak na otvorenom – Deca će imati jači imunitet, rašće srećna i naučiti da čuvaju okolinu!
„Nema lošeg vremena, samo loše opreme!“ izreka je iskusnih ribolovaca, planinara, biciklista i ostalih ljubitelja aktivnosti na otvorenom.
Za početak, moraju se ispraviti neke vekovne nepravde! Dugo je igranje napolju, po hladnom vremenu, proglašavano za glavnog krivca za svaku sezonsku prehladu ili grip. To su nam u svakoj mogućoj prilici spočitavali naši roditelji, a sasvim izvesno i njima njihovi. I iako je činjenica da nije previše mudro biti napolju po hladnom vremenu u neadekvatnoj odeći i obući, važno je da utvrdimo da se prenos mikroorganizama koji uzrokuju sezonske infekcije dešava uglavnom u zatvorenom prostoru, sa čoveka na čoveka, sa deteta na dete, a ne putem mističnog delovanja hladnog vazduha na pojedine delove našeg tela.
Hladan, oštar, vlažan, nekad čak i istinski neprijatan vazduh jesenjih i zimskih dana ipak nije i ne sme biti nepremostiva prepreka igri na otvorenom! Ona je zapravo tek mali izazov i savladava se sasvim jednostavno – adekvatnim odevanjem! Ključ je, naime, u slojevitom oblačenju – važno je da zimi na sebi, a to važi i za odrasle i za decu, imamo više slojeva relativno lagane garderobe, kako bi bilo moguće nešto od tih slojeva skinuti, kada se u igri zagrejemo. Pritom je važno napomenuti da bebama i sasvim maloj deci samo treba omogućiti jedan dodatni sloj u odnosu na nas odrasle, jer njihova mala tela lakše i brže odaju toplotu pa ih od toga treba dodatno zaštititi. Naravno, ne treba zaboraviti i sav koristan jesenji i zimski asesoar – kabanice, gumene čizme, rukavice, kape i šalove – u onoj formi koja najefikasnije štiti glavu, vrat, šake i stopala, a istovremeno što manje ograničava dečje pokrete i kretanje.
Prema nekim podacima, deca u Americi provedu u proseku tek sedam minuta dnevno u igranju napolju, dok s druge strane, provedu i do sedam sati svakog dana ispred različitih ekrana.
Podsetimo se, s druge strane, preporuka Svetske zdravstvene organizacije – najmanje 60 minuta dnevno fizičke aktivnosti je neophodno za decu, a 30 minuta za odrasle, kako bi se smanjile posledice sedentarnog načina života a ujedno i rizici za nastanak vodećih hroničnih bolesti današnjice.
Možda nema savršene temperature za boravak i igranje napolju, ali je sasvim sigurno da od igranja napolju, na bilo kojoj temperaturi, nema većeg benefita – i to kako za fizički i umni razvoj, tako i za emocionalno blagostanje dece!
Deca će biti fizički zdravija.
Trčati, skakati, bacati, hvatati, gurati, vući, podizati, nositi – gde bolje nego napolju? Deca koja provode više vremena u spoljnoj sredini brže stiču neophodne motoričke veštine, važne za adekvatan razvoj lokomotornog sistema. Pored toga, ova deca su u aerobnom treningu koji pomaže da se adekvatno potroše unete kalorije, pa se tako smanjuje i mogućnost od razvoja gojaznosti. Boravak napolju značajno utiče na genezu vitamina D, jer – čak i onda kada dan nije savršeno sunčan, do nas dopire određeni sunčev uticaj i stimuliše organizam na sintezu ovog vitamina-hormona koji je esencijalan za ispravan rast i razvoj kostiju, ali i za prevenciju brojnih hroničnih oboljenja, ne samo kod dece, već i kod odraslih.
Doprinos kognitivnom, socijalnom i emocionalnom razvoju.
Slobodna igra – upravo ona bez strukture i jasnih pravila, ima presudan uticaj na razvoj brojnih socijalnih i bihejvioralnih veština. Deca prepuštena ovakvoj vrsti nestruktuirane zabave imaju veće šanse da budu inventivna, da se upuste u spontano istraživanje sveta oko sebe koristeći i nadgrađujući sopstvene potencijale. Igra sa vršnjacima temelj je za izgradnju dobrih interpersonalnih, organizacionih i komunikacionih veština, dok igra sa roditeljima doprinosi intenzivnijem i kvalitetnijem upoznavanju i povezivanju. Uz to – svež vazduh i igra redukuju nivo stresa – čak i kod dece!
Aktiviraju se sva čula.
Deca, naročito u predškolskom uzrastu, intenzivno upoznaju svet oko sebe, i to putem čula. Primera radi, dokazano je da deca koja provode vreme u igri na otvorenom imaju bolji vid na daljinu u odnosu na svoje vršnjake koji se uglavnom igraju u kući. Deca „zakucana“ pred ekrane i brojne elektronske uređaje dominantno koriste samo dva čula – vid i sluh. S druge strane, boravak napolju, u prirodi, neminovno kontinuirano aktivira sva čula.
Deca će imati bolju pažnju i koncentraciju.
Igranje napolju je nepogrešiv recept za buđenje radoznalosti kod dece, ali istovremeno, i te kako pomaže i da ona duže zadrže pažnju i fokus na određenim zadacima. Isto tako, deca koja dosta vremena provode u igri napolju pokazuju više inventivnosi i kreativnosti, te tako češće iniciraju nove igre i lakše uzimaju učešće u njima. Interesantno je da je čak utvrđeno da i deca koja imaju neki od poremećaja iz spektra hiperaktivnosti, uz pojačan boravak napolju, počinju da ispoljavaju sve manje simptoma.
Deca će imati jači imunitet, rašće srećna i naučiti da čuvaju okolinu!
Prirodna svetlost stimuliše pinealnu žlezdu. Ona je veoma važna za stanje imuniteta, ali i za generalni osećaj sreće i zadovoljstva. Sam boravak u prirodi je takođe blagotvoran za stanje tela, uma i poboljšava opšte raspoloženje. Deca koja se redovno igraju na svežem vazduhu lakše tonu u san i kvalitetnije spavaju. I ono što se nikako ne sme zanemariti – deca koja borave u prirodi, naučiće da se identifikuju kao njen sastavni deo – time se povećavaju šanse da baš ta deca sutra postanu odgovorni, osvešćeni pojedinci koji će umeti da tu prirodu cene i čuvaju njene vrednosti.
Boravak na otvorenom, u prirodi ili parku, pruža mogućnost svima, posebno roditeljima s decom, da zajedničko slobodno vreme provedu na zabavan način i da se dodatno povežu. Takav način života značajan je i u borbi protiv depresije, koja postaje sve veći zdravstveni problem današnjice, i to u svim životnim dobima. Uz to, važno je napomenuti da su u porodicama s aktivnim načinom življenja ređe čak i bolesti zavisnosti.
I iako to ponekad zahteva složenu dnevnu organizaciju i ulaganje dodatne energije, nijedan izgovor da se izbegne boravak i aktivnost napolju, nije dovoljno dobar, naročito to ne smeju biti vremenske prilike! Posebno ne ove godine, kada su upravo zatvoreni prostori pretnja po naše zdravlje veća nego ikada pre, i to naročito tokom hladnijih meseci koji dolaze. Cirkulacija brojnih infektivnih agenasa, uključujući i sam virus korone, mnogo je intenzivnija u zatvorenim prostorima, te je i mogućnost zaražavanja u njima mnogo verovatnija nego na otvorenom.
Stoga, umesto da proklinjete loše vreme ili ga, još verovatnije, koristite kao odličan izgovor za ostanak u kući, preporučujemo da sebe i svoje mališane samo naoružate adekvatnom opremom, po mogućstvu – u vedrim, jarkim bojama. Razbijte sivilo jeseni, prkosite oštrim zimskim danima koji dolaze. Šljapkanje po baricama i te kako ume da izmami osmeh, a grudvanje da poboljša cirkulaciju i natera krv u obraze. Eto dobrog provoda i dnevne porcije zdravlja za celu porodicu! Razume se – uz neophodan oprez – održavanje bezbedne fizičke distance, odnosno nošenje maski kada god ta distanca nije moguća, kao i uz adekvatne higijenske mere tokom i nakon igre u spoljnoj sredini.
Na odraslima je odgovornost. Važno jeste, ali nikako ne i dovoljno otvoriti prozor da u kuću uđe malo svežeg vazduha. Neophodno je na taj vazduh, što češće, izvesti i sebe i svoje mališane!
Izvor: halobeba.rs
Ovak smo odrastali u Jugoslaviji
U Jugoslaviji odrastanje je bilo potpuno drugačije od današnjeg. Nije bilo interneta, mobilnih telefona, bezbroj kanala na kablovskoj, ali je bilo više druženja među decom.
Deca su se spontano okupljala i družila. Sedeli su po klupama, drveću, panjevima i ćaskali o svemu i svačemu.
To su stvari koje su nezamislive u našem vremenu. Pa se postavlja pitanje kako je moguće da je tadašnje odrastanje ipak bilo bezbedno? Roditelji su dopuštali deci određene stvari koje današnji ne bi nikako, a evo kojih su to 11 “smrtnih grehova” tadašnjeg roditeljstva:
-
Deca su sama ostajala kod kuće i po nekoliko sati dok su roditelji na poslu ili kod prijatelja. Deca su često sama pravila ručak ili obavljala osnovne kućne poslove, pa su tek onda išla u školu, dok su roditelji bili na poslu.
-
Deca su slobodno vozila bicikl i niko nije nosio nikakvu zaštitu: ni na kolenima, ni na glavi.
-
Deca su se vozila u automobilima, a auto-sedišta specijalno za njih nisu ni postojala. Često nisu bila ni vezana na zadnjem sedištu, a neke su roditelji držali u krilu tokom vožnje.
-
Bilo im je dopušteno da se igraju – bilo gde i s kim god žele. Izlazili su napolje odmah nakon buđenja, a vraćala se kući pred večeru. Deca su tada imala mnogo više slobode.
-
Roditelji nisu obraćali veliku pažnju na to šta deca jedu i koliko jedu. Danas majke imaju opsesiju da deci spreme zdravu hranu, te da deca ne preteraju sa nezdravom hranom. Pre toga nije bilo. Deca su mogla da piju vodu direktno sa česme i iz baštanskog creva. Danas roditelje plaši činjenica da voda sa česme nije dovoljno zdrava, pa deci daju filtriranu vodu ili flaširanu.
-
Starija deca su čuvala mlađu decu. Recimo, šestogodišnje dete je čuvalo mlađeg brata ili sestru. Danas to ne dolazi u obzir. Samo odrasle i odgovorne osobe mogu da čuvaju decu.
-
Deca su na televiziji mogla da gledaju šta su htela.Tako danije bilo limita po tom pitanju.
-
Od automobila u Jugoslaviji su bili najpopularniji fića i stojadin, deca su se vozila bez auto – sedišta, često i bez pojasa, dok je majka na sav glas vikala da će nas dati prvom ko naiđe ako ne ućutimo.
-
Tokom letnjeg raspusta ujutru se izlazilo napolje, a vraćalo se kasno uveče. Kako prvi sumrak padne, majke su zvale decu u kuće, ali mnogi nisu slušali v eć su ostajali da se igraju sa drugarima. Mobilnih telefona nije bilo, niko nije mogao da nas zove da se vratimo kući.
-
Voće se kralo tako što smo se peli na visoke komšijske trešnje ili jabuke. Padali smo, lomili se, izbijali zube i niko nikog nije tužakao. Ogrebotine i posekotine su se ignorisale, a sve zbog još igre. Jer je pravilo bilo se takvi vratimo u kuću, roditelji nam taj dan neće dozvoliti više da izađemo napolje.
-
Jeli su se kolači, štrudle, sladoledi, palačinke, ali niko od toga nije bio debeo, jer smo stalno trčali, skakali, žurili, peli se. Nekoliko nas je pilo vodu ili sok iz iste flaše, ali niko nije dobio afte ili se razboleo od toga.
Izvor: alo.rs
MUŽ URADIO DNK TEST I SAZNAO DA ĆERKA NIJE NJEGOVA: Žena se kune da ga nije varala, a onda se desio obrt kojem se niko nije nadao
Jednoj ženi ceo život se okrenuo naglavačke nakon što je utvrđeno da njen muž nije otac njenog deteta – a ona tvrdi da ga nikad nije prevarila! Nakon što je njen muž odradio DNK test na kojem se ispostavilo da on nije biološki otac njihove ćerke, život joj se totalno okrenuo. Međutim, zanimljivo je da ona tvrdi da ga nikad nije prevarila.
Anonimna žena je otkrila na Redditu da je njen muž sumnjao da je ćerka njegova, pa je zato odlučio da uradi DNK test, koji je pokazao da je bio u pravu. Sasvim logično, zbog toga je izgubio poverenje u svoju ženu i optužio ju je da ga je prevarila.
“Nikada ga nisam prevarila. On sada misli da je naša veza laž i želi da se razvedemo. Ne znam kako se to desilo, ali ceo dan ne prestajem da plačem. Nikada nisam varala. Volim svog supruga, zajedno smo od koledža, on je ljubav mog života, zgodan je i ljubazan. Pored njega, spavala sam sa još dvojicom muškaraca u životu, ali to je bilo pre naše veze. Ne postoji drugi potencijalni otac naše ćerke. Kad sam zatrudnela, bili smo venčani i aktivno smo radili na bebi”, napisala je očajna žena.
Ona je dodala i da ne zna zašto je uradio “glupi test jer ga nikad ne bih prevarila”, ali rezultati su stigli i on je sada ubeđen da nije otac. “Ne znam kako da ga ubedim da je greška u testu, užasno se plašim”.
Ova žena je ispričala i da se njen muž poslednjih meseci drugačije ponašao i da ju je konstantno optuživao da ga vara, pa je odlučila da dokaže svoju nevinost radeći još testova – i tu su se stvari žešće iskomplikovale.
“Uradili smo nekoliko testova. To su testovi iz krvi, za njega, mene i našu ćerku, imali smo zakazan i sastanak sa stručnjakom za himerizam (himera je organizam sačinjen od ćelija koje imaju više od jednog različitog genotipa, prim. aut.), ali je to otkazano jer, kao što neki od vas pretpostavljaju, moja ćerka nije biološki moja.
e znam kako se to desilo, ali tužimo bolnicu u kojoj sam se porodila. Ne znam šta se desilo mojoj bebi, ovo je strašno. Muž mi se vratio, ali svet mi je i dalje okrenut naglavačke, samo želim da nikad nije ni uradio taj glupi test”, napisala je žena.
Ona je dodala da se plaši da će joj oduzeti ćerku, ali da istovremeno želi i da zna gde je njena biološka ćerka i da li je dobro.
Izvor: kurir.rs
Zašto žene ulaze u brak bez ljubavi – “VOLELA BIH DA JE MOJ MUŽ BIO LJUBAV MOG ŽIVOTA, ALI NIJE”
Žene često ulaze u odnose sa muškarcima koje ne vole, a kasnije budu razočarene što nisu našle ljubav svog života. Uglavnom, ovakve stvari dovode do eventualnih problema u braku, dok se takođe nameće pitanje – zašto žene pristaju na brak sa nekim, a da nije iz ljubavi?
Ispovest jedne žene daje odgovor na ovo i na mnoga druga pitanja koja se tiču ove teme.
“Bila sam zaljubljena tri puta u životu. Jedna ljubav je bila moja prva ljubav, druga – ljubav mog života, a treća muškarac za kojeg sam se udala. Sve sam ih volela. Bilo bi pogrešno reći da je jedan bio značajniji od drugog. Volela sam ih sve drugačije, iz različitih razloga. Čoveka za kojeg sam se udala volela sam najviše, ali on nije bio ljubav mog života.
Ne verujem u srodne duše. To je glup koncept. Misliti da postoji samo jedan čovek za nekog nije samo strašno, već i uvredljivo. Mislim, na svetu postoje milioni ljudi, a za tebe postoji samo jedna osoba? Pa, šta ako oni žive u Indiji, a ti nikad ne odeš u Indiju? Ili šta ako ih je jutros udario autobus pre nego što ste uopšte znali da postoje? Da, smatram da je ceo taj koncept sr***. Možete imati mnogo srodnih duša, baš kao što možete imati mnogo ljubavi.
Ali kad je u pitanju ljubav mog života, ljubav koju sam osećala prema ‘S’ je najbliža onome što zamišljam kako bi izgledala ljubav između dve srodne duše. Bilo je haotično. Izludelo me je. Bila je to vrsta ljubavi koja me je potresla do srži i zbog koje sam se stalno osećala pijano. Nisam mogla da ga se zasitim. Htela sam ga progutati celog, gurnuti ga u sebe, upiti ga u sebe i uvek biti uz njega. Želela sam da osećam ono što je moje telo osećalo kad god bih ga videla do kraja života. Sećam se da sam mislila da ću doslovno umreti bez njega. Iskreno sam u to verovala. Moje telo bi jednostavno odustalo i umrlo.
Tokom četiri godine bili smo zajedno, pa nismo. Ne znam kako biste to nazvali. Nismo izlazili jer on nije hteo da izlazi sa mnom. Ali uvek smo bili zajedno, spavali zajedno, provodili praznike zajedno i bili najbolji prijatelji koji su se duboko voleli. Problem je bio što sam ja njega više volela nego on mene. Bila sam zaljubljena u njega, i on je to znao. Ali, on nije bio zaljubljen u mene – i ja sam to znala.
A kad je došlo do ružnog kraja, kao što je bilo suđeno da će doći, obećala sam sama sebi da više nikad neću tako nekoga voleti. Obećala sam da više nikad neću tako otvoreno staviti svoje karte na sto. Rekla sam da sebi više nikad neću dozvoliti da tako potonem, i da budem fizički, psihički i emocionalno uništena. Nikad više to sebi neću dopustiti.
Kad sam upoznala svog muža, ‘S’ nije bio deo mog života nešto više od godinu dana. Ali ipak sam bila slomljena i pod uticajem svega što se dogodilo. Teško je biti zaljubljen u nekoga, provoditi toliko vremena s njim, biti mu partner na toliko načina, a zapravo ne biti mu ništa na jedini način na koji želiš – da mu budeš sve. Ne znam da li je čekao nešto bolje, nekog manje komplikovanog, nekog manje sličnog njemu ili šta, ali u svakom slučaju ja nisam bila za njega.
Pa kad sam svom mužu prvi put izgovorila reči “volim te”, dve su mi stvari pale na pamet: volim ovog čoveka i konačno sam prebolela ‘S’. Poslednja misao je bila olakšanje. Prethodna misao bila je jednostavno činjenica.
Ali još uvek slomljena zbog svega što sam proživela nakon raskida sa ‘S’, nisam bila sposobna u potpunosti da volim svog muža. Volela bih da mi je muž bio ljubav života, ali već pre toga izgubila sam deo sebe. Volela sam ga koliko sam mogla, što je bilo puno, verujte mi. Bilo je to puno, ali nije bilo onako kako sam volela ‘S’ jer sam njega upoznala kad sam bila potpuna osoba.
Svog muža sam upoznala kad je već nedostajao deo mene, pa sam ga volela samo onim što sam imala. I mnogo dana, pogotovo sad kad smo razdvojeni, mislim da to nije bilo dovoljno. Stvari bi kod nas možda bile drugačije da sam ga volela onako kako sam volela ‘S’, a možda i ne. Možda je to samo želja.
Moj muž je znao za ‘S’ i uticaj koji je imao na mene. Znao je da nisam kompletna, da mi nedostaje nekoliko delova koje sam izgubila nakon raskida, koje sam pokušavala da pronađem i ponovo sastavim, ali nisam mogla. Sve zbog ljubavi koju sam osećala prema ‘S’ i on je to prihvatio. Često sam mu govorila da bih volela da sam ga upoznala pre nego što sam upoznala ‘S’, kako bih mogla potpunije da ga volim, ali oboje smo se složili da je, budući da to nije bio slučaj, uzaludno razgovarati o tome.
Ali to me nije sprečilo da razmišljam o tome. Nedavno je neko u razgovoru citirao Čaka Polanika: “Ništa od mene nije originalno. Ja sam zajednički trud svih koje sam ikada poznavao”. Od trena kad sam to čula, vrte mi se te reči po glavi. Čula sam i pre tu izreku, ali iz nekog razloga u poslednjih nekoliko nedelja sam je “upila”. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome, gotovo opsednuta značenjem tih reči. Tada sam shvatila da sam zbog ‘S’ propustila nešto sjajno.
Da, on je bio ljubav mog života, ali ljubav mog života trebao je biti muškarac za kojeg sam se udala, osim što sam bila previše slomljena da bih mu pružila ljubav koju je zaslužio. Bila sam slomljena zbog ‘S’. Bila sam iscrpljena i jedva sam disala nakon što su stvari završile sa ‘S’, toliko da je gubitak muža (što je bio razoran udarac, imajte na umu) bio poput šetnje parkom u poređenju sa gubitkom ‘S’. Zašto? Jer toliko je mene već od ranije bilo mrtvo iznutra.
Stoga sam u trenutku spoznaje – u 8 ujutru u subotu u Parizu, samo nekoliko minuta udaljena od svog muža od kojeg ću se neizbežno rastati – poslala i-mejl ‘S-u’. Napisala sam mu da je on ljubav mog života, ali nisam ga više želela u svom životu, pa čak ni kao slučajnog poznanika.
Morala sam završiti tu nezavršenu priču. Nisam mu ništa zamerala. Nisam ulazila u duge, plačljive eseje o ljubavi i gubitku i kako to menja ljude. Bila je bitna samo činjenica da sam gotova. To je to. Ćao!
Zatim sam učinila ono što je trebalo da učinim pre mnogo godina i postavila filter koji je automatski brisao njegove mejlove. Nakon toga sam se bolje osećala. Laknulo mi je. Bilo je to isto olakšanje koje sam osetila kad sam mužu prvi put rekla da ga volim.
Znam da ne mogu izbrisati ono što mi je ‘S’ značio, kao što ne mogu izbrisati ni ono što mi je značio moj muž, i to je u redu. Ali barem u priznavanju koliko sam drugačije volela ‘S’, to mi je poziv na buđenje da se više potrudim i budem bolja sledeći put kad dobijem priliku da volim nekoga.
Nikad neću prestati da volim nijednog od ovih muškaraca, niti svoju prvu ljubav što se toga tiče, jer ne verujem da ta ljubav jednostavno nestane. Ali shvaćajući da, kao što je Polanik rekao, “ja sam zajednički napor svih koje sam ikada poznavao”, jedino što mogu je više se truditi da bih potpunije volela. I nadam se da se sledeći put neću bojati da stavim sve svoje karte na sto”, piše Amanda Šantel na kraju svoje ispovesti za “Jor Tango”.
Izvor: kurir.rs
PRIBOJSKA BANJA – Do groba ću pamtiti kako je čovek došao u kolicima, ovde se kupao i otišao svojim nogama kući, a Ruskinja u znak zahvalnosti za izlečenje ostavila 20.000 evra
Priča o bogatoj Ruskinji koja je mogla da bira bilo koju kliniku na svetu, a izlečila se u Pribojskoj banji obišla je Srbiju. Njeno iscelenje ne treba toliko ni da izenađuje jer od davnina je poznato da su ove lekovite izvore koristili mnogi.
Ovo je mesto gde su se i pre dešavala mnoga, kako su ih nazvali, božja čuda a veruje se da delotvornosti ove vode doprinosi i blizina velike srpske svetinje, manastira posvećenom Svetom Nikoli Mirlikijskom. U znak zahvalnosti bogata Ruskinja je i donirala dvadeset hiljada evra ovom manastiru u Pribojskoj Banji kako bi se uradio ikonostas ističući da je to najmanje što može da uradi nakon što joj je „sveta voda“ pomogla da se izleči.
„Još uvek nema tačnih saznanja ko je i kad podigao ovu pravoslavnu bogomolju, ali je sasvim sigurno da je ona postojala i pre vladarske loze Nemanjića. Manastirski kompleks čine tri crkve posvećene Svetom Nikoli, Uspenju presvete Bogoridice i Svetom Iliji, što se sreće samo još u Pećkoj patrijaršiji, koja ima četiri crkve. Obnavljali su ga kralj Uroš Prvi i Stefan Dečanski, a o njemu se starala i vlastelinska porodica Vojinović, bio je njihov mauzolej i imao je u svom sklopu bolnicu i školu“, rekao je iguman Teofil za RINU.
Ova svetinja poznata je i kao manastir Svetog Nikole u Dabru, a u hijerarhiji srpske crkve pripada joj peto mesto. Od samog svog nastanka, kroz vekove bio je duhovni centar Srba nastanjenih u ovom kraju. Manastir je bio i srednjovekovni centar pismenosti jer je ovde otkriven luksuzni pisarski srebrni pribor koji se sastoji od dva stila za pera i mastionice sa očuvanim okamenjenim mastilom.
Za vodu koja izvire u neposrednoj blizini manastira se veruje da je stara preko 30.000 godina, a meštani kažu da može da izleči čak i konje, a ne ljude. Poput ove Ruskinje i drugi su dolazili u kolicima ili sa štakama, a kući otišli na nogama.
„Ovde sam radio preko 30 godina i video na hiljade ljudi i pacijenata koji dolaze svake godine i nalaze svoj lek u ovoj vodi, bilo da se kupaju bilo da je piju. Ovo je izuzetno čuvena voda i po temperaturu i po sastavu. Dobra za piće, za terapiju, izuzetna za veliki broj bolesti. Do groba ću pamtiti kako je čovek došao kod mene u kolicima, ovde se kupao i otišao svojim nogama kući“, izjavio je za RINU dr Dragan Pjevčević.
Za Pribojsku banju zna još od rimskog doba, a prema predanjima u lekovitoj vodi zajedno sa svojom vojskom kupao se i lečio i srpski kralj Uroš Prvi. Banja je specifična i po tome što voda u njoj ima idealnu temperaturu koja se vekovima nije menjala i iznosi 36,6 stepeni.
Izvor: alo.rs
SVETA VODA IZ SRPSKOG MANASTIRA ČINI ČUDA: Pomaže nerotkinjama, ostvaruje sve dobre želje…
Po priči mnogih vernika, Sveti Roman zaista ispunjava sve dobronamerne želje. Do sada su zabeleženi slučajevi da bolesni uz redovne molitve i post, kućama iz manastira u blizini Aleksinca odlaze zdravi i isceljeni.
Prelistavajući istorijske knjige i etnografske zapise, možemo da primetimo da su priče o čudesnom ostvarenju svih želja bile zastupljene u svim kulturama i u svim periodima prošlosti.
U južnoj Srbiji odavno vlada verovanje da je manastir na desnoj obali Južne Morave čudotvoran, a da svetac kome je posvećen ispunjava sve dobronamerne molitve.
Manastir Sveti Roman je jedan od najstarijih srpskih manastira za koje je vezano verovanje o ostvarenju svih želja. Pred srpskim istoričarima i arheolozima je bio veliki zadatak da na veoma oskudnim materijalnim izvorima utvrde vreme nastanka ovog manastira i događaja koji su se na tom mestu odvijali.
Manastir se nalazi u blizini Aleksinca, a njegovi počeci i koreni nalaze se u dalekoj srednjovekovnoj prošlosti.
Po priči mnogih sveštenih lica, ovo zdanje datira s početka 9. veka, što znači da je stariji i od Hilandara i od Žiče, Sopoćana, Gračanice i mnogih drugih.
Pošto mnogi podaci ne postoje o ovom svetom mestu, samim tim se ne zna ko je sagradio prvobitno zdanje, odnosno ko je glavni ktitor.
Sadašnja manastirska crkva, iako skromnog izgleda i veličine, nije originalno zdanje. Zbog Osmanlija i njihovih pohoda ovo je njeno drugo ili treće zdanje. Uprkos svim poteškoćama, uvek je zidana na istom mestu, iako je više puta rušena, odnosno iz temelja obnavljana.
Manastir je prvobitno izgrađen od kamena, ali je slično mnogim našim svetinjama bio rušen, paljen i pljačkan. Kako bi spretili bahato ponašanje razbojnika koji su ulazili u crkvu na konjima, tada je odlučeno da svi ulazi budu veoma niski, što je ujedno i glavna karakteristika ovog zdanja.
“Stolp” ili Manastirski zvonik sa svoja dva zvona je veoma upečatljiva građevina, jedinstvena u celom Pomoravlju. Sazidan kompletno od kamena u tri nivoa, u prošlosti je služio za lečenje psihičkih bolesnika koji bi u svetom lečilištu boravili svega oko mesec i po dana.
Do sada su zabeleženi slučajevi da bolesni uz redovne molitve i post kućama odlaze zdravi i isceljeni.
Svi koji posete manastir Svetog Romana imaju priliku da se poklone moštima ovog sveca i da mu se obrate za nebesku pomoć.
Posetiocima se preporučuje da se, najpre molitvom, a zatim i konzumacijom vode sa izvora za koji se veruje da je sveta, obrate Svetom Romanu za pomoć.
Po priči mnogih vernika, ova svetac zaista ispunjava sve dobronamerne želje, pa je samim tim “njegov dom” veoma popularan među turistima.
Izvor: telegraf.rs
U STRESNIM SITUACIJAMA ovako ćete se najlakše opustiti i smiriti za par minuta!
Iako možda zvuči previše lepo, stres se može vrlo brzo otkloniti pravilnim pristupom. Sigurno znate situacije kada sve odjednom krene naopako – stojite u redu i kasnite na posao, računar vam se pokvari u najnepovoljnijem trenutku ili doživite napad panike pre važnog poslovnog sastanka.
Evo nekoliko tehnika koje vam pomažu da se smirite, povratite fokus i brzo i efikasno rešite situaciju:
-
Samo dišite
Ako ne znate šta da radite, onda – samo dišite. Nekoliko dubokih udisaja i još dubljih izdisaja u udobnom položaju sa zatvorenim očima uvek pomaže. Veza između disanja i reakcija tela je veoma velika. Osoba pod stresom diše brzo i plitko, ubrzava se rad srca i krvni pritisak. Ali kada se disanje svesno smiri, smiruje se i telo i pojedinac je ponovo u stanju da razmišlja racionalno.
-
Izađite na vazduh
Još jedno trenutno rešenje u borbi protiv stresa je svež vazduh. Samo gledanje u prirodu i drveće deluje veoma korisno. Ako dodate svež vazduh, koji preplavi pluća kada duboko udahnete, osećaćete se bolje.
-
Igrajte se
Zvuči veoma detinjasto, ali igra je nešto što se preporučuje za sve generacije. Ako imamo samo 5 minuta, jedna od preporuka su loptice za ublažavanje stresa, čigra ili možda klikeri. Ono što želite da postignete je da prenesete fokus sa svog problema na igru.
-
Napravite listu